Španija 2018, 8. deo (Put Sv. Jakova: Lukin – Los Arkos – Sansol – Viana – Logronjo)
Kada se napusti mesto Lukin (Luquin), tu staza počinje lagano da se spušta. U vreme kada sam tu prolazila, nisam nailazila ni na koga, ali sam se zato susrela sa jednim prelepim leptirom koji je potpuno svestan svog izgleda mirno stajao i pozirao na stazi dovoljno dugo da sam mogla da ga fotografišem više puta.
Put zatim prelazi preko magistralnog puta i ovde zaista nije potrebno da se nose bilo kakve mape ili vodiči sa sobom, jer je sve sasvim lepo obeleženo.
Inače, još od Hake i onog mog prepakivanja i slanja viška stvari u Santjago, shvatila sam i naučila da je na Putu neophodno da čovek bude ekstremno praktičan. Tako sam ja bukvalno svakog dana hodala u potpuno istoj garderobi. Čim se smestim u dom, prvo ide tuširanje i presvlačenje u čistu „stacionarnu“ garderobu, a onda pranje onoga u čemu sam hodala tog dana. Sa jednim retkim izuzetkom o kojem ću pričati kada na to dođe red, sve se vrlo brzo sušilo i bilo spremno za upotrebu narednog dana. U mom slučaju je sticajem okolnosti garderoba za hodanje obuhvatala i drečavo žutu majcu, pa me je jedna drugarica na Fejsbuku prozvala „maslačkom“.
Kada se pređe magistralni put, staza vodi preko ravnog terena pored velikih polja sa žitom. Tek u daljini teren počinje da se uzdiže, vidi se i po neki vinograd, ali i okolni brežuljci, pa i više planine u pozadini.
Bez obzira na lepotu okoline, ovaj deo je dosta zahtevan jer od prelaska magistralnog puta treba preći skoro 10 km pre nego što se stigne u prvo naseljeno mesto, a to je Los Arkos. Put uglavnom ide po širokim, ravnim i pravim stazama koje skreću najčešće pod pravim uglom prateći liniju ravničarskih polja i samo u jednom kratkom delu Put vijuga i prolazi pored brežuljka pokrivenog šumom gde eventualno može da se predahne u hladovini.
Ali, kako je ovo bio prvi (a ispostaviće se i jedini) dan kada nisam imala problema i bolova, bila sam dosta zadovoljna. Ipak, kada sam konačno došla do mesta Los Arkos, bila sam i veoma zrela za pauzu.
Tu sam na trgu pored crkve Sv. Marije koji je dovoljno prostran da ima finu „baštu“ sa stolovima videla Anu i Mirjam, tj., one su videle mene i pozvale me da im se pridružim. Tada smo se i zvanično upoznale. One su prethodnu noć odsele u istom domu u kojem i ja i zapravo je Ana bila ona hodočasnica koja mi je rano tog jutra rekla za onu fontanu kod Manastira Iraće gde sam mogla da napunim čuturu sa vodom.
Uz finu kafu i pecivo, uskoro smo otkrile i da imamo slična interesovanja, tako da smo se veoma lepo ispričale. Međutim, kako smo pokrenule teme koje nemaju kraja, posle pauze smo sve tri krenule i uputile se ka sledećem mestu. To je mesto Sansol i ja sam tu već planirala da provedem noć, dok su njih dve išle 1 km dalje do mesta Tores del Rio.
Od mesta Los Arkos do Sansola ima 7 km, a skoro nijednog drveta da obezbedi makar malo hlada. Ma koliko da pauze u barovima prijaju i da su neophodne, one ipak ne mogu da čoveka dugo čine imunim na vrelinu dana i sunce koje peče.
Dodatno sam pratila veoma brzi ritam hodanja moje dve nove prijateljice, ali sam u nekom trenutku morala da zaostanem, delimično i da bih išla svojim, nešto sporijim ritmom, ali i da bih fotografisala, jer sam želela da zabeležim lepotu predela kroz koje sam prolazila.
