Španija 2018, 28. deo (Santjago de Kompostela – Finistere)
Posle popodnevnog odmora sam opet napustila hostel i uputila se ka Trgu Obradoiro. Put me je ponovo proveo pored jednog parkića odakle su se lepo videli i tornjevi Katedrale, kao i plavo nebo.
Razlog za ponovni odlazak do Trga Obradoiro bio je taj da sam htela da idem u obilazak grada turističkim vozićem. Ponovo je tu bilo i prelepo pročelje Katedrale.
Vožnja turističkim vozićem je meni bilo poprilično nezanimljivo iskustvo. Doduše, vredelo je zbog toga što sam shvatila sa koje strane mogu da imam veoma lep pogled na centar grada i Katedralu. To je iz Parka Alameda. Moj hostel je bio dosta blizu i ja sam i mislila da prošetam do onde, ali bih verovatno propustila da odem do onih delova parka odakle se pruža zaista divan pogled na istorijski centar grada. Pošto je Dan Sv. Jakova glavni praznik u gradu, u parku se održavao i veliki vašar, a vašari su svuda isti – puno buke, šarenila i ljudi. Ja sam prošetala samo po obodu vašara, slikala šta sam htela i bila zadovoljna time.
Ostatak dana sam provela u odmaranju i pripremama za nastavak puta po Španiji, ali sada prevoznim sredstvima. Sledeće jutro, posle laganog doručka i pakovanja, bila sam spremna da se prebacim dalje. Dalje je u ovom slučaju značilo mesto Fistera (Fisterra – galicijski) ili Finistere (Finisterre – španski). Naziv mesta dolazi direktno od njegovog značenja u prošlosti – kraj zemlje! Kada su hodočasnici u prošlosti završili hodočašće, hodali bi još oko 4 dana i došli bi do Atlantika, što je i u njihovo doba (kao i kod starih Rimljana koji su osmislili naziv) predstavljalo kraj zemlje. Iza te velike vode koja se pružala na horizontu postojali su još samo vodopadi, leđa kornjača ili slonova,... u zavisnosti od toga kako su zamišljali da izgleda Zemlja.
Kao što i danas veliki broj hodočasnika radi i ja sam zamišljala da ću kao bonus na Put Sv. Jakova peške preći ovaj deo. Čak sam ostavila i dane za to. Naravno, u međuvremenu sam postala potpuno svesna da mi ne pada na pamet da radim tako nešto. Nije u pitanju bilo samo da li bih fizički mogla, zbog noge i tetive na njoj, ja jednostavno više nisam imala ni želju da tako nešto radim.
Zato sam se ovog jutra taksijem prebacila do autobuske stanice, a odatle autobusom do centra Finistere. Tu sam ponovo uhvatila taksi i prebacila se do hotela koji sam već ranije rezervisala. Odmor je počeo.
Kada sam birala hotel u gradu Finistere, bitan elemenat mi je bila cena, ali se ispostavilo da sam ga odlično izabrala jer je imao fantastičan položaj za ono što je meni bilo potrebno. Za početak mi je recepcionerka odmah skrenula pažnju na to da autobusi za Santjago staju na stanici koja se nalazi bukvalno na drugoj strani ulice u odnosu na hotel. Druga odlična stvar je bila da se hotel nalazi par stotina metara od velike, dugačke peščane plaže Langosteira.
Ostavila sam stvari u sobi i spustila se do plaže gde sam se izula i bosa malo hodala po delu koji je kvasila voda. Čak sam ušla i u vodu do pola listova, ali ne više od toga, jer je voda za moj ukus bila ledena. Računala sam da je to dobro za moju nogu, umesto hladnih obloga, ali mi ipak nije previše prijalo. Osim toga, u tom prvom delu se nataložilo neverovatno mnoštvo školjki od kojih su neke bile polomljene, pa kada bih desnom nogom (koja me je bolela) stala na to, cimnula bih se instinktivno i time samo pojačala bol, tako da sam uskoro stavila papuče na noge i tako hodala jedan deo, ali su se onda školjke značajno proredile i mogla sam ponovo bosa da gacam po ledenoj vodi Atlantika.
