Španija 2018, 9. deo (Put Sv. Jakova: Logronjo – Santo Domingo de la Kalsada – Granjon – Belorado)
Posle malo odmaranja u domu u Logronju, otišla sam do jedne sportske radnje i apoteke i tu sam dobila glavni savet: „Mirovanje“! To sam uglavnom i radila, osim što sam predveče, posle jednog pljuska, kratko prošetala glavnom ulicom. Logronjo je delovao kao veoma lep grad i mada nisam imala previše volje da ga obilazim i upoznajem, nisam mogla ni da odolim da makar ne prošetam par stotina metara na jednu ili drugu stranu od doma. Uostalom, slučajno je ispalo da sam izabrala baš dom u pešačkoj ulici, tako da je ta šetnja bila olakšana.
Ujutru sam se probudila ne previše rano, ali dovoljno da nisu još svi napustili dom. Ustala sam i otišla do zajedničke trpezarije i kuhinje i dok sam doručkovala i posmatrala neke hodočasnike kako se spremaju i idu dalje osetila sam veliku želju da i ja nastavim. Bilo mi je potpuno jasno da je u tom trenutku to fizički bilo neizvodljivo, ali je želja u meni bila potpuno jasna i jaka. Gotovo da sam bila ljubomorna na ljude koji su dalje išli peške.
Tu sam se srela i sa Feliksom, divnim gospodinom koji je spavao u krevetu paralelno sa mojim i sa kojim sam se prethodno veče dobro ispričala. Takođe su se pojavile i Mirjam i Ana, koje su takođe odsedale u istom domu kao i ja. Posle tog finog jutarnjeg druženja sa Feliksom, a zatim i sa Mirjam i Anom, a svo troje su svoje hodanje završavali upravo tu i upravo tog dana, pokupila sam sve svoje stvari i odgegala se do autobuske stanice. Tamo sam kupila kartu za prvi autobus koji je išao u mesto Santo Domingo de la Kalsada. Dok sam čekala autobus, počela sam da pričam sa još jednom „pokislom“ hodočasnicom. Ona je skroz prekidala hodanje jer joj se koleno nadulo. Ja joj kažem kako sam očekivala probleme upravo sa kolenima i gornjim delom skeleta, a imam probleme sa stopalima, dok mi je ona rekla da je kod nje upravo obrnuto. Bila je spremna za stopala, ali ne i za ostalo. Stigao mi je autobus, a ja sam toj ženi poželela sve najbolje pre nego što sam se ukrcala.
Čim sam se smestila u hotel, odmah sam postavila i tekst na Fejsbuk. Evo ga:
13. dan: „Ideja od milion dolara“
Juče sam ponovo potonula. Levi gležanj me je boleo i bio je naduven tako da mi je svaki korak predstavljao problem iako ništa nije udaralo u njega. Nakon smeštaja u domu, fino sam se istuširala i legla malo da dođem k sebi i vidim šta ću i kako ću. Logronjo je pravi grad, a dom u kojem sam bila smeštena je bio u centralnoj ulici, tako da sam ubrzo sedela u jednom baru-restoranu gde sam se osvežila hranom i pićem.
Za početak sam odlučila da ne dolazi u obzir da ostanem u istoj sobi gde su me smestili, jer su u vreme kada sam ja stigla tu bili na raspolaganju smo gornji kreveti. Ispostavilo se da je ipak postojala još jedna soba gde je bilo slobodnih donjih kreveta i tu sam izabrala krevet za koji se ispostavilo da je baš pored onog muškog „maslačka“ koji je dao naziv prethodnom danu.
