Solun 2017, 4. deo
Nedelja ujutru kada sam posetila Rotondu (videti: https://www.svudapodji.com/solun-3/) bila je u stvari odvojena za posete nekim od brojnih crkava koje postoje u gradu. Već sam rekla da je Solun na Uneskovoj Listi svetske baštine i to specifično zbog paleohrišćanskih i vizantijskih spomenika koji ovde postoje i koji se smatraju za neke od najznačajnijih iz perioda Vizantije. Meni je za ovo jutro glavni cilj bio da odem do Crkve Svetog Davida, ali sam prvo svratila do Crkve Sv. Nikole iz 14. veka. Crkva ima veoma lepe i dobro očuvane freske, ali kada sam stigla do nje, služba je uveliko bila u toku, crkva je mala i bila je puna ljudi, pa sam sela na klupu u dvorištu i čekala da se služba završi. Dok sam mirno sedela u dvorištu mogla sam da uživam u divnom pojanju koje se čulo iz crkve.
Kada se služba završila, a ja čekala da se crkva isprazni, jedna žena je došla i sela na klupu pored mene, pa smo počele prijatno da ćaskamo. Tokom razgovora, ona je sa mnom podelila parče hleba koje je dobila u crkvi i ja sam se osetila veoma počastvovanom.
Nakon obilaska Crkve Sv. Nikole, uskim uličicama otišla sam do Crkve Sv. Davida i nju sam našla potpuno nepogrešivo. Taktika pamćenja putanje primenjena par dana ranije je upalila skroz na skroz. Generalno gledano, ulice severno od ulice Sv. Dimitrija su uglavnom potpuno isprepletane, ali je meni bilo veliko zadovoljstvo da idem njima. Manje saobraćaja i manje gužve i buke.
Crkva Sv. Davida iz 5. veka poznata je po svom odlično očuvanom mozaiku koji je zaista izvanredan i apsolutno vredi da se čovek potrudi i pronađe ovu zavučenu crkvu. Ispred ulaza u crkvu je plato sa kojeg se pruža divan pogled ka priobalnim delovima grada i Egejskom moru.
Kada već prolazite ovim delom Soluna iznad ulice Sv. Dimitrija, predlažem da obiđete još starih crkava. Jedna od njih je i Crkva Proroka Ilije iz 14. veka. Zanimljivo je kada se danas gleda spolja da se jasno vidi kako je njena velika centralna kupola nakrivljena. To nije jedinstven slučaj. Verovatno je vreme dovelo do toga, ali čitava građevina deluje veoma stabilno. Ona unutra ima posebno zanimljive stubove, ali su se meni više dopali ostaci zidnog slikarstva koji spolja mogu da se vide, pogotovo oko prozora.
U blizini se nalazi i Crkva Sv. Katarine koja je sva u lukovima i deluje veoma skladno kao građevina. Kada sam došla do nje, krštenje neke bebe je uveliko bilo u toku, pa sam veoma diskretno prošetala gde sam mogla da prođem, a da nikoga ne uznemiravam. Mada sam očekivala da me opet oduševe ostaci fresaka iz davnina, ipak je bilo malo toga. To u kombinaciji sa krštenjem koje nisam želela previše da ometam značilo je da sam se u crkvi zadržala veoma kratko.
U gornjem gradu se, sa spiska spomenika koji su objedinjeni na Listi svetske baštine, takođe nalaze i Crkva Svetih Apostola, kao i Manastir Vladaton i Vizantijska kupatila, ali ih ja nisam posetila ovom prilikom.
Posebno sam želela da ponovo odem do Crkve Svetog Dimitrija, ali sam pre toga u starom gradu slučajno naišla na jedan deo u kojem se nalazi nekoliko lepih restorana i kafea gde sam napravila prijatnu pauzu. U pitanju je ulica Aleksandras Papadopulu u blizini raskrsnice sa ulicom Klius.
Posle ove fine pauze, uputila sam se u pravcu Crkve Svetog Dimitrija. Bila je nedelja rano popodne i na platou ispred crkve videla sam veliku gužvu pa sam pomislila da je neka svadba u pitanju ili nešto slično, ali osim puno ljudi nisam videla ništa drugo što bi podržavao takvu neku teoriju. Ipak, bio je tu jedan folklorni ansambl čiji su članovi opušteno šetkali po delu platoa, a zatim se i fotografisali. Pomislila sam da su možda već odradili za šta su tu i došli, ali se ispostavilo da nisam u pravu. Uskoro je krenuo divan program sa pesmama i igrama i ja sam silno uživala u divnim nošnjama i prizorima. To je trajalo nekih 20-ak minuta i jedino me je brinulo da mogu da izgorim, pošto je sunce bilo vrelo, ali to izgleda uopšte nije smetalo veštim igračima i igračicama koji su bili obučeni u punu nošnju, a još su i igrali. Kada se završio „oficijelni“ deo, muzičari su nastavili da sviraju, a ljudi koji su do tada bili posmatrači počeli su da ulaze u kolo. I ja bih to uradila, ali ne znam korake grčkih kola, pa sam ostala po ivici cupkajući u mestu na taktove muzike.
Pošto je bilo puno buke i ljudi, a onda su mi rekli i da će uskoro biti neko krštenje, rešila sam da se ovde vratim kasnije. Ipak, pre nego što sam krenula kupila sam neke manastirske sireve koje je na tezgi ispred crkve prodavalo par monahinja.
Kao što sam rekla, kada sam se kasnije vratila, ispostavilo se da ne mogu da obiđem kriptu. Ipak, to me nije sprečilo da uživam u ostalim važnim elementima ove crkve.
