Španija 2018, 2. deo (Haka, Put Sv. Jakova: prevoj Somport – Viljanua)
Autobusom se iz Saragose do Hake stiže za dva i po sata i kada sam izašla iz autobusa na svom odredištu i uputila se ka hotelu bila sam oduševljena divnim plavim nebom i savršeno čistim vazduhom. Haka se nalazi na 820 metara nadmorske visine.
Dok sam se čekirala u hotelu, recepcioner me je obavestio da Srbija upravo dobija Kostariku na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Rusiji. Bilo je 1:0.
Ostavila sam stvari i izašla da prošetam po Haki. U stvari, prvo sam se uputila ka Crkvi Sv. Jakova (Iglesia de Santiago), pošto tamo može da se kupi hodočasnički pasoš. Bila je nedelja popodne i crkva je bila zatvorena. Ipak, smatrala sam da nema panike, pošto svakako imam naredni dan pre podne, a Haka je mala.
Nastavila sam da šetam po Haki. I dalje sam bila oduševljena divnim, čistim vazduhom, a oko mesta su mogli da se vide i lepi pejzaži. U hotelu sam uzela mapu mesta, što je bilo dobro pošto je turist-biro bio zatvoren. Tako sam obišla par mesta, a onda sam sela i u jedan bar da bih popila kafu. Uostalom, nisam imala nikakve bitnije planove. Već sam ranije odlučila da narednog dana odem u turist-biro i da tamo pokupim još neke informacije koje su mi nedostajale. Onda sam odlučila da odem do Citadele (Ciudadela), tj., lokalnog utvrđenja.
Kako sam shvatila na biletarnici, to se smatra vojnim objektom, tako da nema slobodne šetnje, već mora da se ide u okviru grupe. Grupa je kretala za oko pola sata, pa sam obrnula jedan krug po kraju, a onda se vratila. Kupila sam ulaznicu i sela na jednu klupu da sačekam da se okupe posetioci. Već se približavalo vreme početka i pomislila sam da sam ja jedina zaludna koja je rešila da obilazi vojno utvrđenje u Haki, ali se ispostavilo da je bilo još troje posetilaca. Krenuli smo lagano sa obilaskom, vodičkinja je vrlo lepo pričala, na španskom naravno, a ja sam bila oduševljena da je u stvari razumem. Nisam se pokajala što sam došla u posetu.
Zbog svog strateškog položaja, blizu granice sa Francuskom i prometnog prevoja Somport u Pirinejima, a sve u dolini reke Aragon, u 16. veku je ovde sazidana ova citadela u obliku savršenog pentagrama. Uzgred, Haka je bila i prvi glavni grad Kraljevine Aragon (11. vek). Danas se Citadela i dalje smatra vojnim objektom, ali sve deluje veoma mirnodopski, uključujući i jelene koji mirno pasu travu koja raste u jarku oko utvrđenja.
Obilazak je bio dosta zanimljiv, a poslednje mesto koje smo obišli bila je kapela i dok je vodičkinja pričala o zanimljivostima vezanim za sliku koja se nalazi u sredini oltarskog dela, ja sam ugledala dve ikone sa strane. Ne budem lenja i priđem im, a ono – SRPSKE ikone: Sv. Nikola i Sv. Đorđe. Lepo piše na srpskom. Pitam vodiča otkud to ovde, a ona kaže da su neki bili u Srbiji pa su doneli te dve ikone, ali da ih retko ko primeti. Mada nisam želela ni da preuveličavam stvari, u sebi sam ipak rešila da to tumačim kao znak da sam na pravom mestu.
Posle ove posete, prošla sam kroz centralne ulice Hake i pošto je upravo prošlo 7 uveče, rešila sam da ipak prošetam do Crkve Sv. Jakova (Iglesia de Santiago). Bila je otvorena, ali kada sam ušla unutra, bio je u stvari mrkli mrak i crkva je bila prazna. Videla sam samo jednog čoveka koji je u dnu sedeo i molio se, ali sam smatrala da bi u najmanju ruku bilo bezobrazno s moje strane da ga prekidam. Pomislila sam kako ću doći sledećeg dana, pa će možda biti nekoga da ga pitam, kada sam videla jednog mladića koji je ušao u crkvu i kucnuo na vrata koja su se nalazila odmah sa desne strane od ulaza i na kojima je pisalo „Kancelarija“ (Oficina). Krenem i ja za njim, kucnem, provirim i pitam da li tu mogu da nabavim hodočasnički pasoš i gospodin koji je tu radio kaže da mogu. Divno!
