Španija 2018, 11. deo (Put Sv. Jakova: Rabe de las Kalsadas – Orniljos del Kamino – Kastroheris)

Deo Puta između mesta Rabe de las Kalsadas i mesta Orniljos del Kamino ostao mi je u sećanju kao izuzetno lep, mada moram odmah da dodam da je teško reći da li postoji bilo koji deo za koji bi moglo da se kaže da je najlepši.

Na putu od mesta Rabe de las Kalsadas do mesta Orniljos del Kamino

Odavde imam i jednu fotografiju koju je snimio Frančesko, a koja pokazuje da nisam uvek ja kaskala za svojim su-hodočasnicima. Evo mene kako predvodim našu malu grupu...

Na putu ka mestu Orniljos del Kamino (Fotografija: FT)

Lepota ovih predela je možda bila naglašena i zbog žitnih polja koja su bila istačkana zelenim drvećem i prošarana crvenim bulkama.

Na putu od mesta Rabe de las Kalsadas do mesta Orniljos del Kamino

Na putu od mesta Rabe de las Kalsadas do mesta Orniljos del Kamino

A onda kao da sve to nije bilo dovoljno, sa visine po kojoj smo hodali došli smo do mesta odakle se teren spuštao niz kosinu, nešto dalje sam ugledala mesto Orniljos del Kamino, a put koji je vodio do njega i kojim smo išli izgledao je kao da ga je neko tu naslikao da bi sve još lepše bilo.

Predeo oko mesta Orniljos del Kamino

Put koji hodočasnike vodi do mesta Orniljos del Kamino

Pre ulaska u samo mesto prolazila sam pored žitnih polja i kako je vetar lagano duvao, tako su se vrhovi klasja talasali kao da je u pitanju mreškanje neke velike vode, dok je samo klasje ispod površine stajalo potpuno mirno.

Mreškajuće žitno polje

Lagano, jer je ponovo počela da me boli tetiva na levoj nozi, stigla sam sa svojim saputnicima do doma u kojem smo odlučili da odsednemo tog dana. Ipak, morali smo da sačekamo pola sata dok dom ne bude spreman. Kao što sam već pominjala, ranije ujutru se domovi isprazne, onda dođu domaćini i počiste ih da bi ih spremili za nove goste i tek tada domovi ponovo otvaraju svoja vrata.

Takođe sam u mestu Orniljos del Kamino imala dodatnu lekciju na temu slanja velikog ranca. Naime, ovde nisam unapred znala u kojem domu ćemo tačno da odsednemo, pa sam na koverti koju sam zakačila za ranac napisala „opštinski dom“. To svakako nije dovoljno precizno, pogotovo ako uopšte ne odsedate u opštinskom domu, kao što ja nisam tog dana. Moj ranac me je međutim uredno čekao u lokalnom opštinskom hodočasničkom domu, ali sam dakle tu shvatila da treba unapred da smislim tačno mesto gde ću narednog dana da odsedam da bih izbegla traganje za rancem i prenošenje istog po mestu u vreme kada sam već dosta umorna od hodanja.

Čitav ovaj sistem prebacivanja ranca, odnosno, prtljaga, a moguće je tako prebacivati čak i bicikle (!) je izvanredan i značajno pomaže i olakšava premeštanje iz jednog mesta u drugo. Poprilično standardna cena za ranac je 5 evra za dnevnu etapu, sve do poslednjih stotinak kilometara pred Santjago kada je cena 3 evra. Ipak, i ovo ima svoju lošu stranu, a to je da unaped morate da odredite i tačnu distancu koju ćete preći datog dana, kao i tačno mesto u kojem ćete odsedati. Dakle, nema improvizacije i odluke na licu mesta, bilo u smislu da ste previše umorni da biste išli dalje, ili vidite neko lepo mesto u kojem biste rado odseli, ili ste tog dana laki i pokretni pa biste prošli još nekoliko kilometara do sledećeg mesta...

Bilo kako bilo, ja sam se zajedno sa svojim rancem udobno smestila u domu koji smo izabrali tog dana, a ovaj je bio posebno lep jer je imao i finu, malenu baštu iza kuće sa sve ležaljkama. Idealno za odmaranje!

Bašta za odmor

Tokom popodnevnog odmora sam i svojim prijateljima sa Fejsbuka poslala poruku...

