U okviru slanog jezera postoji više ostrva koja su kamenita sa nekom minimalnom vegetacijom, ali izrastaju iz opšte beline. Svratili smo na Ostrvo riba (Inkauazi ili Isla de peskado). Tu je bila planirana pauza za ručak. Dok smo mi šetali i obilazili ostrvo, koje je u stvari bilo brežuljak, vodič je spremio hranu koja nas je sačekala poslužena iz gepeka, ali bez obzira na ovu neformalnost, bila je sasvim dobra i ukusna.
Ostrvo riba, Slanište Ujuni
Na ostrvu raste puno kaktusa i to je sve neka vrsta koja je tipična za ovaj kraj. Ovi kaktusi su otporni na velike noćne hladnoće, a ujedno imaju i veoma čvrsto deblo koje, kada se osuši, može da se koristi kao građevinski material. Recimo u onom hotelu od soli koristili su ih za direke za vrata, ali i više kućica koje se nalaze na ovom ostrvu su kompletno izgrađene od ovih kaktusa. Na ostrvu takođe može da se vidi puno fosila morskih bića, što upućuje na to da je ovo nekada bilo na dnu mora, a sada je na oko 3600 m nadmorske visine. Kada sam se popela na vrh brežuljka, ubrzo je pristigla i poveća grupa Bolivijanaca koji su na vrhu otpevali himnu pošto im je taj dan bio nacionalni praznik. Kako su nam rekli, par dana ranije su i Ajmare imali svoj ritual na ovom ostrvu uz iskazivanje zahvalnosti Majci zemlji – Paćamami kojoj su razne poklone ostavili poređane na omanjem oltaru. Stojeći na vrhu, imala sam divan pogled preko slaništa, gde su se nazirali tragovi autobusa i kamiona koji kao da su pratili nekakav utabani put preko sveopšte beline. Takođe se u daljini video i ugašeni vulkan Tunupa sa svojih 5435 m.
Kaktusi na Ostrvu riba, Slanište Ujuni
Slanište Ujuni: u daljini vulkan Tunupa, po sredini se vide tragovi vozila, a sitna tačka pored tragova je neki čovek. To daje dobru predstavu o razmerama.
Kasnije popodne smo napustili slanište i prešli na zemljanu podlogu. Noćili smo u selu San Huan. Čitava grupa je bila smešta zajedno u jednoj sobi gde su se nalazili kreveti, a WC i tuš su bili zajednički za dve do tri grupe, kao i trpezarija. Pre večere smo Anhel, Sedrik, Nensi i ja krenuli do obližnje nekropole koja potiče još iz pred-kolumbovskog vremena. Zove se Kausaj Uasi i zaista je vrlo vredelo što sam otišla do nje. Na blagoj uzivišici se nalaze humke koje izgledaju kao stene izjedene erozijom, a u stvari je sve to ručno pravljeno i u svakoj (ili skoro svakoj) od njih nalazi se šupljina i u njoj ljudski ostaci, kao mumije, različitih veličina i godina uzrasta, sa pratećim raznim posudama. Bilo je veoma zanimljivo.
To razgledanje je bilo delimično pokvareno ponovnim naletom visinske bolesti koja mi se pojavila od malo ruma sa kolom koji sam probala pre kretanja u pešačku ekspediciju. Problem nije bio veliki, ali novonastala glavobolja mi je ipak smetala. Dobra stvar je bila naučena lekcija – nema nikakvog alkohola na velikim visinama. Alkohol ima to svojstvo da malo raširi periferne krvne sudove, pa manje krvi ostane za mišiće i unutrašnje organe, što ovde nikako nije poželjno. Inače, u toku dana sam ponovo probala da zvaćem lišće koke i utisak mi je bio kao i prvog puta – neukusno!
Ujutru smo se pridigli oko 7 i posle doručka krenuli dalje. Pošto više nismo bili na slaništu, predeli oko nas bili su sasvim drugačiji. Prolazili smo kroz ravnicu, visoravan, a okolo su se bliže ili dalje ređali vulkani. Zatim smo u nekom trenutku zašli među te vulkane i uzvisine, i tu u takvom okruženju zadržali se skoro do kraja ture.
