Srem 2021, 3. deo (Ruma, Borkovac, Voganj, Stejanovci)
Posle divne jutarnje šetnje oko Borkovačkog jezera i doručka u hotelu, kolima sam se prebacila do centra Rume i tamo prvo otišla do crkve Sv. Nikole koja je kategorizovana kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.
Sagrađena je 1758. godine i to je jedna od najstarijih baroknih crkava u Vojvodini. Istorijska dokumenta sugerišu da je u Rumi postojala crkva još od 1566. godine i ona je bila preteča današnje takozvane Nikolajevske crkve.
I ova crkva ima jedan brod, oltarsku apsidu na istoku i toranj na zapadu, a takođe ima i ispuste za pevnice. Južni portal je veoma lepo izveden.
Kao i obično i ovde se fokus unutrašnjeg dela nalazi na oltarskoj pregradi, tj., ikonostasu.
Drveni izrezbareni ikonostas je urađen 1847. godine, dok su ikone, kao i zidne slike rad umetnika iz Novog Sada.
Posle ove posete kola sam odvezla na pranje, a ja nastavila peške da obilazim Rumu. Sledeća za obilazak je bila crkva Sošestvija Sv. Duha, tj., Silaska Sv. Duha i to je nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.
Uzgred, Silazak Svetog Duha se odnosi na Silazak Svetog Duha na apostole u Jerusalimu 50. dana nakon Hristovog Vaskrsenja i to praktično označava i rođenje same Crkve, jer su od tada apostoli puni Svetog Duha počeli da šire reč tako da su mogli da ih razumeju svi ljudi. Kod nas se dan kada se praznuje Silazak Svetog Duha naziva Duhovi (poreklo reči je iz staroslovenskog jezika i u pitanju je jednina, dakle samo JEDAN duh, a ne množina kako danas zvuči na srpskom).
Izgradnja crkve Sošestvija Sv. Duha je započela 1836. godine na mestu gde je ranije postojala drvena crkva, pre svega zahvaljujući bogatim trgovcima Cincarima pa je zato često nazivaju i Grčkom crkvom. Uzgred, Cincari su etnička grupa koji živi na Balkanskom poluostrvu i danas ih najviše ima u Grčkoj. Takođe, mnogi od veoma poznatih i istaknutih pojedinaca su Cincari, a ja bih pomenula Branislava Nušića (rođen kao Alkibijad Nuša) pisca najblistavijih srpskih komedija.
Mada nešto drugačijeg stila u odnosu na prethodno viđene u okviru ovog izleta, crkva čija je izgradnja završena početkom 20. veka takođe prati isti koncept kao i druge, u smislu jednobrodne građevine sa polukružnom oltarskom apsidom na istoku i visokim zvonikom na zapadu. Crkva ima veoma bogatu fasadnu dekoraciju, a posebno je zanimljivo zapadno pročelje gde je i glavni ulaz.
Ikonostas je postavljen 1851. godine u nezavršenu crkvu, a u crkvi se mogu videti i jednostavni vitraži. Sudeći po praznim mestima na ikonostasu u junu 2021. godine, bilo je jasno da su i ovde ikone otišle na restauraciju.
U crkvi sam videla i dve table koje objašnjavaju neke detalje. Jedan je taj da su Vasa i Marija Maksimović finansirali obnovu i ukrašavanje crkve od 1903-1904. godine. Druga tabla objašnjava razlog: njima je 1902. godine umrla ćerka jedinica (rođena 1881. godine) i oni su tim povodom ne samo finansirali sređivanje crkve, već je na istočnoj strani crkve podignuta i malena grobnica porodice Maksimović. Na tavanici grobnice je predstavu Vaskrsenja uradio Uroš Predić (1857-1953), čuveni srpski slikar koji je u saradnji sa Paškom Vučetićem (1871-1925), takođe poznatim slikarom, bio zadužen i za slikanu dekoraciju ikonostasa, tronova i pevnica.
Iz porte ove crkve se veoma lepo vidi i toranj Rimokatoličke crkve Uzdizanja časnog krsta koja se nalazi na drugoj strani glavne ulice u gradu. I to je nepokretno kulturno dobro od velikog značaja, ali sam se ja prvo uputila u lokalni muzej.
