SAD, 2004, 4. deo (Dolina bogova, Dolina spomenika, NP Veliki kanjon, Brana Huver)
Sledeći dan sam dočekala sa posebnim nestrpljenjem jer smo planirali posetu mestu koje je mene uglavnom i privuklo da krenem na ovaj put. Pre tog mesta smo prvo sa asfaltnog puta skrenuli na zemljani, pošto smo telefonom proverili da je stanje puta dobro. Tu smo se vozili kroz Dolinu bogova. Predeli su veoma lepi i potpuno divlji, bez ikakvog prisustva civilizacije osim što se na kraju puta kojim smo se vozili nalazi jedan mali pansion koji drži neki bračni par.
A onda smo otišli do Doline spomenika. To je mesto koje malo ko nije video, jer se često pojavljuje u holivudskim filmovima, najčešće kada se radi o Divljem zapadu, i to je bilo upravo to mesto koje sam ja najviše želela da vidim u ovom delu SAD-a. Pošto i ovaj kraj pripada plemenu Navaho, nije dozvoljeno da ga sami obilazite, već morate da uzmete Navaho vodiča. Mi smo se s njim vozili skoro 3 sata po Dolini i meni je sve izgledalo predivno. Ipak je možda najupečatljivije bilo kada smo otišli do jedne ogromne stenovite formacije koja je iznutra bila šuplja i koja je ličila na ogroman hogan (Navaho kućica/zemunica). Negde pri vrhu je bio i otvor u toj steni u kojem čovek uz malo mašte može da vidi i „skriveni“ lik orla. Tu nam je Rič, naš vodič, rekao da legnemo na jednu kosu stenu koju je obasjavalo sunce, da ne snimamo ništa i da se samo opustimo. Kada smo to i uradili on nam je u tom udubljenju u planini, u toj nekakvoj otvorenoj pećini oblika zaobljene kupe koja je imala sjajnu akustiku gde je sve čudesno odzvanjalo, otpevao jednu prepelu pesmu na Navaho jeziku koja nas je automatski prenela u neku drugu dimenziju postojanja. Topli sunčevi zraci, divna pesma i potpuni mir, sve je bilo toliko lepo, jednostavno i savršeno da sam poželela da ostanem tu i tada zauvek.
Ali, put nas je vodio dalje i tako smo prošli kroz mesto Kajenta, gde smo svratili u tamošnji Burger king. Razlog je bio veoma poseban. Ovo je jedinstveni restoran Burger king u svetu jer ima izložbu posvećenu „Navaho šifrantima“. To su vojnici iz naroda Navaho koji su se borili u Drugom svetskom ratu. Naime, Amerikanci su tada imali veliki problem sa Japancima koji su uspevali da provale svaku njihovu šifru. Onda im je konačno palo na pamet da probaju da koriste jezik Navaho Indijanaca, ali i to ukodirano. Ispostavilo se da to Japanci nisu nikada uspeli da dešifruju, a svet je za to čuo tek 1968. godine kada je sa te priče skinuta oznaka strogo poverljivo, odnosno, kada je to smelo da se obnaroduje. Tek 1969. godine su učesnici ove akcije dobili medalje i javna priznanja, a do tada su čak i oni ćutali i časno čuvali tajnu. Niz američkih predsednika im je zbog ovoga odavao počast i zahvalnost.
Tog dana smo uspeli još da dođemo i do jezera Pauel koje je nastalo kada je napravljena brana u kanjonu Glen. Neki ljudi tvrde da je taj kanjon bio možda i lepši od Velikog kanjona mada je bio manji. Ipak, brana je završena 1963, a jezero se punilo do 1980. godine i danas je poznato mesto za odmaranje sa velikom marinom. Postojala je ideja da odemo do najvećeg kamenog luka na svetu koji se zove Most duge i koji se nalazi u blizini, ali niti smo mi imali vremena za to, niti su postojali organizovani izleti tog i narednog dana pošto nije bila puna sezona.
