Srbija, 2006, 3. deo (Tekija, Lepenski vir, Golubac, Požarevac, Smederevo)
Nakon što smo se kolima prevezli ka severu od Zaječara do Kladova, moji roditelji i ja smo u ovom gradiću skrenuli levo i nastavili put dalje tako što smo pratili dolinu Dunava u uzvodnom pravcu.
U ovom delu toka Dunava na drugoj obali reke je Rumunija, a nedaleko od gradića Kladova se nalazi i velika hidrocentrala koju i dele ove dve susedne zemlje.
Nekih 30-ak kilometara dalje, kod sela Tekija, odmah s desne strane puta u pravcu Golupca, nalazi se spomenik Koči Anđelkoviću koji je projektovao poznati i plodni srpski arhitekta Momir Korunović. Na spomeniku piše: „Na ovom mestu godine 1788, u borbi za slobodu srpskog naroda nabijeni su na kolje prvi vesnik slobode posle vekovnog ropstva kapetan Koča Anđelković sa drugovima.”
Naime, tokom Austrijsko-turskog rata (1788-1791.), srpske dobrovoljce koji su se borili na strani Austrijanaca predvodio je Koča Anđelković. Njemu je zbog uspešnosti i hrabrosti, austrijski car Josif II dodelio čin kapetana i zato se ovaj istorijski lik takođe često označava i kao Koča kapetan ili kapetan Koča, a po njemu je i teritorija Srbije koja je bila oslobođena tokom ovog rata nazvana „Kočina krajina“ obzirom da je on nju i osnovao, a i upravljao njome pre svoje smrti.
Međutim, njega su na jesen 1788. godine Turci uhvatili i odveli u Tekiju gde su ga prvo mučili, a onda u novembru i nabili na kolac zajedno sa njegovih tridesetak saboraca. Nabijanje na kolac je posebno mučna verzija ubijanja zatvorenika, a u našim krajevima su Turci to koristili pre svega kao metodu zastrašivanja i radi obeshrabrivanja ponavljanja dela zbog kojih je data osoba ovako ubijena.
U svakom slučaju, smatra se da je mesto na kojem se ovo odigralo upravo ovde gde se nalazi spomenik. S druge strane, bez obzira na ovu jezivu smrt, nasleđe Koče Anđelkovića i Kočine krajine je ogromno u srpskoj istoriji, jer je na izvestan način utrlo put Karađorđu, vođi Prvog srpskog ustanka (1804-1813.), čime je pokrenut proces oslobađanja Srbije od Turaka.
Nekoliko kilometara dalje ponovo postoji mesto pored puta gde se treba zaustaviti, ali potpuno drugim povodom. Naime, to je jedan veoma dobar vidikovac odakle se pruža divan pogled na deo Đerdapske klisure koji se zove Kazan.
Dunav ovim putem teče hiljadama godina, ali je do izgradnje hidrocentrale Đerdap (započeta 1964, a završena 1972. godine) ovde bio značajno plići i ono što se sada vidi u ovoj klisuri je zapravo jedno veliko akumulaciono jezero. Uzgred, Đerdapska klisura se zove i Gvozdena kapija, na rumunskom je to Porțile de Fier, pa otud i zvanični naziv hidrocentrale na engleskom jeziku – Iron Gate.
Ako se bolje zagledaju detalji, može se na samoj obali sa rumunske strane videti manastir Mrakonija.
Posle ovog zaustavljanja na vidikovcu nastavili smo do Donjeg Milanovca, tačnije do jednog većeg lokalnog hotela pored Dunava. Tu smo uzeli sobe, a posle rane večere, moji roditelji su već bili spremni za spavanje jer su bili dosta umorni imajući u vidu da su tada bili u svojim sedamdesetim godinama. Ipak dogovorili smo se da dok je još dan budemo svi zajedno u jednoj sobi da se oni ne bi uspavali previše rano (pogotovo tata), tako da smo prvo malo čavrljali, a onda dok su oni gledali televiziju, ja sam sa terase snimala Dunav i prizore koji su se tu videli.
Isti prizor, preko puta sobe, koji sam fotografisala predveče, a to je bila slika Dunava i brda sa rumunske strane, slikala sam i ujutru, pa mi je pregledajući fotografije bilo zanimljivo videti to uz dva različita svetla.
