Španija, 2018, 3. deo (Put Sv. Jakova: Viljanua – Haka – Ares)

Te noći u mestu Viljanua nisam baš dobro spavala jer sam prethodno veče videla da mi je izašao ogroman plik na peti – čitava spoljna strana leve pete bila mi je u pliku! Ja sam sa sobom imala priručnu mini-apoteku, ali ne dovoljno stvari da bih se plikom pozabavila kako znam, tako da sam brinula oko toga kako ću da hodam narednog dana. Ipak, morala sam dalje i kada sam lagano krenula, naravno da sam osećala bol, ali nisam imala nikakav izbor. Prvo sam svratila u jedan kafe pored glavnog puta koji vodi u Haku i tu doručkovala, a uskoro i krenula da hodam.

Za jednu od rečica napravljene su lepe kaskade u mestu Viljanua

U stvari Viljanua (Villanúa) je sasvim dobro mesto da se „preseče“ spuštanje sa prevoja Somport, zato što odatle kreću mnogo pitomije staze i predeli.

Staza koja vodi iz mesta Viljanua

Dan je bio divan, ali kada sam naišla na jednu šumicu pored koje su bili stolovi i klupe od kamena, rešila sam da napravim pauzu. Hladovina je bila divna i prijala je. S druge strane, da nisam napravila tu pauzu, prošišala bih stazom pravo, a Put je u stvari tu išao desno i sekao glavni drumski pravac. To sam ja u stvari počela da učim da pratim znakove koji pokazuju u kom pravcu treba da se ide.

Kada sam prešla asfaltni put, naišla sam na grupu dece sa učiteljima i ovi drugi su deci skrenuli pažnju da se pomere u stranu i propuste „hodočasnicu“. Dosta njih me je pozdravilo, a jedan mali mi je dobacio „Animo!“, što bi značilo „Samo hrabro!“ Pomislila sam da je lako njemu da to priča kad nema plik na nozi.

Ipak, bez obzira na plik, ja sam prošla decu, a ubrzo sam naišla i na jednu grupu koja je pravila izlet jašući konje.

Konjanici, ali i deca sa učiteljima pristižu stazom

Posle nekog vremena sam naišla i na proširenje sada sa drvenim stolom i klupama, ali i česmom. Sela sam, skinula veliki ranac sa leđa, fino se osvežila, a uskoro je tu pristigla i Pijedad, prva su-hodočasnica koju sam upoznala na Putu. Malo smo popričale, a onda krenule dalje zajedno. Ona ima 69 godina i već je tri puta bila na Putu, sada radi samo nekih 150 km. Čisto onako. Može joj se.

U nekom trenutku smo naišle i na stado ovaca koje je uredno pratilo čobanina iz 21. veka – on je išao kolima!

Predvođenje ovaca u 21. veku

Tako smo došle do mesta Kastieljo de Haka (Castiello de Jaca) koje je delovalo apsolutno preslatko i pod bilo kojim drugim okolnostima ja bih tamo fotografisala kao luda, ali ovom prilikom sam napravila simbolične 2-3 slike i to je bilo to. Želela sam samo da se spustim do bara-restorana u centru mesta, da sednem i da se osvežim i odmorim.

Kastieljo de Haka (Castiello de Jaca)

Posle te pauze smo nastavile dalje i u jednom delu smo išle stazom pored same reke Aragon, koja je bila divno bistra i brza. Pomislila sam koliko bi mi prijalo da osvežim noge u njoj, ali mi je čitava procedura skidanja tereta i gojzerica sa sebe, pa posle vraćanje svega toga, bila potpuno neprivlačna. Osim toga, u jednom trenutku sam postala svesna da mi je plik pukao, tako da sam želela da što pre stignem u Haku i do apoteke.

U međuvremenu je udarila vrućina, tako da sam gledala da pravim pauze kad god sam naišla na neku hladovinu. Približavajući se Haki, bilo je i više kuća od kojih su neke bile veoma slikovite.

