Španija 2018, 1. deo (Saragosa)
O ovom putovanju sam sanjala poslednjih dvadesetak i više godina. Ne znam kada sam i pod kojim okolnostima prvi put čula za Put Sv. Jakova, ali znam da je bilo jako davno i da od tada maštam o tome da odem na ovo putovanje. Kada sam od 2003. godine prešla u slobodnu profesiju (bez formalnog radnog vremena, pa i godišnjeg odmora), počela sam da razmišljam o tome s kim bih eventualno mogla da idem, pre svega zato što to putovanje mora da traje, i mislila sam da bi to morao da bude neko ko može da odvoji vreme, a i s kim bih volela da idem. Godine su prolazile, a ja, gle čuda!, nisam postajala mlađa, pa sam onda i to morala da uzmem u obzir. Mada sam generalno gledano prilično zdrava osoba, ipak sam morala da uzmem u razmatranje činjenicu da nikako ne mogu da predvidim u kom pravcu će se moje zdravlje razvijati, tako da je bolje, ako ću uopšte ovo i da radim, da to uradim što pre.
Tako sam pre par godina počela već ozbiljno da razmišljam o tome, ali te godine su mi poslovi, ničim izazvano, poprilično presahnuli i jednostavno sam odustala od čitave ideje. Ipak, ne u potpunosti – povremeno sam dokupljivala neke stvari specifično imajući baš ovo putovanje u vidu.
Nego da ja pojasnim o čemu se ovde radi. Put Sv. Jakova, na španskom Camino de Santiago, jedno je od najpoznatijih, ako ne i najpoznatije hodočašće na svetu. Hodočasnici prate različite trase i različite dužine, ali se sve usmerava na grad Santjago de Kompostela u kome se nalazi Katedrala u kojoj su sahranjene mošti Svetog Jakova apostola. Po predanju, Sv. apostol Jakov je ubijen u Jerusalimu 44. godine i on je prvi apostol koji je umro kao mučenik. Dvojica njegovih učenika su telo preneli do obala Galicije, a zatim i u unutrašnjost gde su ga sahranili. 812. godine su pronađeni ostaci tri tela, a smatra se da je jedno telo Svetog apostola Jakova, i od tada su ljudi krenuli da odlaze u Santjago de Kompostela na hodočašće.
Najtradicionalnije se hodočašće radi tako da se u Santjago de Kompostela stigne na dan Sv. Jakova, kada je velika proslava, ali meni ovo nije bilo bitno. Šta više, bila sam ubeđena da je to negde u septembru!!! Temperaturno gledano, mislim da bi mi najviše odgovarali april, maj i početak juna, ali mi to ne bi odgovaralo zbog poslova. Upravo zbog poslova sam se odlučila za period od 16. juna do 31. jula, što je u sred leta, kada u Španiji obično bude vrelo, ali šta da se radi. Kada sam već stigla u Španiju, shvatila sam i da sam napravila totalnu omašku oko praznika Sv. Jakova i da se taj dan slavi 25. jula, tako da se ispostavilo da ja baš tada mogu da stignem u Santjago, a to mi je odgovaralo i da bih imala još malo vremena, oko nedelju dana, za neke druge planove koje sam smislila. Takođe sam to doživela i kako definitivni dokaz da radim pravu stvar, jer eto „više sile“ žele da ja stignem u Santjago baš u vreme praznika. Uzgred, Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog apostola Jakova 30. aprila po julijanskom kalendaru, što je 13. maja po gregorijanskom.
Inače, hodočašće se radi hodajući, vozeći bicikl, ali i jašući na magarcima ili konjima, što vole da rade ljudi koji žele da to urade na što autentičniji, odnosno, tradicionalniji način. Takođe, veoma često, a i tradicionalno, ljudi idu na ovo putovanje zbog religioznih, odnosno, duhovnih razloga, ali ima i puno njih koji to rade, kao i ja, zato što im se to može.