Zaustavljali smo se na više mesta da bismo se slikali. Jedno od prvih bilo je u blizini još uvek aktivnog vulkana Oljague koji se nalazi na granici sa Čileom. Visok je 5865 m i mi smo pravili par pauza da bismo ga posmatrali sa više strana. Ali odakle god da ga gledate, on je prelep.
Vulkan Oljague – pri vrhu, sa leve strane, vidi se malo dima
Vulkan Oljague – dim koji se vidi potvrđuje da je u pitanju aktivan vulkan
Takođe smo krenuli da nailazimo i na jezera. Prvo na našem putu bilo je prelepo jezero Kanjapa. Tu smo takođe prvi put imali priliku da vidimo flamingose. Naime, ovo su sve slana jezera, sa različitim algama kojima se flamingosi hrane. Obale jezera bile su oivičene belom bojom, ali to je tek delimično bila zaleđena voda, a većim delom različite soli. Bez obzira na blistavo sunce i plavo nebo bilo je dosta hladno. Čak je i površina jezera na nekim mestima bila prekrivena tankim ledom, dok su se flamingosi sakupljali u delovima gde je voda bila pristupačna.
Jezero Kanjapa
Jezero Kanjapa
Sva ova mesta na koja smo nailazili i pored kojih smo prolazili, jezera i vulkani, bila su potpuno neverovatno lepa. Nebo je bilo čudesne plave boje, bez ijednog oblačka, vazduh savršeno čist, boje okolnih predela takođe neverovatne, i ja sam piljila u sve to širom otvorenih očiju, nadajući se da će se sva ta lepota sama od sebe urezati u dušu i sećanje.
Gruba trava koja je jedina vegetacija na ovoj visini, okolina jezera Kanjapa
Sledeća na putu je bila Laguna Hedionda, tj., jezero Hedionda. Tu smo na 4105 m nadmorske visine pravili pauzu za ručak, ponovo iz gepeka i ponovo sa veoma ukusnom hranom. Kada smo se približili jezeru, ispostavilo se da ono dosta smrdi. U pitanju je ponovo bilo slano jezero, ali to jezero kao i ostala nije slano od kuhinjske soli, već je ovde u pitanju boraks, tj., so borne kiseline koja je stvarala belu pokoricu na najplićim delovima jezera. Ipak, to nije sprečavalo flamingose da se i ovde okupljaju u većem broju.
Jezero Hedionda
Flamingosi na jezeru Hedionda
Flamingosi na jezeru Hedionda
Vozeći se dalje, ušli smo u jedno veće zaštićeno područje koje se naziva Rezervat faune Anda Eduardo Avaroa. Prvo smo prolazili kroz relativno monoton predeo, ali meni ništa monotono u tome nije bilo. Naprotiv. Bilo je tu puno različitih tonova boja. Sve nekako svedeno, a ipak, sve nekako prelepo i oduzima dah. U pitanju je bila Pampa Siloli, a to je pustinja na velikoj nadmorskoj visini koja se sastoji od vulkanskog pepela i šljunka.
Pampa Siloli
U jednom trenutku smo došli do nekih stena. Tu vodiči za svoje turiste malo varaju, pa ostave po koje parče hleba ne bi li privukli lokalne stanovnike. Pošto su ovi navikli na čašćavanje, vrlo rado se odazivaju novim pozivima i onda poziraju za posetioce. U pitanju su viskaće. Simpatični glodari vrlo neobičnog izgleda: pola zec, pola veverica, a veličina im je kao prosečan zec.
Viskaća
Sledeće zaustavljanje nam je bilo kod Kamenog drveta (Arbol de Piedra). U pitanju je prirodna skulptura od kamena. Naime, u tom području ima većih stena koje vire iz vulkanske zemlje i šljake, a kiše, vetrovi i kamenčići koje ti vetrovi nose, erozivno vajaju čudne oblike, a najčudnije je upravo to Kameno drvo. Ono zaista prilično zanimljivo izgleda: mnogo veća gromada tj. veći deo iste stene stoji na užem delu koje je kao stablo.
Kameno drvo – pored je referentni objekat od 181 cm