Prvo me je upisao u neku knjigu, pod brojem 200, a meni se dopalo da je okrugao broj. Onda mi je dao i pasoš u koji sam upisala osnovne podatke, a onda je i lupio pečat i pokazao mi gde treba narednog dana na Prevoju Somport da lupim prvi pečat. Bila sam veoma srećna i zahvalna. Uzgred, za hodočasnički pasoš koji se na španskom zove „kredensijal“ (credencial) potrebno je da se plati 2 evra.
Jednu stvar moram odmah da razjasnim. Iz meni nejasnog razloga, maltene svako daje svoje podatke o distancama i koliko je dato mesto udaljeno od Santjaga de Kompostele. Razlika postoji čak i u podacima koje, na primer za udaljenost same Hake od Santiaga, daje Katedrala Sv. Petra u Haki (829 km) i onoga što piše u kredensijalu (837 km). Dakle, ja ću u nastavku priče o mom putu po Putu koristiti podatke koji pišu u pasošu, osim u slučaju kada pominjem mesta za koje podatak o udaljenosti nije dat, mada ću i tada davati podatak koji izračunam na osnovu onoga što je napisano u hodočasničkom pasošu.
Posle ove veoma uspešne misije, došlo je vreme da malo sednem i pojedem nešto, pa sam otišla do centra i do Katedrale Sv. Petra apostola. To je najstarija romanička katedrala u Španiji i ona je sagrađena u 11. veku.
Sela sam u jedan kafe baš kod Katedrale i tu sam osim piva naručila i tapas, tj., mezetluke. Španci su pravi maheri za tako nešto. Naprave sitne, ali veoma maštovite i ukusne komade hrane koji su prava stvar da se pojedu uz neko piće, bilo da se radi o pivu ili vinu, a svakako mogu da se jedu i sami za sebe. Da ja ne bih razbijala glavu nečim o čemu u stvari nemam pojma, ja sam kelneru rekla da mi donese dva komada po svom izboru. Bili su izvanredni!!!
Posle sam shvatila da imam još malo praznog mesta u želucu, pa sam naručila još dva komada, ali da budu drugačiji. I bili su, ali su i dalje bili fantastično ukusni.
Još malo sam sedela na tom trgu, a onda rešila da odem u sobu i da se spremim za spavanje, jer sutra je bio veoma važan dan – trebalo je da krenem na Put Sv. Jakova!
Pre podne sam se probudila sasvim u redu. I dalje me je po malo hvatala trema, ali suštinski nije bilo nikakvih problema. Čak sam prošetala po Haki i otišla do Mosta San Migel (Puente San Miguel) koji vodi preko reke Aragon.
Onda sam se vratila u hotel u neka doba, spakovala i pošla ka autobuskoj stanici. Ipak, pre nego što sam napustila hotel, uradila sam još jednu stvar. Naime, ovog dana sam počela i da prijatelje sa Fejsbuka obaveštavam o svom projektu. Na samom početku nisam baš znala kako će sve to do kraja izgledati, ali se moj prvi „izveštaj“ sastojao od mape Puta kojim sam planirala da prođem kao i dužine koju je trebalo da savladam. Kao što sam već pomenula, ja sam u svom izračunavanju dužine Puta koristila „zvaničnu“ cifru koja stoji u „kredensijalu“, tj., hodočasničkom pasošu. Uz put se nailazi na veoma različite podatke o dužini ili koliko je još ostalo do Santjaga, ali sam ja radi doslednosti rešila da koristim ono što stoji u dokumentu koji izdaje Crkva.
Moja prva objava je bila sledeća:
0. dan: „Krećem!“
Put Sv. Jakova, Aragonska trasa
Ispred mene: 867 km
Iza mene: 0 km
Autobus iz Hake je kretao tačno u 12 časova i vozio je uz dolinu reke Aragon do prevoja Somport, na samoj granici Španije i Francuske.