Na kraju sam dosta iscrpljena i dehidrirana stigla do Sansola, jer me je mrzelo da često zastajem i vadim vodu iz ranca, pošto sam bila tako blizu odredišta. Na malom trgu blizu doma u kojem sam rešila da odsednem, videla sam Anu i Mirjam kako sede na klupi u hladovini i čekaju me. Ja sam svoj mejl dala Ani (nisam imala snage da i ja zapišem njen), a onda su njih dve dalje nastavile. Prvo sam se napila vode na česmi na tom trgu, a onda se spustila desetak metara do doma.
Ulaz u dom je bio kao ulaz u rajsku baštu – voda koja žubori utičući u jedan plitki bazen, silno rastinje, stolovi i stolice između svega toga, a sve u šarenoj hladovini. I to nije sve – čula se divna, nežna kubanska muzika. Ovaj dom je, kao i većina u kojima sam odsedala, privatan i čitava porodica je vodila računa o tome da hodočasnici mogu dobro da se odmore i da uživaju.
Soba u domu je bila veoma lepa, prostrana, divno provetrena, sa izuzetno prijatnom temperaturom, tako da sam se sa zadovoljstvom ispružila na krevetu posle tuširanja. Ipak, radio mi je i želudac, pa sam se sišla u prizemlje gde sam naručila nešto da jedem i bilo je dobro i zasitno.
Po prvi put sam se kasnije u Sansolu osetila dovoljno jako ili ne više toliko iscrpljeno da sam mogla da odem malo da prošetam po mestu. Bilo je lepo i slikovito, ali su manje više takva sva mesta kroz koja sam prolazila. Ipak, ovde, sa platoa iza crkve, pruža se divan pogled na mesto Tores del Rio i njegove dve crkve. Pogotovo je ona romanička bila veoma zanimljiva.
Ipak, kao i u slučaju Estelje, bez obzira na privlačnost mesta, nisam ni pomišljala da prošetam do njega da bih ga obišla. Osim te kratke šetnje po Sansolu, ostatak dana sam provela u prijatnosti doma i njegove bašte, poslavši svojim prijateljima sledeći izveštaj:
11. dan: „Pa gde je tu zadovoljstvo?“
Pre neki dan pričam sa mamom i govorim joj o problemima sa prstima, ali da bih ublažila njenu brigu, kažem joj i kako Rafaelu jedan nokat otpada, drugi je sav modar, dok je Gabrijelu svaki drugi nokat crn. I tu moja majka kaže:
„Crno dete, pa gde je tu zadovoljstvo?“
Pitanje je sasvim na mestu i ja sam ga često samoj sebi postavljala ovih dana. Čak i juče, kada sam uspešno stigla do hodočasničkog doma dosta rano i imala vremena da se odmorim, ali mi je to išlo jako sporo od ruke. Sve do uveče sam se osećala isceđeno.
Pitala sam se to isto i ovog jutra dok sam lagano razgibavala svoje mišiće i zglobove, ne osećajući se baš sveže, ali morala sam napred. U planu je bilo da pređem čitavih 27 km. Zato sam krenula pre 6! U početku sam često osećala cviljenje desnog kuka, ali se vremenom to sve nekako uravnotežilo i onda je konačno počelo da se javlja. Šta? Zadovoljstvo! O tome danas pričamo.
Prvo sam počela da pevušim onu pesmu koja mi se poslednjih meseci toliko sviđa, Od Ebra do Dunava, i koja je baš nekako dobra za ovaj put – daje ritam, Ebro je reka pored koje sam hodala u Saragosi na samom početku putovanja, a Dunav vidim sa svoje terase. Onda sam naišla na veliko stado ovaca, a uskoro sam došla i do jednog malog mesta gde sam samo čuturu napunila vodom. Dok sam dotle često hodala stazom koja vodi kroz šumu i po brdima, odatle je predeo postao gotovo ravničarski, sa veoma blagim talasanjem, široka staza je vodila između ogromnih žitnih polja, a čak je i vetar počeo da duva, obezbeđujući prijatno osveženje.
