Španija 2018, 14. deo (Put Sv. Jakova: Teradiljos de los Templarios – Saagun – Bersijanos del Real Kamino – Mansilja de las Mulas – Leon)
Posle one jake kiše i grada prethodnog popodneva, jutro je bilo dosta sveže. Dok još sunce nije izašlo prošli smo kroz mesto Moratinos, a kada smo došli do mesta San Nikolas del Real Kamino lokalni barovi su već lagano počeli da se pripremaju da dočekaju hodočasnike u prolazu, pa smo to iskoristili i seli da doručkujemo.
Posle doručka smo nastavili dalje ka mestu Saagun i ubrzo smo napustili provinciju Palensija i ušli u provinciju Leon.
Gradić Saagun je veoma zanimljiv i u njemu ima dosta toga da se vidi, ali smo mi rešili da manje-više prođemo kroz njega i da samo sednemo u neki bar da se osvežimo. Doduše, postojala je i ideja da odemo do jedne lokalne crkve da bismo dobili sertifikat o pređenoj polovini Francuske rute, pošto se Saagun smatra geografskom polovinom ove trase Puta. Međutim, kako je bila nedelja, ispostavilo se da ta crkva kreće da radi tek oko 11, a nama se nije čekalo do tada, pa smo odustali.
Ipak, iskoristili smo priliku da se fotografišemo na jednom mestu gde na metalnoj ploči piše da je Saagun centar Puta, a tu od metala postoji i hodočasnički štap, kao i metalni otisci cipela, da čovek može da stane i vidi kako je to kad si na mestu hodočasnika.
Onda smo seli u obližnji bar koji pripada jednom hodočasničkom domu i naručili piće. I dok smo mi tu mirno sedeli, odjednom začujemo i ugledamo našu dragu Anđelu koja je prenoćila upravo u tom domu! To više apsolutno nije mogla da bude slučajnost i nas je neko proviđenje nesumnjivo upućivalo jedne na druge.
Svi smo se silno obradovali zbog tog susreta, a onda smo Anđela i ja otišle na kratko da makar malo obiđemo neke od zanimljivih građevina u Saagunu.
Posle ove pauze i kraćeg turističkog obilaska, dalje smo krenuli svo četvoro zajedno, ali smo prvo morali da izađemo iz grada preko starog Rimskog mosta. Ovo je tek jedan od brojnih mostova koji su ostali još iz doba starog Rima i dobar deo njih se koristi i dan danas.
Do našeg krajnjeg odredišta ovog dana, mesta Bersijanos del Real Kamino, Put praktično gotovo sve vreme prati autoput koji se i sam zove Kamino de Santjago (Camino de Santiago) i trasa nije previše zanimljiva, a ima da se pređe oko 10 km.
S druge strane, nije bilo previše naporno pogotovo zbog brojnog drveća koje raste pored staze i obezbeđuje božansku hladovinu i to je unosilo značajnu razliku u naš doživljaj deonice. Frančesko koji je išao ovim istim Putem desetak godina ranije pričao nam je da tada nije bilo tog drveća i da je bilo veoma naporno i vruće.
Kada smo došli do mesta Bersijanos del Real Kamino mi smo se smestili u jednom od novih domova za koji se ispostavilo da je izvanredan, a Anđela je posle kraće pauze tokom koje smo svi zajedno popili nešto da bi se osvežili nastavila dalje sama.
Posle tuširanja i pranja veša, mogla sam i da se javim prijateljima preko interneta:
21. dan: „Čuda na Putu“
Juče kasnije popodne, nebo se natmurilo, počela je kiša, onda je ona bivala sve jača i jača, pravi potop, a zatim je krenuo i grad. Dosta se toga zabelelo, uključujući i travnjak u okviru doma. Ne može čovek a da se ne zabrine da li je neki hodočasnik na putu ili su svi uspeli da se sklone pod neki krov.
Jutros smo opet, naravno, krenuli rano, pre 6. Bilo je sveže i u početku smo se osvrtali jer je prognoza najavljivala moguću kišu rano ujutru, ali smo se tešili da postoje mesta na 2,5-3 km udaljenosti, tako da bi dobro prošli. Međutim, kako je počelo da se razdanjuje videlo se da oblaci nisu opasni, tako da smo nastavili da koračamo bez osvrtanja.
