Srem 2021, 2. deo (Donji Petrovci, Dobrinci, Kraljevci, Ruma-Borkovac)
Nakon što sam obišla Golubince od kojih je zapravo i krenula ideja o ovom izletu (selo koje je ima manje od 5000 stanovnika, nalazi se na samo 40 km od Beograda, a u njemu se nalazi čak PET važnih spomenika kulture različitih kategorija!) nastavila sam dalje po programu koji sam osmislila. Sledeće mesto je bilo selo Donji Petrovci (Доњи Петровци), a da bih došla do njega morala sam da sa glavnog puta skrenem levo u Putincima. Prvo sam se odvezla do crkve, jer put baš vodi do nje, a ona je kategorizovana kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.
Crkva je sagrađena na samom početku 19. veka i deluje veoma tipično i za to doba i za ovo podneblje. Sastoji se od jednog broda, barokni zvonik je prislonjen na zapadno pročelje, a na istočnoj strani je polukružna apsida.
Bočne fasade takođe imaju tipičnu dekoraciju koja između ostalog obuhvata i prozore, dok se u slepoj niši na južnoj fasadi koja prati formu prozora nalazi slika Sv. Nikole. Predstava sveca je postavljena iznad južnog ulaza u crkvu.
I ovde u unutrašnjem delu crkve dominira ikonostas čija je konstrukcija napravljena od bogato izrezbarenog drveta sa mnoštvom dekorativnih motiva. U okviru ikonostasa postoji oko pedeset ikona.
U crkvi sam zatekla sveštenika koji se spremao da je zaključa, pa sam iskoristila priliku i malo popričala sa njim. Ujedno sam ga pitala i da mi pojasni neke stvari u vezi sa par drugih spomenika kulture u Donjim Petrovcima, kao i u vezi sa nastavkom mog putovanja.
Dakle, dokumentacija koju sam konsultovala pre putovanja pokazuje da u Donjim Petrovcima postoji i vodenica iz 19. veka koja se vodi kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Međutim, kada sam pitala sveštenika, on mi je rekao da te vodenice nema u selu. Posle sam kao pravi neverni Toma pitala i neke žene u obližnjoj prodavnici, ali su mi one potvrdile da je nema uz dodatak da se jednostavno srušila.
Sveštenika sam pitala i za jedno lokalno nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja i tu mi je on fino objasnio gde se to nalazi. Naime, na obodu sela Donji Petrovci nalaze se ostaci rimskog grada Basijana. Ja sam se peške uputila do mesta odakle može da se „vidi“ Basijana, pošto je to sasvim blizu crkve, a uz put sam prošla i preko mostića koji vodi preko kanala Jarčina na kojem se i nalazila ona vodenica.
Uzgred, kanal Jarčina je naziv za sistem reka i kanala u Sremu čija je ukupna dužina 53 km. Kreće od Iriškog venca na Fruškoj Gori, a uliva se u Savu. Upravo kanal Jarčina čini južnu granicu arheološkog lokaliteta Basijana, dok put iz Putinaca vodi kroz sam arheološki lokalitet. Ipak, tu sa puta ne može u stvari NIŠTA da se vidi. Kada se lokalitet gleda iz ptičije perspektive (tj., na satelitskom snimku u okviru Gugl mape) sasvim jasno mogu da se razaznaju konture starih građevina, ali je do sada ovaj lokalitet veoma skromno istraživan. Očigledno je nadležnima jasno da je u pitanju veoma važno kulturno dobro, pa otud i njegova kategorizacija, ali temeljno istraživanje i konzervacija lokaliteta, kao i sve ostalo što ide uz to očigledno još nisu došli na red.
Prvo naselje je ovde osnovano u 1. veku nove ere, status grada (municipijuma) je Basijana dobila 124. godine i tako je funkcionisala do 6. veka. Posle Sirmiuma (današnje Sremske Mitrovice) bio je to najveći grad u rimskoj provinciji Panonija. Manja arheološka istraživanja su ovde obavljena krajem 19. i u prvoj polovini 20. veka, a pošto se lokalitet ne razvija zvanično i kako treba, nažalost povremeno tu dolaze lopovi koji vade površinske nalaze koje onda dalje preprodaju i na taj način mi kao zemlja i narod nepovratno gubimo ono što nam pripada.
