Srem 2021, 1. deo (Vojka, Stara Pazova, Golubinci)
Prva verzija ovog putovanja mi se pojavila pre skoro dve godine. Vreme je prolazilo, a izlet je dobijao na zamahu – originalno sam planirala samo jedan dan obilazaka, a na kraju sam došla do raspoređivanja veoma sveobuhvatnog obilaska ovog dela Srbije u tri dana, sa divnim odmorom u pauzama obilazaka. Ostaje da je moguće obići sve što sam videla i u toku jednog dana, ali čovek treba da se mentalno spremi za veliki broj utisaka.
Za početak, sledi okvirna mapa putovanja, ali sam na par mesta odustajala od nje i to iz veoma različitih razloga, o čemu će biti reči kada u okviru svoje priče dođem do tih odstupanja.
Područje koje sam obilazila u okviru ovog izleta opisala bih kao centralni deo istočnog Srema. Ja sam u obilazak krenula iz Beograda, pa je i opis puta i redosled obilazaka dat u skladu sa tim. Za početak sam se odlučila za stari put do Rume, a ne autoput. Autoputevi su za mene sjajni ako čovek ide daleko ili žuri, ali ako ide u opušteno obilaženje, onda više volim „stare puteve“.
Osim toga, sticajem okolnosti krenula sam početkom juna i to kada je vreme bilo idealno – suvo, uglavnom sunčano, ali još uvek ne letnje vrelo, kao što ponekad zna da bude u ovo doba godine.
Vozeći kroz centar Zemuna, samo sam nastavila pravo i tako sam došla do Batajnice, a zatim i Nove Pazove. Dosta dugo nisam prolazila ovim putem i u tom periodu se okolina puta dosta izmenila. Više liči na jednu gotovo neprekidnu industrijski zonu. Ipak, nisam zažalila što nisam išla autoputem. Bilo je semafora i zaustavljanja, povremeno i pokoji kombajn koji se uputio ka nekoj njivi, tako da je to usporavalo kretanje, ali sam i dalje uživala. Kada vozim sporije, onda opušteno, a ipak bezbedno, mogu da gledam i levo i desno.
Na samom izlasku iz Nove Pazove postoji raskrsnica i tu sam skrenula u pravcu sela Vojka. Vrlo brzo se preda mnom ukazao zvonik crkve Sv. Nikole u ovom selu. Pošto nije bilo puno saobraćaja, samo sam stala malo sa strane i ne izlazeći iz kola kroz vetrobran slikala put pred sobom.
Ipak, pre nego što sam stigla do samog centra i crkve, glavni put iz Nove Pazove koji ulazi u Vojku dobija naziv ulice Braće Kočijašević i tu na broju 52 se nalaze kuća, ambar i kotobanja koji su pod prethodnom zaštitom države. Kapija je bila zaključana, ali sam sa ulice mogla da vidim neke delove i da zaključim da u kući sada niko ne stanuje.
Za ambar postoji podatak da je sagrađen 1920. godine, a znaju se i imena majstora koji su ga gradili. Mada očigledno ovaj spomenik kulture nije u blistavom stanju, on je ipak važan primerak narodnog graditeljstva i jasno predočava ekonomski položaj i ukus vlasnika iz prve polovine 20. veka.
Sledeći objekat u okviru mog obilaska bila je srpska pravoslavna crkva Sv. Nikole.
Prišla sam kolima bliže crkvi, ostavila ih na parkingu, a onda i obišla samu crkvu.
Ova crkva koja ima status spomenika kulture sazidana je 1857. godine kao jednobrodni hram. Na istočnoj strani ima polukružnu apsidu, a na zapadnoj strani se uzdiže toranj.
U unutrašnjosti crkve dominira ikonostas čiji je kostur napravljen u vidu drvene rezbarije, dok su ikone oslikane u drugoj polovini 19. veka.
Preko puta crkve postoji maleni trg i park, a videla sam i neki kafe, ali mi je bilo previše rano da bih već pravila pauzu, pa sam samo nastavila sa izletom, jer oko 0,5 km dalje u pravcu Stare Pazove postoji još jedna seoska kuća koja treba da se pogleda. U pitanju je nepokretno kulturno dobro od velikog značaja (u okviru kategorizacije spomenika kulture u Srbiji 2. nivo po značaju).
Ova kuća je podignuta krajem 19. veka. Posebno mi je bila zanimljiva ulična fasada, a specifično zabat na kojem se još uvek mogu videti ostaci boje, uz mnoštvo različitih dekorativnih detalja.
