Španija 2018, 27. deo (Santjago de Kompostela)
Kako je divno bilo biti lenj posle 36 dana, a takođe je bilo divno i da nisam morala da perem svoju garderobu jer se jednostavno nisam znojila i nije po meni padala prašina!
Posle divnog ručka i vina, povukla sam se u sobu i kratko dremnula, pa sam onda rešila da se još jednom javim svojim prijateljima i poznanicima na Fejsbuku sa nekom vrstom završnih razmišljanja na temu Puta Sv. Jakova.
Epilog: „Kad začuje kolo, baba mora dobro da razmisli“
Sve se nekako svelo na onu našu: „Dala baba dinar da uđe u kolo, sada bi dala dva da izađe, ali ne može.“ Drugim rečima, kada začuje kolo, baba mora dobro da razmisli i da dobro odvaga da li je noge drže, a ne odmah da daje pare i hvata se u kolo.
Tako je bilo i sa mnom. Već sam pominjala da sam mislila/očekivala da ću imati problema sa kolenima, ali nisam ni sanjala da ću proći kroz sve kroz šta sam prošla. Život je prema nama ponekad veoma blag, pa nam šokove isporučuje u dozama. Kad bismo na početku znali šta nas sve čeka negde kasnije, veoma rano bismo odustali. To je isto kao kada se penjete uz padinu i vidite kraj uspona, pa već zamišljate kako ćete se tamo na vrhu odmoriti, a onda dođete dotle i vidite da ima još da se penje, što vi niste mogli odmah da vidite, ali ste se do tog trenutka već dosta popeli, pa vam nema druge nego da nastavite.
Uprkos svoj težini ovog mog iskustva, kao prvo mislim da sam u svemu imala ogromnu sreću. Da nisam slučajno mesec dana pre puta naletela na neku informaciju o prevoju Somport i rešila da ipak odatle krenem, krenula bih iz Hake i narednih par dana bila po selima sa dve i po kuće sa sve svojih 20 kila, bez mogućnosti da bilo šta promenim na licu mesta. Da nisam ponela tih 20 kila (a sada sam strašno ponosna na sebe što sam ih stoički nosila prva dva dana), ne bi mi izašla ona plikčina, pa ne bih došla na ideju da pošaljem poštom višak stvari da me čekaju u Santjagu. Da nisam otišla u poštu da pošaljem paket, ne bih (barem prvih dana) ni znala da mogu da šaljem ranac od mesta do mesta. Zatim, problem sa prstom i plikom je bio na vrhuncu baš u mestu gde je postojao zdravstveni centar i apoteka, a ne u nekom gore pomenutom selu sa dve i po kuće. Čini mi se da su mi se glavni problemi dešavali baš na mestima gde sam mogla da smislim i alternativne pristupe Putu. Sve u svemu zahvalna sam da sam u svim svojim problemima imala i sreće, mada moram priznati da bih bila još zadovoljnija da nisam ni imala problema. Ali da ne sitničarim.
Zatim, imala sam OGROMNU sreću da sam upoznala Frančeska i Gabrijela, i da sam sa njima hodala. Sjajni ljudi, zabavni, dobri, čestiti, ... o njima mogu sve samo najbolje da kažem. Naravno, tu je i Anđela, na koju smo naletali mnogo češće nego što sam to pominjala u tekstovima i nas dve smo se složile da je to sve ipak bila sudbina. Anđela je svoj Put završila po planu, pre neki dan, i već se vratila u Bergamo. Tu su i brojni drugi hodočasnicima sa kojima sam imala tu čast da se upoznam i da jedan deo hodamo zajedno ili da samo delimo sobu u domu. Nekima znam ime, sa nekima sam uspostavila internetski kontakt, nekima ni ne znam ime, ali znam na primer odakle su... Svaki put kad se sretnemo i prepoznamo, to su veoma radosni susreti, grljenje, osmesi, briga da li smo sada dobro, ali i razmena dobrih želja. Ljudska vrsta u svom najboljem, ali, avaj, tako retkom izdanju!
