Godine 2006. povela sam svoje roditelje na kratko putovanje po Srbiji i tako smo došli u Niš, treći grad po veličini u Srbiji. Prvo mesto na koje smo se uputili bio je memorijalni centar koji obuhvata nekadašnji koncentracioni logor iz Drugog svetskog rata.
Dok je davnih dana „autoput“ kroz Niš vodio direktno ulicama grada, a mi išli u Leskovac kod familije, redovno smo prolazili pored ovog bivšeg koncentracionog logora, a mama nam je često pričala o svojim sećanjima vezanim za taj logor. Naime, u toku Drugog svetskog rata, moja baba kroz čiju su kuću na obodu Leskovca prolazili partizani bila je uhapšena i dovedena u ovaj logor. Deda je još pre samog početka rata napustio babu i svoje dve ćerke, a ispostavilo se da je rat do 1943. godine proveo u Beogradu radeći za „narodne neprijatelje“ i taj deda predstavlja jednu sasvim drugu, a veoma slikovitu temu iz istorije moje porodice koja nema baš direktne veze sa ovim obilaskom logora. Suština je da su moja mama i tetka, kao dve devojčice od oko 9, odnosno oko 12 godina, živele sasvim same u Leskovcu, dok im je majka bila u logoru u Nišu.
U koncentracionom logoru iz Drugog svetskog rata
U koncentracionom logoru iz Drugog svetskog rata
U koncentracionom logoru iz Drugog svetskog rata
Za početak, kako im je kuća u kojoj su živele u Leskovcu bila direktno preko puta ulaza u kasarnu u kojoj je boravila bugarska vojska (koja je okupirala južnu Srbiju), a neki tamo komandir se sažalio na mamu i tetku koje „nemaju ni oca ni majku“, njima dvema je bilo dozvoljeno da dolaze sa posudama i da dobijaju hranu koja je deljena i bugarskim vojnicima. Takođe, nakon što su ih ilegalci obučili kako da pristupe situaciji, došle su u Niš i na ulazu u koncentracioni logor krenule da kukaju čuvarima da im je majka unutra, da ih otac neće i da njih dve nemaju gde da idu već da ih puste unutra da budu sa svojom mamom. Gotovo neverovatno zvuči da su ih čuvari zaista i pustili unutra da baba može da ih okupa, ali im je rečeno da ako naiđe Gestapo moraju da ih sakriju kako znaju i umeju. I tako su mama i tetka ušle u logor, a baba je mogla da ih okupa i da bude malo sa njima. Slučaj je hteo da su neki „gestapovci“ zaista i naišli u nekom trenutku, zatvorenice su mamu i tetku smestile u ugao koji čini pod i zid, najstrože im zabranile da pisnu, nabacale slamu preko njih dve, a one same se poređale da leže na tom „krevetu“, pošto su i inače spavale na podu preko slame.
Prostorija za smeštaj zatvorenica
Čak i više od 60 godina nakon događaja, sećanje na ta dešavanja je mojoj majci nateralo suze u oči.
Mama pored „kreveta“ gde su ona i tetka bile sakrivene
Mama je takođe pominjala i neka imena ljudi koji su bili lokalno poznati ilegalci (što bi se danas reklo „gradska gerila“) ili su već bili u partizanima, a uhapšeni su i dovedeni u logor, pa su se smatrali posebno važnim zatvorenicima i bili su smešteni u samice. Naravno, neki su bivali i mučeni pre nego što su poslati u koncentracione logore u Nemačkoj ili bili ubijeni. I deo sa samicama može ovde da se obiđe.
Samice u okviru koncentracionog logora u Nišu
Samice u okviru koncentracionog logora u Nišu
Bilo kako bilo, na kraju su moja mama i tetka „išetale“ iz logora, a onda su otišle i do policije gde su nastavile neku tešku kuknjavu. Na kraju su babu potpuno neverovatno i pustili, uz savet da se „okane politike“, dok je njena rođena sestra ostala u logoru i kasnije bila deportovana u Nemačku odakle se nakon završetka Drugog svetskog rata i vratila.
Koliko god da je Drugi svetski rat, uostalom kao i svaki rat, bio užasan, moja mama, njena sestra, pa čak i majka, imale su u svemu tome i određenu vrstu sreće, mada su svakako prošle i teške bolesti, i glad, i snalaženje, i borbu za preživljavanje. Meni je jako žao što moja mama ta svoja sećanja nije zapisala u celosti, pošto ih je uvek vrlo živo prepričavala, a ovo što sam ja prenela je samo veoma kratki delić tih sećanja.
S druge strane, bez obzira na ovu priču sa „srećnim krajem“ za moju porodicu, koncentracioni logor Crveni krst nije bio ni najmanje „ružičasto“ mesto i sigurna sam da puno drugih porodica imaju o ovom mestu vrlo teška, mračna i nesrećna sećanja sa gubitkom svojih najbližih.