Sa strane ulice postoji ulaz, a takođe se u kuću može ući i iz dvorišta, odnosno preko trema koji se pruža duž objekta.
Mada je i ovde delovalo da niko ne živi u kući, ipak sam se uhvatila za bravu kapije koja vodi u unutrašnje dvorište i ispostavilo se da je kapija otvorena. Samo što sam krenula da otvaram kapiju iz dvorišta je dojurilo nekakvo crno kuče koje je krenulo da ljutito laje na sav glas, a ja sam brže-bolje zatvorila metalnu kapiju. Pošto sam visoka, preko ograde sam fotoaparatom slikala dvorište i tu se malo bolje može videti i trem kuće, kao i samo dvorište.
Sledeće mesto u okviru mog obilaska ovog dela Srema bio je gradić Stara Pazova. Prvo sam našla zgodno mesto za parkiranje, a onda sam krenula u obilazak centra peške.
Prvo sam svratila u gradski park gde se odmah naiđe na spomenik Narodnom heroju Janku Čmeliku. Spomenik je klasifikovan kao znamenito mesto, a podignut je 1948. godine. Janko Čmelik (1905-1942) je bio Slovak koji se kao član Komunističke partije Jugoslavije borio tokom Drugog svetskog rata protiv Nemaca i njihovih lokalnih parnjaka, tj., ustaša. Naime, tokom 2. sv. rata, Srem je pripao Nezavisnoj državi Hrvatskoj, marionetskoj državi nacističke Nemačke, kojom je upravljala fašistička, ultranacionalistička ustaška organizacija. Upravo su ustaše uhapsili Čmelika i posle neopisivo užasnog mučenja su ga i streljali. (Uzgred, čak su i sami nacisti veoma često bili užasnuti postupcima ustaša.) Čmelik je već 1943. godine proglašen za Narodnog heroja.
Na istoj strani ulice, u nastavku prema glavnoj raskrsnici u gradu, nalazi se i Slovačka evangelistička crkva koja je podignuta 1771. godine. Ova crkva predstavlja nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.
Nažalost, u vreme moje posete crkva je bila zatvorena, pa nisam mogla da je posetim, pa sam to svakako ostavila za neku drugu priliku kada budem „dopunjavala“ svoj obilazak ovog dela Srbije.
U svakom slučaju, crkva je sagrađena kao jednobrodni hram sa baroknim zvonikom, a to se lepo videlo sa druge strane ulice. Crkva se inače nalazi na jugozapadnom uglu glavne raskrsnice u gradu.
Za sada sam se uputila do rodne kuće Janka Čmelika koja se nalazi u ulici istog imena, ali je i ona bila zatvorena.
Narednog dana su mi u muzeju u Rumi rekli da je verovatno trebalo da se najavim turističkoj organizaciji Stare Pazove, pa bi došao neko da mi otvori kuću jer je ona veoma zanimljivo organizovana. Naime, kako su mi rekli, izložba etnološkog karaktera je organizovana u tri sobe: slovačka, srpska i hrvatska soba, jer mada veoma dugo žive zajedno svaki od ovih naroda ima svoje specifične odlike. To svakako zvuči inspirativno da ponovo dođem i ovde. Za sada sam morala da se zadovoljim slikanjem unutrašnjeg dvorišta preko ograde.
Onda sam se okrenula i uputila nazad u pravcu centra i glavne raskrsnice u gradu, ali sam sada išla nešto drugačijom putanjom. Tako sam naletela na jedan oldtajmer. Bilo mi je impresivno kako je uglancan, pa sam se zaustavila da bih ga fotografisala.
Taman kad sam ga slikala, vlasnik je izašao iz kuće kod koje su kola bila parkirana, pa mi je veoma ponosno ponudio da fotografišem i unutrašnjost jer „sve je od drveta“. To sve meni ništa mnogo ne znači, ali sam prihvatila ponudu, pa sam slikala i unutrašnjost.
A zatim sam sela u jedan kafe na koji sam naišla i tu se malo odmorila i okrepila. Posle te prijatne pauze, vratila sam se do glavne raskrsnice u gradu, a tu se nalaze dve bitne zgrade. Na severoistočnom uglu je Zgrada štedionice veleposednika Nikole Petrovića u kojoj se danas prigodno nalazi filijala Poreske uprave u Staroj Pazovi.