U mestu Los Arkos sam na divnom centralnom trgu videla baš baštu koja je mene čekala da u nju sednem. Tu su bile dve žene koje su prethodne noći spavale u istom domu kao i ja i koje su krenule nekih 10-ak minuta pre mene, pa su me pozvale da sednem sa njima. Ispostavilo se da sa jednom imam dosta zajedničkih interesovanja, pa smo raspalile po tome. Posle fine pauze, nastavila sam dalje sa njima. One baš daju dobar gas i ja sam ga dugo pratila, ali sam onda morala da stanem i da fotografišem jer su predeli bili divni. Puno ljudi ovde samo hoda i to je u redu, ali to nisam ja. Ja želim i da fotografišem i na taj način pokušam da trenutak sačuvam i za kasnije. A trenuci u lepoti predela bili su divni. Ipak, tih poslednjih 7 km do mesta Sansol je bilo veoma teško, vrućina, nigde hlada, već kraj dobrog marša, a ja umorna i žedna, ali ne želim da stanem i da vadim čuturu iz rančića. Dođem u mesto i vidim da me moje dve nove prijateljice čekaju u hladovini blizu doma u kome ću da odsednem i tu razmenjujemo majl adrese. Na tom malom trgu je i javna česma sa divnom svežom, ali ne i prehladnom vodom.
I onda ulazim u dvorište doma, koje kao da je rajska bašta, oseća se divni miris jasmina, dok sa zvučnika dolazi nežna kubanska muzika i glas Ibrahima Ferera. Posle tuširanja i opuštanja, osećam jako zapaljenje mišića u listovima, ali prvo sedam da pojedem malo kobasice ćoriso i popijem jednu klaru, a onda pravac horizontala. Nije loše za jedan dan, zar ne?
Ispred mene: 653 km
Iza mene: 214 km
Naredno jutro sam se fino probudila posle divno prespavane noći i kada sam htela da krenem ispostavilo se da po malo pada kiša. Ne previše, ali dovoljno da se čovek zamisli. Bilo je suviše rano kada sam prolazila kroz Tores del Rio da bih želela da se zadržavam i da ga obilazim, ali sam par puta zastala da bih na kraju ipak skinula kabanicu i dalje nastavila nezaštićena od padavina. A i nisu bile neke, ostala sam skroz suva.
Kako je svitalo, videlo se da na nebu ima dosta oblaka, ali je sunce polako dobijalo bitku sa njima, a pojavljivalo se baš kad je to bilo dobro da bih fotografisala.
Predeli su sada bili značajno drugačiji, nije bilo previše uspona, tek po neki koji je trajao kratko, a menjala se i vegetacija. Mada je i dalje bilo dosta žitnih polja, počinjali su da se sve češće pojavljuju vinogradi. Nije ni bilo čudo, jer je na pomolu bila čuvena pokrajina La Rjoha.
Ipak, ono što je za mene obeležilo ovaj dan bilo je to da je posle jednog dana pauze ponovo počeo da me boli levi gležanj, bez obzira na to što više nisam nosila duboke gojzerice, već plitke patike. Ništa nije pomagalo – mali koraci, veliki koraci, značajno oslanjanje na štapove, ... Uz puno neprijatnosti sam tako stigla do mesta Viana, popela se ulicama ka centru, a onda u jednom od barova koji su svoje stolove držali na ulici videla Anu i Mirjam. Silno smo se obradovale, a one su me posavetovale da tu i doručkujem. Poslušala sam savet i ta mi je pauza veoma prijala. Čim se nisam pokretala, ništa me nije ni bolelo.
Sa njima dvema je tu takođe bio i Hose, jedan mladić koji pohađa Anina predavanja. I dok su njih dve otišle dalje, Hose i ja smo ostali još malo da bismo sačekali 10 sati kada se Crkva Sv. Marije otvarala za posete.
Zanimljivo je da ispred ulaza u crkvu postoji kamena ploča koja obeležava da je tu sahranjen Čezare Bordžija. Onaj čuveni Čezare Bordžija čija je sestra takođe čuvena Lukrecija i koji je poslužio Makijaveliju kao inspiracija za Vladaoca. Pred kraj svog kratkog života (ubijen u 32. godini), Čezare Bordžija je kao zatvorenik prebačen iz Italije u Španiju, gde je uspeo da pobegne, ali je na kraju ipak ubijen 1507. godine. Prvo su ga sahranili u samoj crkvi, ali su u kasnijem periodu njegovi ostaci iz crkve prebačeni u grobno mesto koje je bilo postavljeno ispod ulice koja prolazi pored crkve kako bi svi gazili po njemu. Posle nekoliko vekova i ispitivanja njegovih kostiju u 20. veku, ostaci su sahranjeni u grobnom mestu ispod ploče koja se danas vidi ispred ulaza u crkvu, ali su 2007. godine konačno izvađeni odatle i sahranjeni u crkvi.