Pošto ovde nisam imala više ništa da obilazim, vratila sam se do kola i onda krenula u pravcu za koji sam pretpostavljala da je dobar, a sveštenik mi je to i potvrdio. Naime, pre Rume ostala su mi još dva sela koje sam planirala da posetim, Kraljevci i Dobrinci, a prema mapi (Gugl) trebalo je da se vratim na glavni put, pa do Rume, pa onda sve okolo-naokolo. Bila sam sigurna da u praksi to mnogo lakše i logičnije ide i bila sam u pravu. Naime od Donjih Petrovaca do Dobrinaca postoji i znatno kraći, direktan put, ali je on od tucanika. Nikakav problem! Vozila sam sporo i pravila pauze da bih fotografisala. Uzgred, put prati kanal Jarčinu.
Već sam izašla iz sela i prešla preko nekog mostića kad sam se prvi put zaustavila. Bile su tu predivne bulke (Papaver rhoeas) koje ja obožavam. Još davnih dana, u detinjstvu, naučila sam da ne treba da se beru jer odmah uvenu, ali kada se vide u prirodi one toliko divno ukrašavaju svoju okolinu da svaki put uživam u njima sa nesmanjenim divljenjem. Kako ih je početkom juna 2021. po Sremu bilo dosta, često će se u okviru ovih priča pojavljivati na mojim fotografijama.
S druge strane se prostiru gotovo nepregledna polja žita.
Dakle, put od tucanika vodi do sela Dobrinci i tu on prelazi u asfaltiranu ulicu, pa sam tako došla do glavne raskrsnice sa jednim od glavnih puteva, a tu se nalazi i crkva Sv. Nikole. Ova crkva je kategorizovana kao kulturno dobro od velikog značaja.
Crkva je sagrađena u prvoj polovini 19. veka i sasvim je tipična za vojvođanske hramove iz tog perioda – jednobrodna građevina sa polukružnom apsidom na istoku i zvonikom iznad zapadnog dela crkve. U unutrašnjosti postoje zidne slike iz 1831. godine, dok su za ikonostas korišćeni delovi starog ikonostasa u kombinaciji sa rezbarijom i ikonama iz 19. veka. Ipak, ja to lično nisam videla, jer je crkva bila zatvorena. Zato sam samo obišla krug oko nje, pa sam slikala njeno pročelje gde iznad ulaza postoji prikaz Sv. Nikole.
I u Dobrincima postoji još jedan važno mesto, a u pitanju je arheološko nalazište Solnok čije je originalno ime Caput Bassianense. Tu su pronađeni ostaci rimskog utvrđenja iz 2. veka nove ere, uključujući i ostatke građevina i grobova. I ovo se na licu mesta ne vidi, mada i nije pored puta, već negde dalje ispod njiva prekrivenih usevima, a utvrđeno je da se ti ostaci prostiru na površini od 30 hektara.
Inače, upravo je ovo vojno utvrđenje u kojem se nalazilo sedište Legije II Adiutrix služilo radi obezbeđivanja grada Basijane koji se nalazilo oko 4-5 km istočno.
Prateći sada glavni put, ubrzo sam stigla i do sela Kraljevci i čijem centru se nalazi crkva Sv. Nikole koja je takođe nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.
Crkva je sagrađena u drugoj polovini 18. veka. I ona odražava stil svoje epohe, a ono što je meni bilo upadljivo u odnosu na prethodno viđene crkve jeste da se spolja može lako primetiti blago ispušteni prostor pevnica. Ovde sam imala dosta sreće da je sveštenik još uvek bio tu, pa osim što sam ušla u crkvu i razgledala je, ujedno sam malo i popričala sa njim.
Za početak, kao i obično, najupečatljiviji elemenat unutrašnjosti je ikonostas.
Za slikara koji je od 1792. do 1794. godine uradio ikone, skoro 60 njih, sam čula čak i ja. U pitanju je Jakov Orfelin (sredina 18. veka-1803), srpski barokni slikar. Doduše, oni koji se razumeju kažu da se on ovde u Kraljevcima nije baš proslavio, ali je svakako zanimljivo ovde doći i lično videti njegove radove.
S druge strane, zanimljivo je i to da je crkva bila znatno oštećena tokom 2. svetskog rata, pa su ikone privremeno bile čuvane u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Obnova je krenula tek oko 1971. godine, pa su posle toga Orfelinove slike vraćene na ikonostas. Sveštenik mi je pričao o ovome, a postoji i tabla sa zahvalnicom koja kaže da je neki stanovnik Kraljevaca koji se 1948. godine iselio za SAD dao svoj prilog za obnovu crkve od čak 10.000 američkih dolara (pre nego što pomislite da je to zanemariva suma, imajte u vidu inflaciju).