Zgrada je podignuta 1905. godine i danas predstavlja nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Naime, zgrada je sagrađena za poslovne i stambene svrhe i zajedno sa zgradom preko puta predstavlja lep primer građanske arhitekture sa početka 20. veka.
Dakle, preko puta, na jugoistočnom uglu, nalazi se još jedno nepokretno kulturno dobro od velikog značaja – Zgrada hotela „Srem“ koja je takođe sagrađena 1905. godine kada se zvala hotel „Petrović“.
Odavde sam otišla do kola jer sam se njima prebacila skoro 1 km istočno od glavne raskrsnice, pošto se tu nalazi crkva Sv. Ilije. Sama crkva se renovirala u vreme mog obilaska, ali ona nije ni bila predmet mog interesovanja, već se to odnosi na vodicu-zavetnu kapelu posvećenu Sv. Iliji.
Naime, na mestu gde se nalazi kapela postojao je bunar gde su ljudi redovno dolazili. U nekom trenutku je pored bunara podignut prvi hram koji je krajem 18. ili početkom 19. veka dobio oblik kapele od dasaka pokrivene šindrom. Kapela koja se danas na ovom mestu vidi napravljena je oko 1850. godine i zanimljiva je priča vezana za njen nastanak. Naime, po predanju, postojao je neki čobanin Ilija Križan koji je bio bolestan, a onda mu je u san došao Sveti Ilija i rekao mu da se umije vodom sa ovog mesta. Pošto je tako i uradio, čobanin Ilija je ozdravio, pa je rešio da kao znak zahvalnosti sazida ovu kapelu.
Kapela je obnovljena krajem 19. veka, a zatim i ograđena. Bunar više ne postoji na ovom mestu, a i sama kapela se retko koristi jer je dosta mala za bogosluženje.
Ovim sam završila obilazak Stare Pazove, a sledeće mesto po mom planu je bilo selo Golubinci. Pod normalnim okolnostima se od glavne raskrsnice u Staroj Pazovi krene putem ka zapadu i prvo mesto na koje se naiđe, 8 km dalje, jesu upravo Golubinci. Međutim, u junu 2021. godine tim putem se nije moglo ići jer se pravio prelaz preko nove železničke pruge, pa sam zato morala da idem preko Inđije i sela Lukovo. To mi nije bio nikakav problem, a posebno mi je bilo zanimljivo da sam ponovo naišla na onaj oldtajmer, ali je ovaj put on bio na šlepu, sa sve vlasnikom za volanom kola i nekuda su ga prevozili. Uspela sam da ga slikam tokom vožnje pošto smo išli relativno dosta sporo.
Put iz pravca Inđije doveo me je direktno do jednog od spomenika kulture koji me je posebno zanimao jer je u pitanju nepokretno kulturno dobro od velikog značaja, a konkretno mislim na Dvorac „Šlos“.
Prvo da kažem da bez obzira na naziv, kao što se vidi sa slike, ovo nije dvorac u kojem su živeli kraljevi, već je u pitanju veća gospodska/vlastelinska kuća koja je služila kao administrativna zgrada i za smeštaj oficira i njihovih porodica, pošto je trebalo obezbeđivati granicu Austro-Ugarske. Dvorac je sagrađen u drugoj polovini 18. veka, a najčešće se u vezi sa njim pominje priča o tajnoj ljubavi Ludviga van Betovena i žene jednog od tih oficira. Bez obzira na razno ispredanje priča, koliko sam uspela da iskopam zapravo ne postoje nikakvi dokazi o bilo kakvoj njihovoj romantičkoj vezi, ali to ne sprečava ljude, pogotovo one koji rade u turizmu, da dižu prašinu oko toga. Čak su pronašli i neki njen kuvar, pa su iz njega izvukli jedan recept za kolače koji je trebalo da se promovišu prošle godine, ali je izgleda sve propalo zbog pandemije korone ili je makar odloženo.
Kad sam već kod kolača, tražila sam i da li postoji neki recept koji je posebno vezan za Srem, ali se ispostavilo da u Sremu, kao uostalom i u čitavoj Vojvodini, postoji jedna velika mešavina uzajamnih uticaja imajući u vidu mnoštvo različitih naroda koji tu žive već vekovima, a sve je uglavnom gastronomska slika Srednje Evrope. Ipak, negde sam pročitala da se u Sremu štrudle prave češće nego u drugim delovima Vojvodine, pa me je to inspirisalo da sebi po povratku sa puta napravim štrudlu sa makom, a onda je to i divan povod da dam svoj recept za ovu predivnu poslasticu.