Mislila sam da idem kod fizio-terapeuta, ali se ispostavilo da su svima njima svi termini tog dana bili popunjeni. Odlučila sam onda da prvo odem u radnju specijalizovanu za opremu za sportove na otvorenom. Mislila sam da možda treba da kupim neke najnovije specijalne čarape. Momak koji je tamo radio je očigledno bio stručan za svoj posao, pa sam njega pitala za savet. Vrlo kratko: „Odmaraj se.“ A posavetovao me je i da kupim antiinflamatornu kremu. Onda sam svratila u apoteku i nabavila šta treba, ali sam ipak pitala i da li imaju neku specijalnu elastičnu čarapu. Da bi mi dala pravu veličinu, apotekarka je morala da mi izmeri obim gležnja i kada se sagla da to uradi, meni je bilo neprijatno zbog ostataka one plikčine i opšteg rasturenog izgleda moje noge, pa sam joj se izvinila, a ona mi je sa osmehom rekla da ne brinem i da su oni videli SVE što se može videti!
I tu shvatim da je na Putu glavni biznis farmaceutski. Sve apoteke u koje se uđe, a ulazila sam u veliki broj njih, prepune su svakojakih preparata i pomagala za probleme sa nogama, najviše stopalima i kolenima. Svakako ne svi, ali veliki broj ljudi koje sam viđala po domovima, hramaju, vuku se, mažu svoje noge, previjaju, uvijaju, piju lekove, itd. Naravno, sve vreme mi je u glavi odzvanjalo potpuno normalno i zdravorazumsko pitanje moje majke i dalje bez smislenog odgovora.
Po povratku u dom, rešila sam da se ponovo poslužim autobusom, ali čak tako da u jednom danu pređem dve etape. Naime, u međuvremenu sam shvatila i da ovim ritmom, sa nameravanim pauzama u velikim gradovima, nema šanse da stignem u Santjago u planirano vreme. Osim toga, i prognoza je za ovaj, 13. dan, previđala povremene pljuskove. Dakle, idealna situacija za odmaranje zapaljene tetive. Naime, zaključak konzilijuma koji se sastojao od prodavca sportske opreme i apotekarke bio je da imam zapaljenje tetive i da moram da mirujem.
Dok sam se uveče spremala da legnem, pogledala sam svoja stopala i zaključila kako mi se prsti lagano smiruju, a plik na peti je bio već gotovo stvar prošlosti. I tu se prisetim svoje „ideje od milion dolara“! Treba kupiti dva broja veće cipele, a onda svaki prst posebno, a i čitavo stopalo umotati u onu foliju sa balončićima koje svi volimo da puckamo! Doduše, mora da se osmisli nešto sa prirodnim materijalima kako bi koža mogla da diše. Druga ideja (za drugi milion) i dalje uključuje dva broja veće cipele, ali potpuno iznutra obložene silikonom, posebno u delu gde su prsti.
Ali dok sam ja tako razmišljala kako da iskoristim ovo iskušenje kao osnovu za mlaćenje para, krene priča sa Feliksom („maslačak“). Ispostavi se da je on bolničar u penziji, koji je sada član nekog kluba poštovalaca Puta i on tako povremeno prođe neku deonicu da bi bio siguran da su oznake dobre i dobro vidljive. Tako sam čak od njega dobila na poklon bedž u vidu žute strelice. A pošto je on upravo u Logronju završavao svoj Put, počeo je da mi predaje i razne apotekarske proizvode koji su mu preostali i koji mogu da mi posluže. Na kraju mi je dao i nešto za čiju sam originalnu upotrebu prvi put čula par dana ranije u mestu Puente la Reina.
Naime, dok sam tamo sedela u baru sa „aragonskim prijateljima“ i davala Frančesku savete o plikovima, prilazi jedan Španac i kaže da se sve to rešava – higijenskim ulošcima! I to ne bilo kojim, već onim noćnim! Naime, oni se stave na taban, ili oko pete, ili oko prednjeg dela stopala sa prstima i posle prvo kreću da upijaju znoj (noćni upijaju najviše), a zatim i taj znoj pretvaraju u gel što stvara udoban osećaj prilikom hodanja. Posle sam u samoposluzi sa Frančeskom birala uloške i kasnije za večerom smo se svi valjali od smeha razmišljajući šta li bi njegova žena ili njegovi prijatelji rekli da ga vide sa njima.
