Španija 2018, 17. deo (Put Sv. Jakova: Kruz de Fero – El Asebo – Ponferada – Kamponaraja)

Kada sam napustila mesto gde se nalazi Kruz de Fero, tj., Gvozdeni Krst (La Cruz de Ferro), preko sat vremena sam hodala po manje-više istoj visini i u tom delu sam bila veoma srećna i zadovoljna, prisećajući se svojih davnih planinarskih dana.

Na okolnim visovima su se videle brojne vetro-turbine i tu mi je pala na pamet tema o kojoj bih tog dana mogla da pišem – savremena Donja Kihot koja štapovima za hodanje nasrće na vetrenjače 21. veka.

Vetrenjače 21. veka

U jednom trenutku Put vodi kroz šumu i tu sam iznenada naletela na mesto gde je neko ostavio banane, sveže nasečene lubenice, sokiće, ali i suvenire, sa sve tablom koja je ukazivala da se očekuje davanje određene „donacije“ u zamenu za ono što čovek uzme odatle. Zanimljivo mi je bilo da apsolutno nikoga u okolini nije bilo, ali sam bila sigurna da to sasvim dobro funkcioniše. El Kamino zaista jeste mesto gde ljudi iskazuju svoje najbolje i najčestitije strane.

Posluži se i plati koliko hoćeš za to što si uzeo

Onda se opet izađe na čistinu i tu sam pravila česte pauze jer sam bila potpuno zadivljena svojom okolinom – predelima, rastinjem, divnim nebom, savršenom temperaturom... Bez ikakvih komentara pogledajte slike:

Hodanje po vrhu planine Irago

Hodanje po vrhu planine Irago

Hodanje po vrhu planine Irago

Hodanje po vrhu planine Irago

Hodanje po vrhu planine Irago

Hodanje po vrhu planine Irago

Hodanje po vrhu planine Irago

Ipak, da ne ispadne da je na Putu Sv. Jakova sve savršeno i lepo. Nije. Na realnost života, što podrazumeva i smrt, povremeno podsete memorijalne ploče ili obeležja na koja se naiđe, a koja označavaju mesto gde je neka osoba preminula. U jednom trenutku sam naišla na ploču na kojoj je pisalo da je tu preminuo neki mladić od samo 17 godina i to me je jako potreslo. Nije ni počeo da živi, a možda je već „odradio“ sve što je trebalo. Na ploči je između ostalog i stajalo: „Brod je siguran u luci – ali to nije ono za šta su brodovi napravljeni.“

Izvesno vreme sam hodala pod veoma jakim utiskom koji je nailaženje na ovu memorijalnu ploču ostavilo na mene, ali su onda moje telo i dešavanja u njemu preuzeli primat. Naime, posle onog divnog dela kada se hoda po visoravni Put počinje da se dosta strmo spušta, dok je sama staza bila veoma nezgodna za hodanje zbog veoma teške podloge – tvrda zemlja, kamenje svih veličina, stene, ... a sve pod velikim nagibom. U jednom trenutku sam se pitala da li treba da pređem na asfaltni put i da njime dođem do krajnjeg odredišta za taj dan, ali na kraju nisam. Mislim i da mi je to bila greška, ali je posle bilo kasno za tako nešto.

Tako sam se jedva dovukla do krajnjeg odredišta za taj dan jer sam sa svakim korakom osećala jak bol od plikova po nogama i zapaljene tetive. Selo El Asebo se praktično sastoji od jedne glavne ulice, a kuće od kojih više njih služi za smeštaj hodočasnika poređane su sa obe strane. Ponovo sam bila oduševljena slikovitošću tih kuća, ali mi je bilo jasno da tog dana neće biti nikakvog obilaska, pa sam zato iskoristila priliku, prolazeći kroz selo na putu do doma, da napravim par slika.

Selo El Asebo

Selo El Asebo

Imajući u vidu veoma zahtevnu deonicu koju sam upravo prošla, a znajući da se nešto slično može očekivati i u prvoj etapi narednog dana, taman sam smislila kako ću se sutra spuštati putem, a ne Putem, kad sam stigla u dom i prvo što me je Frančesko pitao bilo je da li ćemo sutra ići putem. Volim razumne ljude!