Štrudla s makom
Testo:
* 100 g putera
* pola svežeg kvasca (25 g)
* 1 kašičica šećera
* 1 šoljica mlakog mleka
* 400 g brašna (tip 500)
* malo soli
* 2 jaja
* 75 g šećera
Fil:
* 2 šoljice mleka
* 1 kašika meda
* 1 vanilin-šećer
* 300 g samlevenog maka
* 2 kašike suvog grožđa ili kandirane kore od voća (ja sam koristila svoj domaći džem od grožđa)
* 1 kašičica cimeta
Premaz:
* 2 kašike putera
Kvasac se istopi u mlakom mleku u koje se doda šećer. Zatim se spoji sa istopljenim puterom, a onda i sa brašnom i solju. Testo se zamesi, a onda ostavi u posudu da se pokriveno diže pola sata.
Posle pola sata u testo se dodaju umućena jaja i šećer, pa se sve varjačom dobro muti dok ne krenu da se u testu pojavljuju mehurovi. Ovaj korak je pravi test jačine mišića, strpljenja, izdržljivosti i predanosti, ali ako se ne uradi kako treba, štrudla neće postići svoj maksimum. Kada se ti famozni mehurovi pojave, ponovo se posuda pokrije i testo ostavi da nadolazi još pola sata.
Pripremi se fil tako što se zagreje mleko u koje se stavi med i vanilin-šećer, a kad mleko proključa doda se i mak. To se fino muti da se malo „skuva“ i postane gusto, a zatim se doda voćni dodatak (koji uopšte nije obavezan), kao i cimet.
Nadošlo testo (prilično mekano) se razvije u pravougaonik da bude debelo oko 1 cm, a onda se fil rasporedi po njemu. Testo se urola po dužini i stavi ili na pleh ili u pravougaonu modlu tako da kraj testa bude na dnu. Zatim se sve to ponovo stavi da nadolazi još pola sata. Posle toga se štrudla premaže istopljenim puterom i peče na 180 stepeni oko 35 minuta.
Kada se štrudla iseče na kriške one treba da se pospu šećerom u prahu.
A sada da se vratim na priču o svom obilasku. Dvorac „Šlos“ je bio zatvoren kada sam tu bila i nisam sigurna da li se trenutno tu uopšte i organizuju posete, ali sam provirila kroz jedan otvoren prozor i zaključila da se unutra ipak obavljaju neki radovi, pa se nadam da će u skorije vreme ovaj prostor biti sređen i prilagođen za zainteresovane posetioce.
Zatim sam odšetala do lokalne crkve Vavedenja koja je takođe kategorizovana kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.
Crkva je sagrađena između 1784. i 1788. godine. Uzgred, Vavedenje označava ulazak (uvedenje) Bogorodice kao trogodišnjeg deteta u hram u Jerusalimu gde je roditelji posvećuju Bogu.
Crkva je jednobrodna građevina koja na istočnoj strani ima polukružnu apsidu, a na zapadnoj zvonik čija je osnova kvadrat postavljen uz osnovu glavnog broda.
Kod južnih vrata postoji i grobno mesto lokalnog paroha iz 1785. godine, što samo dodatno naglašava trajanje ovog hrama. Ovde sam imala sreću da sam naišla na sveštenika koji me je pustio unutra, jer se već spremao da zaključa crkvu. Videlo se da se u crkvi obavljaju neki radovi, a neke od ikona su evidentno bile odnesene na restauraciju, dok su na njihovo mesto bile postavljene reprodukcije.
Posle obilaska crkve, vratila sam se do svojih parkiranih kola, a onda njima nastavila dalje sa obilaskom Golubinaca. Golubinci nisu veliki selo, ali sam sada želela da vidim neke zanimljive kotobanje, a one su se nalazile na različitim krajevima sela, pa je bilo ipak mudrije da ja to sve obavim kolima.
Za početak, kotobanja je tradicionalno skladište za kukuruz u klipu koje najčešće ide po dužini i ranije je upravo dužina kotobanje odražavala ekonomski položaj vlasnika. Uz kotobanje najčešće idu i ambari koji su drvene ostave često u okviru kotobanja i u kojima se čuva žito, tj., zrna žitarica. Imajući i vidu da je ovo izrazito poljoprivredno područje, postoji veliki broj i kotobanja i ambara, ali su neki od njih posebno važni.