Zahvalivši se svešteniku na razgovoru, krenula sam da dalje tražim još jedno zanimljivo mesto. U pitanju je arheološko nalazište iz praistorije, tačnije, Velika humka-tumul. I ovo nalazište se nalazi u sred poljoprivrednog zemljišta, tačnije na jednoj privatnoj parceli, pa sam prvo tražila kako da dođem do njiva koje se nalaze iza niza privatnih kuća u selu. Našla sam jedan zemljani put i tako došla do tih njiva, ali to je ujedno i bilo to. Pošto se ovde radi o blagom uzvišenju, humki, ja sam odlučila da ovo blago uzvišenje sa drvećem koje se vidi na sledećoj slici proglasim za Veliku humku-tulum. Sasvim je moguće da sam totalno omanula, ali to u stvari i nema nikakvih posledica. Na kraju krajeva, služi kao prigodna ilustracija.
Tumul je naziv za veštačko uzvišenje, dakle humku, najčešće kružnog oblika koje se u praistoriji koristilo za sahranjivanje bilo kao individualno grobno mesto ili kao nekropola. Često su tumuli korišćeni za istu svrhu i kasnije. U čitavom Sremu, a i šire postoje brojni tumuli. Ono što je zanimljivo vezano za ovaj tumul je verovanje koje je sačuvano ovde u selu da je humka nastala kada je Kraljević Marko na tom mestu istresao zemlju sa opanaka.
Ovde sam rešila da završim sa obilascima ovog dana, mada je bilo rano popodne. Jednostavno sam sela u kola i odvezla se do hotela u kojem sam rezervisala sobu. U pitanju je jedan manji hotel severno od Rume koji ima „spa-centar“, a za koji sam dobila veoma dobre preporuke. Zato sam odmah po smeštanju u sobu otišla da se banjam. Više mi se sviđa da kažem tako nego da kažem da koristim usluge „spa-centra“. Bilo kako bilo ostala sam tamo par sati, a posle rane večere sam otišla i u kraću šetnju do obližnjeg veštačkog Borkovačkog jezera koje često zovu samo Borkovac.
Borkovačko jezero je veštačko akumulaciono jezero koje je ovde napravljeno pre oko 40-ak godina i njega najviše koriste pecaroši, mada leti na njemu može i da se kupa. Mene ništa od tih aktivnosti nije zanimalo, ali sam istinski uživala u mirnom predvečerju.
To veče sam legla prilično rano, pa sam se tako rano i probudila narednog dana. A dan je bio savršen: ni jednog oblaka na nebu, a prijatno sveže. Sišla sam na terasu hotela koja gleda na divnu gustu šumu i tu popila kafu. Sve je delovalo idealno osim... Mada veoma diskretno, sve vreme se sa zvučnika čula muzika, dok se na drugoj strani, u šumi, odigravao ozbiljan koncert brojnih ptica. Ne znam zašto ljudi imaju toliku potrebu za različitim „dešavanjima“, po meni često ometanjima. Ne mogu da sede i gledaju nešto što ih okružuje na miru, već toliko često gledaju u svoje aparate. Ne mogu da slušaju prirodne zvuke oko sebe, već imaju potrebu da im neka ljudska muzička tvorevina ispunjava prostor, mada najčešće nisu svesni ni nje... Eto, tako sam ja razmišljala ovo rano jutro dok sam sedela na toj terasi. Zato sam gledala da kafu popijem srazmerno brzo i da se spustim niz padinu da bih došla do šume i bila sama u tom blaženstvu prirodnih zvukova. Došlo je vreme za jednu lepu jutarnju šetnju. Slike ćete moći da vidite, a cvrkut ptica ovom prilikom možete samo da zamišljate. A bio je divan.
U okviru šume kod Borkovačkog jezera, postoje uređene pešačke staze, ali ima i prirodnih staza koje su nastale redovnim ljudskim prolaskom.
U pitanju je manja šuma koja je u nekim delovima prilično gusta i sa veoma visokim drvećem, dok kroz jedan deo prolazi kanal kojim se voda odvodi iz Borkovačkog jezera, pa je tu i veći prostor između drveća. Šetajući jednom neformalnom stazom oduševila sam se kada sam naišla na „buket drveća“.
Zatim sam izašla iz šume i krenula da pratim zemljani put koji ide duž istočne strane jezera. Uzgred, u čitavom ovom kraju ovi zemljani putevi se koriste i kao biciklističke staze, tako da postoje i biciklistički putokazi. Čak i u hotelu u kojem sam odsedala mogu da se iznajme bicikli, ali ja na ovakvim mestima više volim da pešačim.