I ovaj dom je imao malu baštu sa travom u zadnjem delu placa i tu smo prvo svo troje sedeli da bismo došli do daha i osvežili se uz neko pivo ili klaru. A onda smo se povukli u spavaonicu gde je usledio redovni dnevni ritual – prvo tuširanje, a posle odlaženje do vešeraja da bismo oprali garderobu u kojoj smo tog dana hodali.

U ovom domu se u kupatilo sa više kabina ulazilo direktno iz spavaonice, tako da sam, dok sam čekala da dođe na mene red, imala priliku da prisustvujem pravom koncertu. Naime, Frančesko jako voli da peva, a to podrazumeva i dok se tušira. Ovog dana mu se pridružio i jedan Španac i to je bilo fantastično i vrlo veselo! Ja sam potpuno bila oduševljena i uživala sam.

Dok sam se nešto kasnije prepakivala posle tuširanja, čujem dvoje Amerikanaca koji su takođe boravili u toj spavaonici kako komentarišu tuš kabine (meni su se činile više nego pristojne za jedan dom) i oboje su se složili kako će svakako više da cene svoje stanje kada se vrate kući. Hteli su da kažu da je njihovo stanje mnogo bolje nego ovde u Španiji, ali ga ne cene dovoljno. Onda ja pomislim šta li bi rekli da dođu kod nas. A onda još pomislim da ni mi verovatno nismo „najgori“. Eto, sve je relativno.

Nakon što sam oprala veš i prostrla ga da se suši, otišla sam u restoran doma i tu jela veoma lepo, a ujedno postavila i novi tekst na društvene mreže.

26. dan: „Donja Kihot“

Vremena se menjaju, matrijarhat se vraća i ma kako da je meni kao ženi politička korektnost idiotska i besmislena (možeš da me zoveš kako god hoćeš dokle god me SUŠTINSKI poštuješ kao osobu (i obrnuto), ili što bi se reklo na Jugu „Zovi me grne, samo nemoj da me iskršiš“), red je da se istakne vodeća uloga žena u nekim situacijama i da se stvari nazivaju pravim imenom. Tako sam ja, hodajući stazama sa kojih su se videli vetroparkovi, razmišljala o tome kako bi danas Donja Kihot morala štapovima za hodanje da nasrne na elektro-vetrenjače. Sa istim efektom, moram da kažem, kao i njen istorijsko-književni prezimenjak.

Za početak je ova Donja Kihot još juče saopštila svojoj dvojici Sanča da neće više da kreće po mrklom mraku (juče smo krenuli u 5:15!!!). Jedan je bio već dva puta ovde, drugi je bio prošle godine, a ja najverovatnije neću više ovde hoditi, pa onda čemu to da gledam u mrak i ništa ne vidim!!!??? Pogotovo sad kad smo napustili urbana mesta, a priroda ponovo preuzela primat. Neka njih dvojica samo piče napred, ja ću fino i lagano za njima, pa se nađemo u dogovorenom domu. To mi daje priliku da opušteno hodam (a nisam baš ni mnogo spora) i da još opuštenije stajem da fotografišem.

Postoji još jedan razlog zašto sam baš danas rešila da se malo osamim. Posle mesta El Ganso kreće penjanje uzbrdo i valjalo je savladati visinsku razliku od 500 metara na gore, pa posle još skoro isto toliko na dole. Takve stvari je najbolje raditi svojim ritmom. I ovde dolazimo do još jedne, gotovo skrivene, a veoma bitne lekcije, možda i najvažnije:

Lekcija br. 8: Apsolutno je neophodno da naučiš da budeš sam!

Ne postoje reči kojima bih mogla da izrazim važnost ove lekcije. Kada je čovek savlada, onda je sasvim u redu i da bude sam, ili da bude sa partnernom, ili decom, ili roditeljima, ili prijateljima, ili sa svima njima, ili sa čitavim svetom, povremeno ili sve vreme, ali samo ako osoba zna da bude sama onda i ona, a i svi sa kojima provodi svoje vreme (ne neko apstraktno vreme, već svoj ŽIVOT), znaju da su zajedno samo zato što to žele, a ne iz očaja i zbog straha da se ne bude sam.

Tako sam ja rešila da ovog dana budem povremeno ili sve vreme sama. A kao što vi svi već dobro znate, ja i nisam tako loše društvo. Ni samoj sebi.

