Konačno je došao red i na obilazak Bele kule koja je jedan od simbola Soluna. Svojevremeno je ova kula bila deo zidina koje su vodile oko grada, ali je vremenom ostala da stoji sama na obali. Tokom turske vladavine, ona je služila kao zatvor, a kada su se janičari neuspešno pobunili protiv sultana 1826. godine, prvo su ih zatvorili u kuli, a zatim i pobili. Zbog toga je građevina dobila nezvanični naziv Krvavi toranj, ali su onda na scenu stupili stručnjaci za marketing, pa je kula okrečena i preimenovana u Belu kulu.
Bela kula
Bela kula je visoka 35 metara i kada se u nju uđe postoji zavojito stepenište koje vodi ka vrhu. U centru na „spratovima“ postoji manji izložbeni prostor, ali je posebno dobro otići do vrha zbog lepog pogleda. Ipak, treba imati u vidu da je kula podignuta u svrhu odbrane, a kasnije i zatvora.
Bela kula, pogled kroz prozor ka Aveniji Nikis
Zatim sam pored mora lagano odšetala do Aristotelovog trga gde sam se malo rashladila uz divan sladoled. Posle sam otišla do dela Soluna koji je posebno živ sa mnoštvom kafea i restorana. Mada je čitav Solun prepun divnih mesta za izlazak i opuštanje, ovaj kvart se čini posebno zanimljivim. Ako sa Aristotelovog trga krenete ulicom Mitropoleos u pravcu zapada, naići ćete na ulicu Katuni i u njoj, levo i desno, ali i u delu grada iza nje sve vrvi od mesta gde čovek može da sedne, sam ili sa svojim društvom, i da se dobro najede, napije i provede. Za preporuku.
Ulica Katuni
Ja nisam bila gladna u vreme kada sam prolazila kroz ovaj deo grada, ali sam nešto kasnije u blizini stana u kojem sam odsedala prošla pored nekog neuglednog mesta koje je imalo nekoliko stolova na trotoaru i oni su svi bili dupke puni lokalnim stanovništvom. Doduše, veći deo restorana i kafea u Solunu su prepuni ljudi, ali sam ja pomislila da ovo mesto može da bude dobro. Volim da idem u mesta gde većinu gostiju čini lokalno stanovništvo, ali u Solunu svuda ima više lokalaca nego stranaca. S druge strane, još više volim da idem na mesta gde osim mladih sede i ljudi srednjih godina i stariji, a najviše tamo gde više generacija sedi za nekoliko spojenih stolova, jedu i očigledno se dobro zabavljaju. E ovo je jedno takvo mesto. Svaki put kad bih prošla pored njega, viđala sam sličnu situaciju. Tako sam se i odlučila da tu sednem.
Jelovnik na engleskom je bio potpuno smešan, improvizovan i gotovo neupotrebljiv, ali me to uopšte nije obeshrabrilo. I ispostavilo se da sam bila u pravu. Hrana je bila jednostavna, ali fantastična. Uzela sam lignju koja je bila savršena, mesnata, ali laka za žvakanje. Spanać i masline. I pivo. Lokalno. Uvek!
Uveče sam otišla u šetnju pored mora. Ovaj put sam išla od Bele kule na suprotnu stranu od centra i tu se nalazi veoma dugačko šetalište. Predveče je puno šetača i prija ko hoće da prepešači nekoliko kilometara. Ali takođe može i sigurno prija da se ujutru džogira pored mora ili da se vozi bicikl obeleženom stazom koja vodi duž šetališta.
Kako se krene od Bele kule niz šetalište nailazi se na spomenik Aleksandru Makedonskom kako neustrašivo jaše na svom Bukefalu. Ipak, ma kako grandiozan ovaj spomenik bio, ne znam da li po veličini nadmašuje onaj u Skoplju. I sad da nešto kažem na ovu temu, onako kako je ja lično vidim, uz izvinjenje za bilo kakve emocionalne povrede koje mogu nenamerno da nanesem, jer su mi oba naroda o kojima ću da pričam izuzetno draga i mislim da je VELIKA šteta i jako mi je žao što su u zavadi po pitanju naziva države i svega ostalog što ide uz to.
Skoplje je glavni grad zvanično „Bivše jugoslovenske Republike Makedonije“ (u daljem tekstu „BJRM“). Razlog? Grčka nikada nije dala dozvolu da se ta nesumnjivo suverena država, severno od Grčke, jednostavno nazove Makedonija što je nezvanična verzija koju velika većina ljudi i zemalja koristi. Severni deo Grčke pokriva deo istorijske teritorije koja se zvala (i još uvek zove) Makedonija. Uostalom, Aleksandar je Veliki, ali i Makedonski, jer je bio vladar Makedonije kao i njegov otac. I tokom rimske dominacije, ova provincija se zvala Makedonija. I tu ništa nije sporno. Posle je tu bila Vizantija, pa Turska. I pošto su obe države pokrivale skoro kompletnu teritoriju Balkana, ni tu nije bilo problema koji postoje sada.
