Oko 12 km istočno od Vudstoka u saveznoj državi Vermont, put br. 4 dovodi do metalnog mosta koji vodi preko vrha klisure Kviči, pa se tako i zove: Most preko klisure Kviči. Daniela i ja smo kolima prešle preko mosta, a onda se parkirale i krenule u kratku šetnju.
Ovaj istorijski most koji obuhvata luk od čelika sagrađen je 1911. godine i on premošćuje reku Otakviči u blizini južnog kraja klisure Kviči. Dugačak je 87 m, širok 12 m, a visok 50 m. Preko njega vode dve trake za vozila, po jedna u svakom smeru, a takođe sa obe strane postoji i staza za pešake. Sa spoljašnje strane pored staza za pešake postavljene su visoke žičane ograde koje na ključnim mestima imaju otvore kroz koje može da se provuče foto-aparat. Zašto? Pa zato što je pogled – spektakularan! Na obe strane.
Klisura Kviči
Reka Otakviči
Prvo smo prošle stazom s jedne strane mosta, pa smo prešle put i vratile se stazom sa druge strane mosta.
Klisura Kviči
Klisura Kviči
Klisura Kviči
Reka Otakviči
A nakon što smo uživale u ovom neplaniranom i neočekivanom poklonu, jer mi zapravo nismo ni imale nikakve podatke o ovom mostu i o klisuri i tu smo prošle i zaustavile se sasvim slučajno, sele smo u kola i nastavile dalje sa vožnjom. Sada je pred nama bila jedna dosta duga deonica od oko 150 km, ali smo sve vreme bili u Vermontu. Daniela je i dalje vozila, a kao što sam već ranije pomenula ja sam joj bila veoma zahvalna da je ona bila za volanom jer je to meni omogućavalo da ponovo fotografišem. Ova deonica je skoro u potpunosti bila u vidu auto-puta, tako da i slike to prenose. Samo bih pomenula da je bio početak oktobra i mada su boje lišća bile veoma impresivne i kako se već može očekivati u Vermontu u jesen, verujem da kontrasti boja još više postaju izraženi krajem oktobra, a možda i kasnije. Zimi je sve ovo po pravilu prekriveno snegom.
Na putu ka Šelburnu
Na putu ka Šelburnu
Na putu ka Šelburnu
Na putu ka Šelburnu
Na putu ka Šelburnu
Na putu ka Šelburnu
Kada smo stigle u Šelburn shvatile smo da smo već gladne, pa smo prvo morale da odemo da nešto pojedemo. Bilo je lepo vreme, tako da smo čak mogle i da sedimo napolju, mada je bilo kasno popodne.
Za početak smo naručile limunadu zaslađenu – pa čime drugim nego javorovim sirupom. Ipak smo bile u Vermontu.
Limunada sa javorovim sirupom
Svaka je uzela i po toplu čorbu od paradajza i bosiljka, a glavno jelo, kari od morskih plodova, smo podelile.
Čorba od paradajza i bosiljka
Mada je Vermont jedina država u Novoj Engleskoj koja nema izlaz na more, ribe i morski plodovi su veoma popularni širom čitavog regiona i to onda obezbeđuje njihovu svežinu.
Kari od morskih plodova
Šelburn je gradić osnovan 1763. godine blizu obale jezera Šamplejn. Glavni razlog zašto smo Daniela i ja ovde došle bila je ideja da posetimo Muzej Šelburn koji se smatra za jednu od nezaobilaznih stanica u Vermontu.
U stvari, ovo je bio ostatak mog prvobitnog plana za ovo putovanje koji je čak uključivao i odlazak do Kanade, a putovanje je trebalo da traje desetak dana. Međutim, Daniela je imala neke porodične obaveze i pre i posle ovog putovanja i ja sam joj veoma zahvalna da je uopšte i uspela da mene i naše zajedničko putovanje ubaci u svoj gusti raspored. Najmanje što sam mogla da učinim ja za nju bilo je da skratim naše putovanje. Ali, tako nam je ostao Šelburn i kada se pogleda na mapi on je vidno severnije od svih ostalih mesta koja smo posetile.