16. dan: „Dug i krivudav put“

Ne znam šta su me spopali Bitlsi. Još pre desetak dana sam sanjala Džordža Harisona u najboljem izdanju i njegovu pesmu „Dok moja gitara nežno plače“ (While My Guitar Gently Weeps). Valjda se odnosilo na moje telo koje je ne baš tako nežno ridalo. Jutros sam se probudila sa glasom Pola Makartnija u glavi, jer sam sanjala san u kojem je glavnu ulogu imala njegova pesma „Dug i krivudav put“ (The Long and Winding Road). Naravno, put je jasna asocijacija, a s druge strane ne smetaju mi ni ovi snovi, niti buđenje sa ovim pesmama, jer ja jako volim Bitlse.

U 6 ujutru sam sa Frančeskom i Gabrijelenom krenula iz Burgosa, sve vreme veoma koncentrisana na stanje u levoj nozi. Osećala sam je, ali nije bilo strašno. Posle dva sata i pređenih 9 km, seli smo u jedan bar u mestu Tardahos da bismo doručkovali. Po savetu jednog čoveka koga sam upoznala u Beloradu, pitam šankericu da li može da mi da kocku-dve leda i ona kaže da može, pa ja krenem ka rancu da uzmem najlon kesu, a ona kaže da ne treba. Drže ljudi u zamrzivaču one patrone za ručne frižidere kako bi mogli da ih pozajme hodočasnicima da ohlade svoje noge. Tako sam ja tu patronu u najlon kesi držala na tetivi dok sam doručkovala i prijalo mi je.

Kasnije je ipak sve to popustilo, a bol je počeo da preuzima glavnu ulogu u tim trenucima mog života. Na svu sreću, današnja etapa nije bila duga, 21 km, tako da smo ubrzo stigli u mesto Orniljos del Kamino i tu se smestili u apsolutno predivnom pansionu-hodočasničkom domu. Između ostalog ima i malu baštu iza kuće, gde sam dugo držala noge na divnoj svežoj travi i želim da se zahvalim Goranu Sušiću na ideji/preporuci vezanoj za uzemljenje. Nadam se da će da upali. Naravno, i gazdarica ovog doma ima u zamrzivaču one kese za hlađenje, pa mi je dala i to je malo smirilo nogu. Ipak, nadam se da će odmaranje veći deo dana odraditi svoje.

Uostalom, ja sam već istuširana, oprani veš se suši na suncu, za ručak sam pojela odličan sendvič za pršutom i sirom, i popila „klaru“, a uveče me očekuje večera koja obuhvata i paelju koju gazdarica upravo priprema i divni mirisi ispunjavaju čitav prostor. Danas je život lep!

Ispred mene: 484 km
Iza mene: 383 km

Uveče sam ustanovila da je paelja bila podjednako ukusna koliko je bila mirisna tokom pripreme. Takođe smo Frančesko, Gabrijel i ja tokom zajedničke večere upoznali neke nove hodočasnike sa kojima smo delili smeštaj. Sa nekima od njih ćemo se kasnije gotovo redovno sretati, sve do Santjaga. Bila su tu dvojica Brazilaca, jedna Argentinka, jedan Portorikanac, par Amerikanaca i par Nemaca.

Te noći smo nas troje bili smešteni u sobi sa samo četiri kreveta, tako da je to bilo veoma zgodno narednog jutra kada smo ustali. Naime, mi nikada nismo pravili veliku buku kada ujutru rano krećemo, ali smo se svakako ovom prilikom opuštenije osećali, a mogli smo i da upalimo svetlo i da znamo da nikome neće smetati ili ga buditi. Napustili smo dom kada je još uveliko bio mrak, međutim Gabrijel je imao čeonu lampu, tako da smo Frančesko i ja znali kuda idemo. Kada je sunce krenulo da izlazi, već smo uveliko bili van naseljenih mesta.

Sunce izlazi iza naših leđa

Ovde su se predeli unekoliko razlikovali od onih koje sam ranije viđala jednostavno zato što je bilo mnogo više trave i zelene boje oko mene. U pitanju su bile livade prekrivene lucerkom (ja mislim da je u pitanju bila lucerka), ali uz nazaobilazne bulke.

Detalj sa livada pored kojih smo prolazili

Osim lepote koja je ispunjavala oči, kao i svakog jutra bilo je puno lepote koja je ispunjavala uši. Ovog jutra zvezda divnog koncerta bila je velika strnadica (Miliaria Calandra).