Naime, ovo je tradicionalno katoličko hodočašće, a ja sam po tradiciji pravoslavne veroispovesti, mada nisam praktikujuća Hrišćanka. S druge strane, na fizičkom nivou ovo je svakako trebalo da bude za mene test mene same, suočavanje sa sopstvenom istrajnošću i izdržljivošću, a svakako i jedinstven izazov u životu. U tom pogledu, moje jedino očekivanje i nada bili su da izdržim; nisam volela da mi se desi da moram da odustanem u nekom trenutku iz bilo kog razloga. Sa, ako smem da kažem, duhovne strane (nisam ni ja imuna na to), prvo sam pomišljala kako bi ovo moglo da bude moje Veliko delo, ali sam onda batalila bavljenje time i na kraju se svelo na to da u oblasti duhovnog dela nisam imala ama baš nikakva očekivanja. Moje je bilo da idem na ovaj put, a ne da nešto tu očekujem.
I konačno, par godina ranije je jedan moj drug pomenuo da bi eventualno voleo da ide na ovo putovanje, ali samo da pređe nekih 100-ak km. Takođe je i jedna drugarica s kojom sam išla u srednju školu pomenula da bi volela da ide na „Put“ i pitala me je da li bih bila zainteresovana. Rekla sam joj da jesam i na tome je ostalo. Posle toga sam imala još par meseci da razmišljam o ovom „projektu“ i konačno sam shvatila da ja u stvari želim da idem na ovo putovanje sama.
Srbija i Beograd nisu baš dobro povezani sa Španijom. Osim jednom niskobudžetnom avio kompanijom koja samo leti povezuje Beograd sa Barselonom. Odlučila sam da letim baš tako da bih izbegla razna menjanja aviona. Problem je bio da je let kretao u 2 sata posle ponoći. Naravno, ja pre puta nisam ni pomišljala da spavam, ali sam zato u retko neudobnom sedištu uspela odmah da se udremam i u takvom stanju da prođem naredna 2 sata. U Barseloni sam se, po savetu jedne saputnice, metroom, uz jedno menjanje linije, prebacila do železničke stanice, što bi verovatno bilo bolje da sam izbegla i da sam vozom išla direktno do te iste stanice. Nekada treba slušati druge, a nekada i ne.
Kupila sam kartu za prvi voz za Saragosu i to je bilo jedno veoma udobno rešenje, tako da sam uspela da odspavam malo više od sat vremena. Ostalo vreme sam gledala kroz prozor, ali i popila jednu kafu koju su nudili u vozu. U Saragosi sam se gradskim autobusom veoma lako prebacila do pansiona u kojem sam rezervisala sobu sa kupatilom, ali sam na sobu morala da čekam do podneva. Ipak, dovoljno je značilo i to da sam mogla da ostavim veliki ranac na recepciji, dok sam sa malim prošetala do Trga Nuestra Senjora del Pilar (Nuestra Señora del Pilar) gde sam konačno sela da bih pojela nešto. Prijao mi je taj predah, ali sam ipak bila jako pospana. S druge strane, nije bilo rešenja, pa sam odlučila da ipak malo prošetam i to odmah do Bazilike Nuestra Senjora del Pilar koja se nalazi tačno preko puta kafea u kojem sam se odmarala.
Po predanju, 40 godine nove ere, Svetom apostolu Jakovu koji je tada boravio na tlu današnje Španije (pre nego što se vratio u Jerusalim gde su mu Rimljani odsekli glavu) prikazala se Bogorodica baš na ovom mestu. Kao dokaz svog prikazivanja, Bogorodica je iza sebe ostavila stub i tu je kasnije podignuta bazilika u kojoj se danas nalazi taj stub, pa se ona zato i zove Bazilika Svete Bogorodice od stuba, koja je ujedno i druga katedrala u gradu.
Posle kraće šetnje po crkvi, otišla sam i do reke Ebro, a onda se i prisetila da u Saragosi postoji veoma lep Kameni most (Puente de Piedra), originalno sagrađen u prvoj polovini 15. veka, pa sam otišla i do mosta i njime prešla na drugu stranu.