Elem, tako je Feliksu preostalo nekoliko komada uložaka i on mi ih je prosledio, demonstrirajući mi kako se tačno postavljaju. Sjajna ideja!
Jutros sam se još malo ispričala sa Feliksom, za doručkom su tu (naravno) bile i Ana i Mirjam koje su takođe tu završavale svoj Put, ispostavilo se da se i oni poznaju od negde (i dalje mislite da su ovo sve slučajnosti?), svi smo se ispozdravljali, izljubili i poželeli jedni drugima srećne puteve, a ja sam se autobusom prebacila u Santo Domingo de la Kalsada, veoma lepo mesto na Putu, gde sam mogla makar na jedan dan da budem turista, ili hodočasnica sa problemom, odmarajući svoju tetivu.
Ispred mene: 580 km
Iza mene: 287 km
U mestu Santo Domingo de la Kalsada sam sebi rezervisala neki pansion koji je delovao super sređeno, ali će se ispostaviti da nisu baš puno ulagali u zvučnu izolaciju, što je pogotovo problematično ako je neki bar-restoran odmah preko puta u uskoj uličici gde je sve od kamena i gde sve odzvanja, a i ljudi vole da se pozdravljaju i pričaju na sav glas u 3 po ponoći. Ali, pre nego što sam uopšte i došla do noći, ja sam u par navrata prošetala po samom centru, jer je ovo veoma lepo mesto i dosta je značajno zbog samog sveca po kojem je i dobilo naziv.
Svojevremeno je ovde Domingo Garsija imao svoju isposnicu oko koje se u početku nalazilo tek nekoliko kuća, da bi se vremenom razvio grad. Sam Domingo je poznat po tome što je zajedno sa biskupom iz Ostije u prvoj polovini 11. veka sagradio most preko reke Oha, kako bi pomogli hodočasnicima na njihovom putu. Takođe je kasnije originalno drveni most preradio u kameni, a sagradio je i bolnicu i kuću koja je služila za smeštaj hodočasnika. Na mestu originalnog smeštaja za hodočasnike i danas postoji hostel, a tu je i sedište najstarijeg religioznog bratstva koje pomaže hodočasnicima na putu ka Santjagu.
Inače, Svetom Dominiku je ostatak imena, „de la Calsada“ dodat i zato što „calzada“ znači „put koji vodi po nasipu“, pošto je on sagradio i jedan put koji je služio kao zamena za stari rimski put kojim su ranije hodočasnici išli. Sve u svemu, zbog ovakve posvećenosti javnim radovima, danas je Sveti Dominik zaštitnik građevinskih inženjera u Španiji.
Sveti Dominik de la Kalsada je i za života činio čuda (umro je 1109. godine), ali je najčuvenija legenda u kojoj se i on pojavljuje kao čudotvorac ona po kojoj je u 14. veku jedan mladi Nemac nepravdeno optužen za krađu od strane ljubavno odbačene lokalne devojke. Mladić je obešen, a njegovi roditelji su nastavili sa hodočašćem do Santjaga. U povratku su zatekli telo svog deteta kako i dalje visi na vešalima i ispostavilo se da je i posle par meseci mladić živ zahvaljujući Svetom Dominiku. Roditelji su odjurili do sudije koji se upravo spremao da večera pečenog pevca i kokošku. Na vest koju su mu doneli roditelji, on im je rekao da je njihov sin živ koliko i pevac i kokoška na stolu ispred njega. Tog trena su ptice skočile i odlepršale i zbog toga se i do dana današnjeg u Katedrali Santo Domingo de la Kalsada čuva po jedan petao i jedna kokoška (živi, ne pečeni).
Dok sam tako po malo šetala po mestu, koristeći ideju smanjivanja stresa kao izgovor, otišla sam u jedan veoma lep lokalni restoran, gde sam divno jela, uključujući i komad odlične ribe, a popila sam i čašu veoma ukusnog vina. Čak sam tog dana priuštila sebi i popodnevnu dremku kada je počeo pljusak i prijalo mi je, ali su me probudili neki gosti bara-restorana koji su se tu raspričali čim je stala kiša.
