Španija 2018, 15. deo (Put Sv. Jakova: Leon – Valverde de la Virhen – Astorga)

U Leonu smo na autobuskoj stanici seli u prvi autobus koji je vozio ka zapadu i uskoro smo stigli do manjeg mesta Valverde de la Virhen. Ovde je bitno reći da u Leonu čovek može da se opredeli za dve verzije Puta Sv. Jakova – Istorijski put ili Put preko mesta Viljar de Mazarife. Ova druga verzija je nešto duža, a mi smo se odlučili za ovu prvu i u izabranom mestu smo se smestili u jednom privatnom hodočasničkom domu koji ima izvanrednu baštu.

Bašta u domu u mestu Valverde de la Virhen

Dan je bio poprilično vreo i prijalo je da možemo da sedimo, ali i da ležimo u hladovini i napolju.

Čim sam pripremila novi tekst za taj dan, odmah sam ga objavila:

23. dan: „Trio La Kampanela“

Još negde na početku našeg poznanstva, dok smo još bili svi zajedno u okviru „aragonske grupe“, kada sam shvatila da Frančesko i Gabriel zajedno hodaju pitala sam kako uopšte komuniciraju. Anđela je odmah uskočila sa odgovorom: „Gabriel ćuti sve vreme, a Frančesko priča sve vreme.“ Svi smo se naravno odmah razvalili od smeha, jer to zaista i jeste tako.

I ne samo to, već Frančesko priča samo italijanski, a Gabriel samo francuski. (Obojica ipak razumeju tu i tamo po neku reč na ostalim romanskim jezicim). Naravno, u ovoj lingvistički šarenoj grupi, ja sam mu došla kao lepak. Odmah da pojasnim, ja dosta brkam španski i italijanski, a francuski mi je najlošiji. Kao da to ima bilo kakve veze sa komunikacijom?! Povremeno postanem svesna da sam u jednoj rečenici upotrebila sva tri jezika, ali to ni najmanje ne smeta.

Frančesko i Gabriel i dalje komuniciraju kao na početku, Frančesko priča bez prestanka, Gabriel tek povremeno nešto kaže, a kada hoće da zeza Frančeska kaže na španskom, sa jakim francuskim akcentom: „Ne razumem“ (No comprendo!), a ramena počnu da mu se tresu od simpatičnog kikota.

S druge strane, Frančesko priča i kada niko drugi nije u okolini, na primer, dok kopa po svom rancu („Gde sam stavio kutiju za protezu?“, itd.), a pogotovo se raspriča kada naleti na svoje sunarodnike. Ipak, dok smo nas troje zajedno, ako mu je nešto baš bitno, samo mi kaže: „Prevodi!“ (Traduci!) Ja, naravno, kao dobro svako dobro dete poslušam i dobro je da je Gabriel konačno počeo da razume moju verzuju francuskog. Doduše, u jednom trenutku sam mu se izvinila što masakriram francuski, a to je bilo lako, jer je „masakrirati“ reč francuskog porekla, pa me je lako razumeo.

Kada mi je povremeno potrebno da odmorim mozak, kažem im da ću morati da počnem da im naplaćujem, jer je prevođenje na kraju krajeva moja profesija, ali, u stvari, pošto su mi simpatični kažem im da ću ovo da radim za njih besplatno, jer sam ja ipak na Putu, pa smo zaključili da u svom poduhvatu samim tim imam i pomoć Svetog duha.

Sve u svemu, divno se slažemo. Juče sam im baš rekla da nisam mogla da poželim bolje društvo. Njih dvojica prvi ujutru polaze iz doma, pa tako i ja sa njima. Često pravimo štosove i smejemo se. Kada se Gabriel nešto „zanese“, Frančesko me pita: „Hoćeš ti da ga raspališ ili ja?“A danas sam u Leonu učila Frančeska da rešava Sudoku.

Uz put je Frančesko pominjao da smo kao Družina Prstena, a pre neki dan kada smo sreli Anđelu rekli smo da smo kao tri musketara, pri čemu nam je Anđela d'Artanjan. Ipak, meni troje ljudi koji stvaraju smeh i dobro raspoloženje uvek deluju kao Trio La Kampanela (za mlađe, naziv grupe iz davnašnje TV serije „Muzikanti“).

