Pre nekih petnaest godina, rešila sam da svoje roditelje malo provezem po Srbiji, uz kratku posetu familiji. Oboje su bili u svojoj osmoj deceniji, ali su takođe bili i u dobroj formi, tako da nisam ništa brinula i danas mi je jako drago da sam to uradila. Tata mi je u međuvremenu umro, mama više nije u dobroj formi, a oboje su jako uživali u ovom putovanju, obilascima i mom društvu, a uživala sam i ja sa njima. Neke stvari treba uraditi na vreme, a ne da se beskrajno odlažu, pa posle da se čovek kaje.
Naše putovanje je trajalo četiri dana, ali smo imali obilaske tri dana, pošto smo jedan dan proveli kod familije u Leskovcu. Kada sam smišljala ovo putovanje bila sam koncentrisana pre svega na mesta koja su po meni među najznačajnijim ili najzanimljivijim u ovim delovima Srbije kroz koje sam planirala da prođemo, plus nekoliko ispunjavanja želja mojim roditeljima. Naravno, svi ovi delovi Srbije sadrže još mnogo toga, bilo da je u pitanju kulturna baština ili prirodne lepote, ali bi detaljnije obilaženje zahtevalo više vremena. Tako nešto je ipak moralo da ostane za neki sledeći put.
Evo i karte ovih obilazaka...
Prvo smo autoputem iz Beograda krenuli ka jugu. Kod petlje Markovac, tj., motela „Stari hrast“ (nekada našem omiljenom porodičnom mestu za odmor uz put zbog sjajnih lepinja sa kajmakom) autoput se napusti i nastavi se dalje ka Svilajncu i Despotovcu. U Despotovcu se skrene ka manastiru Manasija koji se nalazi tek nekih 2-3 kilometara od centra ovog gradića.
Gledajući fotografije sa raznih svojih putovanja po Srbiji, shvatila sam da sam u Manasiji bila 2006. sa svojim roditeljima, a zatim i 2015. godine sa jednom „planinarskom“ grupom. Osim što sam 2015. godine više fotografisala, a bilo je i lepše vreme, posebno mi je bilo zanimljivo što se na fotografijama vide razlike. Naime, između te dve moje posete Manasiji, manastir je saniran i restauriran, a takođe je izmenjen i prostor unutar manastira u smislu pešačkih staza kojima se dolazi do pojedinih delova manastira. U ovoj priči sa putovanja, koristiću fotografije iz obe ove posete i to će biti navedeno u tekstu ispod slike.
Crkva u manastiru Manasija: u toku je rad na prednjoj fasadi (2006.)
Crkva u manastiru Manasija (2015.)
Manastir Manasija dobio je ovo ime tek u relativno skorije vreme, a istorijski je poznat pod nazivom manastir Resava. U pitanju je zadužbina despota Stefana Lazarevića (1377-1427.), s tim da je crkva Svete Trojice sagrađena sa namerom da bude grobni hram ovog vladara. Uzgred, despot Stefan Lazarević bio je stariji sin kneza Lazara (poginuo 1389. godine u Kosovskoj bici) i kneginje Milice koja je posle pogibije svog supruga, dok joj stariji sin nije dovoljno odrastao, vladala Moravskom Srbijom. Knez Lazar je sahranjen u svojoj zadužbini manastiru Ravanica, dok se kneginja Milica zamonašila nakon što je despot Stefan Lazarević preuzeo vlast u državi, povukla se u svoju zadužbinu manastir Ljubostinju, gde je nakon smrti 1405. godine i sahranjena.
Što se tiče despota Stefana Lazarevića, on je umro iznenada, 19. jula 1427. godine, dok je bio u lovu na padinama planine Kosmaj, južno od Beograda. Mesto na kojem je izdahnuo obeleženo je mermernim spomenikom, kenotafom, a o tome može da se pročita i da se vide fotografije u mojoj priči sa putovanja iz 2019. godine na: https://www.svudapodji.com/juzno-od-beograda/. Među naučnicima postoje neslaganja oko grobnog mesta despota Stefana Lazarevića: po nekima je on sahranjen upravo gde je i bila namera, tj., u manastiru Manasija, dok se po drugima njegovi zemni ostaci nalaze u manastiru Koporin u Velikoj Plani.
S druge strane, za života, despot Stefan Lazarević bio je na glasu kao jedan od najboljih vitezova i vojskovođa tog vremena, a takođe je bio i jedan od najvećih srednjevekovnih srpskih književnika – njegovo delo je Slovo ljubve (Reč o ljubavi).
Bilo kako bilo, izgradnja manastira Manasija započela je 1406/1407. godine, a završena je 1418. godine. Ono što ovaj manastir čini veoma posebnim jesu velike zidine koje ga opasavaju, tako da je manastir praktično bio i utvrđenje koje je bilo sposobno za samoodbranu.