Svratili smo u jedan bar uz put da bi doručkovali, a potom nastavili do gradića Saagun. Tu ima veoma lepih starih crkava i mesto se nalazi tačno na polovini „Francuske rute“, a mi smo od svih mogućih barova pored kojih smo prošli izabrali da sednemo baš u jedan koji je već bio blizu izlaza iz grada i koji je deo jednog od hodočasničkih domova u Saagunu. I dok smo se tu opuštali, svako iz svoje piće po izboru, odjednom začujemo umiljat ženski glas – da, bila je to Anđela. I bilo je to pravo čudo! Svi smo se oduševili i nakon što smo se slikali i malo posedeli, krenuli smo svo četvoro dalje.
Uz put mi je Anđela ispričala za nekog Davida iz Italije s kojim je hodala par dana, a koji je sada već deo legende na Putu, šta mu se desilo. Naime, još negde na početku njegovog Puta izgubio je novčanik sa parama, karticama i dokumentima. Ipak, nastavio je dalje. Posle par dana, njegov novčanik, prenošen unapred, od hodočasnika do hodočasnika, stigao je do njega sa svim što je unutra bilo kada ga je izgubio.
Ali, najveće čudo na Putu bilo je to da se meni nije pričalo! Anđela je bila ta koja je čavrljala sve vreme, malo sa mnom, a dosta sa Frančeskom i posmatrala sam i sebe kojoj se je prijalo da ćuti, mada sam se trudila da razgovaram sa njom kada se tako namestilo, a posmatrala sam i nju koja je kao vrapčić sve vreme čavrljala, ću-ću-ću, i mislim da mi je tako simpatična kao što jeste i zato što me u stvari podseća na mene u najvedrijem izdanju.
Ispred mene: 368 km
Iza mene: 499 km
Dom u kojem smo odseli bio je veoma prijatno mesto, a uveče smo imali i odličnu večeru uz nezaobilazno vino. Ovo vino ovde bilo je zanimljivo i zbog svoje etikete:
Ipak, večera je bila posebno prijatna zato što smo delili sto i družili se sa jednim divnim italijanskim parom biciklista – Serenom i Alesandrom koji su tu došli da proslave svoj Medeni mesec! Neka im je sa srećom u daljem zajedničkom životu!
Za naredni dan sam odlučila da ne hodam, već da se prebacim do sledećeg mesta autobusom. Frančesko i Gabrijel su napustili dom jako rano, ali sam ja mogla fino da se naspavam. Posle jutarnje kafe i doručka spakovala sam se i sa sve svojim velikim rancem na leđima uputila se ka delu mesta gde mi je domaćica doma rekla da je autobusko stajalište. Došla sam znatno pre vremena kada je autobus trebalo da dođe, ali sam više volela da ja sačekam autobus, nego da se nadam da će on sačekati mene.
Ranac sam, naravno, skinula sa leđa i ubijala sam vreme šetkajući oko stajališta. Tu sam spazila i poklopce za šaht koji su imali na sebi simbol Puta. Generalno gledano, na puno mesta se simbol puta uveliko koristi za razne svrhe, jer ovo je ipak trasa kojom ljudi hodaju ka Santjagu preko 1000 godina!
Vreme za dolazak autobusa je došlo, a njega ni od korova. Već sam počela da se brinem, ali je u međuvremenu došlo još par lokalnih ljudi, pa mi je bilo lakše. Autobus se pojavio na kraju, tako da sam se njime ipak prebacila do mesta Mansilja de las Mulas. U jednom mestu kroz koje smo prolazili, u autobus je ušlo još par hodočasnika, tako da mi je savest bila nekako mirnija jer nisam bila jedina koja se prebacivala javnim prevozom.
U dom sam stigla još i pre nego što se otvorio za smeštaj hodočasnika, ali su zato restoran-bar koji je deo doma, kao i prostrana bašta bili potpuno u funkciji.
Uskoro su se pojavili i Gabrijel i Frančesko, pa smo mogli zajedno da se počastimo sendvičima sa fantasičnom pršutom. Uzgred, restoran-bar takođe i prodaje suhomesnate proizvode, ali ma kako privlačno kao ideja, nije bilo praktično da ovde bilo šta kupujem i nosim dalje sa sobom.