Mi smo posle ručka samo malo prošetale u blizini restorana gde sam snimila par kuća, a onda smo sele u kola i odvezle se do obližnjeg Muzeja Šelburn, mada nam je već bilo jasno da je dosta kasno.
Šelburn
Šelburn
Naime, u pitanju je veliki kompleks čija je površina preko 18 ha, a muzej izlaže preko 150.000 eksponata koji se mogu videti u okviru 39 izložbenih prostora. Okosnica muzeja su eksponati koji se tiču umetnosti, dizajna i artefakata koji su na ovaj ili onaj način vezani za Sjedinjene države, njihovu istoriju, ali i njihovu sadašnjost. Drugim rečima, ovde se može videti velika i reprezentativna izložba američke kulture koja prikazuje eksponate nastale od XVII do XX veka. Ali, u muzeju koji je osnovan 1947. godine mogu da se vide i neki radovi koji potiču iz Evrope.
Što se tiče samih izložbenih prostora, od 39 objekata, 25 su istorijske građevine koje su ovde prebačene sa drugih lokacija i koje su sagrađene u XVIII i XIX veku. Kompleks obuhvata i bašte, a poznat je po velikom broju jorgovana.
Naravno, kada smo stigle do muzeja, on se upravo zatvarao, ali, čak i da smo stigle dva-tri sata ranije, to nam verovatno ne bi ni bilo dovoljno da sve lepo obiđemo. Zato sam se ja zadovoljila da samo preko ograde snimim neke delove muzeja.
Muzej Šelburn: Okrugla štala iz Vermonta iz 1901. godine
Muzej Šelburn: Svetionik sa jezera Šamplejn
U okviru muzeja, koji je na čvrstoj zemlji, može da se vidi i jedan od prvih parnih brodova koji su plovili po jezeru Šamplejn, a koji je sagrađen 1906. godine i prebačen ovde 1955. godine.
Muzej Šelburn: parni brod „Tikonteroga“
Uspela sam takođe da vidim i snimim i delić Memorijalne zgrade Elektra Hejvemejer Veb nazvanoj tako po osnivaču muzeja, gospođi Veb.
Muzej Šelburn: Memorijalna zgrada Elektra Hejvemejer Veb
Pošto smo zakasnile za muzej, odlučile smo da se provozamo malo do jezera da bismo iskoristile dnevnu svetlost. Nismo videle bogzna šta, ali mi je ipak bilo drago da smo bile ovde. Ovde postoji i pešačka staza koja vodi duž obale jezera, ali mi za to sada uopšte nismo imale vremena i ja sam samo napravila par fotografija.
Jezero Šamplejn
Već sam ranije (https://svudapodji.com/sad-22-5/) pisala o tome da je jezero nazvano po francuskom istraživaču Samuelu d Šamplenu koji je bio prvi Evropljanin koji je došao do ovog jezera i za koga se smatra da je dao naziv Vermontu. Jezero je dosta veliko, skoro 1300 kv. km, i delom pripada SAD-u (savezne države Vermont i Njujork), a delom Kanadi.
Jezero Šamplejn
Jezero Šamplejn
Jezero Šamplejn
Vraćajući se ka Šelburnu, ja sam napravila još par fotografija svojim mobilnim telefonom. Ovde postoje neke veoma ljupke kuće, a velika većina ima fasade napravljene od dasaka. Ono što se meni ovde, na sledećoj fotografiji, posebno dopalo jeste po malo neočekivana boja fasade i kombinacija sa šalonima, ali i divan prostrani trem koji je sada bio ukrašen u skladu sa sezonom.
Šelburn, detalj
Međutim, posebno mi je bilo drago da smo ponovo prošle pored kompleksa Muzeja Šelburn, jer i tu postoji jedan pokriveni most koji se može videti sa ulice. U pitanju je most iz 1845. godine koji je prvobitno sagrađen u jednom gradiću nekih 60-ak kilometara severno od Šelburna. Ovde je prenesen 1949. godine jer je bio predviđen za zamenu.