Deo manastirskih zidina i crkva Sv. Trojice u manastiru Manasija (2015.)
U manastir se ulazi kroz kapiju koja je napravljena u vidu prolaza probijenog u bedemu između dve kule.
Ulaz u manastir Manasija
Zanimljivo je da imam fotografije ove dve kule snimljene iz unutrašnjeg dela manastira i tu može lepo da se vidi koje su sve intervencije urađene tokom radova na zidinama. 2006. godine, vrhovi zidina su bili urušeni i to nije bio rezultat samo istorijskih oštećenja i vremena, već su takođe početkom 20. veka vršene neke prilično nesrećne intervencije u cilju „zaštite“. Očigledno je da su stručnjaci za srednjevekovnu arhitekturu, arheolozi i istoričari početkom 21. veka imali sasvim drugačiji pristup, pa je došlo i do rekonstrukcije nekih ranije porušenih delova, kao što su parapeti sa zupcima i vrhovi kula.
Osim toga, 2006. godine je na zidinama moglo da se vidi i dosta vegetacije koja je do 2015. godine bila uklonjena.
Kule i kapija snimljeni iz unutrašnjosti manastira Manasija (2006.)
Kule i kapija snimljeni iz unutrašnjosti manastira Manasija (2015.)
Mada su srednjevekovni manastiri u Srbiji svakako često imali obziđe ili su bedemima bili povezani sa tvrđavama u svojoj blizini, manastir Manasija je prvi manastir koji je osmišljen kao tvrđava, tako da on ima sve delove klasičnih utvrđenja, uključujući i 11 visokih kula koje se danas mogu videti.
Deo utvrđenja manastira Manasija (2015.)
Unutar zidina nalazi se više objekata i većina njih se naslanja na zidine. U objektu desno od ulaza, kao što natpis kaže, mogu da se kupe „suveniri, sveće i manastirski med“.
Mesto za kupovinu manastirskog meda, ulaz u manastir i poštansko sanduče (2015.)
Ipak, u sredini manastirskog prostora, nalaze se crkva Sv. Trojice i stara trpezarija, kao veoma važan segment u postojanju manastira.
Ostaci stare trpezarije u manastiru Manasija (2015.)
Ulaz u staru trpezariju u manastiru Manasija (2015.)
U zadnjem delu se nalaze konak i druge manastirske zgrade koji su podignuti u skorije vreme.
Savremeni konak i drugi manastirski objekti (2015.)
A tu je i donžon, glavna kula odbrane, koja se često naziva i Despotova kula. To je najviša kula u okviru utvrđenja.
Despotova kula u manastiru Manasija (2015.)
Što se tiče crkve i njene unutrašnjosti, uključujući i ostatke divnih fresaka, nije bilo dozvoljeno fotografisanje, tako da je najbolje da čovek ode tamo i sam vidi sve to.
Posle lepog obilaska manastira Manasija 2006. godine kada sam, dakle, putovala po delu Srbije sa svojim roditeljima, nas troje smo se uputili ka manastiru Ravanica, prateći lokalni put u dužini od nekih 35 km.
Manastir Ravanica je zadužbina kneza Lazara (oko 1329-1389.), oca despota Stefana Lazarevića koji je bio ktitor manastira Manasija. Kao što sam već pomenula, knez Lazar je poginuo u Kosovskoj bici i njegovi zemni ostaci su preneseni upravo ovde u njegovu zadužbinu, manastir Ravanica, tj., u crkvu Vaznesenja Gospodnjeg gde se i danas nalazi kivot sa njegovim moštima. Crkva je sagrađena između 1375. i 1377. godine.
Crkva Vaznesenja Gospodnjeg u manastiru Ravanica
I u manastiru Ravanica postoje zidine, ali su one dodate nakon izgradnje originalnog obziđa. Danas su te zidine, kao i kule koje pripadaju utvrđenju u znatno trošnijem stanju od onih u Manasiji.
Crkva Vaznesenja Gospodnjeg i deo zidina
Ni ovde nije smelo da se fotografiše unutar crkve, ali svakako i ima manje očuvanih fresaka. Ipak, Ravanica je poznata po bogatim dekorativnim i plastičnim elementima koji krase njenu spoljašnjost.
Detalj crkve Vaznesenja Gospodnjeg
Detalj crkve Vaznesenja Gospodnjeg
Jedan od takvih ukrasa se danas koristi kao amblem i simbol Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu.
Ukrasni detalj sa fasade crkve Vaznesenja Gospodnjeg koji je danas amblem Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture
Pre nego što smo krenuli dalje, još jednom sam se osvrnula ka manastiru Ravanica i njegovoj crkvi.