Deo ograde koncentracionog logora u Nišu
Posle ove posete bivšem koncentracionom logoru iz Drugog svetskog rata, otišli smo na još jedno veoma važno mesto u Nišu s početka 19. veka. U pitanju je Ćele-kula.
U okviru Prvog srpskog ustanka, 31. maja 1809. godine, na brdu Čegar u blizini Niša odigrana je jedna od najpoznatijih bitaka između srpskih ustanika i snaga Osmanlijskog carstva. Mada je u ovoj bici poginulo značajno više Turaka nego Srba, ipak su Turci na kraju uspeli da je dobiju, ali tek nakon što su zauzeli šanac koji je branio srpski vojvoda Stevan Sinđelić. Da ne bi živ pao u ruke Osmanlijama, on je kuburom pucao u naslaganu burad sa barutom i tako i sebe i svoje preostale vojnike, ali i brojne Turke koji su se dokopali šanca digao u vazduh.
Da bi zastrašio Srbe kako se više ne bi bunili protiv turske vlasti, Huršid paša, guverner Rumelije koji je predvodio osmanlijsku vojsku u ovoj bici, naredio je da se pokupe posečene glave poginulih srpskih vojnika, da im se odere koža i da se onda ugrade u kulu koja je tako i nazvana Ćele-kula. Ova kula je sagrađena pored glavnog puta koji je vodio u Istanbul (danas na putu ka Niškoj banji), pa je tako služila da zastraši sve koji su tu prolazili, a ne samo Srbe. U zidove kule koja ima gotovo kvadratastu osnove uzidano je 952 lobanje.
Godinama je kula propadala, a mnoge lobanje su vremenom odnesene da bi se pristojno sahranile, dok su neki navodno smatrali i da su to impresivni suveniri. U svakom slučaju, tek posle oslobođenja Niša od Turaka 1878. godine krenuli su prvi pokušaji da se ovaj spomenik zaštiti. To je išlo u nekoliko etapa, a 1892. godine oko kule je sagrađena kapela. U kuli je danas preostalo samo 58 lobanja, a za jednu se smatra da je baš to lobanja vojvode Stevana Sinđelića lično, pa je ona posebno izložena.
Ćele-kula
Ćele-kula
Moj otac pored lobanje za koju se kaže da je od vojvode Stevana Sinđelića
Mada u Nišu ima još puno toga da se vidi i poseti, nama se dan već polako približavao kraju, tako da smo se uputili ka Leskovcu gde imamo rodbinu. Malo nam je bio problem da pronađemo pravi put, ali smo posle izvesnog lutanja po periferiji Niša uspeli da se dokopamo autoputa i tako se prebacimo do Leskovca.
Priče o Leskovcu i okolini planiram da ispričam nekom drugom prilikom, kao vrstu omaža delu mog porekla, tako da sada mogu samo da prijavim da smo kao i uvek i ovom prilikom uživali u druženju sa rodbinom, a takođe smo i jeli divan roštilj po kome je Leskovac poznat. To uopšte nije malo.
Posle jednog dana provedenog sa rodbinom, sa svojim roditeljima sam nastavila put i kraći obilazak jednog dela Srbije. Prvo smo se autoputem uputili na sever, prošli pored Niša, a onda kod Paraćina sišli sa autoputa i krenuli ka istoku.
Ovde put praktično ide u pravcu zapad-istok i dok se tu prolazi sa desne strane se lepo vidi planina Rtanj.
Rtanj
Rtanj je jedna potpuno posebna planina. Mislim da ima više legendi vezanih za ovu planinu nego i za ijednu drugu u Srbiji. Za početak se priča da je u samoj planini neki čarobnjak sakrio veliko blago, što verovatno ima veze sa činjenicom da su Sasi (pripadnici germanskog plemena) koji su bili veoma vešti rudari ovde došli u 13. veku kada je rudarstvo u Srbiji počelo ozbiljnije da se razvija. Takođe, dok sam ranije sa planinarima ovde dolazila čula sam da se priča da je ovo jedino mesto u Srbiji koje je Hitler (tajno) posetio tokom Drugog svetskog rata (zvanično mu nikada nije ni palo na pamet da ovde dolazi), zatim se priča da ovde ima više pojava loptastih munja nego bilo gde drugo u Srbiji, a i šire. U skorije vreme, tačnije 2012. godine kada je trebalo da dođe do apokalipse zbog kraja kalendara Maja, Rtanj je postao i međunarodno poznato mesto na kojem može da se preživi kraj vremena, tako da je tada čak i puno stranaca došlo u Srbiju i specifično na planinu Rtanj. Preživeli su, ali i mi koji tada nismo bili na Rtnju.