Pokriveni most, deo Muzeja Šelburn
Od Šelburna smo Daniela i ja praktično krenule da se vraćamo ka jugu i Njujorku. Kao što smo i prethodnih dana radile i ovde smo se na licu mesta dogovarale gde bismo mogle da zanoćimo. Pošto smo sada već imale prilično ograničeno vreme, a ambiciozan plan, shvatile smo da bi bilo dobro da se što je moguće više približimo sledećem odredištu, a to je bio gradić Hajd Park u saveznoj državi Njujork. Ali, od Šelburna u Vermontu do Hajd Parka u Njujorku ima oko 350 km i to je bilo previše, obzirom da je već bio sumrak. Zato smo odlučile da se prevezemo do jezera Džordž u državi Njujork koje je od Šelburna bilo udaljeno oko 150 km.
Dok je bilo još imalo svetla, ja sam uz put napravila par fotografija.
Na putu od Šelburna do jezera Džordž
Na putu od Šelburna do jezera Džordž
A kada smo stigli do jezera Džordž i smestile se u hotel, već je uveliko bio mrak.
Jezero Džordž
Jutro je bilo čudesno, a pogled sa terase naše hotelske sobe još bolji.
Jezero Džordž
Jezero Džordž
Daniela i ja smo krenule u šetnju i prvo se spustile do obale jezera. Sledeća fotografija nije tehnički dobra, ali jasno pokazuje da je jezero lepo i da je to sjajno mesto za odmor.
Jezero Džordž
Jezero Džordž je dugačko skoro 52 km, maksimalna širina mu ide do skoro 5 km, a maksimalna dubina je 60 m. Čitavom svojom površinom se nalazi na teritoriji savezne države Njujork i pruža se u pravcu sever-jug duž jugoistočnog dela planinskog masiva Adirondak.
Koliko sam čitala, planine Adirondak su izuzetno lepe i one imaju formu koja podseća na kružnu kupolu sa prečnikom od oko 260 km i visinom koja ide do oko 1600 m nadmorske visine. Masiv obuhvata i preko 200 jezera, a tu se nalazi i izvor reke Hadson koja kasnije teče na jug i uliva u Atlantski okean kod Njujorka. U okviru masiva se nalazi i Lejk Plesid koji je poznat kao domaćin Zimskih olimpijskih igara 1932. i 1980. godine. Dakle, priroda mora da je izuzetno lepa u ovom području i moj prvobitni plan, koji je obuhvatao i odlazak do Kanade, podrazumevao je vraćanje u Njujork upravo preko ovih planina.
Ali, kao što sam već pomenula, Daniela i ja smo morale da skratimo putovanje za nekoliko dana, a sticaj okolnosti nas je doveo do jezera Džordž koje, mada u rubnom delu, ipak pripada ovom masivu, tako da mi se želja u neku ruku i ispunila.
Jezero se nalazi otprilike na polovini železničke veze između Njujorka i Montreala u Kanadi, što znači da ono nije previše daleko od Njujorka. Imajući u vidu lepotu prirode u ovom delu Sjedinjenih država, vremenom su bogataši, ne dobrostojeći pojedinci, već baš truli bogataši, počeli ovde da provode letnje mesece tako što su kupovali velika imanja i gradili takođe velike kuće koje su ponekad imale površinu od više od 2000 kv. metara. Posebno je bila popularna zapadna strana jezera, pa se put u tom delu zvao „Milionerski niz“.
Onda je uveden porez na prihod i sve te velike kuće su do 1930-ih postale malo skupe, čak i za trule bogataše. Poslednja kap je bilo veće prisustvo srednje klase. Naime, 1950-ih godina je i srednja klasa počela da putuje zahvaljujući ekonomskom i tehnološkom napretku koji je omogućavao putovanje kolima i avionom, pa su tako i njeni pripadnici voleli da dođu do lepog jezera i da uživaju u lepoj prirodi. I tako su te velike kuće ili srušene ili pretvorene u hotele i restorane.