Kuća na putu ka Haki

Mada mi je prijalo čavrljanje sa Pijedad, nisam mogla, a da ne budem svesna da konstantno imam ne samo bol na peti, već i jak osećaj težine, koji se i značajno povećavao jer sam u međuvremenu popila svu vodu, pa je krenula dehidracija. Posle jedne uzbrdice koju sam morala da pređem, gotovo da mi je bilo loše i samo sam se sručila na zemlju da bih došla k sebi. Na svu sreću tu je postojala hladovina i to je bio poslednji veći napor, tako da sam se oporavila dovoljno da mogu da se dovučem do Hake. Ujedno sam i donela odluku, da u Haki neću ići sa Pijedad da spavam u hodočasničkom domu, već ću da pravim pauzu i da ću dve noći provesti u hotelu gde ću imati svoju sobu.

Posle smeštanja u hotel i tuširanja, otišla sam do apoteke gde sam kupila sve što mi je bilo potrebno, a što već nisam imala, da bih mogla da se bavim plikom i sprečim da se iskomplikuje. U međuvremenu mi je i Pijedad dala dobre savete, tako da sam znala šta da tražim u apoteci i kako se to kaže na španskom.

Uveče sam postavila novi tekst o svom putešestviju, tako da su zainteresovani prijatelji i poznanici mogli da prate šta se dešava.

2. dan: „Plik. Pardon, plikčina!“

Suprotno očekivanjima da će mi kolena klecati ili kičma pucati, desilo se nešto potpuno neočekivano. Izašao mi je plik. Pardon, plikčina! To sam još sinoć videla, ali u svom pisanju nisam htela da kvarim utiske prvog dana. Izašao je u svoj svojoj ogromnoj veličini na levoj peti, a tome se zaista nisam nadala. Onolike godine sam planinarila i redovno nosila dva para čarapa, uključujući i termo dokolenice u sred leta i, kao što usmeno predanje govori, nikada mi nije izašao plik. Sve do sada, mada sam se pridržavala „oprobanog recepta“. Jutros u mestu Viljanua nisam imala nikakav izbor osim da improvizujem. Od toalet papira sam spiralno umotala „zmiju“ i nju obmotala oko plikčine. Onda sam stavila jednu blaznicu (ono okruglo za skidanje šminke), a preko toga gomilu flastera, jer sam mudro ponela jednu široku rolnu od kuće. Mada sam uz put upoznala svoju prvu su-hodočasnicu i s njom prošla dobar deo puta čavrljajući nisam mogla da prestanem da mislim na svoje nožne probleme (jedan vuče drugi, jer čovek čudno hoda). U jednom trenutku sam osetila da je moj centralni problem pukao. Vukući se ka Haki, donela sam odluku. Ovde ću napraviti pauzu i ostati dve noći, jer je u pitanju gradić, sa svim prednostima (apoteka). Besmisleno je da se forsiram, a i tako i tako sam sebi dala dovoljno vremena. Mislim da je bolje da sebi dam priliku da se oporavim pre nego što nastavim. A imam i neke druge ideje, ali o tome sutra...

Ispred mene: 837 km
Iza mene: 30 km

Znala sam da će narednog dana Pijedad da nastavi sa hodanjem, ali sam ja u skladu sa odlukom od prethodnog dana odmarala u Haki. Ne sve vreme, jer sam imala ideju za koju se ispostavilo da je ostvariva, a koja mi je i značajno olakšavala dalje napredovanje na Putu. Pošto sam jedina bitna dešavanja već opisala u svojoj objavi na Fejsbuku, neću ništa više dodavati. Evo o čemu se radi...