Relativno rano ujutru jezero je bilo divno mirno. Osim mene, u lepoti mirnog jezera uživala je i jedna liska (Fulica atra).
Uskoro mi je postalo jasno šta je ona tu tražila tako rano: ispitivala je teren, pošto je trebalo da svoju decu povede u „šetnju“ po jezeru.
Ja sam nastavila sa šetnjom i uskoro sam naišla na jedan lep prizor sa bulkama.
Na drugoj obali jezera između drveća videle su se neke kuće koje je obasjavalo jutarnje sunce.
Međutim, za razliku od mirnog jutra u ljudskim domovima na zapadnoj obali jezera, na ovoj strani na kojoj sam šetala život se odvijao veoma aktivno, a ja sam služila kao svedok. Tako sam naišla na jednog lepog leptira. U pitanju je čkaljevac (Vanessa cardui).
A onda sam naišla na viline konjice. U pitanju je vrsta hitri konjic (Orthetrum cancellatum), što sam saznala kasnije.
Kada sam ih videla, nije mi bilo jasno da li je ista vrsta u pitanju ili ne. Kako se ispostavilo, jeste, ali ovde postoji polni dimorfizam (različite boje kod mužjaka i ženke). To je postalo sasvim jasno vrlo brzo jer sam ih slikala i dok su se parili, a oni su tom prilikom više puta uzletali i sletali, a da se uopšte nisu odvajali. Šta ti je ljubav!
I sa istočne strane jezera ima par manjih placeva sa kućicama i manje ili više uređenom okolinom. Tako sam naišla i na veoma lepo oblikovano drvo zove (Sambucus nigra) koju sam obično viđala kako džiklja u obliku velikog žbuna.
Ipak bilo je i delova gde se nisu videle kuće, mada je ovde sve uglavnom „urbanizovano na ruralan način“.
Tu su, naravno, ponovo bile i bulke.
Takođe sam naišla i na jednog pecaroša-ranoranioca. Mada se ja ne bavim pecanjem, sasvim mogu da razumem ovu sklonost – to mu dođe nešto poput meditacije ili anti-stres terapije u prirodi.
A onda sam prošla pored neke kuće gde sam videla košnice. Idući napred stazom, samo 5-6 metara dalje čula sam veoma jako zujanje. Ipak, odvažno sam nastavila dalje misleći na to da pčele u stvari nisu grabljivice i one ne napadaju ljude, već se samo brane. Dakle, hodala sam lagano, ali ujednačenim ritmom i sve je prošlo kako treba. A onda sam se okrenula i malo podigla pogled. Nisam mogla da verujem kolika je tu količina pčela letela. Pretpostavljam da je glavni povod za ovo pčelinje „ludilo“ bio rascvetali bagrem (Robinia pseudoacacia).
Nedaleko odavde sam videla i jednog labuda.
Kako su to graciozne ptice, ali samo pod uslovom da su u vodi! Onog trena kada izađu na obalu u potpunosti gube tu svoju gracioznost. Ovaj je izašao da bi pasao travu, ali sam rešila da ne postavljam njegove slike gde halapljivo čupa travu da ga ne bih brukala. Imam jednu gde on sumnjičavo gleda šta ja planiram da radim.
A nešto dalje sam videla i verovatno suprugu ovog labuda na obali i bilo je jasno da dok je on krkao, ona se bavila potomstvom.
Prateći pešačku stazu, postalo mi je jasno u jednom trenutku da sam prošla jezero, ali nigde nisam videla neko odvajanje koje bi vodilo na drugu stranu, dok sam ja bila ubeđena da mora da postoji kružna staza oko jezera. Ipak, na jednom mestu sam primetila nešto što je ličilo na zemljani put, dosta zarastao u travu, koji je vodio u za mene željenom pravcu, pa sam krenula njime. Vrlo brzo sam naišla na jedno imanje, a tu prvo na izuzetno zanimljivo „naselje“.
U stvari, ove kućice napravljene u tradicionalnom stilu su zapravo služile kao kokošinjci. Prvo treba obratiti pažnju na njihovu veličinu – na prvoj fotografiji sam slučajno uhvatila kofu ispred „ulaza“ i tu se vidi da je kuća manja od regularnih kuća. S druge strane, u „dvorištu“ jedne od ovih kućica sam videla i stanovnike – kokoške. Ostala „domaćinstva“ su trenutno bila pusta.
