I tako je došao dan kada sam posle šest sedmica krenula na istok. Prvo je trebalo da se autobusom prebacim od Finistere do Santjaga. Tog dana je kiša konačno rešila da se istakne, pa je padala od ranog jutra. Potpuno sitna kiša, ali vrlo intenzivna. Moram da kažem da sam tokom svog hodanja po Putu imala puno sreće. Ne samo ja, naravno, već svi koji su hodali u isto vreme kada i ja. Naime, u pitanju je bila druga polovina juna i skoro čitav juli, a osim par dosta toplih dana na početku, temperatura je ostatak vremena uglavnom bila veoma prijatna. Povremeno bi se zagrejalo, ali je to bilo popodne, a ja sam u to vreme već uveliko bila smeštena u nekom domu i odmarala sam. Hoću da kažem da sam u potpunosti izbegla onu vrelinu koja je povezana sa letom u Španiji.
Osim toga, bez obzira na razne prognoze, hodala sam po kiši tek nekih 10-15 minuta i to jednom prilikom. Jedan fini gospodin, volonter u jednom od domova, pričao mi je da je jednom prilikom kada je on bio na Putu kiša padala 10 dana za redom! I šta je on radio? Ništa. Nastavio je da hoda. Kiša padne i on postane mokar, ali nastavi da hoda, zatim se osuši, nastavi da hoda, kiša ponovo padne, itd.
Dakle, ja ništa od tih ekstrema nisam iskusila, tako da mi uopšte nisu smetali niski sivi oblaci i ta kiša koja je padala ovog dana. Dok sam stajala na stanici, videla sam jednu devojku s kojom sam se uz put srela par puta i ona je odvažno koračala u suprotnom smeru. Očigledno je bilo da je ponovo bila na Putu, ali obrnutom. Ne znam koje joj je sada bilo odredište, ali se kretala u pravcu Santjaga. Posle nekoliko minuta pojavio se i jedan mladić, ali je on skrenuo na granu Puta koja vodi ka Mušiji, takođe na obali Atlantika, ali nešto severnije.
U današnje vreme je Put uglavnom jednosmerna putanja, dođe se do Santjaga ili dalje do nekog mesta na obali, pa se onda savremenim sredstvima vraća kuda god. U Srednjem veku, naravno, dolazak peške do Santjaga je podrazumevao i peške vraćanje kući. I danas ima ljudi koji to rade, ali u gotovo zanemarljivoj meri. Ima čak i onih koji krenu iz Santjaga, pa idu u „obrnutom“ smeru. Da, Putevi su razni.
Ali moj ovog jutra je podrazumevao prevoz na četiri točka i onda je autobus i stigao. Stavila sam veliki ranac u prtljag i fino se smestila. Grejanje koje je u autobusu radilo uopšte nije bilo višak. Naprotiv, ovog sivog, kišnog i prohladnog dana, bilo je to upravo ono što je prijalo.
Po dolasku u Santjago sam se prvo smestila u hotel i moram da priznam da mi je sada na kraju već veoma prijalo da imam sobu samo za sebe, da ne udaram glavom o krevet iznad mog i da imam svoje kupatilo u koje ne moram da osim presvlake i peškira sa sobom nosim i dokumenta, novac i kartice.
U međuvremenu sam ogladnela, pa sam prvo otišla na ručak u jedan od restorana u koji sam išla sa Frančeskom i Gabrijelom. Bilo je to kao još jedno pozdravljanje sa mojim su-hodočasnicima.
Ručak u Santjagu de Kompostela
Posle ove fine pauze sam otišla i do Katedrale i pošto sada tu nije bila velika gužva ja sam ušla. Moram da priznam da sam imala većih očekivanja. U odnosu na Katedralu u Burgosu, ova mi je delovala previše jednostavno, ali je moj utisak sigurno varao. Mislim da sam i dalje bila suviše umorna da bih istinski mogla da cenim i uživam u ovom svetom mestu. U središtu oltara može da se vidi statua Sv. Jakova. Iza nje postoji prolaz kojim vernici mogu da priđu statui sa leđa i da je poljube i/ili zagrle, a takođe se može spustiti i u kriptu gde se nalaze mošti svetog apostola. Prema svedočenjima vernika na njegovom grobu se i do dana današnjeg dešavaju čudesna isceljenja. Uzgred, po povratku kući zvala sam Informativnu službu Srpske pravoslavne crkve i oni su mi potvrdili da i Srpska pravoslavna crkva apsolutno prihvata da se mošti Sv. Jakova nalaze u Santjagu de Komposteli.
Statua Sv. Jakova apostola
Kada sam izašla iz Katedrale, napolju je i dalje padala sitna, ali intenzivna kiša i ja sam malo prošetala po centru. Sada su ulice grada uglavnom bile puste.