Posle ove divne i ukusne pauze, mogla sam da se odmorim, postavim tekst na Fejsbuk i malo dremnem.
22. dan: „Čari života“
Put koji prolazi kroz autonomnu zajednicu Kastilja i Leon je u jednom svom delu veoma monoton. Ravno, ravno, pravo, pravo, pa još malo isto to. Nije da je ružno, daleko od toga, ali čovek tabana bez nekih upečatljivih vizuelnih podsticaja. S druge strane, kako se Put približava većem gradu Leonu, tako se pojavljuju ne baš slikoviti dalekovodi, a često se ide i paralelno sa autoputem. Postoje brojni veliki grmovi žukve sa onim divnim mirišljavim žutim cvećem, ali uticaj civilizacije se oseća, vidi i/ili čuje.
Ja već danima hodam bez flastera na prstima i peti, bol u gležnju je značajno popustio zahvaljujući onoj masaži, ali i redovnom uzimanju brufena, mazanju noge mašću sa kamforom i dobrom odmaranju posle nekoliko sati hodanja. Ipak, gležanj mi je blago podnaduo, pa mi se ne sviđa kada ga pogledam. Pre još dalekih desetak dana, neke dve Engleskinje su mi rekle kako je njima neka njihova prijateljica koja je bila na Putu rekla da je deo ispred Leona potpuno nezanimljiv i da može slobodno da se preskoči. S druge strane, posle Leona kreću zanimljiviji predeli, ali i najmanje jedna veoma zahtevna deonica. Zato sam rešila da danas napravim razborit potez i 26 km se prebacim autobusom. Gabriel i Frančesko su krenuli već pre 5 ujutru, a ipak smo se našli u dogovorenom domu u roku od pola sata. Stvar je bila u tome da autobus koristi samo nagoveštaj reda vožnje, ali sam ja ipak bila veoma zadovoljna prevozom jer sam imala ogromnu sreću. Naime, autobusi spajaju dva mesta koja su meni bila bitna samo tri puta sedmično, uključujući i baš današnji dan!
Kada smo pravili planove za danas u smislu gde ćemo se stacionirati, odlučili smo se za jedan dom koji ima divnu baštu, fino podšišanu travu, stolove i stolice ispod suncobrana, a i fontanu koja prijatno žubori i još više doprinosi opuštajućem utisku. Vreme je sjajno, biće danas do 28 stepeni, ali sa vetrom koji prijatno hladi, dok je noću dosta sveže (oko 12-13 stepeni). Naime, sve se ovo dešava na +/- 800 metara nadmorske visine i u stvari mi već danima hodamo po visoravni.
S druge strane, ovaj dom je u stvari bar i restoran, tako da ćemo tu i večerati, a i za ručak smo uzeli neke sendviče, jer između ostalog nude i fantastične pršute, a to bi bilo šteta propustiti. Hoću da kažem da i kada se ne hoda po prirodi moguće je sasvim dobro uživati u nekim drugim čarima života.
Ispred mene: 342 km
Iza mene: 525 km
Nakon popodnevnog odmora, Frančesko i ja smo otišli u kratku šetnju po mestu Mansilja de las Mulas. Usput smo posetili i jednu lokalnu crkvu, ali smo otišli i do samoposluge gde smo kupili neke potrepštine i za taj dan, ali i za naredno pre podne, da bismo imali male zalihe u slučaju da ogladnimo tokom hodanja.
Gradić Mansilja de las Mulas je još jedno od brojnih mesta na Putu koje je veoma simpatično, ali je meni ipak bilo jako drago kad sam se vratila u dom gde sam mogla da mirujem i da se još odmaram.
Narednog dana smo krenuli ka gradu Leonu, ali je do tamo trebalo preći oko 19 km. Uz put smo prolazili kroz manja mesta, sa obaveznom pauzom za doručak, ali smo neka mesta prošli i samo tako što smo ih videli sa blage uzvišice.
U jednom delu hodočasnički Put Sv. Jakova ide paralelno sa autoputem i tu smo prolazili pored žičane ograde na kojoj su hodočasnici od grančica pravili krstove.