Poslednjeg dana hodočašća u toku hodanja (osim konstantnog bola) osećala sam povremeno ljutnju, pa i dosadu, čak i setu, ali zadovoljstvo ne. Čak i kada sam konačno stigla, ako je osećaj zadovoljstva negde i davao nagoveštaj postojanja, bilo je to ne zato što sam uradila to što sam uradila ili što sam došla na cilj, već zato što to više neću morati da radim. Bez obzira na lepe stvari (jedinstvenost iskustva, divni predeli, fantastični ljudi), bilo je dovoljno neprijatnog i samim tim ovo nije nešto što ja želim da ponovim. Moj Put ovom prilikom je bio dug 867 km, od čega sam fizički peške prešla 575 km. Dovoljno s moje strane.
Ipak, uprkos naduvenoj nozi, posle popodnevnog odmora i javljanja familiji i prijateljima, otišla sam do Biroa za hodočasnike. Tu je bio konačni kraj mog hodočašća. Naime, još na početku Puta, kupila sam „kredensijal“, tj., hodočasnički pasoš u koji se redovno lupaju pečati. Pošto mi je bilo jasno da mi neće svi stati u taj jedan (svaki bar, restoran ili dom uz put, kao i crkve, imaju te pečate, tako da se može ispuniti i 3-4 kredensijala ako čovek baš hoće), u Sariji sam kupila drugi, jer mi je bilo bitno i da pokažem da sam poslednjih 100 km prošla peške i da sam uz put skupljala pečate. Sa oba kredensijala sam došla na „šalter“ i pričajući sa službenikom konačno sam počela da osećam zadovoljstvo i ponos što sam uradila to što sam uradila. Na tom šalteru sam dobila „Kompostelu“, diplomu koja potvrđuje da sam uradila hodočašće. Takođe sam platila i da mi urade Sertifikat o kilometraži. Kao i svaka dobra štreberka, padam na diplome.
I konačno, bez obzira na svu kuknjavu, naravno da mi je veoma drago što sam prošla Put. Moj glavni razlog za ovo putovanje je bio taj što volim da hodam po prirodi i što sam želela da vidim da li mogu da prođem Put. U tom smislu, uspela sam i u jednom i u drugom, ali ne baš na način kako sam ja to zamišljala. Takođe, ovo je jedno od putovanja na koje sam ja godinama želela da odem, pa mi je takođe drago da sam to i ostvarila. Ipak, postoje mnoga mesta na svetu i mnoga putovanja koja me privlače, pa neka me ubuduće moj put povede u njihovom pravcu.
Pozdrav za sve i hvala što ste bili deo mog Puta!
Ispred mene (do mog doma): oko 3000 km i nedelju dana
Jedan od razloga zašto je Frančesko želeo da stignemo u Santjago de Kompostela baš 23. jula bio je taj da imamo čitav jedan dan da se dobro odmorimo kako bismo 24. jula uveče prisustvovali velikoj proslavi i praktično dočeku 25. jula, Dana Sv. Jakova. Imajući u vidu trošno stanje mog tela i veliki umor koji nije mogao tek tako da nestane, rekla sam Frančesku da ja ipak neću da idem na tu proslavu, a pogotovo sam bila čvrsta u takvom stavu kada sam čula da to počinje u 23.30. Jedino sam želela da u to vreme već uveliko spavam. Tako sam rekla i Gabrijelu.