Prvo sam otišla do Šimanovačke ulice (put ka Popincima). Po raznoj dokumentaciji se pominju tri broja, 21, 124 i 130. Ja sam se odvezla do broja 130, pa sam tamo pronašla šta me je zanimalo. Ovde je već bilo jasno da ljudi žive, a ja nisam htela da ih uznemiravam, pa sam preko ograde slikala ambar sa kotobanjom. Ambar i kotobanja potiču iz 1876. godine i kategorizovani su kao spomenik kulture. Postavljeni su na zidove od opeke, a razdvaja ih šupa.
Posle kraćeg zadržavanja ovde, odvezla sam se i do Pazovačke ulice (praktično put koji spaja Staru Pazovu i Golubince) jer se tamo nalaze dva ambara sa kotobanjom i oba su kategorizovana kao nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja. Kod prvog takođe postoje oprečne informacije u vezi sa brojem, ali sam tamo na licu mesta videla da se radi o broju 68. U pitanju je jedna od najlepših građevina ovog tipa.
Objekat je izgrađen 1913. godine. Drveni ambar sa kotobanjom je postavljen na visoki sokl od opeke koji je iskorišćen za podrum, a zidana je i čeona strana (prema ulici) koja kao i čitav ambar i kotobanja obiluje mnoštvom detalja. Lako se uočavaju brojne niše, a postoje i pilastri sa lepim korintskim kapitelom.
Sudeći po novoj drvenoj kapiji koja prati motive sa zidanog dela ograde mislim da će ovde uskoro da se obavljaju konzervatorski radovi za kojima ovaj objekat plače. To sam posebno videla kada sam preko ograde snimila objekat, a onda ga pogledala bolje na ekranu fotoaparata. Trenutno je objekat u dosta tužnom stanju.
Pre nego što iskažem svoje mišljenje na temu ovakvog stanja spomenika, da ipak prvo pokažem još detalja kojima ovaj objekat obiluje. I do ambara i do kotobanje se dolazi preko ispusta-balkona, ali trenutno nedostaju stepenice koje su inače drvene. Zidovi ambara su napravljeni od vertikalno postavljenih drvenih dasaka koje su na sredini ukrašene krugom sa listom hrasta.
Kotobanja se nastavlja na ambar, ispred nje je dugačak trem, a sagrađena je od koso postavljenih drvenih letvica između kojih se nalaze razmaci, omogućavajući strujanje vazduha.
Mada mi je bilo veoma žao da je ovaj važan spomenik kulture u ovakvom stanju, moram da priznam da imam prilično razumevanja za takvo njegovo stanje. Kao prvo, Srbija je jedna tradicionalno siromašna zemlja. Drugo, kofa je bušna na hiljadu mesta i čak i ako nam se državni budžet zaista puni poslednjih godina, teško je odlučiti se koja rupa prva treba da se zakrpi. I konačno, mi kao narod nemamo baš običaj da obilazimo spomenike kulture u svojoj zemlji. Čini mi se da nas u proseku mnogo, mnogo više zanima hrana, eventualno priroda. Kada bi više ljudi ovde dolazilo, raspitivalo se, obilazilo, možda bi se onda i našla sredstva i za ovakva mesta. Kako stvari stoje, crkve se još i obnavljaju, jer ih ljudi češće posećuju, ali ambari i kotobanje su mnogo manje popularni.
Isto važi za još jedan ambar i kotobanju u istoj ulici, Pazovačka br. 42 koji su takođe kategorizovani kao nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja. Sagrađeni su 1921-1922. godine.
Ovde je situacija nešto bolja, barem spolja gledano. Ambar i kotobanja su deo imanja kojem pripada i kuća.
Ipak, glavni objekat ovde su ambar i kotobanja koji nadovezuju na ozidanu i omalterisanu devojačku sobu koja je okrenuta ka ulici. Čeona strana ove sobe ima zabat urađen u stilu seoskog baroka i ona oponaša kuću, tako da se smatra da su objekti građeni u isto vreme.
I ovde postoje brojni veoma lepi i dekorativni detalji urađeni u drvetu.
Osim toga ovaj objekat je bitan i zato jer prikazuje kako su se objedinjavali prateći objekti u odnosu na kuću kao glavni objekat na posedu gde se gledalo da se maksimalno iskoristi suženi prostor dvorišta koji je karakterističan za ušorena naselja u Sremu.
Sa ovim sam završila obilazak Golubinaca, pa sam se kolima uputila dalje u pravcu zapada. Sa desne strane sam osim polja u daljini videla i Frušku Goru.
A preda mnom je bio put...