Gotovo pusta ulica u centru Santjaga de Kompostele
Zatim sam prošetala dobrih par kilometara dalje od centra. Naime, smislila sam da tražim neku veoma specifičnu knjigu, pa mi je izdavač rekao da možda mogu da je nađem u nekoj knjižari koja je bila na potpuno suprotnoj strani grada od one u kojoj sam bila smeštena. Knjigu nisam našla, ali je ta knjižara bila veoma blizu Puta kojim sam nedelju dana ranije ušla u grad. Odlučila sam da ponovim tih poslednjih par kilometara da bih videla da li se nešto promenilo u meni.
Padala je kiša, bilo je sveže, noga gotovo da me nije uopšte bolela, nisam bila umorna, ali takođe nisam imala ni bilo kakav poseban utisak vezan za ponovno približavanje krajnjoj tački Puta Sv. Jakova. Štaviše, možda je glavni utisak bio vezan za sivilo neba kojim je bila okružena Katedrala i nisam mogla a da ne pomislim da je ipak bilo lepo što smo mi (hodočasnici sa kojima sam se vremenski manje-više preklopila) imali lepo vreme i plavo nebo koje se kao venac nadvijalo nad Katedralom za sve one bezbrojne slike koje smo svi pravili na Trgu Obradoiro da bi ovekovečili trenutak dolaska na glavno odredište.
Onda sam još malo šetala po centru Santjaga, baš kao pravi turista, a zatim sam se u neka doba vratila do hotela da bi se spremila za sutrašnji povratak kući.
Originalni plan mi je bio da se vozom prebacim do mesta San Lorenco de El Eskorijal da bih se tamo videla sa jednim davnašnjim kolegom, ali sam zbog svih petljancija na kraju odustala od toga i pojednostavila stvar tako što sam se avionom prebacila do Barselone iz koje sam imala večernji let za Beograd.
Ipak, u Barseloni sam imala čak potencijalnih 5 sati u gradu, ali tu me je već dočekala sva vrelina jula, pa sam na kraju ipak malo skratila posetu gradu. Za početak, prvo sam metroom otišla do Sagrade Familije, u međuvremenu se u sebi šaleći da hoću da proverim da li su je konačno završili. Uzgred, ja sam u Barseloni prvi, ali i poslednji put bila pre 30 godina! I moram da priznam, bez obzira na sve fotografije i snimke koje sam u međuvremenu viđala, da je Sagrada Familija ostala u mom sećanju značajno impresivnija nego što sam je sada doživela. Prosto sam bila zbunjena jer je sve nekako bilo „nabijeno“. U mom sećanju, ispred crkve je bio veliki prazan prostor i ona je mogla sasvim lepo da se vidi u svoj svojoj zanimljivoj lepoti. Gledajući drveće u parku ispred crkve, shvatila sam da je drveće mlađe od 30 godina i onda mi je nekako bilo jasnije. Ono dakle nije ni bilo zasađeno kada sam ja ovde bila prethodni put. Takođe je i sama Sagrada Familija u mom sećanju bila znatno veća.
Sagrada Familija u julu 2018.
Bilo kako bilo, pre svega zbog velike vrućine, brzo sam se vratila u metro i prebacila do Barselonete. I tu sam tražila onu famoznu knjigu, ali je nisam našla, međutim, pošto sam ogladnela, sela sam u jedan restoran i fino jela. Posle sam hvatala hladovinu po ulicama i tako prošetala do Kolumbovog stuba.
Kolumbo na vrh stuba
A onda sam krenula i ulicom La Rambla. Tu je bila još jedna velika razlika u odnosu na pre 30 godina. Tada nam je vodič rekao da budemo veoma oprezni i da ne ulazimo previše u bočne ulice jer može da bude – opasno! Tako se ja sećam.
La Rambla
Sada je naravno sve drugačije. Tu su turisti, restorani, radnje, gužva, ali pre svega je bilo veoma vruće i to me je podsetilo zašto ja ne volim da obilazim velike gradove leti. Napravila sam još jednu kraću pauzu da bih se osvežila, a onda sam i dalje tražeći onu knjigu, koju na kraju nisam ni našla i koju sam kasnije naručila preko interneta, još malo prošetala po centru do jedne velike knjižare, posle čega sam odustala od dalje šetnje po gradu i vratila se na aerodrom.
Kasnije te večeri bila sam ponovo kod svoje kuće.