3. dan: „Da Bog poživi Poštu!“

Ne bih da zvučim previše patetično, ali... Da mi nije izašao onaj plik baš kad mi je izašao, ne bih pravila pauzu baš u gradiću Haka. I da me muka nije naterala, ne bih krenula da razmišljam kreativno... Stvar je u tome da su moje stvari jednostavno previše teške. Ja sam u planu imala ideju da mi sav prtljag ukupno ne bude više od 11 kg. Na aerodromu u Beogradu sam saznala da sve zajedno (veliki i mali ranac) ima skoro 20 kg! Šta da se radi. Hrabro i stisnutih zuba nosila sam par dana to svoje breme, sve vreme zbunjena jer sam ponela samo „najneophodnije“. Ovog jutra sam kao žena sa misijom prvo otišla do Pošte u Haki i sve se fino raspitala, onda se vratila u hotel potrpala u kese gomilu „najneophodnijih“ stvari i uskoro ih poslala poštom da me čekaju u Pošti Santjago de Kompostela gde treba da stignem za 5 sedmica! Da Bog poživi Poštu! Šta sam spakovala? Da dam primer – ja sam od kuće ponela „samo“ 6 gaćica i naravno gomilu dnevnih uložaka. U poslednja dva dana nošenja tih svojih 20 kg shvatila sam da mogu da putujem sa 2 para gaćica i 5-6 dnevnih uložaka (i tu sam mogla da smanjim), pošto i tako i tako moram da perem svoje stvari uz put, a i u Španiji postoje radnje. Zvuči sitničavo? Možda, ali ja sa svim tim odvojenim različitim stvarima sada treba da nosim 4,5 kg manje! Plus one pilule što pijem svako veče, pa sportski napici u kesicama, o iskorišćenom flasteru da i ne govorim. Sve u svemu, uskoro ću ja nositi tek nekih tričavih 14-15 kg.

Ostatak dana sam provela izležavajući se uz minimalna šetanja da bih dozvolila svom puknutom pliku da se sasuši. Ali... moje kreativno razmišljanje je imalo još sjajnih rezultata. Ipak, o tome nešto više ... sutra.

Ispred mene: 837 km
Iza mene: 30 km

Posle jednog dana mirovanja nastavila sam dalje da idem Putem. U međuvremenu sam saznala da postoji mogućnost da neka kompanija ili Pošta prebace ranac ili bilo koji drugi prtljag, uključujući i bicikle, do sledećeg odredišta. Dok sam se izležavala u sobi prethodnog dana, štedeći svoje noge, uspela sam da kontaktiram Poštu i tako sam organizovala prevoz velikog ranca. Zbog toga sam iz Hake krenula oko 7:50, jer sam prvo morala da čekam do 7:30 da bi neko od zaposlenih došao u hotel (noću nema nikoga ko dežura) kako bih bila sigurna da sam predala veliki ranac sa jasnim uputstvom vezanim za preuzimanje ranca od strane Pošte. Drugi razlog što sam pošla malo kasnije od željenog bio je da sam malo lutala po mestu da bih izbila na Put. A onda sam krenula.

Mada sam morala u mali ranac da stavim i jaknu u slučaju najavljene kiše, kao i dosta rezervne vode, posle par dana hodanja pod ukupnim teretom od 20 kg, odokalnih 6 kg koje sam sada nosila zaista je delovalo i bilo znatno lakše. U rancu su bili i rezervni farmaceutski proizvodi, mali laptop, hrana, šešir, marama, ali i par stvari koje nisam želela da ostavim u velikom rancu – otud 6 kg.

Predeli zapadno od Hake

Predeli kroz koje sam prolazila bili su zaista divni i ja sam uživala u potpunosti. Od prevoja Somport do Hake, Put približno vodi po pravcu sever-jug. Od Hake pa sve do Santjaga, generalni pravac kretanja ide u smeru zapada. Kako se sunce lagano pelo od istoka, tako sam ja pred sobom često mogla da gledam svoju senku i to je bio prizor koji sam povremeno fotografisala.

Ja na Putu

Plik na peti je naravno boleo, ali sam znala da sam ga lepo previla i da ga sterilna gaza dobro štiti. S druge strane, osećala sam i bol u palcu leve noge koji je još ranije počeo da modri, a takođe su postojali i plikovi u najavi na par drugih prstiju. Kada imamo jedan problem, u pokušaju da „poštedimo“ to mesto, mi nesvesno pravimo neprirodne pokrete i onda se problemi pojavljuju i na drugim mestima. Ipak, bez obzira na ta dešavanja, ja sam odvažno išla napred. To i jeste bila čitava ideja ovog putovanja.

U višim delovima Pirineja još uvek ima snega

Dan je odmicao, postajalo je sve toplije, a ja sve umornija ujedno shvatajući da mogu povremeno da hodam 4,5 i više kilometara na sat, ali da se sa pauzama koje obavezno moram da pravim krećem u proseku brzinom ispod 4 km na sat.