Na samoj plaži, a u blizini mog hotela, nalazi se i jedan dobar restoran sa morskom hranom, a kako sam ja odlučila da se ovde opustim, odmaram i čašćavam, otišla sam u restoran na ručak. Bila je gužva, ali je to prednost kada putujete sami – često je tako lakše da se za vas nađe mesto. Ovom prilikom sam uzela da probam neke školjke koje ranije nisam jela (longueirón), a onda i divljeg brancina. Školjke su bile odlične, a brancin standardan.
Posle odličnog ručka, još malo sam prošetala po obali i uživala u bojama na plaži. Da nije u pitanju ledeni Atlantik na severu Španije, skoro da je moglo da bude u tropima.
Popodne sam se razvalila od spavanja i posle sam se jedva razbudila. U neka doba sam se ipak spustila do plaže i tu sela na divno topao zid u jednom kafeu gde sam uživala u miru pogleda koji sam odatle imala.
Još jedna klara u restoranu blizu hotela i bila sam spremna da nastavim sa spavanjem. Ovog dana i noći sam prespavala neverovatnu količinu sati i bila sam zaprepašćena kako sam uspela, ali sam se valjda konačno opustila i to se odrazilo na spavanje.
Za razliku od prvog dana u Finistere koji je bio dosta sunčan, sledeći dan je krenuo veoma natmureno. Kada sam prvo pogledala kroz prozor, obližnja plaža se nije ni videla – sve je bilo u magli ili oblaku koji je lebdeo nad vodom. Postepeno se to malo podiglo, okeanske vode zaliva su se videle, ali je kopno sa druge strane bilo i dalje umotano u beličasto-sivu maglu.
Ja sam odpešačila do centra Finistere, ali sam sve vreme bila nekako lelujava. Valjda mi je sada i pritisak otišao skroz dole, ali sam to razrešila sa jednom kafom i jednim osvežavajućim pićem sa kofeinom. Bolje sam se osećala posle toga, a prijalo mi je i da sam sedela u jednom baru odakle sam imala divan pogled, ali i osećaj smirenosti.
Posle kraćeg obilaska centra gradića, vratila sam se do okoline hotela i tamo opet otišla na ručak u isti restoran kao i juče. Pošto sam videla da mi je količina hrane od juče bila previše, danas sam se odlučila „samo“ za dve vrste školjki. Jedne su bile vrsta kapica (almejas), a druga je bila samo jedna, ali velika. Kod nas je poznata i kao morski češalj, a to je u stvari velika atlantska verzija školjke koja se zove Jakobova kapica i koja je simbol čitavog Puta (ovo sam detaljnije objasnila u 7. delu priče o mom Putu Sv. Jakova, https://www.svudapodji.com/spanija-7/). Pošto je ovo bila prva školjka ove vrste koju sam pojela tokom Puta, zamolila sam kelnera da mi donese salvetu i ostatak ručka, tj., samu školjku sam sačuvala kao uspomenu.
Naravno, posle ovoga je usledilo popodnevno odmaranje. Tokom tog boravka u sobi konačno su dva od kako će se kasnije ispostaviti ukupno tri nokta otpala. Odmah da kažem, to uopšte ne boli. Šta je bolelo, bolelo. Bol nastaje u vreme kada se nokat odvaja od tela. Ovo je sada je bilo kao kad se seku nokti – dakle, ništa se ne oseća. Kasnije sam se spustila do plaže i prepešačila čitavu njenu dužinu, a to je preko 2 km. Tamo i nazad. To je sada za mene – ništa! Ipak, bilo mi je drago kada sam se vratila, jer je duvao dosta svež vetar. Te večeri je bilo pomračenje Meseca i moja je soba bila pozicionirana savršeno, ali ipak nisam mogla da vidim ništa jer je bilo oblačno. Nisam se baš previše potresla i opet sam i ove noći dobro i dugo spavala.