Nakon što sam obišla crkvu krenula sam sama, a Hose me je kasnije sustigao. To je jedan veoma obrazovan mladić i on dosta zna o događjima na Balkanu tokom 90-ih godina 20. veka, tako da me je dosta toga još pitao i ja sam mu neko vreme pričala i objašnjavala svoju tačku gledišta, ali sam na kraju rekla da ne mogu više time da se bavim, pa smo prešli na priče o sportu.
Ipak, glavna stvar je bila ta da je mene noga jako bolela i ja sam se jedva vukla ka Logronju. Hose me je posavetovao da odem do fizio-terapeuta, ali se ispostavilo da ja nisam bila jedina zainteresovana za tako nešto i kada sam zvala iz doma u kojem sam se smestila ispostavilo se da su svi već bili zauzeti.
Odmah do doma koji je bio u samom centru nalazi se jedan restoran i ja sam tu sela da bih nešto pojela i postavila na Fejsbuk sledeći tekst za taj dan:
12. dan: „Hodočasnica nije turista“
Posle divno prospavane noći, bila sam spremna da veselo i razgragano nastavim, pogotovo što je danas deonica bila kraća – bednih 21 km. Ipak, prvo mi je jedna Francuskinja u dvorištu doma saopštila da pada kiša. Nisam ja džaba nosila onih 20 kg, imala sam odmah spremnu kabanicu, ali se ubrzo ispostavilo da tek tu i tamo proleti po neka kap, tako da nije imalo svrhe da se potparujem ispod kabanice praktično od najlon kese. Predeli su bili veoma lepi. Sunce se tek po malo probijalo između oblaka stvarajući predivnu scenu sa obrisima Sansola koji sam napustila.
U jednom delu sam naišla na značajno strm uspon, pa sam usporila, ali i teško disala. Zastanem na vrhu uspona da dođem do daha, kad ono još jedan „maslačak“ – neki gospodin u drečavo žutoj majici kao i ja. Sačeka me on, pa mi kaže „Hodočasnica nije turista!“ Slažem se.
Blagi tereni koji su usledili počinjali su sve češće da bivaju pokriveni vinogradima, a čak je i staza u jednom trenutku bila napravljena od meke, rastresite zemlje. A onda, bez obzira što sam u međuvremenu batalila gojzerice i prešla na patike za hodanje, počinje da me boli onaj gležanj od prekjuče, tj., njegov prednji deo. Juče sam prošla dobro (u patikama), danas ponovo problem. Ovo već počinje da prevazilazi nivo fizičkog problema i prelazi u domen psihe.
Dogegam se do mesta Viana kad tamo u glavnoj ulici naletim na Anu i Mirjam. Silno se izljubismo, pa sam sela sa njima, a one mi preporučile doručak za 3 evra – sveže ceđeni sok od narandže, jedan kroasan i kapućino. Dok sam mirovala i pričala sa njima, ništa me nije bolelo. Mirjam mi dala i neki antiinflamatorni gel da namažem nogu, pa onda su njih dve otišle. Posle nekog vremena krenula i ja. Nedugo zatim, noga ponovo počinje da me boli i to me je zaista silno izmorilo. Uz put mi jedan Španac kaže, to je Put: postoji zadovoljstvo, kada se dođe u dom, istušira i odmori, ali svakog dana postoji i patnja. A? Zaboravila sam veoma bitnu stvar – ovo je katolički hodočasnički put, a čini mi se da oni nekako vole tu svoju patnju. Nismo mi baš neki hedonisti, ali ja sam došla da ovde uživam. Juče sam mislila da kreće zabavni deo, ali danas opet „psihički“ korak unazad. Da li su to one sumnje koje se javljaju na svakom putu?
Ispred mene: 632 km
Iza mene: 235 km