I šta da kažem na kraju? Kao što sam već rekla u Epilogu (https://www.svudapodji.com/spanija-27/), ja sam u stvari i ispunila sebi želje vezane za ovo putovanje i hodanje po Putu. Naravno, ne baš kako sam volela ili kako sam eventualno zamišljala, ali želje su ispunjene. Ipak, kako je vreme prolazilo (od povratka kući do pisanja ovog teksta), kako se osećaj neprijatnosti u telu smanjivao, a bolovi nestajali i kako sam se ja zaista odmorila od putovanja, fizičkih napora i problema, tako su polako počele da na površinu mojih sećanja izbijaju slike divnih predela kroz koje sam prolazila, scene „Trija La Kampanela“ kako se smejemo i radujemo postojanju i uzajamnom društvu, kao i ljudi koje sam uz put upoznala ili sa kojima sam se susretala. Tu je naravno i zadovoljstvo zbog svega, pa čak i zbog neprijatnosti i problema ne zbog njih samih već zato što sam ih na kraju prevladala. Jedan moj prijatelj je na kraju rekao da je to bila tipična pobeda duha nad telom. Možda. U vreme kada sam imala problema ja uopšte nisam bila svesna duha, samo sam bila svesna neprijatnosti koju osećam negde u sebi. A duha možda i ne možemo biti svesni, jer je on iznad toga. Mi radimo što je do nas, a on radi svoje.
Ipak, bez obzira na sve, ovo je svakako putovanje koje mogu svakome, sa imalo sklonosti ka avanturizmu i hodanju, da preporučim. Moje iskustvo je samo moje. Da, bilo je jako puno ljudi koji su imali raznovrsne zdravstvene probleme, ali je bilo svakako i dosta onih kojih su bez fizičkih izazova prošli svoj Put.
Ja sam veći deo vremena govorila da ja ovaj Put odjednom radim tri puta: prvi put, poslednji put i jedini put. I deo mene je bio potpuno ubeđen u to. Ali, kada vidim ljude sa štapovima u rukama i rančevima na leđima ili ih se setim, neka iskra u mojim grudima zapali se i zaigra, osetim čežnju i počnem da zamišljam sebe i da maštam kako hodam stazama na „Primitivnoj ruti“, „Portugalskoj ruti“ ili nekoj trećoj. Ko zna? Možda će me moj neki novi put i dovesti do ovih Puteva.
Ali, kao pravi epilog mog putovanja može da posluži još jedna lekcija sa Puta Sv. Jakova. Uostalom, do sada sam ih smislila devet, pa je baš lepo da i zaokružim taj broj.
Pre nego što sam otišla u Španiju, više ljudi mi je reklo kako je to sjajna stvar i da bez obzira što nemam nikakve duhovne ambicije činjenica da ću biti sama na Putu će već sama po sebi dovesti do neminovnih promena u meni. Jer zapravo biću „sama sa sobom.“ Hodajući po Španiji ja sam često bila u društvu drugih ljudi, ali sam svakako bila i potpuno sama. U par navrata sam se setila ovih komentara i tada sam pokušala da osvestim šta se u tim trenucima u meni dešavalo. Kako sam koračala i stavljala jednu nogu ispred druge pokušavala sam da otvorim svoj um i da u potpunosti budem svesna šta se odvija unutar mene. Jedino čega sam bila svesna, sa svakim korakom, bio je veoma jasan osećaj: „Boli me, boli me, boli me, boli me...“ To baš i nije bila neka uzvišena poruka od koje se osoba može prosvetliti, tako da sam posle ovih par pokušaja pronicanja u svoju unutrašnjost potpuno odustala od toga.
S druge strane, treba imati u vidu i da ja živim sama. Drugim rečima, ja sam i fizički „sama sa sobom“ veoma često. Nije potrebno da idem bilo kuda da bih bila sama.
I konačno, evo i malo duže Lekcije br. 10 na ovu temu:
Sedite sami negde, u svoju sobu, u kafe, na obalu reke, na klupu u parku, i najvažnije isključite i ostavite po strani svoje telefone, tablete ili kompjutere, skinite slušalice sa ušiju i za početak samo mirno gledajte oko sebe, osluškujte zvuke, posmatrajte slike i prizore koji vas okružuju, upijajte sve to i bićete sami sa sobom.
Ali, ne očekujte da Vam to što ćete biti sami sa sobom automatski doneti napredak na duhovnom putu, a još manje prosvetljenje. Naš mozak je veoma kontradiktoran – s jedne strane ne može da podnese da nije aktivan i da se ne bavi raznim sitnicama, a s druge strane je upravo njegovo pražnjenje i umirivanje neophodno da bi duhovni sadržaji eventualno mogli da ispune i njega i čitavo naše biće. A to je tek samo preduslov i prvi korak ka našoj dubinskoj transformaciji i razvoju.
Na Put Svetog Jakova ne idite da biste bili sami sa sobom. Idite zato što je to divno iskustvo, zato što se vide neverovatno lepi predeli i mesta, a možda najvažnije idite tamo da biste upoznali i bili u društvu sa najboljima mađu nama.
Za kraj, pogledajte video koji sam napravila od svojih panoramskih fotografija koje sam snimila na Putu 2018. godine. Možda će Vas inspirisati...