Ispred mene: 235 km
Iza mene: 632 km

Posle ručka sam se popela u spavaonicu i krenula da malo prčkam po internetu, a onda sam shvatila da počinje da pada kiša. Sav naš veš je bio napolju u pokušaju da se osuši. Frančesko i Gabrijel su već uveliko ležali i odmarali se, pa sam se konsultovala s njima šta da radimo. U međuvremenu se nebo odjednom otvorilo i mi smo rešili da ne radimo ništa osim da se odmaramo, jer već je bilo kasno. Posle se sve to ipak rešilo na veoma elegantan i zadovoljavajući način. Meni je jedino bilo žao da više nije moglo da se sedi napolju u bašti, ali smo makar imali veoma lepu večeru u restoranu doma.

Naredno jutro smo opet po mraku krenuli, ali smo ovaj put zaista išli asfaltnim putem. Ipak, u nekom trenutku smo odlučili da se vratimo na pravi Put koji se odvajao od asfaltnog i koji je u tom delu bio fino širok i zemljan, što je pogotovo posle kiše značilo da je i malo mekši, pa samim tim i udobniji za stopala i noge uopšte. Međutim, ubrzo je Put počeo da vodi kroz neke jaruge, ponovo sa velikim i malim kamenjem koje se pokreće i stenama koje stoje na mestu, a sve još i po malo vlažno, tako da je opet bilo važno da se pažljivo hoda. Takođe je povremeno ponovo bilo i veoma strmo i ja sam opet imala veliki pritisak na prste i tetive. Vrlo neprijatno i bolno, ali nije bilo rešenja, jer smo se skroz odvojili od asfaltnog puta.

Bio je tu ipak i jedan trenutak koji mi je na kratko skrenuo misli sa bolova, ne samo zato što sam stala i napravila kratku pauzu, već pre svega zato što je ta pauza služila da bih fotografisala divan prizor pred sobom. Zanemarite industrijske pogone po obodu i dalekovode sa leve strane – koncentrišite se na mesto Molinaseka i trake izmaglice koje se prostiru u pozadini mesta.

Pogled na dolinu u kojoj se nalazi Molinaseka

Kod samog ulaza u mesto, sreli smo se ponovo sa jednim Francuzem koga smo upoznali to jutro kada smo izlazili iz sela El Asebo. On nam je tom prilikom ispričao da je u Leonu čak morao da leži u bolnici zbog problema sa kolenima, ali se oporavio dovoljno da nastavi da hoda dalje. Za razliku od nas troje on je sve vreme tog jutra hodao asfaltnim putem jer nije želeo da eksperimentiše sa stazama kojima je vodio Put. Ponovni susret sa njim na tom mestu je taman predstavljalo zgodnu priliku da uzajamno razmenimo fotografisanje.

Na ulazu u mesto Molinaseka

Molinaseka je veoma slikovito mesto. Osim crkve pored koje se prođe na samom ulazu u selo, da bi se došlo do centra potrebno je da se pređe preko mosta koji je tu napravljen još u doba Starog Rima. Frančesko je bio veoma ponosan na rimske mostove na koje smo nailazili na Putu Sv. Jakova, pa smo Gabrijel i ja čak počeli da ga zadirkujemo i čim vidimo bilo kakav most, nas dvoje bismo uzviknuli: „Ponte romano!“, pa bi onda se svi troje slatko smejali. Ipak, ovaj u mestu Molinaseka stvarno jeste jako star i rimski, ali pre nego što se on pređe zaista vredi da čovek malo skrene sa puta da bi imao još lepši pogled i na most i na okolinu.

Rimski most i reka Meruelo

Rimski most i reka Meruelo

Kada smo došli do mesta Molinaseka, mi smo već prošli skoro 8 km tog jutra i bili smo spremni da sednemo negde i doručkujemo. Međutim, kako je još uvek bilo veoma rano, ništa nije bilo otvoreno i tako smo došli do samog izlaza iz mesta. Tu se u nekom trenutku prolazi pored jednog hodočasničkog doma i mi smo zastali da vidimo da li oni imaju bar gde bismo mogli da svratimo. Nije ga bilo, ali dok smo mi tako stali i zagledali, iz doma izlazi – pa ko drugi nego naša Anđela!!!

O, kako je to ponovo bilo divno radovanje zbog novog susreta, zbog čudesne slučajnosti i rada viših sila koje su zaista želele da se mi tako susrećemo na Putu. Jer, ma kako čovek bio racionalan, jednostavno nijedno drugo objašnjenje ne može da postoji. Samo pola minuta gore-dole i mi se ne bi videli.