Svemu ovome verovatno doprinosi i izgled same planine koji je u dobrom delu piramidalnog oblika, što se vidi na gornjoj slici, a taj oblik je kroz istoriju, s pravom ili ne, uvek privlačio ljude koji su mu pripisivali magijsko-ezoterično-duhovna svojstva. Tako se, na primer, iznad Doline kraljeva u Egiptu nalazi planinski vrh koji je takođe piramidalnog oblika i upravo je iz tog razloga lokalitet Doline kraljeva i izabran da bi se tu sahranjivali egipatski faraoni. Tamo gde nije bilo prirodnih piramida, pravljene su veštačke (Egipat, Meksiko, Gvatemala, Grčka, Italija, Sudan, …)
Mi smo ovom prilikom suštinski samo prošli pored planine, ali smo ipak i napravili pauzu u gotovo nezaobilaznom restoranu/motelu pored puta u podnožju planine gde imaju dobru gibanicu i fantastično kiselo mleko. To se ne propušta.
Naš prvi obilazak ovog dana bio je kod naselja Gamzigrad koje je deo grada Zaječara. U neposrednoj blizini ovog naselja nalazi se arheološki lokalitet Felix Romuliana koji je na Uneskovu Listu svetske baštine upisan pod nazivom „Gamzigrad-Romuliana“. U pitanju su ostaci dvorskog kompleksa koji je tokom kasnog rimskog perioda, tj., negde krajem 3. veka nove ere i početkom 4. veka podigao car Gaj Galerije Valerije Maksimijan. Naziv Felix Romuliana je ovoj palati dat u čast majke imperatora Galerija koja se zvala Romula.
Uzgred, ovaj imperator je ostavio i veoma značajna zdanja u Solunu o čemu sam već pisala (https://www.svudapodji.com/solun-3/).
Felix Romuliana – ulaz u dvorski kompleks
Felix Romuliana – detalj sa zidina koje opasavaju dvorski kompleks
Felix Romuliana – deo zidina koje opasavaju dvorski kompleks viđen iznutra
Imajući u vidu da je Galerije pre nego što je postao rimski imperator bio vojni zapovednik, pretpostavlja se da je on svoj vojnički duh preneo i na Felix Romulianu pošto je dvorski kompleks opasan zidinama duž kojih je raspoređeno 20 kula. Unutar ovog prostora oivičenog zidinama, nalaze se ostaci palate, bazilika, hramova, termi i drugih objekata.
Najimpresivniji su svakako ostaci palate, pošto tu osim zidova postoji i sačuvan atrijum sa stubovima i fontanom, što pomaže za bolju vizualizaciju kako je to nekada možda moglo da izgleda.
Felix Romuliana – palata
Felix Romuliana – palata
Felix Romuliana – atrijum palate
Felix Romuliana – atrijum palate
U Felix Romuliani su pronađeni i brojni mozaici, ali su nam 2006. godine rekli da su oni najvažniji preneseni u Narodni muzej u Zaječaru, tako da osim nekih manjih ostataka, nisam primetila ništa drugo impresivnije.
Felix Romuliana – palata – manji ostaci mozaika
Građevine koje se vide na ovom lokalitetu nisu rekonstruisane da se ne bi narušila njihova autentičnost, tako da uglavnom mogu da se vide donji delovi originalnih građevina.
Felix Romuliana - ostaci brojnih građevina
Felix Romuliana – ostaci brojnih građevina
Šetajući po lokalitetu neprestano sam se divila okolini koja je krajem maja bila izrazito zelena. Dan je takođe bio savršen – sunčan, ali ne previše vruć, tako da je bilo istinski lepo šetati po mekanoj travi koja raste između arheoloških ostataka. Mi smo u tom trenutku bili jedini posetioci koji smo šetali po lokalitetu (bilo ih je još nekoliko koji su sedeli u kafeu) i osim naših povremenih komentara mogle su da se čuju još samo ptice.
Felix Romuliana – ostaci građevina i talasavi brežuljci koji okružuju ovaj lokalitet
Moram priznati da mi je ostao utisak da je ovo ipak bila prilično površna poseta Gamzigradu, pre svega zato što nismo otišli u Zaječar i u tamošnji Narodni muzej, a takođe i zato što nismo otišli do obližnjeg brda Magura, oko 1 km od glavne kapije Felix Romuliane. Razlog za uopšte odlazak na ovo brdo jeste da se tamo nalaze dve humke (tumulusi) koje zapravo predstavljaju memorijalni kompleks imajući u vidu da je Galerije, koji je umro u Sofiji (Bugarska), sahranjen upravo ovde gde i njegova majka. Štaviše, oni su na brdu Magura spaljeni i ujedno je obavljena njihova apoteoza, tj., deifikacija, što znači da su proglašeni za bogove. Pretpostavlja se da je Galerije poslednji rimski car koji je proglašen za boga.
Nas je posle ovoga put proveo kroz Zaječar (dakle, bez zaustavljanja), a onda smo se odvezli dalje u pravcu Negotina i Kladova.