Tu sam izašla na stanici koja je baš kod hodočasničkog doma Aisa, a to je bitno mesto jer su mi tu lupili pečat kojim je obeležen početak mog hodočašća. Prevoj Somport je uvek bio veoma važan prevoj u Pirinejima i od njega se dalje na jug ka Haki pruža dolina reke Aragon. Veoma sam uživala u predelima dok sam se autobusom pela ka prevoju koji se nalazi na 1632 m n.m.v., ali nakon što sam dobila taj pečat, stavila sam veliki ranac na leđa, mali ranac ispred sebe, a štapove u ruke. Takođe sam izrecitovala „Oče naš“, rekla: „Ajd' Bože pomozi!“, prekrstila se i krenula. Mislim da, ipak, nikada ne možemo da imamo previše pomoći, pogotovo ako dolazi sa viših instanci.
Dakle, krenulo je hodanje. Taj prvi deo se često sastojao od pravih kozjih staza, tj, pravih uskih planinarskih staza sa povremeno dosta visokim padom, tako da je to dosta usporavalo moje kretanje. Praktično Put prati dolinu reke Aragon, koja je ovde još uvek samo malo veći potok.
Onda se u neka doba staza ipak povremeno proširivala, ali mada je često vodila kroz šumu i po zemlji, još češće je vodila po sitnijem ili znatno krupnijem kamenju, tako da sam morala veoma pažljivo da hodam. Naravno, kada je bilo najnezgodnije nisam vadila fotoaparat, jer je on bio u torbici oko struka, a iznad te torbice sam nosila mali rančić, tako da mi nije odgovaralo da se petljam još i sa fotoaparatom, već sam svu svoju koncentraciju usmeravala u gledanje gde stajem da ne bih izvrnula nogu.
Ipak, predeli su zaista bili divni i ja sam bila veoma srećna i zadovoljna što sam krenula sa prevoja Somport.
Prvo mesto u koje sam došla je bilo Kanfrank Estasijon, što će reći, železnička stanica Kanfrank. Potpuno neobično deluje ogromna zgrada železničke stanice u sred uske doline. Tu sam se malo odmorila i osvežila, a onda nastavila do samog mesta Kanfrank gde sam imala nameru da noćim u jednom domu za hodočasnike. U međuvremenu su predeli i dalje bili lepi, a kada sam naišla na jedan most sa širim rukohvatom, nisam odolela a da ne snimim sebe sa velikim rancem. Mali ranac sam ostavila kod fotoaparata, jer mi nije bilo zgodno da trčim i namestim se za fotografisanje sa oba ranca.
Kada sam stigla do hodočasničkog doma u Kanfranku, ulazna vrata su bila otvorena, ali je unutra sve bilo zatvoreno. Stajala je i poruka da će se taj neko ko je ostavio poruku „odmah vratiti, a u slučaju da je nešto hitno, okrenite broj xxxx...“ Rešim ja da poverujem da će se odmah vratiti, pa sam malo sedela ispred, a onda vidim da se ništa ne dešava, a kako su neki momci upravo istovarivali nekakvo piće u dvorište pored doma rešim ja da u situaciju ubacim svoju „damu u nevolji“, pa im kažem kako nemam španski telefon i da li mogu da ih zamolim za uslugu da oni pozovu dati broj. Naravno da mogu. Okrenemo mi broj telefona, a ono – niko se ne javlja. Sedela ja još malo, čak otišla i do obližnjeg trga gde se nalazi česma sa divnom svežom vodom i dopunim svoju čuturicu, pa se vratim da čekam. Vidim da se i dalje ništa ne dešava i taman se pitala šta da radim kad lagano nailaze kola žandarmerije. Pošto je moja unutrašnja dama i dalje bila u nevolji, mahnem im ja i objasnim situaciju, a ovaj put oni okrenu broj telefona i tada se neko javi. Eto, šta ti je vlast! Šalu na stranu, ispostavilo se da je dom u potpunosti popunjen sa nekom decom koja su na rekreativnoj nastavi i da nemaju nijedan slobodan krevet i/ili sobu. Zbunim se ja tu, jer u Kanfranku ničeg nema, osim one česme, čak ni jedne jedine radnje u kojoj mogu da kupim nešto da pojedem ili se osvežim, a i žandarm me posavetovao da se spustim dalje do mesta Viljanua, jer je ono veće i mogu da nađem smeštaj. Praktično nisam imala nikakav izbor, tako da sam poslušala savet. Bilo je 17.45, pa je još uveliko bio dan. Krenula sam, ali sam već počela da bivam umorna, jer sam brzo hodala kad god sam mogla da bih nadoknadila one sporije deonice, a i sve se odužilo više od planiranog.