Posle Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, kada je oformljena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, niko se nije setio da se posebno bavi slovenskim stanovništvom koje je živelo na teritoriji BJRM, pa se taj deo zvao i Južna Srbija, a tu je bila i Vardarska banovina. I onda dolazi kraj Drugog svetskog rata kada je drug Tito sa saradnicima napravio zemlju od 6 republika, a jedna od njih je bila Makedonija. Već tada kreću nacionalno-politički problemi. Grčka polaže pravo na Aleksandra Velikog, što je po meni sasvim u redu, mada istorijski „stari Grci“ (Atina, Sparta i ostali) nisu bili oduševljeni ni Filipom ni Aleksandrom koji su bili kraljevi Makedonije i smatrali su ih varvarima, pa tu čak možda i može da se da neki komentar, ali što se tiče Soluna i njegove okoline, tu su stvari jasne k’o sunce – to je Makedonija bez ikakve sumnje. Svi kraljevski centri antičke Makedonije nalaze se na teritoriji današnje Grčke, Solun je bio centar rimske provincije Makedonije, itd. Aleksandar Veliki možda nije bio punokrvni Grk po ukusu Atinjana, ali on svakako pripada široj grčkoj kulturi.
S druge strane, dobar deo današnjih stanovnika BJRM pripada slovenskoj rasi i njihov jezik je slovenski po svom poreklu i strukturi, ali mislim da problem nastaje u činjenici da je najveći broj tih istih stanovnika rođen u „Republici Makedoniji“ (onoj jugoslovenskoj od posle Drugog svetskog rata i u nezavisnoj) i oni se prirodno identifikuju sa tim terminom kao oznakom države porekla, a odatle se izvode i pridev makedonski (kao „makedonska nacija“), kao i naziv jezika – makedonski. A sada novi naziv koji bi bio prihvatljiv za obe strane treba da se odredi za nekom pregovaračkim stolom i da se tim stanovnicima saopšti da od danas više nisu „Makedonci“ (u smislu BJRM), već nešto drugo. Svako bi imao mozgolom. Pitanje je šta bi se dešavalo i da je ostala bivša Jugoslavija, ali sa dobijanjem samostalnosti stvari su se samo još više zakomplikovale.
Za početak je potreban naziv te nove države, a Grčka nikako ne dozvoljava da se koristi termin Makedonija, pretpostavljam da se ne bi jednog dana kod severnih suseda pojavile teritorijalne pretenzije. Ja lično stvarno ne mogu da zamislim da bi ijedan zdravorazumski stanovnik BJRM mogao ikada da tvrdi da im zbog naziva pripada čitav sever Grčke, ali, mislim i da su Grci tu u pravu i da su mudri, te da svakako ništa ne treba da prepuštaju slučaju. S druge strane, ni BJRM nije bila mnogo mudra i razborita prilikom svog nastajanja, pa su već na jednu od prvih samostalnih novčanica stavili Aleksandra Makedonskog. Vrlo je bitno da je u bivšoj Jugoslaviji ime Aleksandar Veliki išlo paralelno sa Aleksandar Makedonski, a zemlja je imala „Socijalističku Republiku Makedoniju“, pa se tu napravi laka jezička veza, čak i bez ikakve istorijske osnove. Ako je sve tačno kako nas zvanična istorija uči, preci većeg dela današnjih stanovnika BJRM stigli su na teritoriju severnog dela Makedonije hiljadu godina nakon što je Aleksandar otišao odatle da se nikad više ne vrati. Bilo kako bilo, sada već godinama (preko 25 godina!!!) pregovori krenu, pa se delegacije raziđu bez završenog posla, pa ih onda opet ubede da počnu sa razgovorima i pregovorima, pa opet bez dogovora, itd. Ne znam u kojoj su sada fazi, ali je u međuvremenu nekome u BJRM palo na pamet da počne da diže ogromne spomenike Filipu i Aleksandru Makedonskom, da autoputeve zove po njima, itd. Teško da će se sa tim pristupom naći neko dobro i obostrano prihvatljivo rešenje u skorije vreme.
Ali da se ja vratim na mnogo lakše teme, a to je opuštena turistička poseta Solunu.