Narednog dana sam posle veoma laganog buđenja i doručka, ponovo prošetala do centra Finistere. Uz put sam sa druge strane ulice videla jednog hodočasnika sa kojim sam se često susretala na Putu. Ranije, svaki put bi se razdragano pozdravili, ali ovom prilikom on gotovo da me nije ni prepoznao. Činjenica je da sam imala nešto drugačiju garderobu na sebi, a ne onu žutu majicu, ali nisam se baš toliko promenila. Ipak, nije me to previše začudilo. Uz svo dužno poštovanje, verujem da veliki procenat šetača na Putu voli taj deo gde se oni osećaju posebno „otvoreni“ za doživljaje i druge ljude, jer to se smatra delom duhovnog aspekta. Iskreno, veoma sumnjam da se kod najvećeg broja njih bilo šta desi. Kao i ostatku svog života i ovde oni uđu u „ulogu“, s tim što ovde uloga podrazumeva otvorenost, nasmejanost, pozitivnost, i sl. Kada se završi „predstava“ i uloga se obesi o klin i vraćamo se u ono što i jesmo u svakodnevnom životu, a to je najčešće za početak neverovatno velika površnost.
S druge strane, posle stotinak metara susrela sam se sa još jednim hodočasnikom s kojim sam se susretala tokom Puta i sa njim je viđanje bilo kao i ranije, zagrlili smo se i poljubili, pitali kako je, čestitali jedno drugom što smo stigli do „kraja zemlje“ i nastavili dalje svako svojim putem. Posledica je ista kao i u prvom slučaju, ali je suština značajno drugačija. Barem za mene. Uvek mi je suština bitnija od forme.
Ponovo sam otišla na kafu u jedan bar koji je imao fine stolove i udobne stolice pored francuskih prozora koji su se izdizali iznad luke i tu mi je i juče jako prijalo da sedim i pišem na miru. Ja glavni deo svojih priča sa putovanja radim kod kuće, kada se vratim sa puta, jer tada imam bolje uslove, mogu bolje da kombinujem fotografije, ali volim tokom ovih svojih pauza da zapišem što je moguće više detalja i utisaka. Em su realniji, a ne zasnovani na prisećanju, em tako manje posla imam kod kuće.
Ono što mi je bilo bitno jeste da sam jučerašnji dan provela bez pilula protiv bolova. Noga me je i dalje povremeno bolela prilikom hodanja, ali ne toliko da ne bih mogla da izdržim. Malo sam je izmasirala i ovog jutra i shvatila da mi gotovo ne predstavlja nikakav problem kada hodam. Ipak i za danas je u planu i programu bilo dosta mirovanja, ali sam povremeno takođe morala da se i pomeram.
Kada sam se vratila do hotela, odlučila sam da prošetam i malo uz brdo do jednog veoma neobičnog restorana sa fantastičnim poglednom. Restoran mi je bio neobičan jer mu je arhitektura potpuno savremena i nekako odskače od okoline (malo selo), a ipak to nije ni na koji način vizuelno smetalo.
Hrana je bila izvanredna. Ja sam se odlučila za specijalan meni – seriju manjih porcija koju je osmislio i predložio restoran. Na taj način sam mogla da probam razne stvari i sve je zaista bilo veoma ukusno. Dobro punog stomaka sam se spustila do hotela i ponovo uživala u popodnevnom odmoru.
Znatno kasnije sam ponovo krenula ka centru Finistere. Dan je bio divan – sunčan i prijatno topao.