Crkva Svetog Dimitrija, koji je zaštitnik Soluna, podignuta je u slavu mučenika Sv. Dimitrija Solunskog kao petobrodna građevina na mestu na kojem se smatra da je on bio zatočen i ubijen tokom progona Hrišćana od strane rimskih careva. Crkva je vremenom bila pretvorena i u džamiju, a 1917. godine je dosta stradala u velikom požaru koji je zahvatio grad. Mada je obnova trajala par decenija, crkva je konačno ponovo posvećena 1949. godine.
Danas se na sredini levog bočnog broda nalazi malena kapela u kojoj je smešten kovčeg sa moštima svetog Dimitrija. U blizini kapelice u koju se ulazi sa jedne strane i izlazi sa druge, postoji postolje i na njemu ceduljice. To je predviđeno da bi se na njima napisalo ime osobe ili osoba za koje želite da budu pomenute u večernjoj molitvi tog dana.
Imajući u vidu burnu istoriju crkve, pravo je čudo da je nešto od originalnih ukrasa preživelo. Tako na vrhovima stubova blizu oltara mogu da se vide divni mozaici iz 7. veka.
Za poslednje jutro sam ostavila laganu šetnju pored mora do Aristotelovog trga gde sam sela i popila kafu i pojela kolač u jednoj od onih divnih poslastičarnica kojih je Solun pun. Tu u stvari čovek treba samo da ide od izloga do izloga i uživa u prizorima, jer ne verujem da može da jede baš na svakom mestu, a da mu ne bude muka. Barem ne u toku samo par dana. Ali, generalno gledano, Solun je prepun kafea, restorana, poslastičarnica, novih, modernih, tradicionalnih, skockanih, manje formalnih, ... i svi su puni. Osim par mesta koje pominjem uz put kada mi to dopunjuje priču, nemam šta mnogo da kažem o ovim mestima, niti da dam neku posebnu preporuku. Osim ako se čovek nije nameračio baš na neko specifično mesto, mislim da je najbolje da se opusti i prepusti i sedne tamo gde već oseti da je umoran i treba mu odmor ili tamo gde mu oko zakači nešto posebno.
Dobar deo centra grada uz more, uglavnom zaključno sa ulicom Egnacija, komercijalne je prirode, pun je radnji i tih kafea i restorana. Pretpostavljam da ima i kancelarija, ali na takve stvari nisam obraćala pažnju. Naravno da ima i stambenih zgrada do nekih 8-9 spratova. Iznad Egnacije kreće deo koji je dominantno ispunjen stambenim zgradama, ali nižim, a od ulice Agiu Dimitriju u kojoj se nalazi crkva svetog Dimitrija, kreću da vijugaju manje ulice sa velikim brojem privatnih kuća. Tu u tom pojasu između ulice Dimitriju i bedema koji su na vrhu strmog dela, osim privatnih kuća za stanovanje, smeštene su i one crkve koje sam prethodno već pominjala. E sad, svako ima svoj ukus, ali ako dolazite u Solun sa namerom da nešto i obiđete što nisu radnje ili ugostiteljski objekti, onda je ovaj pojas posebno zanimljiv.
Ipak i u centralnom delu ima slikovitih mesta koje treba posetiti. Odmah nekako pored Aristotelovog trga, tj., sa obe strane pešačke ulice istog naziva koja vodi ka Egnaciji, postoji i velika centralna pijaca Kentriki Agora. Tu ima svačega, sveže ribe i raznih morskih plodova, mesa sa sve oguljenim glavama ovaca i svinja, papke i škembiće da ni ne pominjem, jaja i pilića od kojih neki očerupani neprivlačno vise sa kuka, ima voća i povrća, cveća, ali i jeftine garderobe, cipela, tašni, torbi i patika, suvenira za turiste, začina, maslina i koštunjavog voća za grickanje. Takođe ima i dosta restorana.
I mislim da treba da pomenem da zalazak sunca u Solunu nije posebno atraktivan, jer se na zapadu grada vide velike metalne konstrukcije, kranovi ili šta već, kao deo velike solunske luke, osim ako ne uhvatite neki dobar ugao.
Takođe ni pogled na pučinu nije posebno romantičan, mada se u daljini vidi Olimp, zato što lepu prirodu kvare tankeri koji su ukotvljeni i čekaju valjda svoj red na utovar ili istovar. Ipak, ima puno mesta gde čovek može da ode i da nađe neki svoj ugao gledanja uživajući u prizorima pred sobom.
Solun nije mesto u koje se dolazi na letovanje i kada „upeče zvezda“. Uostalom i sami Solunjani leti, kad god imaju vremena, beže iz svog grada do nekog od velikog broja manjih mesta na obali koja se nalaze u njegovoj okolini. Bilo tu ili na bezbrojnim ostrvima ili u letovalištima na obalama kontinentalne Grčke, lako je naći plažu koja odgovara ličnom ukusu. Ili možda ne, zbog njihove brojnosti.
Ali, mada je čitava Grčka prepuna i prirodnih lepota i istorijskih spomenika i lokaliteta, Solun je pre svega jedan lep i veliki grad (drugi po veličini u zemlji posle Atine) koji predstavlja divnu mešavinu različitih stvari koje putnik može da poželi. Tu se mogu naći spomenici iz različitih epoha, muzeji, atmosfera opuštenosti i dobrog provoda, radnje i kupovina za svačiji ukus i džep, kao i vrhunski gastronomski užici. Na putniku je samo da krene ka njemu, a Solun je tu i čeka na istom mestu gde su ga osnovali pre više od 2000 godina.