Danas je jezero Džordž popularno turističko odredište pogotovo tokom leta i duž njegovih obala ima puno privatnih kuća, ali i hotela i restorana.
Daniela i ja smo odsele u jednom hotelu na zapadnoj obali, ali blizu južnog kraja jezera, tj, nadomak gradića koji se naziva kao i jezero, s tim da se naziv grada ne prevodi na srpski, pa onda grad pominjem pod imenom – Lejk Džordž.
Pošto nismo imale doručak u hotelu, Daniela i ja smo se dogovorile da, posle posete obali jezera kod hotela u kojem smo provele noć, prošetamo do grada i tamo nešto pojedemo.
Šetnja je bila veoma prijatna mada smo išle stazom odmah pored puta, ali nije bilo nikakve gužve i retka kola koja su prolazila nam nisu smetala. S druge strane, ovde imanja, bilo privatnih lica bilo hotela, izlaze direktno na obalu, tako da ni ne postoji nikakvo šetalište pored jezera.
Lejk Džordž, detalj
Povremeno smo mogle da vidimo veće ili manje kuće, ali ono što je mene ovde posebno fasciniralo je ponovo bila priroda i potpuno nestvarne jesenje boje lišća nekih biljaka. Očigledno ovaj fenomen nije vezan samo za drveće i samo za Vermont.
Lejk Džordž, detalj
Lejk Džordž, detalj
Lejk Džordž, detalj
Lejk Džordž, detalj
Prošle smo i mostom koji vodi preko lokalne rečice i odatle je kretao urbaniji deo gradića, ali sam ja uglavnom i dalje slikala drveće, a tek sporadično i po neku kuću.
Lejk Džordž, detalj
Lejk Džordž, detalj
Lejk Džordž, detalj
Lejk Džordž, detalj
Tamo gde nije bilo drveća, ljudi su se potrudili da kuće budu ukrašene bujnom vegetacijom.
Lejk Džordž, detalj
A onda smo sele u jedan restoran gde smo veoma lepo doručkovale.
Tost sa avokadom i poširanim jajima
Američke palačine sa jagodama
Posle lepog i ukusnog doručka, vratile smo se peške do hotela gde smo sele u kola i nastavile naše putovanje dalje prema jugu.
Jezero Džordž i ostrvo Ti
Ipak, ovo nije kraj mog prisećanja na putovanje po severoistoku SAD-a, sa posebnim naglaskom na Vermont, ali i ovo pre podne i doručak. Tim povodom, evo i mog recepta za američke palačinke uz sliku onoga što sam ja napravila i poslužila u tanjiru koji je takođe mojih ruku delo:
Američke palačinke na moj način
AMERIČKE PALAČINKE
- 190 g brašna (tip 400)
- 1 prašak za pecivo
- 1 kašika šećera
- 1/2 kašičice soli
- 410 ml mleka
- 2 kašike ulja
- 1 umućeno jaje
U posudu staviti suve sastojke i sve ih lepo promešati. Zatim dodati mleko, ulje i umućeno jaje, pa sve lepo spojiti, vodeći računa da se ne naprave grumuljice.
Ja palačinke pečem u malom tiganju, po jednu, ali ako koristite veliki tiganj i želite male palačinke, onda možete da ih pečete i tako. Koristim teflonski tiganj i onda nema potrebe za dodatnim uljem. Američke palačinke su deblje od standardnih, a peku se na srednje visokoj temperaturi. Kada se pojave balončići i oni krenu da pucaju, vreme je da se palačinka okrene. Posle minut-dva, ona je spremna.
Tradicionalno se tople palačinke premažu puterom i preliju javorovim sirupom. Ja često koristim i sirup koji mi preostane od slatka, a može i med. Takođe sam ih služila i slane, sa kajmakom ili sirom. Voće i šlag su samo još dodatak.