Ostatak dana sam provela uglavnom mirno. Do uveče mi se noga dosta smirila, mada sam povremeno i dalje osećala bolove, ali sam se nadala da će se tokom noći i uz pomoć dobrog sna još više oporaviti i bila sam spremna da ujutru ponovo rano krenem u pešačenje.
Ujutru sam bez imalo teškoća ustala veoma rano, vrlo zadovoljna svojom odlukom da nastavim da hodam i tako sam napustila hotel još pre izlaska sunca. Prolazila sam kroz usnuli gradić, a zatim i preko kamenog mosta koji je napravio svetac po kojem se gradić i zove, ali se nisam zadržavala. Mada je bilo dosta oblaka, kako je rano jutro odmicalo, tako je sunce povremeno uspevalo da se probija između njih.
U početku nisam videla nikoga, ali su ubrzo počeli da me sustižu i prestižu drugi hodočasnici. Glavni razlog? Ponovo je počela da me boli noga i to me je i fizički ograničavalo i usporavalo, a i značajno oneraspoložilo. Gledala sam pred sobom ravan put, tek sa povremeno veoma blagim uzbrdicama, znači ništa bitno, ali sam ja išla veoma sporo jer drugačije nisam ni mogla. Onda sam naišla na jedno odmaralište, Krst hrabrih i dve klupe, i tu stala da bih popila vodu, ali i neki lek, sa nadom da će mi od toga biti bolje.
Uprkos bolu u nozi, bila sam zadivljena lepotom predela oko sebe. Meni su ti jednostavni pejzaži, sa blago talasavim ogromnim poljima žita, bili neverovatno lepi.
Deonica do Granjona je duga samo 6,5 km, ali se meni činilo da nikada nema kraja tom mom teškom i sporom hodu. Shvatila sam da mi je jedino bilo važno da se dočepam Granjona, jer je to bilo prvo naseljeno mesto na koje sam nailazila.
U samo mesto se ulazi jednom potpuno pravom ulicom, koja ide blago uzbrdo. Oblaci se i dalje nisu lako predavali i u tom trenutku su još uvek pritiskali vrh sela, ali je sunce iza mojih leđa bacalo svoje svetlo i isticalo crvenu boju bulki.
U Granjonu sam sela u prvi bar na koji sam naišla i tu sam prvo pitala šankericu da li nekako mogu autobusom da se prebacim do mesta Belorado i ona je rekla da mogu i veoma ljubazno mi pogledala vremena i objasnila kako da stignem do autobuske stanice. Ipak, nisam žurila, tako da sam sela i doručkovala. Tu sam ujedno i upoznala Sofiju i Alisiju. One su posle kratke priče i svog predaha nastavile sa hodanjem, a ja sam još neko vreme tu sedela i uživala u divnom džezu, a onda lagano otišla do stanice koja je udaljena 1 km od centra sela, tako da sam se na kraju zaista našetala tog dana.
Lokalna autobuska stanica se nalazi blizu autoputa, ali je i tamo bilo lepih pejzaža, pa sam još mogla da uživam u divnim predelima.
Prvo nigde nikoga nije bilo, a onda se odjednom pojavilo četvoro Italijana, troje odraslih i jedan dečak, koji su takođe došli do stanice. Ispostavilo se da žena i dečak imaju prehladu, a muškarci plikove. Rekli su mi da su rešili da se odmah prebace do Burgosa (par etapa unapred) i tamo odmore koji dan da bi se oporavili. Ovo je zaista delovalo kao epidemija, a možda je to samo tako meni izgledalo jer sam takve ljude „privlačila“.
Bilo kako bilo, ja sam sišla u mestu Belorado i tu otišla do glavnog trga gde sam sela da popijem kafu i predahnem. Ujedno sam i napisala i na Fejsbuku objavila kratak tekst o najnovijim dešavanjima.