Ipak, mada mi uopšte nije bilo zgodno da vadim fotoaparat, povremeno nisam mogla da odolim, jer je zaista bilo veoma lepih mesta pored kojih sam prolazila. Ili preko kojih sam prolazila, kao na primer u slučaju jednog mosta preko reke Aragon.
U Viljanuu sam stigla oko 19 časova i tu je staza izbila na glavni put, pa sam se njime uputila. Vidim neke restorane i samoposlugu, pa se obradujem da ima života, a vidim i neki hotel. Kažem samoj sebi kako sam upravo to i očekivala. Ispostavilo se da je hotel zatvoren. Vratim se ja do restorana i pitam da li ima neko mesto gde bih mogla da odsednem, a oni me upute u centar sela. Da skratim priču, ja sam pitala više ljudi i oni su me upućivali na par mesta, ali je sve bilo zatvoreno. Na kraju sam prošla kroz selo u širokom luku, verovatno prešavši još bar 1,5 km, i sada se već u dosta umornom stanju vratila na isto mesto odakle sam i krenula, ali sam otišla još nešto dalje jer je tu bio neki hotel (saznala uz put), međutim i u njemu je bila velika grupa dece. Očigledno je sezona rekreativne nastave u Španiji.
Pitala sam tamo neku ženu da li ima neka slobodna soba, a ona kaže da nema i da su sve zauzela deca. Sad sam već na ivici panike prvo pitala šta da radim jer „ja sam hodočasnica“, a ona mi kaže da će u 20.45 da prođe autobus za Haku, pa da njega hvatam. U međuvremenu je i meni palo tako nešto na pamet, ali to je bilo samo za ekstremnu situaciju. Pitam je ja onda zar je moguće da ne postoji nijedna slobodna soba u čitavom mestu, a ona kaže kako će da okrene telefon. I tako mi sredi da me puste u neki pansion koji je u stvari zatvoren. Čak sam je i sačekala jer je uskoro završavala sa poslom pa me je kolima prevezla do tog mesta pošto ona živi odmah pored. Onda se pojavio jedan lokalni par (oni se svi znaju) i oni su onda od vlasnika telefonom dobijali uputstva gde da nađu ključ od ulaznih vrata i sl. Kada smo konačno ušli, stvari su dobile normalniji tok, tražili su mi pasoš da ga fotokopiraju, ja sam platila, a čak sam dobila i lozinku za internet, zajedno sa uputstvom kako da sutra izađem i zaključam vrata za sobom.
Ipak, kasnije sam čula da još neko ulazi u pansion, koji je u stvari bio jedan mali hotel, i hoda uz stepenice koristeći štapove, ali me nije zanimalo da vidim ko je još sa mnom u zgradi. Te noći sam spavala srazmerno dobro. Bila sam po malo zabrinuta, jer ponekad kada sam preumorna, može da mi se desi da lošije spavam. Pred spavanje sam popila aspirin protiv zapaljenja mišića, popila sam magnezijum sa vitaminom B6 protiv grčeva u listovima, namazala sam ključne kosti nekom reumatskom mašću, i uopšte nisam bila sigurna da će mi pomoći, ali sam se tešila da ću imati manje da nosim sutra (recimo 25 grama manje).
To veče sam prijateljima preko društvene mreže poslala sledeću poruku:
1. dan: „Beba je prohodala“
Prethodnog dana me je pitala jedna drugarica: „Da li je beba prohodala?“ Juče nije, ali danas jeste. Stvari su se malo iskomplikovale - mrtva im je sezona, osim za rekreativnu nastavu, pa sam jedva našla smeštaj, tako da sam čak i produžila hodanje u odnosu na planirano i na kraju se uz puno sreće fantastično snašla. Bez španskog bih mogla da se spakujem i vratim kući.
Ispred mene: 851 km
Iza mene: 16 km