I da ne bude zabune, danas je Trio La Kampanela hodao skoro 19 km do Leona. Na ulasku u grad nas je dočekala tabla na kojoj je simatični lavić („leon“ na španskom) obučen u tradicionalnu hodočasničku odeću. Leon je veoma lep grad i tu smo malo čak i obilazili, a onda smo uhvatili autobus i tako preskočili još nekih 11 km poprilično dosadnog dela. Naime, u okolini većih gradova, prilaz i izlaz su veoma neprivlačni sa gomilom industrijskih pogona ili velikih radnji, hoda se dosta blizu glavnog puta i to traje. Imali smo sreće da smo se odlučili da odsednemo u divnom domu koji ima fantastičan travnjak, odličan hlad, ležaljke, ali i hranu i piće. Dovoljno da se čovek opusti, okrepi i spremi za naredni dan.

Ispred mene: 311 km
Iza mene: 556 km

Kasnije, to popodne, razmišljala sam o tome da uopšte nije ni bitno kako bi se nas troje zvalo. Bitno je da bez obzira na našu različitost mi takođe delimo i neke slične ljudske karakteristike, a i jako važno interesovanje – hodanje.

Čitavo to popodne sam se razvlačila i odmarala koliko sam mogla. Ona masaža u mestu Teradiljos de los Templarios mi je izuzetno prijala, ali me je leva noga, tj., tetiva i dalje često bolela i svaki dan sam je mazala raznim anti-inflamatornim kremama i mastima, a pila sam i lek protiv bolova. To je sve dovoljno pomagalo da mogu da nastavim dalje.

Uveče smo imali veoma lepu večeru koju su nam domaćini pripremili i u dobrom raspoloženju smo rano otišli na spavanje.

Pošto je za naredni dan bila najavljena kiša kasnije u toku pre podneva, dogovorili smo se da krenemo čak i malo ranije nego obično. Redovno je prvi ustajao Frančesko koji je imao svojih problema sa malim prstima na nogama i morao je čak da pije antibiotike, pošto su mu rane od plikova došle do „mesa“. Još kada smo se ponovo našli u Burgosu, prijavili su mi da su obojica u međuvremenu morala da idu kod lekara zbog različitih problema sa stopalima. Gabrijelu se sve to očigledno ipak primirilo, ali je Frančesko imao još dosta problema. Tako je on svako jutro ustajao još oko 4 da bi natenane sredio, tj., previo i zaštitio svoje prste. Ja sam bila zadivljena kako on potpuno stoički svaki dan hoda bez jedne jedine reči žalbe mada mora da ga je veoma bolelo.

To jutro se za divno čudo desilo da se Frančesko uspavao, dok sam se ja potpuno prirodno probudila u 5.30, a trebalo je već da krenemo. Zato sam ovog jutra ja prva ustala i probudila svoje prijatelje, a onda smo se što smo mogli tiše spremili i uskoro krenuli da hodamo dalje.

Sunce izlazi iza naših leđa

Ponovo je pred nama bila ravna i prava deonica koja je sve vreme pratila jedan put, a sve to vodi kroz polja pod usevima i pored betonskog kanala koji razvodi vodu za navodnjavanje. Kako smo išli u pravcu zapada, tako su ka nama išli tamno sivi oblaci što je značilo da idemo u susret kiši kao što je i bilo najavljeno.

Na putu ka kiši

Tešilo nas je da imamo nekoliko naselja ispred sebe pre nego što dođemo do mesta u kojem smo planirali da se stacioniramo tog dana, a nadali smo se i da će da pada retka kiša, tako da možemo malo da izdržimo i hodajući pod takvim uslovima.

A onda smo shvatili da izgleda kao da se uvlačimo ispod niskih i tamno sivih oblaka i to nikako nije bilo dobro.

Pogled na istok: mi smo se već podvukli ispod velike mase olujnih oblaka

I taman kako smo prilazili ulazu u mesto San Migel del Kamino počela je da pada kiša koja se za manje od jednog minuta pretvorila u pravu provalu oblaka. I to tačno u trenutku kada smo mi prolazili pored jednog hodočasničkog doma. Brže bolje smo uleteli unutra, a unutra postoji i restoran i mala prodavnica. Dakle, sve što nam je bilo potrebno. Napravili smo odličnu i netipično dugu pauzu, ali kiša jednostavno nije prestajala. Shvatili smo da nema previše smisla da tu i dalje čekamo u nedogled, pa smo zamolili domaćine da nam pozovu taksi i tako smo se prebacili do sledećeg odredišta, a to je bilo mesto Santibanjez de Valdeiglesias.