Dan je bio savršen, sunčan, bez oblačka, toplo, ali je sve vreme duvao svež vetar, tako da nije bilo prevruće. Ipak, u ovom trenutku je već došlo vreme da se uputim u pansion koji se idealno nalazio u centru, tako da sam se posle formalnosti oko prijavljivanja, istuširala i bacila u krevet. Mada sam se posle skoro tri sata probudila u nekoj vrsti bunila, ipak mi se činilo da sam se dosta naspavala. Lagano sam se pridigla i krenula u pravcu Alhafarije, svrativši na jednu jaku kafu uz put da bih se još malo razbudila.
Alhaferija je svojevremeno bila sagrađena kao palata mavarskih vladara. Kasnije su je preuzeli hrišćanski vladari, a danas je u njoj sedište regionalnog Aragonskog parlamenta. Ipak, ona je i važan kulturno-istorijski spomenik, deo kulturnog dobra koje se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine kao Mudehar arhitektura u Aragonu, pa je samim tim predviđeno i da se obilazi. Tako sam i ja ovog dana. Mada sam stigla na vreme da bih išla sa besplatnom turom obilaska na španskom, ipak sam se odlučila da uzmem audio-vodič na engleskom – ipak sam tako bolje razumela, plus mogla sam da idem svojim ritmom, a to je ovog dana bilo „sporo i lagano“.
Ove građevine su za mene potpuno neverovatno lepe (posebno me je svojevremeno očarala Katedrala u Kordobi) i mudehar stil, kao mešavina mavarskih i hrišćanskih uticaja, razvijen nakon što su Hrišćani povratili teritorije u kojima su izvestan period vladali Mavari, za mene je jedan od najskladnijih arhitektonsko-umetničkih stilova, tako da stojeći u dvorištu mavarskog dela palate nisam mogla da prestanem da uživam. Ipak, lagano sam se kretala u smeru predviđenom za obilazak.
Već blizu kraja obilaska osetila sam iznenada veoma veliku slabost. To nije prijatno. Pogotovo kada ste na putu i pogotovo kada se to dešava prvog dana veoma specifičnog i dugog putovanja. Tešila sam se da je to zbog velike nenaspavanosti. Kada sam završila obilazak otišla sam do jednog obližnjeg trga gde je bio kafe sa finom baštom i tu sam sela, digla noge na stolicu i malo se odmorila. Znala sam da ne bih mogla da se uspavam baš u 6 popodne, a i trebalo je da jedem, tako da sam ipak malo osvežena uspela da odem do El Tuboa, dela grada u kojem je centar noćnog života i provoda. U skoro 7 uveče, malo toga je bilo otvoreno, ali sam našla jedno mesto i tu lepo i lagano večerala. Uskoro sam bila u sobi, a ne tako mnogo kasnije sam se i uspavala.
U toku noći mi se mozak odmorio od neispavanosti, pa je počeo da radi malo aktivnije. Dovoljno da sam zapamtila jedan san: sanjala sam da sam rešila da odustanem od leta u svemir u nekakvoj kapsuli. Trebalo je da letim tom kapsulom i da se vratim, a sve je organizovala jedna moja drugarica. Za tehničku podršku je bila zadužena jedna grupa tonskih tehničara sa kojima povremeno sarađujem. Drugim rečima sve amater do amatera! Kada sam se trgla iz sna, nisam bila oduševljena. Znala sam ujedno i odakle ove misli. Naime, bila sam ozbiljno zabrinuta zbog težine svog ranca.
Mada sam smatrala da sam ponela minimum stvari, planirajući da ih perem sve vreme uz put da bi nosila čistu odeću, umesto željenih 11 kg, sve moje stvari (veliki i mali ranac) imale su ukupno skoro 20 kilograma!!!!! Dok sam čekala u redu na železničkoj stanici u Barseloni, videla sam dvojicu mladića koji su po oznakama jasno išli na Put sv. Jakova, ali njihova oba ranca nisu bila velika koliko samo moj veliki! Ne znam kako ljudi uspevaju da idu sa toliko malo stvari. Ma koliko često da ja putujem, ja uvek imam dosta prtljaga. Doduše, jako mi je bitno da putujem za svoje pojmove udobno. To ne znači puno garderobe. Ne, to sam odavno razrešila. Ali, da dam primer. Podučavana od strane tradicionalnih planinara, to je značilo i da nosim jednu flis jaknu, ali i jednu goreteks jaknu, bez obzira što je putovanje išlo leti. Nosila sam jedan mali neseser sa priručnom apotekom. Nosila sam i iglu i konac. Jedan platneni šešir i jedan kačket, kao i dve marame za glavu. ... Ali, mada ništa od toga nije bilo teško, ipak je bilo skoro 14 kg (veliki ranac).