Posle ranog doručka, seli smo u kola i 15-ak kilometara dalje sišli sa glavnog puta da bismo posetili veoma značajan arheološki lokalitet – Lepenski vir. Malo smo poranili tako da smo morali da sačekamo da se mesto otvori, ali je prednost bila da je bio maj, rano ujutru i mi smo bili jedini koji su ovde u to doba došli u obilazak. Ponovo su osim naših glasova mogle da se čuju još jedino ptice.
Na samom ulazu se nalazi i omanji etno-park, a zapravo nekoliko kuća koje predstavljaju primer tradicionalne arhitekture, što se i vidi na gornjoj slici. U tom delu može da se vidi i da je ovaj lokalitet takođe odmah pored Dunava, dok je sa druge strane, veoma blizu, Rumunija.
Od ovog etno-parka do samog arheološkog nalazišta treba da se prošeta jednom finom, širom pešačkom stazom koja vodi između zelenila.
Lepenski vir je jedno od najvećih i najvažnijih praistorijskih lokaliteta iz perioda srednjeg i mlađeg kamenog doba, odnosno pokriva period od oko 9500. godine pre nove ere do oko 5500. g. p.n.e. To je ujedno i najstarije, tj., prvo plansko naselje u Evropi.
Lokalitet je otkriven 1960. godine i do danas je otkriveno sedam sukcesivnih naselja i preko sto objekata, i stambenih i sakralnih. Osim toga, ovde su pronađene i kamene skulpture sa ljudskim i životinjskim likovima, grobovi i razni sitni predmeti napravljeni od kamena i jelenskog roga.
Inače, ova kultura nije postojala samo na ovom mestu već obuhvata šire područje i na današnjoj srpskoj i na rumunskoj strani. Štaviše, na rumunskoj strani se nalazi i litica Treskavac koja je predstavljala svetu planinu i čuvara ovog naselja. Ustanovljeno je da u kratkom periodu tokom proleća Sunce izlazi tačno iza ove stene u odnosu na originalno mesto gde je naselje otkriveno (pomereno je 1970-ih godina zbog formiranja akumulacionog jezera), što je olakšavalo utvrđivanje početka perioda toplog vremena.
Kada smo moji roditelji i ja došli ovde 2006. godine lokalitet je specijalnom konstrukcijom bio dobro zaštićen od atmosferskih uticaja i po drvenim platformama je moglo da se prošeta preko delova lokaliteta da bi se bolje videli. Međutim, u međuvremenu (2010. godine) postavljen je nov stakleni krov i Lepenski vir sada blista novim sjajem.
Nekih 40 km dalje uz Dunav dolazi se do tvrđave Golubac koja se uzdiže iznad Dunava.
Za početak, Dunav je ovde neverovatno širok (valjda da se psihički spremi pre nego što uđe u uzanu Đerdapsku klisuru) i razdaljina između njegove dve obale na ovom mestu je oko 5 km!
Dok smo stajali ovde na obali i divili se širini Dunava, tata mi je skrenuo pažnju na jednu veliku belu stenu koja viri iz Dunava, a nalazi se dalje, na rumunskoj strani. Stena se zove Baba-kaj i ona je kao i naziv ove tvrđave vezana za jednu legendu. Za početak tvrđava Golubac ima različite nazive na više jezika, ali je u svakoj verziji u osnovi imena reč – golub. A što se legende tiče (koja svakako potiče iz perioda nakon osnivanja tvrđave), ona kaže da je nekada ovde živela jedna veoma lepa devojka koja se zvala Golubana. Glas o njenoj lepoti se proširio, tako da je jedan turski paša poželeo da je uzme u svoj harem. Ona je odbila, a on je za kaznu okovao za stenu koja viri iz Dunava ne bi li se pokajala, ali je ona tu i izdahnula. Navodno (po legendi), „Baba-kaj“ na turskom znači „pokaj se“, pa je tako stena dobila ovaj naziv, a tvrđava je nazvana po devojčinom imenu.
Ako bolje pogledate prvu sliku koja prikazuje Golubac, videćete da put vodi kroz tunel koji je probijen kroz stenu na vrhu koje se uzdižu zidine i kule ove tvrđave. Taj tunel se delimično vidi i dole desno na sledećoj slici.
Mada je na ovom mestu postojalo naselje još u doba starih Rimljana, srednjevekovna tvrđava je sagrađena u 14. veku. Njom su upravljali razni osvajači, a konačno je oslobođena 1867. godine za vreme vladavine kneza Mihaila Obrenovića.
