Severna Grčka, 2006, 2. deo
Ja sam godinama želela i planirala da odem u posetu Meteorima. Oni zaista toliko čudesno izgledaju, da čovek kada ih vidi na nekoj slici ili u nekoj reportaži ne može a da ne poželi da ode tamo i vidi ih uživo.
Kada sam ih konačno prvi put posetila 2006. godine sa planinarima, bila sam deo grupe koja je tu došla autobusom. Pošto se u toj grupi hodanje podstiče i podržava, ja sam odlučila da zajedno sa par ljudi iz grupe peške prođem put koji vodi od manastira svetog Stefana do manastira Veliki Meteor. Mada na prvi pogled manastiri i nisu toliko udaljeni jedni od drugih, zbog brojnih krivina, dužina tog puta je skoro 5 kilometara, ali apsolutno vredi i šta više preporučujem da se to prođe pešice, zato što se na svakom koraku pruža novi i predivni pogled ili na samo jedan ili na više manastira koji pripadaju grupi pod zajedničkim nazivom Meteori, što znači “u vazduhu”.
Tog dana kada smo došli u posetu Meteorima i prvo se uputili ka manastiru sv. Stefana, ispostavilo se da je taj manastir zatvoren. Kao što sam pomenula u prvom delu teksta o severnoj Grčkoj, nisu svi manastiri otvoreni svaki dan i po čitav dan, i kada se planira poseta potrebno je da se pogleda raspored kada su otvoreni za posetioce. Što se manastira sv. Stefana tiče, bez obzira što ga tada nisam videla, bitan je podatak da crkva u njemu potiče iz XVI veka.
Sledeći manastir na putu bio je manastir sv. Trojice, koji je osnovan u XV veku. To je jedan od manastira kojem možete samo da se približite kolima ili autobusom, ali da biste ga obišli morate da idete peške. Staza od puta se prvo spušta, a zatim se ide stepenicama koje su u jednom delu probijene kroz samu stenu. Pažljivo pogledajte fotografiju i videćete stepenice dole-levo od natpisa i iznad njega.
Hodajući putem, u jednom trenutku sam uživala u divnom pogledu ka mestu Kalambaka koje se nalazi u podnožju Meteora.
Ali, kao što sam rekla, praktično sa svakim korakom se pruža neki novi ugao gledanja ili se odjednom otvaraju vidici ka manastirima do kojih je tek trebalo doći.
Da bi se stiglo do manastira Rusanu i sv. Nikole, potrebno je da se odvoji sa puta koji vodi ka manastiru Veliki Meteor. Ipak, bolje je prvo posetiti manastire Varlaam i Veliki Meteor, pa se onda vratiti do skretanja za ova dva druga manastira jer se taj put ujedno spušta i do Kalambake. I manastir Rusanu i manastir sv. Nikole potiču iz XVI veka.
Ovde naravno postoje i ove ogromne stene koje na svojim vrhovima nemaju manastire, ali na par mesta u bočnim stranama nekih od njih mogu da se primete isposnice, kao plitke pećine, koje su nekada nastanjivali pustinjaci.
Manastir Varlaam, posvećen mučeniku Varlaamu, potiče iz prve polovine XVI veka. To je drugi manastir po veličini u okviru Meteora.
Da bi se ovaj manastir posetio i ovde je potrebno da se prođu brojne stepenice, kao i most kojim su spojene dve velike stene. U ovom manastiru sasvim lepo može da se vidi žičara koja se koristi da bi se na taj način transportovala roba koja je potrebna za manastir. Ranije se koristio ručno pokretani čekrk, ali je danas naravno čitava stvar mehanizovana.
Najveći manastir u okviru Meteora jeste manastir Velikog Meteora koji je tu osnovan još polovinom XIV veka, a njegova crkva posvećena je Preobraženju Gospodnjem. Danas u okviru manastira postoji jedan manji muzej koji turistima približava elemente monaškog života. Tu takođe može da se vidi žičara za snabdevanje. Za Srbe je posebno zanimljiva informacija da je jedan od osnivača manastira bio iz loze Nemanjića, sinovac Cara Dušana, Jovan Uroš Nemanjić, koji se ovde zamonašio i uzeo ime Joasaf. Vremenom je proglašen za sveca.
A sad jedna mala neozbiljna opaska s moje strane, a tiče se pogleda prema manastiru Varlaam. Pogledajte sliku – zar Vam se ne čini da ova stena sa desne strane liči na glavu od zeca?
I konačno, za rastanak od Meteora, evo još jednom predivnih slika uz divnu vizantijsku duhovnu muziku.
Tokom narednih dana, veći deo planinarske grupe išao je u osvajanje Olimpa, ali sam ja bila u veoma slaboj kondiciji, tako da sam sa svojim prijateljima bila ili na plaži ili obilazila neka ravničarska mesta blizu obale. Veoma mi je žao što se nisam popela na Olimp, ali takođe znam iz priča brojnih planinara da to uopšte nije lako i da je to jedan zahtevan poduhvat. Naravno i logično. Ne može baš svako da ide gore i mrsi konce bogovima.