Pogled na jezero sa uzvišice gde smo parkirali kola je delovao dosta nestvarno zbog zaobljenih kamenih obala, puno zaliva i fjordova i to je pri zalazećem suncu sa raznim bojama sedimentih stena i vode čija se dubina menja davalo čitavom prostoru potpuno vanzemaljski izgled. Sišli smo do samog jezera, ali tu nije bilo ničeg što bismo mogli dalje da radimo, pa smo otišli do obližnjeg grada i toplo preporučenog meksičkog restorana. Fahitas sa piletinom je bio odličan.
I Veliki kanjon koji je u okviru istoimenog nacionalnog parka i koji smo posetili narednog dana gledali smo sa uzvisine, prateći njegov južni obod. To je najveći kanjon na svetu, ali čitav taj kompleks Velikog kanjona nije nastao samo radom reke Kolorado, koja jeste tu najveća, već ima dosta drugih vodenih tokova koji nastaju od otapanja snega, ili su nekada postojale druge rečice koje su presušile pa se danas vide samo njihova korita. Zahvaljujući milionima godina erozije danas postoji čitav sistem mini kanjona i klisura, a ne samo jedan. To je sve grandiozno i impresivno. Stojeći pred takvim prizorom koji puca pred vašim očima shvatate svu manjakost fotografije i video zapisa. Slika je slika i tačna je, ali problem nastaje kada shvatite da nedostaju slike uhvaćene našim perifernim vidom, vetar u kosi, sunce koje nas greje, osećanja koja nas ispunjavaju u tom trenutku, zvuci naleta vetra ili žamor turista oko nas.
Kanjonski kompleks može da se posmatra sa većeg broja vidikovaca. Različite stenske gromade koje mogu posebno da se uoče vremenom su dobile slikovite nazive: Hram Izide, Hram Bude, Hram boga Višnua, itd. Postoje i dve pešačke staze koje vode do samog Kolorada, jedna je duga oko 11, a druga 14 km. To ne zvuči kao puno dok ne shvatite da je visinska razlika do reke Kolorado oko 1800 m.
Veliki kanjon je ograničen sa dve velike brane, branom Kanjon Glen i jezerom Pauel uzvodno i branom Huver i jezerom Mid nizvodno, i dugačak je 446 km. Prosečna širina kanjona od severnog do južnog oboda je 16 km. Prosečna dubina od oboda do reke je 1525 m, ali treba imati u vidu da je severni obod oko 300 m viši od južnog oboda, pošto je visina južnog oboda 2173 m nadmorske visine, a severnog 2483 m. Zanimljivo je da temperatura na obodima (severnom i južnom) može da bude i do 17 stepeni Celzijusa niža nego kod reke, zbog vetra i izloženosti ostalim meteorološkim uticajima.
Što se geoloških karakteristika tiče, one mogu da se veoma dobro prate, jer je u proseku 1500 do 1600 m prosečeno kroz stene. Od vrha na dole se vide krečnjak, mešavina krečnjaka i peščara, ili samo peščar (205 miliona godina star), pa opet različite vrste peščara, krečnjaka i škriljaca. Najniži sloj je star od 800 miliona do milijardu i 200 miliona godina. To je tzv. supergrupa Velikog kanjona koja se sastoji od raznih sedimentnih stena i lave.
Onog dana kada smo posetili NP Veliki kanjon bila je dobra vidljivost, pošto je vetar dosta duvao. Inače, zbog zagađenja vazduha koje dolazi iz Kalifornije čitav predeo zna da bude u izmaglici sa lošom vidljivošću. S druge strane, tu smo doživeli drugu vrstu zagađenosti, a to je zagađenost bukom i ljudima, čemu smo svakako i sami doprinosili. Da pojasnim, tog dana je bila nedelja i bio je zaista divan sunčan dan, idealan za izlet, tako da je puno ljudi iz okolnih gradova došlo da uživa u lepim prizorima, baš kao i mi. Ali, mi smo prethodnih dana sretali jako malo ljudi i imali smo tu sreću da smo mogli da uživamo u predelima jedan na jedan i da čujemo samo zvuke prirode i eventualno zvuk našeg disanja. Posle toga, gužva u kojoj smo se zatekli prilikom posete Velikom kanjonu stvarno je predstavljala vrstu zagađenja prirode i od tada se moj drug i ja šalimo kako turiste treba zakonom zabraniti, uvek pod uslovom da se to ne odnosi na nas.