Osim divnih mesta za uživanje u jelu i piću, Solun je gotovo kao Rim, na svakom koraku vidite neku građevinu iz prošlosti, od dobro očuvanih zgrada, do delova zidova i ostataka stubova koji se vide na raznim mestima i toga zaista ima jako puno. Često sam prolazila pored jedne malene crkve koja kao da je pala sa Marsa u sred naseljenog mesta, a u stvari je bilo obrnuto. Nove zgrade su vremenom napravljene oko crkvice. I ona nije jedina koja je u ovom položaju.
Crkva Spasioca, 14. vek
Crkva Bogorodice zaštitnice kazandžija
Crkva Sv. Pantelejmona
Veoma blizu nekih od ovih crkava nalaze se ostaci iz starog Rima koji se ovde tako prirodno mešaju sa građevinama iz kasnijih vremena.
Galerijev luk, u pozadini Crkva Sv. Đorđa ili Rotonda
Galerijev luk i Rotonda
Galerijev luk je spomenik koji je podignut u 4. veku nove ere u čast rimskog Cara Galerija i njime se slave careve pobede u Persiji, Mesopotamiji i Jermeniji. Sa druge strane ulice Egnacija, ka moru, pruža se divna pešačka ulica koja vodi preko ostataka iz rimskog doba i u jednom delu se širi u prostrani plato u čijem su središtu kao ukopani ostaci Galerijeve palate. Može da se siđe i prolazi stazama koje vode po ostacima palate da bi se na licu mesta saznalo više, pošto postoje table koje lepo navode detalje o ostacima građevina koje se tu vide, ali je lokalitet takođe moguće fino sagledati i tako što se prošeta pored ograde koja ga opasava. Ako se potrudite, možete i da nađete sto u nekom od brojnih obližnjih kafea odakle ćete imati divan pogled na ostatke palate iz 4. veka.
Ostaci Galerijeve palate
Ipak, najlepši ostatak iz doba Cara Galerija jeste Rotonda koja je podignuta u 4. veku sa ciljem da služi kao mauzolej za cara koji tu nikada nije ni sahranjen jer je umro u Sofiji. (O konačnom mestu sahrane ovog rimskog cara možete da pročitate u mojoj priči na: https://www.svudapodji.com/srbija-2006-2/). Građevina je kasnije korišćena kao crkva, a tokom vladavine Turaka i kao džamija; minaret još uvek stoji pored nje. Danas je spomenik kulture, ali se povremeno koristi i u religiozne svrhe, pošto pripada Grčkoj pravoslavnoj crkvi.
Rotonda
Ja sam je obišla u nedelju ujutru i to je bilo sjajno jer unutra nije bilo nikoga. Neka od tih mesta je zaista divno posetiti kada nema nikoga. Može da se uživa bez ikakvih ometanja. Doduše, pošto sam imala već priliku da uživam u Rotondi u tišini, kasnije, kada je došla neka grupa, bilo je simpatično čuti tihi žamor koji je odzvanjao u ovom prostoru.
Rotonda, zajedno sa Crkvom Sv. Dimitrija i Crkvom Sv. Davida sadrži mozaike koji predstavljaju remek dela rane hrišćanske umetnosti. Nažalost, danas mogu da se vide samo ostaci, ali su oni dovoljno veliki da je moguće sagledati svu njihovu izvanrednost.
Rotonda, pogled ka oltaru
Rotonda, mozaici
Rotonda, mozaici
Rotonda, mozaici
Rotonda, mozaici
Osim ostataka koji su vezani za Galerija, iz rimskog doba postoji i jedno opšte dobro, a to je Rimski forum. Uzgred, ista stvar se u Staroj Grčkoj zvala agora i ovo jeste u Grčkoj, ali je iz doba Rima, pa je onda krajnje prikladno da bude forum. U svakom slučaju, to je trg okružen javnim građevinama koji je predstavljao središte javnog života.
Uzgred, ona zbirna ulaznica koju sam kupila par dana ranije važila je tri dana i u teoriji je bila i za Rimski forum. Zašto kažem u teoriji? Pa zato što je lokalitet otvoren samo do 2 ili 3 popodne, a ja sam ovde stigla par sati kasnije. Nije mi to bio neki veliki problem, jer sam ga obišla prilikom neke ranije posete Solunu. S druge strane, kao i u slučaju Galerijeve palate i Rimski forum može poprilično dobro da se sagleda tako što obiđete krug oko njega. Šta više, pošto se nalazi na padini, moguće je imati lepe poglede sa različitih visina.
Rimski forum
Rimski forum, odeon
Ipak, zaključila sam da sva obilaženja treba planirati za pre podne, jer kasnije nije sigurno da će sve što Vas zanima biti otvoreno. Na primer, crkva svetog Dimitrija je bila otvorena čitav dan, ali zato u kriptu može da se uđe samo od 8 do 14 časova.