Pred sam kraj boravka u Grčkoj, otišli smo u Solun. Tu smo imali malo slobodnog vremena za obilazak centra grada, ali je glavni povod bio odlazak na vojno groblje na Zejtinliku. Pre nego što bilo šta kažem na ovu temu, moram prvo da ukažem na nešto što je meni kao prevodiocu posebno simpatično, a u teoriji prevođenja se naziva “negativni transfer”, uz ograničenje da sam ja prevodilac za engleski jezik, ali mi se ovde sve čini kao stvar logike, pa zato sebi dajem slobodu da komentarišem. Stvar je upravo vezana za reč zejtin u našem jeziku u kojem ona znači ulje. Zejtin na turskom u stvari znači maslina i verovatno je ovaj negativni transfer nastao kada su se naši preci susreli sa maslinovim uljem koje Turci zovu “zejtin ja”. Našim precima je u ušima ostao prvi deo i tako su za sva jestiva ulja u budućnosti odredili reč zejtin. Ako pratimo liniju da zejtin zapravo znači maslina, onda se logično nameće da Zejtinlik u stvari znači Maslinjak. Uzgred, iz kuhinjskih programa na TV-u sam shvatila da su i Bugari napravili isti negativni transfer kao i Srbi.
Ali sada da se vratim na ozbiljne teme, a to je poseta vojnom groblju na Zejtinliku. Tu se u stvari nalazi međunarodno vojno groblje sa grobovima srpskih, francuskih, britanskih, italijanskih i ruskih vojnika, a Grčka je čitav ovaj veliki prostor besplatno ustupila za potrebe vojnog groblja. Kada se uđe sa ulice, široka staza vodi ka platou na kojem se odmah vidi impozantni mauzolej koji obuhvata kapelu i kriptu sa kosturnicom. Oko platoa se nalaze krstovi za oko 2000 srpskih vojnika, mada je na ovom groblju ukupno sahranjen 7441 srpski vojnik. Kompletan materijal za izgradnju mauzoleja, kao i mermerni krstovi doneseni su iz Srbije, a oko mauzoleja su zasađeni čempresi čije su sadnice donesene iz manastira Hilandar.
Na prednjoj strani kapele nalazi se mozaik svetog arhangela Mihaila, a na zadnjoj strani je mozaik svetog Đorđa. Na prednjoj i zadnjoj strani se takođe nalaze i stihovi Vojislava Ilića mlađeg (1877-1944). Prve tri strofe su napred, a druge tri su raspoređene pozadi gde se nalazi i ulaz u kriptu. Ja sam pre nekoliko godina imala tu čast i veliko zadovoljstvo da za potrebe nekog našeg ministarstva ovu pesmu prevedem i prepevam na engleski jezik. Ne znam šta su oni uradili sa tim, ali meni je ostao moj prepev, pa ako nekoga baš zanima da vidi šta sam uradila, može da ode na istu ovu priču na engleskom (https://www.svudapodji.com/en/northern-greece-2/).
"Neznani tuđinče, kad slučajno mineš
Pored ovog svetog zajedničkog groba,
Znaj, ovde su našli večno utočište
Najveći junaci današnjega doba!
Roditelj je njihov: hrabri srpski narod,
Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni,
Koji je sve staze iskušenja prošo
I čiji su borci, divljenja dostojni!
Padali od zrna, od gladi i žeđi,
Raspinjani na krst, na Golgote visu,
Ali čvrstu veru u pobedu krajnju
Nikad, ni za časak, izgubili nisu…
Blago potomstvu što za njima žali
Jer oni behu ponos svome rodu
Blago i njima jer su slavno pali
Za Otadžbinu i Slobodu
Ispred vrata domovinskih
U pobednom svome hodu
Izgiboše ispolinski
Za jedinstvo i slobodu,
Njina dela slaviće se
Do poslednjih sudnjih dana,
Slava jatu besmrtnika!
Mir pepelu velikana!"
Pošto se tih dana zvanično i svečano obeležavala godišnjica proboja Solunskog fronta, na groblju su bili prisutni predstavnici delegacija savezničkih država iz Prvog svetskog rata, kao što može da se vidi na slici.
Ipak, glavno obeležavanje godišnjice proboja Solunskog fronta održano je kod Memorijalnog spomenika u Polikastru. Pretpostavljam da veliki broj turista iz Srbije koji žure da stignu do svojih letnjih odredišta na grčkim obalama ne obrate pažnju na to da samo 20-ak kilometara od granice Makedonije i Grčke postoji odvajanje od glavnog puta i bukvalno par stotina metara dalje nalazi se ovaj Memorijalni spomenik.
Memorijal je posvećen “Herojskim sinovima Srbije, Francuske, Italije, Velike Britanije i Grčke koji su se verni zaveštajima svojih predaka borili na ovim mestima i pali za slobodu i svetski mir 1916-1918”.
Godine 2006. i grupa planinara je bila kao deo delegacije iz Srbije. Sve je bilo svečano i odavalo je počast ratnim herojima pet država, kao što može da se vidi na slikama.
A srpski vojnici, kojima je bilo potrebno manje od 45 dana da peške i kroz borbu pređu oko 600 km do Beograda koji je oslobođen 1. novembra 1918. godine i koji su povremeno bili brži od francuske konjice, konačno su dočekali da se vrate u svoju domovinu.