Koncert velike strnadice (Miliaria Calandra)

Posle širokog i ravnog zemljanog puta, Put je prešao u nešto užu stazu prekrivenu kamenjem koja je uglavnom išla nizbrdo. U tom delu su nas često preticali biciklisti. Frančesko, koji je inače strastveni biciklista, često se bunio zašto ti biciklisti češće ne koriste zvonce da bi se najavili da hoće da prođu (neki, ali retki ga i koriste). Potpuno se slažem sa njim. Zbog pravca eventualnog strujanja vazduha, zvukova prirode, ali i zvuka hodanja kako našeg i tako drugih hodočasnika-pešaka nije uvek moguće na vreme čuti bicikl koji se približava, tako da relativno lako može može da dođe do nekakve nesreće gde bi neko bio povređen. A korišćenje zvonceta je samo sitna stvar kojom ovakvi potencijalni problemi mogu da se izbegnu.

Spuštanje stazom kojom prolaze pešaci i biciklisti

Bez obzira na ovo, priroda je ipak i dalje bila fantastično slikovita i ja sam istinski uživala hodajući kroz nju.

Prizor sa Puta

A onda smo izbili na asfaltni put, ali tu gotovo da nijedna kola nisu prošla pored nas. Meni je hodanje asfaltnim putem za divno čudo čak i prijalo. Valjda je u pitanju bila predvidljivost ravne površine u odnosu na kamenje različitih veličina koje čini da stopalo i noga stalno talasaju.

Hodanje po asfaltu

Asfaltni put nas je onda doveo do ostataka Manastira Svetog Antonija. Sam manastir je osnovan u 12. veku, ali su ove ruševine građene u 14. veku. Uz manastir je svojevremeno postojala i bolnica i njih su vodila braća iz religioznog reda Sv. Antonija koji su lečili hodočanike na Putu. Posebno su bili specijalizovani za lečenje obolelih od crvenog vetra, bolesti koja se zove i sveta vatra ili vatra Sv. Antonija.

Ostaci Manastira Svetog Antonija

Danas kroz lukove koji postoje vodi asfaltni put i njime se par kilometara dalje dolazi do mesta Kastroheris. Samo mesto se nalazi u podnožju brda čiji vrh krase ostaci Zamka Kastroheris.

Kastroheris, mesto i zamak

Na samom ulazu u mestu prolazi se i pored Crkve Naše Gospe od Mansana čija je izgradnja započeta 1214. godine. Delovala je veoma lepo, ali sam bila suviše umorna da bih odmah svratila, pa sam pomislila da možda mogu da dođem nešto kasnije da je posetim.

Crkva Naše Gospe od Mansana

Samo mesto nije veliko, ali se pruža nekako po dužini i bilo je potrebno da pređemo preko 1 km kroz samo mesto da bismo došli do doma. Dok sam se malo odmarala posle tuširanja i pranja veša kako bih se oporavila, ujedno sam je javila prijateljima preko društvenih mreža:

17. dan: „Cvrkut ptica“

Jutros sam sa svojim „ortacima“ krenula pre 6! To u ovom slučaju znači skoro po mraku. Srbija i Španija su u istoj vremenskoj zoni, ali kao što bi Srbija po meridijanima trebalo da ide sat ranije ili kasnije, u zavisnosti kako se gleda, tj., kao Grčka, tako bi i Španija trebalo da bude u istoj vremenskoj zoni kao i Velika Britanija. U smislu jutarnje svetlosti, a Sunce izlazi oko dva sata kasnije, to je isto kao da sam u Srbiji krenula u pešačenje u 4 ujutru! Naravno, i uveče postoji razlika i ovde Sunce zalazi znatno kasnije, ali ja o tome nemam pojma, jer ležem dovoljno rano da postidim i najgoru kokošku – sinoć sam svima kojih se to tiče već oko 9 rekla: „Laku noć!“

Ipak, nisam se osećala nešto posebno u formi. Dosta sam zevala, a i noga se javljala češće nego što sam to želela. Prvih sat vremena sam sasvim dobro održavala korak sa Frančeskom i Gabrijelom, ali kada je sunce već počelo da se pojavljuje iza oblaka koji su se vukli po horizontu, želela sam da se povremeno zaustavim i slikam. Ovde, međutim, niko nikog ne čeka i svi idu dalje svojim ritmom. Dok sam ja zastajkivala, pristizali su i drugi, pa me naravno i prestizali. To mi nije bilo bitno, ali se jesam pitala čemu to.