Ipak, ovo popodne dok sam odmarala i mirovala u svom krevetu u hostelu, shvatila sam da bi to bilo potpuno bez veze i da ja verovatno više nikada neću doći u Santjago baš ovog datuma i baš završavajući neko svoje hodočašće. Osim toga, to se ovde održava ipak samo jednom godišnje i mada ja originalno uopšte nisam planirala da budem u Santjagu baš u vreme velike proslave Dana Sv. Jakova, to se tako podesilo, pa bi bilo zaista suludo da to ne vidim. Dakle, predomislila sam se i kada sam rekla Frančesku on se oduševio. Gabrijel je ipak ostao rešen da neće da ide, pogotovo što je narednog jutra morao da ustane u 4 da bi uhvatio voz za povratak. Frančesko se i tako i tako prirodno budio već od 3 sata ujutru, tako da je njemu bilo svejedno, a i on je rano narednog jutra napuštao Santjago nastavljajući peške do Mušije.
Nešto kasnije smo otišli na oproštajno zajedničko piće, a zatim nas je Gabriel otpratio do Trga Obradoiro gde su metalne ograde već bile postavljene, a ljudi su lagano počeli da zauzimaju mesta. Tu smo se Frančesko i ja oprostili od Gabrijela, on je otišao dalje, a nas dvoje smo našli malo slobodnog prostora pored ograde i tu smo počeli da čekamo. Bilo je oko 7 sati uveče.
I onda smo čekali do 23:30! Poenta je bila da je moralo da se dođe i zauzme mesto ranije jer se trg u nekom trenutku, kada se popuni, zatvara. Onda i dalje može naravno da se ode odatle, ali više ne puštaju da se vraća.
Ja sam se još negde na početku setila da skoknem do našeg obližnjeg hostela i uzmem svoje ćebence, tako da sam mogla da sednem na njega dok je bilo fino sklopljeno, jer je tako bilo mekše. Trudila sam se da nogu držim ispruženu i da je tako odmaram, ali boravak u istom mestu, 4 i po sata, stvarno nije bio po mom ukusu. Zaboravila sam da uzmem i svoju sveščicu sa sudokom, tako da sam samo mogla da vežbam strpljenje. Frančesko je našao neke Italijane sa kojima se uz put upoznao pa je sedeo bliže njima, a ja sam povremeno pričala sa jednim simpatičnim parom Španaca. Svima nam je bilo dosadno, ali šta da se radi. Kasnije, osim što je bilo dosadno, počelo je i da bude hladno. U par navrata tokom večeri, dok sam čekala da sve počne, pomišljala sam da li da se lepo spakujem i odem da spavam. Naravno da nisam.
U neka doba su se pojavila i dvojica Austrijanaca i jedan je bio posebno živahan, potpuno oduševljen svime, nije skidao osmeh sa lica, javljao se telefonom svima kojih se setio i svima je pokazivao gde se nalazi i šta se dešava, a uz put je i igrao u mestu. Pričali smo malo i ja sam se naravno i njemu žalila da sam imala velikih problema sve vreme, ali on je očigledno bio veoma verujući čovek i toliko mu je bilo važno da je stigao u Santjago i da je uradio hodočašće da je jednostavno važnost toga njemu prevazilazila sve eventualne probleme. Doduše, ovo mu je bilo sedmo hodočašće (nisu sva bila u Španiji, išao je peške i do Rima) i na svim prethodnim je imao problema sa nogama, ali je ovaj put sve bilo dobro, pa onda i razumem toliku njegovu egzaltiranost.
Postoji jedna zanimljiva stvar sa vremenom. Hteli mi to ili ne, ono prolazi! Tako je bilo i ove večeri. Polako, polako, ali došlo je 23:20. U međuvremenu su reflektori već počeli da osvetljavaju fasadu Katedrale. Ranije se predstava svetla i zvuka prikazivala na fasadi Katedrale, ali se sada već više godina izvodi na fasadi zgrade lokalne uprave koja se nalazi tačno preko puta Katedrale. Frančesko i ja nismo znali detalje, tako da smo se namestili pored ograde na sredini trga misleći da ćemo da gledamo predstavu iz zadnjih redova, ali se ispostavilo da smo je gledali iz prvog reda.
