Peru i Bolivija 2005, 11. deo (Sukre)
Ujutru sam imala rani let do Sukrea. Iz aviona je bilo fascinanto gledati kako Andi kreću da se uzdižu i kako izgledaju dok prelaze ka velikim visinama. Doline između brda i nižih planina dobrim delom deluju kao da su ispunjene nekakvim talogom, blatom, zemljom, čime već, ali iz aviona to deluje kao da je tu prošla zemljana bujica koja se posle slegla. Doduše, to se verovatno i desilo nekada, a osim rečica koje teku tim dolinama na delovima tih otvorenih zemljanih terena mogu da se vide obrađena polja, što ukazuje da su se stvari uglavnom stabilizovale. Takođe je bilo lepo gledati i predeo oko Sukrea. Lako bi moglo da se pomisli da su blagi zaobljeni vrhovi planina koje su okruživale grad tek brdašca da se Sukre ne nalazi na 2790 m iznad nivoa mora.
Posle vrućine koja je vladala u ravnici (Santa Kruz je na 416 m nadmorske visine), prijala je svežina Sukrea. To ne znači da je bilo hladno. Daleko od toga. Jednostavno je posle Santa Kruza bilo prijatno sveže, a znalo je bogami u toku dana i da bude dosta vruće, ali ne neprijatno.
Sukre je izuzetno lep grad i jako mi se dopao. Ne samo zbog te prijatne temperature i neba koje je bilo fenomenalno plavo, bez ijednog oblačka, veliko i čudesno. Centar grada je na svu sreću opstao u jako lepom stanju, nema razrušenih kuća, ali ni novih urbanih eksperimenata koji bi kompletno uništili grad i njegov izgled. Dodatni šarm mu daju njegove bele kuće. Neke su jednostavnije, druge prave palate, ali su sve lepe. I bele. Sukre je poznat kao grad sa četiri imena. Jedno od njih je Beli grad Amerika (misli se na obe Amerike). Naime, postoji nekakav ukaz po kojem sve zgrade u Sukreu, osim eventualno nekih fasadnih elemenata, moraju jednom godišnje da se okreče u belo. Ne znam kako je izgledao Beograd kada su, kako priča kaže, Sloveni došli i ugledavši ga izustili „Gle, bela grada!“, ali Sukre je stvarno beo da belji ne može biti.
Čim sam se smestila u hotel, izašla sam i otišla do Muzeja domorodačkih umetnosti. Odličan je! Ne previše veliki, ali baš kako treba. Daje jedan dobar etnografski pregled lokalnog stanovništva i vrlo mi se dopao. Kraj je poznat po tapiserijama i tekstilima, ali pre svega po platnenim stvarima koje imaju praktičnu upotrebu – pončo ogrtači, kecelje, torbice za koku, kaiševi i sl. Uzgred, u španskom, pa i u engleskom, koristi se reč koja se kod nas prevodi sa „domorodački“ ili „urođenički“. Obe reči na srpskom za mene imaju neprijatno negativni prizvuk kroz koji se provlači dominantna nota arogancije, maltene ko da smo ih mi porobljavali, tako da se izvinjavam svima koji imaju delikatan sluh kao ja. Naziv muzeja je jednostavno takav.
Posle sam otišla na pijacu i nakupovala silno voće: male banane, ananas, granadilje i ćirimoju. Kupila sam i plitku plastičnu činiju da bih mogla da čistim ananas (i dan danas je imam i vrlo me raduje kada je koristim). Ja jako volim voće, a pogotovo kada je lokalno i kada je u sezoni. Ipak, kada sam kasnije u toku dana jela ananas, shvatila sam da je preveliki za mene, mada sam kupila najmanji mogući, tako da ga kasnije više nisam kupovala. Na svu sreću ima i manjeg voća koje se lako pojede. Kad sam kod voća, da pomenem banane. Moram da naglasim da su samo banane na kojima se pojavljuju smeđe tufne u stvari zrele. Često kupim banane koje su skroz žute, eventualno po malo zelene oko drške, ali po pravilu ih ostavim još par dana da im krenu tufne. Banane ne moraju da počnu da trule, ali moraju da budu zrele. Kada vidim ljude kako ljušte i jedu banane kojima su krajevi bukvalno još zeleni, sva se naježim, a usta mi se skupe. Čak mi i kažu kako su im takve banane ukusne, ali mislim da kada probate i jedete samo zrele banane više nikada ne možete da se vratite na zelene.
Pošto sam ostavila voće u hotelskoj sobi, otišla sam do glavnog trga koji je opet veoma lep, prostran, pun zelenila i ljudi, i okružen lepim zgradama. Glavni trg se zove 25. maj i na njemu se nalazi statua Mariskala Sukrea po kojem je grad i dobio svoje ime. Mariskal Sukre u stvari znači Maršal Sukre i njegovo ime je bilo Antonio Hoze de Sukre. Venecuelanac, bio je desna ruka Simona Bolivara tokom borbe za nezavisnost od Španije. On je ovde jako popularan i bio je drugi predsednik Bolivije.
Na trgu se nalazi i Kuća slobode. Danas je tu muzej, a nekada je to bio jezuitski univerzitet (treći u Južnoj Americi). Ono što je bitno za ovu zgradu jeste da je tu 1825. godine potpisana Deklaracija o nezavisnosti i proglašen prvi Ustav, a zemlja nazvana po Simonu Bolivaru koji je bio njen prvi predsednik, mada veoma kratko. Priča je da je Bolivar bio protiv razdvajanja teritorija današnjeg Perua i Bolivije, ali pošto je bio jako sujetan prijalo mu je da se neka zemlja zove po njemu, pa su ga eto tako ubedili. Mariskal Sukre je takođe na ovom mestu proglašen za drugog Predsednika Bolivije.