Hoću da kažem, prosto mi je bilo čudno da dosta ljudi samo hoda i čini se da ni ne obraćaju pažnju na lepotu koja se širi svuda naokolo, bilo da su u pitanju naizgled nepregledna žitna polja, borba Sunca i oblaka, ili cvrkut ptica koji hodočasnike prati čitav put. Ako idu ovde zbog religioznih razloga, zar ne bi trebalo da se sve vreme dive Božjem delu? Ako ne idu zbog religioznih razloga, opet mislim da bi mogli po malo da zastanu i da se osvrnu oko sebe. Uostalom, i da budu „ovde i sada“. Pitala sam se koja je svrha biti ovde, hodati ovde, a ne biti svestan gde si, već izgubljen u svojim mislima. Čini mi se da bi isto tako mogli i da hodaju po traci u nekoj teretani.

Činjenica je da sam ja neumerena kada je u pitanju fotografisanje, ali ja samo pokušavam da što više detalja ili (za mene) lepih prizora zabeležim i kasnije ponovo uživam u njima i prizivam sećanja uz ograničenja koje sam medijum nameće. S druge strane, ovo jutro sam ponovo razmišljala i o tome kako ja u principu imam svoje mišljenje o svemu (od zašto Sunce izlazi baš gde izlazi do svega ostalog), ali ako me neko baš direktno ne pita trudim se da svoje mišljenje zadržim za sebe, što uvek preporučujem i svima ostalima. (U ovim tekstovima ja, naravno, ipak iznosim svoje mišljenje, ali time što ste rešili da čitate šta pišem, odrekli ste se prava da vam ne solim pamet svojim stavovima.)

Elem, idem ja tako i mislim se kako su svi ostali čudni i uvrnuti jer ne gledaju oko sebe, kad uočim jednog momka koji je baš tako i išao, gledajući samo put pred sobom, ali vidim da u desnoj ruci drži brojanicu i krst. Shvatim ja to kao opomenu da ne tupim, već da gledam svoja posla, pa sam tako nastavila da hodam, uživajući u prizorima, fotografišući i ne baveći se drugima.

Pošto dugo nismo imali nikakvu lekciju sa Puta, red je da ovde sa svima podelim najnoviju:

Lekcija br. 5: „Hodaj, posmatraj, budi svestan, ali gledaj svoja posla!“

Posle nekog vremena sam sustigla Frančeska i Gabrijela, taman na vreme da zajedno svratimo na doručak, a ja led stavim na nogu i to mi je prijalo. Druga polovina hodanja mi je bila znatno prijatnija, a i pejzaži su se ponovo promenili, pa i podloga – posle široke šljunkaste staze, pa uske više zemljane, došao je na red i asfaltirani put koji nas je uveo u današnje odredište – Kastroheris.

Ispred mene: 464 km
Iza mene: 403 km

Posle kraćeg odmora, zaista sam i otišla da prošetam malo sa namerom da se vratim do crkve na ulazu u mesto. Međutim, posle izvesnog vremena, pošto je mesto veoma dugačko, shvatila sam da nema baš previše potrebe da mučim svoje noge i da je bolje da se zadržim bliže domu. Ali sam svakako prošla različitim ulicama i videla da je Kastroheris veoma lepo mesto.

Uveče smo opet bili na zajedničkoj večeri za koju smo se prijavili i koju smo platili kada i smeštaj i dom u kojem smo odseli u Kastroherisu nam je svima troma ostao u sećanju kao mesto gde smo dobili jednu od najboljih zajedničkih večera na Putu.

Ipak, dok smo čekali na večeru, ja sam uživala u detaljima koje su domaćini aranžirali u dvorištu doma. Za razliku od prethodnog doma, ovaj nije imao travu i baštu, ali je imao ograđeno unutrašnje dvorište u kojem su se, između ostalog, nalazili veliki trpezarijski sto za kojim se gostima služi večera, kao i simpatični ukrasni detalji.

Ukrasni detalji iz dvorišta u domu u Kastroherisu

Ukrasni detalji iz dvorišta u domu u Kastroherisu