I u ovom delu postoje dve moguće verzije Puta, a mi smo prilikom biranja mesta gde hoćemo da odsednemo rešili da pratimo nešto dužu deonicu (da ne ispadne da smo uvek išli kraćim putem), jer je ona bila zanimljivija. U svakom slučaju se ovo odnosi na prilično kratku distancu, ispod 15 km.

U domu smo se fino smestili i posle uobičajene rutine i finog ručka mogli smo dobro da se odmorimo. Iz nekog razloga ja više uglavnom nisam spavala popodne, ali mi je ipak prijalo da ležim i žmurim. Pre toga sam postavila i najnoviji tekst na Fejsbuk:

24. dan: „Kiša i hodočasnici 21. veka“

„Zeka, zeka iz jendeka, po snegu se lako prti, za njim skoči drugi, treći, a za trećim i četvrti.“ (Ne baš tačno zapamćena pesmica iz osnovne škole, ali vrši svrhu). Tako smo mi jutros išli stazom koja ponovo prati glavni put, a zečići su skakutali ispred nas. Danas smo ih prvi put videli. Prethodnih dana, pre Leona, nailazili smo na velike količine puževa. Naravno, pošto hodam sa Italijanom i Francuzom, odmah su pominjali hranu i jela od puževa, a ista asocijacija im se javljala i na razne ptičice koje smo uz put viđali.

Zanimljivo mi je da što se tiče ptičica, osim što dozvoljavamo italijanskim lovcima da ih kod nas tamane ni za kakve pare (ako ih već tamane, što je već samo po sebi ekstremno problematično, morali bi makar da dobro plate za to), mi se dalje njima ne bavimo, a još manje ih jedemo. Ovo još više važi za puževe koje, koliko mi je poznato, gajimo i izvozimo baš u Francusku i Italiju gde ih obožavaju. Nije ni čudo. Oni „naši“, vinogradski (Helix pomatia), su kao King Kong u odnosu na ove sitne koje smo sretali, a koji su moje saputnike ipak asocirali na hranu. Prosto sam se pitala kako je moguće da mi nismo razvili naviku da jedemo puževe kada su kod nas već toliko veliki i imaju mesa. Kao da nismo bili dovoljno gladni u svojoj istoriji. Neobično.

Ipak, glavno dešavanje danas je bila najava kiše. Koliko smo uspeli da vidimo trebalo je da počne oko 11 sati i tako smo krenuli pre 6 da bismo stigli do željenog mesta pre kiše. Ali, došlo je do greške u prognozi i već pre 9 smo počeli da se podvlačimo ispod oblaka ili su se oni nadvlačili iznad nas. Bilo kako bilo, baš kako smo ulazili u mesto San Migel del Kamino, kiša je počela da pada, mi smo ušli u hodočasnički dom pored kojeg smo prolazili, potpuno svesni da smo imali neverovatno veliku sreću da smo se zatekli baš tu i baš u tom trenutku, jer je upravo kretala provala oblaka. U domu smo lepo jeli, osvežili se, bilo je i internetske veze, a onda smo se dogovorili, pošto nema direktnog autobusa, da se taksijem prebacimo do današnjeg odredišta koje je udaljeno nekih 10-ak km. Eto šta znači naići na kišu i hodati sa hodočasnicima iz 21. veka, pogotovo ako su dovoljno mudri, što dolazi sa najboljim godinama. Kiša je lepa pojava, ali je najlepša kada se posmatra iz suvog prostora.

U domu koji smo izabrali za danas srela sam Ivanu, devojku iz Hrvatske i slatko smo se nasmejale pri konstataciji da smo jedine „iz regiona“ – ni ona ni ja nismo srele nikoga iz naših zemalja. Doduše, juče sam bila u domu sa jednom devojkom iz Mađarske, međutim uglavnom je teritorija istočno od Italije slabo zastupljena.