Kad smo kod Ustava i političkog uređenja treba reći da je upravo po Ustavu Sukre glavni grad Bolivije, ali je danas vlast podeljena između Sukrea i La Paza i ovaj drugi ima ulogu de facto glavnog grada. U Sukreu je zadržana još samo sudska vlast i tu se nalazi Vrhovni sud Bolivije. Inače, grad Sukre se nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine. Zabranjeno je da se grade nove zgrade i sve se veoma lepo održava tako da može jasno da se vidi koliko je to u prošlosti bio bogat grad, a i kako je izgledao.
Upravo sa centralnog trga, ispred Katedrale, polazi specijalan kamion na kome su klupice za turiste. Kamion vozi do kamenoloma gde se nalazi jedna od najvećih „zbirki“ otisaka stopala dinosaurusa na svetu. To je bila moja prva poseta nekom kamenolomu i kada smo stigli tamo, pre ulaska smo svi dobili zaštitne kacige. A evo o čemu se tu radi. Pre dvadesetak godina, vadeći kamen, radnici su naišli na jednu veliku stenu koja je čitava ispresecana otiscima stopala dinosaurusa koji su nekada prolazili preko te površine. Ta stena stoji vertikalno, kao ogromno platno ispred čoveka, i na njoj mogu da se vide različiti otisci.
Naravno da dinosaurusi nisu hodali po vertikalnoj površini i to je dodatno zanimljivo u vezi sa ovim otkrićem. Otisci potiču iz pradavnih vremena kada je ta površina bila vodoravna i kada su dinosaurusi tu hodali. Pretpostavlja se da je u pitanju bila neka plitka bara, jer je potrebno blato da bi se ostavili ovakvi tragovi. U međuvremenu su Andi krenuli da se izdižu i ciguju, pa danas imamo tu veliku uspravnu ploču sa okamenjenim otiscima.
Zanimljivo je bilo da se saznaju detalji vezani za ove tragove. Naime, ako otisci nemaju jasno izražene kandže, znači da su u pitanju biljojedi. I obrnuto – kandže su siguran znak da se radi o mesožderima. Zatim se na jednom delu vide dva paralelna traga, ali u stvari je nemoguće da su dva dinosaurusa išla zajedno tako blizu, jer su bili i dosta široki, već su više išli u koloni, kao danas slonovi, pa otisci idu paralelno zbog čega se stiče pogrešan utisak da su išli jedan pored drugog.
Ovaj izlet je sam po sebi bio zanimljiv, predeo je bio pomalo čudan sa tom stenom i prašinom, nebo neopisivo lepo, ali je bilo bitno i to da sam tamo upoznala jednu mladu devojku koja je pola Nemica, pola Bolivijanka i koja je već bila na turi po Salaru de Ujuni, o čemu ću pisati u sledećem tekstu, tako da mi je dala par sjajnih saveta. Najvažniji je bio da obavezno kupim termafor, što sam i učinila nešto kasnije u jednoj apoteci u Sukreu.
Popodne sam opet šetala po gradu. U gradu ima jako puno crkava, a nekada ih je bilo još više. Jedna od najzanimljivijih je crkva Santa Monika sa elementima u stilu mestiso koji su korišćeni u ukrašavanju fasade. Mestiso stil podrazumeva upotrebu lokalnih indijanskih, da ne kažem domorodačkih, elemenata. Zanimljiva je i crkva San Francisko, ali pre svega zbog toga što unutra ima natpisa koji kažu da posetioci ne treba da uzimaju svetu vodicu za mađije i vradžbine. Mada je zvanična katolička vera koja pokriva skoro 100% stanovništva, stari indijanski koreni i dalje su veoma dominantni.
Posle sam odšetala i do Pravnog fakulteta, a to je zgrada sa najvećim unutrašnjim dvorištem u Sukreu. Inače, Univerzitet u Sukreu je jedan od nastarijih u Amerikama, osnovan 1624. godine, a veoma je popularan i dan danas.
Posle posete internet kafeu, popela sam se uzbrdo do manastira La Rekoleta odakle se pruža divan pogled na gradić. Tu je bilo dosta gužve jer je radila pijaca, bio je neki vašar i svašta se prodavalo. Između ostalog i ćića – sveto piće Inka, a to je u stvari napitak koji se dobija od fermentisanog crnog kukuruza. Bilo je tu i dosta stolova za stoni fudbal. Kako sam ja to kao dete obožavala, a i dobro igrala. Pomaže kada imate starijeg brata i njegovo društvo, a onda naučite par fazona i finti.
Umesto ćiće, sela sam u jedan kafić pun turista i naručila lokalno pivo. Tu sam uživala skroz naskroz. Pogled je bio fenomenalan, temperatura je bila idealna, sunce je zalazilo, svetla grada su krenula da se pale, a ja sam slušala divnu muziku, malo salsa, malo Luj Armstrong, malo REM, tako da sam odlepila od osećaja sreće koji se stvarao u meni. Potpuno sam uživala u svemu i bila intenzivno srećna. U takvom stanju sam u neka doba krenula nizbrdo i uz put zvala i rezervisala hotele u Potosiju i Ujuniju. Takođe je bilo divno šetati po Sukreu uveče i gledati prelepo osvetljene zgrade.
Sukre je istinski veoma lep grad. Ja sam u njemu videla i posetila sve što me je zanimalo, ali mi je do današnjeg dana ostao utisak da tamo nisam bila dovoljno dugo. A šta bih radila? Pa, sedela bih u tom kafiću i uživala u čistom postojanju.