14. dan: „Uf!“
Sinoć sam osećala samo malo bola u nozi i dok sam gledala fudbal (dosada čini čudo!), pomislim: „Pa ako Kavani posle dva gola može da ima trenutke slabosti i da izađe iz utakmice da odmori, dok mu nogu umotavaju u providnu foliju, mogu i ja (bez providne folije).“ (Ovo se odnosi na Svetsko prvenstvo u fudbalu održano u Rusiji 2018. god.) Tako sam ovo protumačila kao poruku Univerzuma da je sasvim u redu da odmaram.
Ali, želja da ipak idem dalje je takođe učinila svoje i ja sam jutros ustala spremna k’o zapeta puška. Krenula sam iz hotela u 6 ujutru, ali već posle dvadesetak minuta, bol u nozi je počeo da se pojačava i ja sam samo shvatila da je dobro što je prvo mesto tek 6,5 km dalje.
Predeli su bili divni, oblaci su se vukli po horizontu, a sunce se lenjo razvlačilo i kao da nije želelo da žuri sa tim svojim izlaskom. Ja sam povremeno zastajala da bih fotografisala, ali mi to nije mnogo pomagalo što se tiče tetive. Na jednom odmorištu, kod spomenika u vidu krsta, napravila sam pauzu da bih nešto pojela i popila paracetamol, ne bih li uz njegovu pomoć lakše došla do mesta Granjon.
Bilo mi je izuzetno krivo da sam se tako bezveze osećala. Ovaj deo Puta je EKSTREMNO lak – teren oko mene potpuno blago talasav, širok zemljani put sa sitnim šljunkom koji ne ometa hodanje, a sve ne previše tvrdo zbog kiše koja je prethodnog popodneva i noći natopila zemlju. Pod iole normalnim okolnostima ovo bi moglo malte ne da se pretrči, a da se ne oseti.
Dok sam hodala, pogleda uglavnom oborenog, bila sam svesna da sam sigurno imala na licu izraz mučenika. Većina ljudi koja je prolazila pored mene delovala mi je zadovoljnije ili barem ne izmučeno već tako rano ujutru. Pitala sam se gde je taj osećaj zadovoljstva u meni. Uf! Nikakva želja da sebe ohrabrim i podstaknem nije pomagala. I volja je počela da me napušta i razmišljala sam o tome da bi možda najbolje bilo da se spakujem i odem ipak prvo do Santjaga, čisto zato što me tamo u Pošti čeka ona kutija sa 4,5 kg stvari, a onda da zapalim kući. I dalje sam se vukla sa težinom u duši i bolom u levom gležnju. A onda odjednom postanem svesna da mi kroz biće takođe prolazi i još jedna želja, koja se kao zmijica od svetlosti izvija po mom telu i pokušava da ga osvetli iznutra, a to je želja da nastavim dalje, sa pauzama, izležavanjem, autobusima, ... kako god, ali da nastavim.
Konačno sam se dočepala Granjola i tu ušla u jedan kafe, javljajući se dvema Špankinjama sa kojima sam se i prethodnog dana viđala. Za barom sam prvo pitala šankericu da li postoji prevoz do mesta Belorado koje je bilo moj cilj tog dana. Ona mi je rekla da postoji, dala mi vreme i objasnila gde mogu da hvatam autobus, a ova jedna Špankinja me je čula, pa me je pozvala da sednem sa njima. To je bila Sofia, a njena prijateljica Alisija je lekar tako da sam joj rekla šta je u pitanju i kroz šta sam sve prošla prethodne dve nedelje – samo problemi i bolovi, sa veoma malo zadovoljstva. Onda mi Alisija prvo kaže da je njenom sinu, od 22 godine, nekom prilikom na Putu izašao plik po čitavom stopalu, pa je morao da odustane. A njoj je prilikom Hodočašća povodom Svete nedelje otpalo 6 noktiju! Osim što me ovakve priče na kratko uteše u smislu da nisam jedina njanja i mamina maza, s druge strane me stvarno zabrinu zbog mentalnog stanja hodočasnika. Pa mi smo ovde svi ludi!
Ispred mene: 556 km
Iza mene: 311 km