Tvrđava obuhvata 10 kula i ima dve kolske kapije koje su takođe korišćene za prolazak asfaltnog puta.
Ja sam u opisu fotografija naglasila da su snimane 2006. godine, pošto je u međuvremenu došlo do renoviranja ove tvrđave i ona je sada u značajno boljem stanju, a taj projekat je završen 2019. godine. Koliko sam čitala sada i asfaltni put više ne ide ispod tvrđave, već je napravljen novi tunel za prolazak vozila. Drugim rečima, treba ponovo ići u Golubac.
Posle zaustavljanja kod Golupca, nastavili smo dalje ka Požarevcu. Naime, moj tata je poželeo da ide na grob Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije, jer je on sahranjen u okviru porodičnog imanja koje porodica Milošević ima u Požarevcu. Ja sam lično apsolutno politički nezainteresovana i neutralna, ali želja mog oca je za mene bila sasvim dovoljna. Međutim, kada smo stigli u Požerevac, naišli smo na izvesne probleme. U gradu naravno ne postoje table koje pokazuju gde se nalazi kuća porodice Slobodana Miloševića, tako da smo morali da zastajemo i da pitamo prolaznike. Kako će se ispostaviti, u početku smo uglavnom nailazili na one koji očigledno nisu bili simpatizeri bivšeg predsednika, a koji su smatrali da je dobar štos da nam daju pogrešna uputstva i da nas tako zavlače. Ipak, uz strpljenje i istrajnost, uspeli smo da nađemo šta smo hteli i tata je bio zadovoljan.
A onda smo se za kraj uputili u Smederevo gde se nalazi poznata Smederevska tvrđava.
Smederevska tvrđava je srednjevekovno utvrđenje koje je u drugoj četvrtini 15. veka na ušću reke Jezave u Dunav sagradio despot Đurađ Branković, tadašnji vladar Srbije. Tvrđava ima veoma jednostavnu, trouglastu osnovu – s jedne strane protiče Dunav, s druge reka Jezava, a treću stranu zidina prati veštački šanac.
Po tome da je ravničarsko utvrđenje, Smederevska tvrđava je jedinstvena u okviru srpske srednjevekovne arhitekture, a njena veličina je čini jednom od najvećih tvrđava u Evropi.
Međutim, u aprilu 2006. godine su u Srbiji bile velike poplave i tako se, između ostalog, Dunav izlio kod Smedereva i tvrđava je tom prilikom bila poplavljena. Kada smo mi ovde došli u maju 2006. godine, voda se već povukla, ali je iza sebe ostavila velike naslage mulja koji je prilikom naše posete dosta smrdeo, a i pošto nije bio raščišćen, nije bilo ni mogućnosti da se uđe u tvrđavu. Drugim rečima, mi smo tu samo malo osmotrili ovo utvrđenje spolja i utisak je bio daleko od impresivnog.
U okviru tvrđave, na njegovom severnom temenu, postoji takozvani Mali grad koji je konzerviran i restauriran, i koristi se za razne kulturne i sportske manifestacije, dok se ostatak tvrđave zove Veliki grad i on je za sada ostavljen na milost i nemilost vremenu. Pošto je originalno bila veoma dobro sagrađena, a takođe i korišćena, održavana i dograđivana vremenom, istorijski gledano, tvrđava se dosta dobro držala sve do 20. veka kada je prilično razorena tokom Prvog i Drugog svetskog rata.
U svakom slučaju, kada smo je mi posetili 2006. godine mogli smo da vidimo samo spoljne zidine i kule u dosta trošnom stanju.
Mada je bilo tek rano popodne, a dan prijatan, ipak smo mi rešili da ovde i završimo sa svojim obilascima. U krajevima i mestima kroz koje smo prolazili postoji mnoštvo drugih zanimljivosti, ali ja sam ovom prilikom napravila izbor tek nekih koje sam godinama ranije planirala da obiđem. Na kraju smo svo troje bili veoma zadovoljni i putovanjem, i obilascima (sa izuzetkom Smederevske tvrđave), ali i vremenom koje smo zajednički proveli. To je svakako posebno prijalo mojim roditeljima koji su uvek najsrećniji bili u društvu svoje dece. A ja sam bila posebno srećna jer sam im priuštila tako veliko zadovoljstvo. U svakom slučaju, dakle, veoma zadovoljni i srećni, vratili smo se na autoput ka Beogradu, a nekih sat vremena kasnije smo bili i kod kuće.