Sačekali smo malo da Anđela i njeni su-hodočasnici krenu i onda smo se kao malo veća grupa svi zajedno uputili u pravcu grada Ponferada uz put razmenjujući utiske i doživljaje iz prethodnih par dana.

Kada se približi Ponferadi, postoji mogućnost da se u sam grad uđe ili prateći glavne ulice ili malo okolo-naokolo. Nas troje se odlučilo za ovaj direktni pristup, dok su Anđela i njeno društvo išli zemljanim putem koji je bio nešto duži. Ipak, kada smo ušli u gradić, ja sam napravila grešku oko nekakvih znakova i onda smo pratili zaobilaznu rutu koja je zapravo bila namenjena kolima, pa smo se tu ponovo nahodali, ali bez potrebe. Sve u svemu, kada smo konačno našli neko mesto gde ćemo da sednemo, ja sam bila skroz iscrpljena od bolova u nogama i rešila sam da napravim nešto dužu pauzu na tom mestu. Prethodno smo prešli most koji vodi preko reke Sil i sa njega sam videla obrise Zamka Templara.

Pogled ka Zamku Templara sa mosta preko reke Sil

Dok smo doručkovali u tom baru koji smo izabrali, Frančesko je rekao da hoće da prošeta do Zamka. Ja bih pod iole normalnim okolnostima to takođe želela, ali ovom prilikom mi je bilo bitno samo da se ne pokrećem, pa sa rekla da ću da ga čekam. Gabrijela nije zanimalo ni obilazak zamka, ni čekanje, pa smo se svi saglasili da on treba da nastavi, a mi ćemo doći kasnije za njim.

Kada su njih dvojica otišli svako na svoju stranu, ja sam čak stavila higijenski uložak na prednji deo stopala, u pokušaju da pomognem samoj sebi, ali se kasnije ispostavilo da to i nije previše pomoglo. Valjda je bilo suviše kasno.

Sačekala sam Frančeska i onda smo nas dvoje nastavili dalje. Trebalo je preći još skoro 10 km. Na izlasku iz Ponferade se prolazi kroz deo grada u kojem se vide veoma lepe kuće i imanja. Meni je posebno bilo zanimljivo što neki od vlasnika imaju ozbiljnu naklonost prema Putu Sv. Jakova i što kreativno pomažu i pružaju podršku hodočasnicima koji prolaze pored njihovih placeva.

Jedna od kuća pored kojih vodi Put Sv. Jakova (obratite pažnju na belu strelicu na levoj strani)

Sada ta ista strelica u krupnom planu – sva je od školjki, malih jakobovih kapica

Put takođe vodi i bukvalno (!) KROZ neka zanimljiva mesta. Tako smo na jednom mestu prošli kroz tunel napravljen u jednoj zgradi, jer Put vodi kroz zgradu, tj., vremenom je zgrada napravljena po sred Puta!

Put Sv. Jakova ima veoma zanimljivih mesta

U sledećem mestu smo naišli na jednu kuću u čijem dvorištu je rasla trešnja koja je divno rodila te godine. Meni je u vezi sa tim trešnjama na koje smo nailazili tih dana bilo zanimljivo to što su sazrevale u julu, jer je to čitavih mesec dana nakon što trešnje sazru u Srbiji, a Španija i Srbija su na relativno istoj geografskoj širini. Elem, tu smo videli i gazdaricu kuće i onda je Frančesko pitao da li možemo da naberemo malo trešanja i ona nam je to veoma ljubazno dozvolila.

Trešnje su dobro rodile ove godine

Tako sam ja od Frančeska dobila divan buket trešanja, a poneli smo malo i da odnesemo našem prijatelju Gabrijelu.

Predivan buket trešanja

To se sve dešavalo u mestu Kolumbrianos u kojem smo još prošli i pored lokalne Parohijske crkve. Još od izlaska iz Ponferade, počeli smo da nailazimo na novu vrstu znakova koji su upućivali na pravac kretanja, a oni su se sastojali od stilizovanog hodočasničkog štapa koji drži ruka iznad čega je školjka i strelica.

Parohijska crkva u mestu Kolumbrianos

Prošli smo još i kroz mesto Fuentenuevas pre nego što smo konačno došli do mesta Kamponaraja gde smo se u već ranije dogovorenom domu našli sa Gabrijelom i konačno mogli da odmorimo.