Ne znam u stvari otkud ove kućice ovde, ali su svakako izgledale veoma slikovito. Nastavila sam dalje stazom i tako sam došla do travnjaka na kojem sam videla i jato gusaka. Setila sam se da guske znaju da budu i agresivne ponekad, ali ove ovde su bile sasvim u redu i potpuno su me ignorisale.
A sa ovog prostranog travnjaka na kojem su bile guske videla sam mostić koji je vodio ka glavnoj kući na imanju, a pošto nigde nisam videla bilo kakav znak koji bi branio da se tu prolazi, nastavila sam dalje, jer mi je u planu bilo samo da prođem i idem dalje. Kao što se vidi na slici, sve je bilo potpuno mirno i pusto, pa sam smatrala da nikome neću ni smetati i da niko neće ni primetiti da sam tuda prošla.
Međutim, par metara nakon što sam prešla most, odjednom su se ni od kuda tu sjurili psi, njih 4-5, koji su besomučno lajali na mene. Ukopala sam se u mestu, a oni su me okružili. Ja sam im nešto kao pričala, ali u stvari nisam znala šta da radim. Pomislila sam da se vratim, ali čak i lagani pokret telom unazad je doveo do čini mi se još većeg lajanja. Na svu sreću se ja ne plašim pasa, ali se svakako nisam osećala ni malo prijatno. Zbunjeno sam tu stajala i pokušavala da ih primirim nekom svojom pričom, ali je onda srećom iz kuće izleteo vlasnik imanja i brzo uhvatio najvećeg psa rekavši mi da je on posebno opasan. Mada ga je vlasnik uhvatio za okovratnik, pas je i dalje arlaukao na mene, a vlasnik je onda dozvao još jednog čoveka koji je tog najglasnijeg psa preuzeo i odveo odatle. Vlasnik mi je onda rekao da oni samo čuvaju imanje, što je meni bilo sasvim jasno, i brinuo se da me nisu povredili. Nisu. Ja sam se izvinila što sam tu banula tako nepozvana, ali se vlasnik istinski uopšte nije ljutio zbog toga, već mislim da mu je samo laknulo da njegovi psi nisu rastrgli slučajnu prolaznicu.
Ipak, ova situacija je imala i svoju značajnu dobru stranu. Iskoristila sam je da bih pitala vlasnika za put do hotela, ali po mogućstvu bez vraćanja istom stazom kojom sam već prošla. Kako se ispostavilo, oko jezera ne postoji kružna staza, već sam odatle morala da pratim neke zemljane puteve koji su se mestimično prilično udaljavali od jezera. To me nije ni najmanje brinulo. Taj mi je vlasnik veoma dobro objasnio kako dalje da idem, pa sam mu se zahvalila i nastavila sa hodanjem.
Blizu te kuće kreću velike plantaže jabuka, a na njihovom obodu sam opet uživala u blještavo crvenoj boji bulki.
Iznenada sam na obližnjem dalekovodu ugledala nešto izuzetno zanimljivo – bile su to moje prve pčelarice (Merops apiaster) uživo.
Mada sam koristila zum na svom fotoaparatu, ipak nisam mogla više da ih približim od ovoga što se vidi na slici. U pitanju je ptica selica koja zimu provodi u tropskim predelima Afrike, a zbog boja kojima obiluje za mene je jedna od najlepših ptica u našim krajevima. Mada se te njene boje delimično vide i na gornjoj fotografiji, sledi fotografija koja nije baš dobra, ali sam tu uhvatila jednu pčelaricu raširenih krila, pa se tako bolje vide boje njenog perja.
Zbog ovih pčelarica sam bila veoma zadovoljna, pa sam tako nastavila sa svojim pešačenjem i uskoro sam sa jednog uzvišenja videla deo jezera.
Ipak, put me je vodio na drugu stranu, a ja sam ga pratila. Svakako je vredelo, jer su predeli bili veoma lepi.
Put preda mnom je išao malo dole, pa malo gore, a kada sam se spustila do najnižeg dela, ponovo sam zastala da bih fotografisala. Sada je nekoliko bulki krasilo cveće uljane repice koja tu pored velikog polja verovatno raste samonikla i preostala od nekih ranijih godina kada su je možda sadili na čitavom polju.
A kada sam počela ponovo da se penjem uz uzvišenje, preda mnom je osim polja bilo i to čudesno plavo nebo. Meni je i to bilo sasvim dovoljno da mi duša bude ispunjena lepotom.
Posle nekih 20-ak minuta došla sam i do hotela, taman na vreme da doručkujem, a onda sam se spremila da krenem dalje sa obilaskom spomenika kulture.