Posle Velikog kanjona otišli smo do mesta koje se zove Meteorski krater i tu se nalazi najveći vidljivi udarac meteora na svetu. Kada je pre 50.000 godina meteor, čiji prečnik je bio oko 50 m, udario u zemlju praktično pod pravim uglom napravio je krater skoro 2 km u prečniku i dubine od oko 200 m. Svojevremeno se to mesto koristilo i da bi astronauti tu vežbali kako da hodaju po Mesecu. Mi smo, eto, i tu zakasnili oko 10-ak minuta, tako da smo mogli samo da vidimo obod kratera spolja.
Poslednjeg dana smo već morali da vodimo računa o vremenu kada nam je poletao avion, tako da smo se uputili ka Las Vegasu. Ipak, našim obilascima nije bio kraj. Put vodi preko Brane Huver, građene od 1931. do 1936. godine. Originalno se zvala Brana Bolder, po obližnjem mestu, ali je 1947. nazvana po jednom od Američkih predsednika. Svojevremeno je to bila najveća brana na reci Kolorado, stvorivši iza sebe veštačko jezero Mid. Čitav taj kompleks smatra se mestom od nacionalnog značaja.
Zanimljivo je da voda nikada ne ide preko brane, već kroz posebne tunele, cevi i kanale gde prelazi preko turbina. Brana je izgrađena u Crnom kanjonu koji se tako zove zbog crnih stena koje preovladavaju u njemu. Kada se jezero napravilo, voda je došla do neke visine, ali kada se nivo vode spusti, pokažu se sada bele stene. Mi smo se smejali kako bi sada to trebalo da se zove Partizanov kanjon, ali šalu na stranu, na ovaj način može jasno da se vidi koja je maksimalna visina vode koja se skuplja u jezeru.
Put za vozila vodi bukvalno preko vrha brane i tu može i da se peške pređe. Negde na polovini brane postoji tabla koja pokazuje da je na jednoj strani Nevada, a na drugoj Arizona. Tu je ujedno i granica vremenske zone, tako da je u vreme kada smo mi bili tamo u Arizoni bilo 11, a u Nevadi 10 sati pre podne. Kad smo bili kod te table, jedno od nas je stajalo sa jedne strane, a drugo sa druge, pa pošto su u pitanju dve države i dva različita vremena, shvatili smo da nismo bili ni na istom mestu, ni u istom vremenu, a ipak smo bili zajedno. Eto dokaza da je sve relativno.
Mislim da je iz moje priče potpuno jasno da nedelju dana jednostavno nije dovoljno da bi se čitav ovaj predeo obišao onako kako zaslužuje. Takođe, verovatno je s jedne strane bolje da se obilazi u sezoni, zato što je lakši pristup nekim delovima, ali obzirom da je u pitanju polu-pustinja, leti temperature mogu da budu izuzetno visoke, što opet ima svoje specifične manjkavosti. Osim toga, mogu samo da pretpostavim koliko puno posetilaca dolazi leti, a onda je i opšta gužva i buka, što može da bude mana svoje vrste. Meni je pre svega drago da sam sve ovo uopšte i videla. Drugo, u stvari mi je i jako drago da sam bila tamo baš van sezone, a opet da sam imala sreće sa vremenom, jer moglo je lako da se desi da sve vreme bude oblačno i sa nekim nepogodama. I konačno, tamo mi se desilo nešto veoma neobično za mene – nekako sam izgubila jednu video traku, a i veći deo slika mi je bio neobjašnjivo preeksponiran. Ja nisam posebno sujeverna, ali mi se sviđa da ovo protumačim kao „siguran znak“ da ću se vratiti i ponovo ići na ova predivna „ostrva“ negde između zemlje i neba.