Dakle, u magnovenju između neprijatnog sna – rešila da odustanem, što uopšte nije u mojoj prirodi – i realne brige oko toga kako ću da nosim toliki teret, tešila sam se da me težina stvari uopšte nije usporavala u Barseloni, mada sam bila ekstremno umorna, a i počela sam da razmišljam o tome da eventuelni „višak“ stvari šaljem post restantom da me čeka par dana kasnije u nekoj pošti, pa tako u krug. Ja nikada nisam koristila post restant, ali sam rekla sebi da vredi da se raspitam. Takođe sam počela i da se prisećam sebe kada sam planinarila. Ja sam i tada nosila puno stvari – čitav veliki ranac za jedan vikend. Ali mi se stalno vraćala slika mene kako sa velikim rancem na leđima „igram“ kroz polje narcisolikih brerenina (videti: https://www.svudapodji.com/crna-gora-2/). Slika je odmah bila pokrivena glasom jedne poznanice koja mi govori: „Ali ti više nisi toliko mlada!“ Ipak, na kraju sam se setila i jednog divnog druga planinara koji mi je, kada sam mu pričala da brinem da nemam dovoljno kondicije rekao:
- „Da li znaš kako se stiče kondicija?“
- „???“
- „Tako što kreneš.“
Drugim rečima, ulazak u ovaj dan bio je pritisnut teškim brigama, strahom i neizvesnošću. Ali, kao što kaže jedna naša poslovica „Rodilo nam se dete, pa ga sad valja i ljuljati“.
Posle laganog buđenja, obukla sam se i izašla na ulicu gde me je dočekao veoma jak i prohladan vetar. Pošto sam imala garderobu za sva godišnja doba (eto, ipak je dobro da sam ponela sve one stvari!), fino sam se obukla i prošetala da bih videla par crkava sagrađenih u mudehar stilu. Ove crkve konkretno nisu na listi Uneska, ali su svakako bile veoma lepe.
Ipak, glavno odredište bio je jedan most preko reke Ebro. Odatle se pruža divan pogled na Kameni most i Baziliku Nuestra Senjora del Pilar. Još sam se osećala teško, opterećena svim onim razmišljanjima, ali sam ovde rešila da samu sebe malo pokrenem i ohrabrim, pa sam počela da pevušim divnu pesmu „Od Ebra do Dunava“ koja je potpuno bila prikladna dok sam sa mosta preko Ebra, ja žena koja živim blizu Dunava, gledala ka centru Saragose i imala potrebu da sebe prenem, pokrenem i unesem nadu i radost u svoje postojanje. Poslušajte pesmu: https://www.youtube.com/watch?v=DKWijaOV3YY.
Malo sam hodala i na drugoj obali gde može da se siđe i do same reke. Mada je prizor bio suštinski isti, mogla sam da se malo igram sa fotografisanjem.
A onda se vratila do Trga Nuestra Senjora del Pilar i tu popila jednu kafu, doručkovala i malo pisala da bih sačekala da se završi misa u katedrali La Seo kako bih je obišla. Međutim, misa se nešto odužila, a ja nisam bila rada da baš čekam. Uostalom, smatrala sam da sam u Saragosi samo u prolazu i da ne moram baš da budem pravi turista i vidim sve. Na kraju krajeva, mogu nešto da ostavim i za sledeći put kada dođem u Saragosu.
Blizu pansiona sam otišla na još jednu kafu, a uskoro se i spakovala i gradskim autobusom prebacila do autobuske stanice. Kartu za Haku sam već ranije kupila preko interneta, tako da je trebalo samo da sačekam međugradski autobus.