Ali, da se vratim na Put. Bez obzira na kreativne načine prebacivanja, mi smo i danas sasvim dobro pešačili – oko 14 km. Ipak, ovaj dan će najviše biti posvećen odmaranju i pripremanju za sutra. I to uopšte nije loše. Imam vremena da se pozabavim stanjem svojih stopala. Levi palac, onaj zbog kojeg sam pre neverovatno dalekih 18 dana išla pod hitno kod lekara, sada je sasvim dobro. Videćete sliku i pokušajte samo da zamislite kako je mogao da izgleda pre dve i po nedelje kada sada izgleda ovako. Bol u gležnju se danas uopšte nije pojavio, ali je zato iskrsao jedan novi plik na malom prstu. Kad nije jedno, onda je drugo. Ipak, kao vrsni poznavalac bavljenja istim, odmah sam ga sredila i sada uvaljena u krevet, nogu dignutih na više puta preklopljeno ćebe čekam da mi se prispava. Biće i toga jer se kroz prozor čuje kako kiša lagano sipi.

Ispred mene: 284 km
Iza mene: 583 km

Nešto kasnije popodne, kiša je prestala da pada i kako je ovo bilo prilično malo mesto, svo troje smo krenuli u kraću šetnju. Meni je zanimljivo bilo da vidim neke od kuća. Obično su stare kuće pored kojih smo prolazili na Putu Sv. Jakova bile napravljene od kamena, ali je ovde bilo i onih koje su bile fasadirane zemljom. Pogotovo je bilo zanimljivo videti one sa jarko obojenim prozorima i vratima.

Kuća u mestu Santibanjez de Valdeiglesias

To veče se ja nisam pridružila društvu na zajedničkoj večeri. Naime, kod kuće ja nikada ne večeravam, jer sam odavno izgubila tu naviku, tako da mi ni je prija kada kratko pre odlaska na spavanje dosta jedem. Ovog dana sam odlučila da budem više u skladu sa svojim uobičajenim navikama, pa sam onda po smeštaju u dom pojela veliki sendvič. Onda mi je uveče bilo dovoljno da pojedem samo neki kolač.

Narednog jutra smo krenuli po mrklom mraku, a odmah po izlasku iz sela smo prešli na zemljani put tako da je bilo dobro da Gabrijel ima čaonu lampu i Frančesko i ja smo pažljivo išli za njim, jer je bilo i penjanja i spuštanja, pa je bilo važno da dobro procenimo gde možemo da stanemo.

Kada smo došli nadomak mesta San Husto de la Vega već se razdanilo, a kako se u mesto ulazi sa visine mogli smo da vidimo da je ono delimično prekriveno maglom. Naime, pošto je prethodnog dana palo dosta kiše, sva ta velika voda je isparavala i u sveže jutro u kotlini je na nekim mestima imala primat.

Most na izlazu iz mesta San Husto de la Vega

Nepunih 5 kilometara dalje došli smo do mesta Astorga čiji se prelepi centar uzdizao na uzvišenju pred nama.

Strelice i oznake pokazuju kuda se ide da bi se došlo do centra Astorge

Katedrala u Astorgi

Ipak, pre odlaska u centar, nas troje je imalo jedan posao koji je trebalo da obavimo. Naime, kako smo se približavali svom cilju, pa i datumima koje smo odredili za to, Frančesku je bilo potrebno da kupi neke karte za voz za povratak kući. Kada smo razmatrali mogućnosti preko interneta, dogovorili smo se da je ipak najbolje da odemo na neku železničku stanicu radi dodatnih pojašnjenja i da on kupi karte direktno tamo. Kako u Astorgi postoji železnička stanica, pitali smo Gabrijela da li hoće sa nama i pošto je hteo, prvo smo se uputili na tu stranu. Čak smo prošli i pored Muzeja čokolade, ali je bilo suviše rano da bi on bio otvoren. Na stanici sam ja prevodila Frančesku i uskoro su karte bile kupljene.

Od železničke stanice do centra Astorge postoji gotovo direktna ulica, ali se meni jako dopala ideja da uđem u Astorgu baš prateći trasu Puta, pa su Frančesko i Gabrijel meni za ljubav pristali da idu sa mnom. Zbog toga je trebalo da se vratimo do trase Puta i posle izvesnog vremena smo ušli u centar Astorge.

Pogled na centar Astorge iz podnožja uzvišenja