Prvo naseljeno mesto kroz koje vodi ta etapa je Santa Silija (Santa Cilia), a ona je 15,5 km udaljena od Hake. Kada se uđe u mesto, dođe se do trga gde postoji javna česma i ja sam odmah dopunila zalihe vode. Onda sam pitala jednog čoveka da li ima neko mesto gde mogu da sednem i pojedem nešto. On se baš potrudio da mi objasni, ali sam razumela samo opšte elemente njegovog uputstva. Nastavila sam u pokazanom pravcu, a onda sam nedaleko naletela na jednu devojku, pa pitala nju i jedino sam shvatila da sam promašila. Imajući u vidu iskustvo iz Viljanue, gde su me sa puno dobre namere našetali u krug po mestu, bila sam vrlo sumnjičava, ali me je ona ljubazno čak i odvela do onde.

U pitanju je bio jedan restoran u parku koji je bio u sred renoviranja, ali je ipak neobavezno i radio. Prvo sam sela u hladovinu na terasi i izula se. Tek nakon što sam došla k sebi, ušla sam unutra i sačekala dok se nije pojavio čovek koji tu radi pa sam potražila neki sendvič, a za početak sam uzela nešto da popijem i da se osvežim. Prijalo mi je. Posle mi je doneo i hranu, ali sam ja osećala veoma slabo i iscrpljeno.

Imajući u vidu jednu knjigu koja propagira da bosi hodamo po zemlji, lepo sam se izvrnula na travnjak, a bose noge stavila na zemlju. Pomislila sam na krpelje, jer sam čula da ih ima, ali ovo je bio trenutak kada mi je bilo potrebno da se odmorim i povučem energiju odakle god mogu. Možda mi zemlja i pomogne. Ne znam, jer je umor bio veliki, a morala sam dalje, tako da nisam imala vremena da odvagavam nijanse energije koja me ispunjava.

Sledeće i konačno odredište tog dana bilo je selo Ares (Arrés), a do njega sam imala još oko 10 km. Nastavila sam, a Put je u tom delu vodio uskom stazom koja je išla paralelno sa asfaltnim putem. Uskoro sam naišla i na neki turistički centar koji je imao i restoran. Naravno da sam odmah svratila i prvo se izula, a zatim naručila nešto što će me osvežiti. Pola sata na tom mestu mi je zaista prijalo i prilično sveža sam nastavila dalje. Šteta što uz put nema više mesta gde čovek može da pravi pauze i osveži se.

Jedno kratko vreme sam išla i blizu reke Aragon i kroz šumu gde je naravno bilo i hladovine, tako da nije bilo nepodnošljivo. Približavajući se mestu Puente la Reina de Haka (Puente la Reina de Jaca), često sam viđala kamenje složeno jedno na drugo, ali ovde to nije služilo kao putokaz već valjda ljudi ubijaju vreme igrajući se sa kamenjem.

Složeno kamenje i most preko Aragona koji vodi u obližnje mesto Puente la Reina de Haka

Nisam htela da svraćam u Puente la Reina de Haka, mada je bilo sasvim blizu, jer bi to značilo i više kilometara, a i više vremena. Do Aresa sam imala nepunih 5 km odatle i prvo se ide čak asfaltnim putem, ali je u jednom trenutku znak za Put pokazao da treba da napustim asfalt i da krenem jednom uskom stazom koja vodi preko brda.

Pogled na okolinu sa uske staze koja vodi ka Aresu

Bilo je već uveliko popodne, sunčan, vreo dan i ja sam pravila pauze skoro na 20-ak minuta, a cilj nikako da se pojavi. U jednom trenutku sam počela da brojim svoje korake, računajući da svaki ima po 0,5 metra. Ne preporučujem da se ovo radi. Depresivno je koliko je dugo potrebno da bi se prošlo samo odokalnih 250 m. Ipak, u nekom trenutku sam videla deliće Aresa i bila sam zaista zadivljena koliko je to slatko selo.

Ares

Ares