Kada sam stigla do centra gradića prvo sam sela u jedan kafe u luci da bih se zapravo još malo razbudila, a onda sam se ukrcala u turistički vozić koji vodi do apsolutnog „kraja zemlje“ – tj. do rta po kojem se zove i sam gradić. Naime, u doba starih Rimljana smatralo se da je ovde kraj zemlje, pa otud i naziv rta i grada: potiče od latinskog finis terrae. Hodočasnici, kao i turisti koji borave u gradiću i njegovoj okolini, posebno vole da odu do rta i da tamo posmatraju zalazak sunca. Tako sam i ja odlučila da uradim ovog dana, pogotovo što je nebo bilo bez oblaka, a za naredni dan je prognoza najavljivala čak i kišu. Ipak, bez obzira na sunce i stanje neba, duvao je jak vetar i bilo mi je drago da sam ponela vetrovku koja me je sasvim dobro štitila.
Bez mnogo zadržavanja u okolini svetionika, kao i ostali posetioci otišla sam da nađem neko svoje mesto odakle mogu da posmatram kako sunce tone u izmreškane vode Atlantika i bila sam vrlo zadovoljna gde sam se smestila.
Kada je „predstava“ bila gotova, veoma zadovoljna vozićem sam se vratila u centar Finistere, a zatim peške do hotela.
Posle ovog blistavog osunčanog popodneva i večeri, naredni dan je bio potpuno oblačan. Bila je najavljena i kiša. Ja sam već planirala da prošetam do rta Finistere, ali sam se premišljala. Ipak, na kraju sam u rančić stavila kišnu kabanicu i kišobran, za svaki slučaj, pa krenula ka centru Finistere, a onda sam nastavila i ka rtu. Uz put sam svratila u romaničku crkvu Sv. Marije iz 12. veka. Već je bilo puno ljudi unutra i videla sam manju grupu mladih muzičara, pa sam se smestila u jedan ćošak. Posle sam u stvari shvatila da je u pitanju misa, ali se meni nije ostajalo, pa sam u nekom trenutku izašla i nastavila ka rtu.
Došla sam do onde i malo fotografisala, ali mi je bilo manje inspirativno nego prethodne večeri jer je sve bilo sivo.
Na kraju se nisam dugo zadržala, već sam krenula da se vraćam. Noga me je i dalje sve vreme bolela, ali ne previše jako, tako da sam sa relativnom lakoćom prošla tih oko 9 km (od hotela do rta i nazad), sa odličnom prosečnom brzinom i to mi je bilo dosta zabavno.
Ipak, vrativši se u Finisteru otišla sam na ručak u jedan restoran koji je bio malo van tipičnih turističkih putanja. Primetila sam ga prethodno veče kada sam vozićem išla do rta, jer se vozač vozića i u jednom i u drugom pravcu sirenom javljao nekome u restoranu. Restoran je delovao kao mesto u koje idu lokalci, a to je uvek dobra stvar, i nisam se prevarila. Kelner je bio vanserijski ljubazan, a hrana je bila odlična.
I dalje mi je veći deo dana prošao u sobi gde sam bila fino opružena u krevetu, odmarajući svoju nogu i rešavajući sudoku.
Ipak, bez obzira na prohladno i oblačno vreme, bilo mi je žao da ne prošetam još jednom po plaži. Brzo sam se spustila do nje i bila zatečena činjenicom da na plaži nikoga nije bilo osim mene. Jeste da je vreme bilo loše, ali svejedno. Dodušle to mi je i prijalo, jer je mističnost plaže bila prisutna. Tu sam takođe postala svesna da sam konačno počela da se opuštam i oporavljam. Naime, počela sam da pevam, a to je poprilično dobar barometar mog opšteg stanja. Prošetala sam malo i uživala u mekom, mada hladnom pesku i Atlantiku koji je kvasio moja stopala i listove. Pitala sam se gde su nestale sve one ljušture od školjaka koje sam u onolikom broju videla prvog dana. Još sam svratila i na sangriju u jedan bar blizu plaže i to je bilo to. Vratila sam se u sobu da se spakujem i nastavim da rešavam sudoku.