Crkva Vaznesenja Gospodnjeg u manastiru Ravanica
Desetak kilometara dalje, vratili smo se na autoput i nastavili ka jugu u pravcu Niša. Kada se dođe do petlje kod Aleksinca, treba da se napusti autoput i da se prati lokalni put u pravcu sela Žitkovac. Zatim se vraća lokalnim putem u pravcu severa do sela Donji Adrovac, a onda se u selu skrene levo da bi se otišlo i do Gornjeg Adrovca. Tu se nalazi nešto što je veoma zanimljivo u smislu popularne opšte kulture.
Naime, svi su čuli za Tolstojev roman Ana Karenjina u kojem glavna junakinja završava svoj život tako što se baca pod voz. S druge strane, njena ljubav, grof Vronski se u opštem očaju prijavljuje kao dobrovoljac koji ide u Srbiju da se tamo bori protiv Osmanlija i tu se negde ovaj čuveni roman i završava. Priča se, međutim, da je Tolstoj voleo da za svoje likove uzima ljude iz stvarnog života i tako dolazimo do grofa Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog koji je bio neki dalji Tolstojev rođak i za koga se smatra da je Tolstoju poslužio kao uzor za grofa Vronskog. Taj ruski grof je zaista i došao u Srbiju, ali je u Srbiji, tačnije u selu Gornji Adrovac, poginuo 1876. godine. Na mestu njegove pogibije njegova rođaka, Marija Rajevska, podigla je crkvu koja je osveštena 1903. godine. U pitanju je spomen crkva Sv. Trojice i ja sam sa svojim roditeljima došla u selo Gornji Adrovac upravo da bih posetila ovu crkvu. Priča se da je ovde ostalo sahranjeno njegovo srce, dok je telo vraćeno u Rusiju i sahranjeno tamo.
Prostor u kojem se nalazi crkva, koji liči na park na vrhu vrlo blagog uzvišenja ograđen je i metalna kapija je bila zaključana. Na trenutak smo bili razočarani, jer smo mislili da ne možemo da priđemo crkvi i posetimo je, ali se onda pojavio jedan stariji čovek, stanovnik sela, koji je zapravo bio zadužen za čuvanje ključeva od kapije i koji je vodio računa o tome da li dolaze posetioci. Tako nam je on otvorio kapiju, a mi smo mogli da uđemo u park i u crkvu.
Crkva Sv. Trojice u Gornjem Adrovcu
Mada postoji tabla na kojoj piše da je crkva obnovljena 2001. godine, ona je ipak iznutra mestimično izgledala po malo trošno. Uopšte nisam sigurna ni da li je bila u bilo kakvoj funkciji. Ipak, osim te table o obnovi, postoji i tabla na kojoj piše da je ktitor crkve „plemenita gospođa Marija Rajevska“, a da je crkva sazidana „trudom i nadzorom episkopa niškog g. Nikanora Ružičića“, dok unutar crkve postoji i jedan oslikani pano sa portretom grofa Rajevskog, tj., imaginarnog grofa Vronskog. To bi značilo da je kraj krajeva Tolstojeve „Ane Karenjine“ upravo ovde, u malo poznatom selu Gornji Adrovac, blizu Aleksinca.
Portret grofa Rajevskog koji je poginuo 21. avgusta 1876. godine
Osim što grof Rajevski sa portreta ni malo ne liči na razne holivudske i ostale zavodnike koji su glumili grofa Vronskog u filmskim verzijama „Ane Karenjine“, mogu još da dodam i da zapravo ne znamo da li je Tolstoj i za Anu imao neki uzor iz realnog života, a ako jeste, pitanje je da li bi ta realna žena ličila na neku slavnu glumicu. U svakom slučaju, Tolstoj je maestralno uspeo da nam u svom romanu prikaže način na koji su date porodice nesrećne, pošto „sve srećne porodice liče jedna na drugu“, pa tu i nema mnogo šta da se piše.
Ono što se takođe nalazi u okviru ovog parka ili bolje rečeno pored njega jesu ostaci neke zgrade za koju nam je naš ljubazni domaćin rekao da je nekada bila „ruska škola“. 2006. godine je to suštinski bila ruševina.
Ipak, stojeći ispod divnog velikog drveća koje je pravilo finu hladovinu i gledajući ka planini Jastrebac uživala sam u predelima koji okružuju ovo mesto i bila vrlo zadovoljna što sam konačno tu došla.
Pogled ka planini Jastrebac
Nakon što smo se pozdravili sa našim domaćinom, vratili smo se do autoputa, a uskoro došli i do Niša. Prvo mesto koje smo tamo posetili bio je koncentracioni logor Crveni krst, tj., memorijalni kompleks koji se nalazi u okviru nekadašnjeg koncentracionog logora koji su ovde vodili Nemci tokom Drugog svetskog rata.