Put obično uvodi hodočasnike u grad Leon prateći trasu pored autoputa, ali su se ovom prilikom u tom delu obavljali neki radovi, pa su hodočasnici išli alternativnim putem. Prolazili smo kroz neka, da kažem, predgrađa Leona i osim normalnih kuća u kojima ljudi žive, zapale su mi za oko relativno brojne kuće koje su praktično gotove, ali čiji su otvori potpuno zazidani. Pretpostavljam da je izgradnja ovih kuća stala pre nekoliko godina kada je došlo do velike svetske ekonomske krize koja je imala i snažne posledice na špansku privredu, uključujući i građevinski sektor.
A onda smo napustili asfaltne puteve i preko jednog uzvišenja krenuli da se spuštamo ka Leonu, ali ne pre nego što smo uživali u divnom pogledu ka gradu.
Mene je prilikom ulaska u grad počela jako da boli leva noga (ona moja zapaljena tetiva), tako da sam se jedva vukla i to je kvarilo moje uživanje u ovom izuzetno lepom i zanimljivom gradu.
Leon, naravno, znači “lav” i lav se u raznim oblicima može videti na puno mesta.
Uz povremena kratka zaustavljanja zbog slikanja ili čekanja jedni drugih, dočepali smo se trga na kojem je Katedrala i tu smo se smestili u baštu jednog bara.
Ja sam originalno planirala da pravim pauze od dan-dva i u Burgosu i u Leonu, pošto su to veći i značajniji gradovi, sa dosta toga što može da se vidi. Međutim, kako sam bila primorana da zbog problema sa fizičkim stanjem pravim razne pauze na drugim mestima, ova ideja je potpuno otpala. Čak sam i obilaženja i turističke posete svela na minimum. Mada smo sedeli ispred same Katedrale koja predstavlja najbolji primer francuske klasične gotske arhitekture, suštinski mi uopšte nije padalo na pamet da uđem unutra i obiđem je.
Šta više, prijala mi je i nešto duža pauza dok smo Gabrijel i ja čekali da Frančesko obavi neke svoje poslove uključujući i nabavku knjižice sa sudoku igricama. Naime, par dana ranije smo pričali o zaboravljanju, mentalnim vežbama i sl., pa sam ja hvalila sudoku kao jako dobru, ali jednostavnu alatku za vežbanje mozga. Frančesko je to veoma ozbiljno shvatio, tako da smo sedeći u baru u Leonu imali i prvu “lekciju” vezanu za rešavanje sudokua. Za Frančeska je to bilo dovoljno i narednih dana se on veoma vredno i posvećeno bacio na rešavanje sudoku slagalica.
Takođe smo se već dogovorili da nećemo da ostanemo da spavamo u Leonu, već ćemo se autobusom prebaciti do našeg sledećeg odredišta, kako bismo izbegli prolazak kroz predgrađa i komercijalne zone velikog grada. Ali, da ne bismo napustili Leon, a da baš ništa ne vidimo, odlučili smo da do autobuske stanice odemo u širem luku. Tako smo, između ostalog, prošli i preko Glavnog trga (Plaza Mayor), kao i preko Žitnog trga (Plaza del Grano) gde smo mogli da vidimo Pijačnu crkvu (Iglesia del Mercado).
Ipak, postojala je još jedna stvar koju je trebalo da ja uradim u Leonu, dok su me moji saputnici strpljivo čekali. Naime, još ranije me je Pošta obavestila mejlom da je paket sa stvarima koji sam poslala još u Haki stigao u Santjago i da me tamo čeka. Ali, taj mejl je navodio da će paket da me tamo čeka mesec dana, a onda će ga vratiti na „početnu stanicu“. Nismo se tako dogovorili! Meni je rečeno da će me paket čekati u Pošti u Santjagu ma kada da dođem. Pošto nisam uspela da pronađem kontakt preko interneta, svratila sam u Poštu u Leonu da bih tu pitala šta će se desiti sa mojim paketom, pošto planiram da stignem u Santjago koji dan nakon isteka roka. U početku nisu bili baš sigurni, ali su posle proverili i rekli mi da će paket da me čeka i da ništa ne treba da brinem. Hm!? Lakše reći nego učiniti, ali ovo nije bio trenutak za brigu, već za odlazak na autobusku stanicu.