Već desetak minuta pre zvaničnog početka, počeli su sa igrom svetla u boji na fasadi zgrade, a onda je u 23:30 počela glavna stvar i sve je trajalo pola sata.
Zbog više nego povoljnog položaja u prvom redu, uspela sam i da fino snimim delove predstave. Pogledajte.
Osim zvuka i svetla, predstava je obuhvatala i vatromet i sve je zaista bilo impresivno, a ja nikada nisam gledala vatromet iz takve blizine. Tih poslednjih pola sata je projurilo, ali ma kako da je bilo zabavno, kada se završilo, Frančesko i ja smo se što je moglo brže provlačili kroz gužvu, vodeći računa da ne izgubimo jedno drugo, kako bi što pre došli do hostela. Tu smo se izgrlili i izljubili, a ja sam mu poželela srećan nastavak Puta. On je već ranije bio u Finisteri, tako da je ovaj put želeo da ide do Mušije.
Narednog dana sam se lagano razbudila i kada sam otišla da doručkujem, na recepciji su mi dali nešto upakovano rekavši da je to jedan od mojih prijatelja ostavio za mene. Iz onoga što su mi objasnili, shvatila sam da je u pitanju Gabrijel. Bila sam zbunjena jer nisam imala pojma šta je on mogao da mi ostavi. A onda sam otvorila i videla da je to mala figura jednog tipičnog galicijskog ambara. Divni, pažljivi Gabrijel! On je bio najtiši i najmanje pričljivi član naše trojke i ja ga znatno manje pominjem u svojim pričama. To svakako ne znači da je on bio manje bitan – apsolutno je bio nezamenljiv i potpuno podjednako važan za čitavo moje iskustvo Puta Sv. Jakova. Kao i Frančesko i on je jedno predivno stvorenje i moje iskustvo sa njima je takvo da sam ih videla kao osobe koje iskazuju najbolje ljudske osobine, jedino je Gabrijel to činio na nešto manje ekspresivan način. Upravo tako je bilo i sa ovom figuricom – bez ikakvih reči on mi je ostavio suvenir koji me fizički veoma specifično podseća na samog Gabrijela i na poslednje deonice našeg hodočašća na Putu Sv. Jakova. Jer dok smo hodali kroz Galiciju, meni su se ti ambari jako dopali i često sam ih fotografisala, a upravo mi je Gabrijel skretao pažnju na njih ako bi mu se učinilo da neke pored kojih smo prolazili nisam primetila.
Posle doručka sam se vratila u sobu i bio je to pravi luksuz razvlačiti se još malo po krevetu. Znala sam da glavna misa tog dana počinje u 10, ali sam takođe znala i da ne želim da idem da se guram jer sam pretpostavljala da će biti velika gužva. Ipak, kada se približilo vreme, čula sam udarce crkvenih zvona i pomislila sam da bih ipak mogla da prošetam do trga. Tako sam i učinila i ispostavilo se da sam baš dobro uradila i u dobro vreme. Na trgu su se neki zvaničnici i zvanice već pripremali za ceremoniju, bila je već postavljena i garda.
Posle ovoga sam krenula u pravcu Trga Praterijas odakle se zapravo ulazi u Katedralu. I taman što sam krenula uličicom koja vodi ka tom trgu, videla sam da procesija kreće ka Trgu Obradoiro, tj, u mom pravcu. Bila sam idealno pozicionirana da posmatram povorku crkvenih zvaničnika.
Tu sam se na kratko susrela i sa Rodrigom s kojim sam se za kasnije dogovorila da se nađemo na kafi. Još malo sam posmatrala sve što se dešavalo, ali i dalje nisam želela da ulazim u Katedralu. Naime, da bi se ušlo u Katedralu, u ovo vreme je postojao ogroman red, a ja nisam imala ni najmanju želju da tu čekam. Računala sam da ću se ponovo vratiti u Santjago za koji dan i da će verovatno tada biti manja gužva, pa ću samim tim jednostavnije i lakše ući i obići Katedralu.