I zgrada muzeja je kategorizovana kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Zgrada je podignuta 1772. godine, a priča se da je to bila prva spratna građevina u Rumi, što u stvari uopšte i nije bilo teško obzirom da je polovinom 18. veka „novu“ Rumu osnovao baron Marko Pejačević koji je i podigao ovu zgradu. Naime, ranije je ovde postojalo selo Ruma (prvi put se pominje u drugoj polovini 16. veka). Dakle, polovinom 18. veka baron Pejačević je ovde uspostavio svoje sedište, pa je tako krenula i izgradnja novog urbanog naselja, a ubrzo je Ruma dobila i zvanični status trgovišta. Tradicija u Rumi kao važnog trgovinskog grada se održala u izvesnom smislu i do današnjih dana. Ja sam ovde bila 3. juna, sasvim slučajno, a svakog 3. dana u mesecu se u Rumi tradicionalno održava vašar. Ovom prilikom i ove godine ipak ne, zbog pandemije, tako da sam samo obilazila spomenike kulture.
Dakle, zgrada Zavičajnog muzeja u Rumi ima izuzetno jednostavan i sveden izgled, što je u skladu sa činjenicom da pripada vojno-graničarskom graditeljstvu, obzirom da je ovo područje bilo blizu granice Austro-Ugarske i Otomanskog carstva.
Obilazak ovog skromnog, ali zanimljivog muzeja je besplatan. Meni je bilo prosto žao da ne naplaćuju ulaznice, ali su mi rekli da nemaju ovlašćenja za tako nešto. I to nije bilo sve – jedna ljubazna mlada žena koja tu radi je došla da mi bude lični vodič kroz muzej, pa smo u obilazak krenule zajedno.
Postoji deo gde se vidi tradicionalno pokućstvo u sremskim domovima u skladu sa onim što je muzej vremenom uspeo da prikupi: svečana trpezarija, kuhinja i spavaća soba.
A onda smo otišle i do jedne starinske učionice gde sam se slatko ismejala na starinsku didaktičku opremu – šibe! Za neupućene, one su se koristile kao vaspitna oprema za nevaljale đake.
Mada je ovo skroman muzej koji se relativno brzo obiđe, u njemu ima i nekih veoma lepih eksponata, kao što je orman sa složenom vezenom odećom, tipičnom za Slovake. Upravo mi je vodič kroz muzej rekla da je možda trebalo da se najavim turističkoj organizaciji Stare Pazove da bi mi oni otvorili rodnu kuću Janka Čmelika u kojoj takođe postoji lepa izložba ovog tipa.
Nakon što sam se zahvalila svom vodiču, otišla sam do sledeće veće građevine na istoj strani ulice, a to je Rimokatolička crkva Uzdizanja časnog krsta.
Crkva je sagrađena 1813. godine u klasicističkom stilu koji posebno dolazi do izražaja na severnoj fasadi crkve gde se nalazi i glavni ulaz.
Ovde sam naišla na crkvenjaka koji se baš spremao da zaključa crkvu (ovo mi se tokom ovog izleta dešavalo neuobičajeno često), ali sam ga zamolila da me pusti unutra na kratko, što je on veoma ljubazno i učinio. Ulaz je bio kroz dvorište i prostranu sakristiju koja se nalazi na zapadnoj strani.
Predstava Uzdizanja časnog krsta na glavnom oltaru je naslikana 1828. godine.
Između ostalih detalja, crkvu ukrašavaju i lepi vitražni prozori.
Posle obilaska i ove crkve bila sam spremna za pauzu. Tim povodom sam otišla do obližnjeg Gradskog trga gde postoji više restorana/kafea, pa sam tu lepo sela i popila divnu kafu. Kafei, restorani i poslastičarnice mogu da se nađu i u drugim delovima grada, ali sam ovde došla i da bih obišla jedno znamenito mesto koje se nalazi na trgu, a to je Spomenik Revolucije i misli se, naravno, na Drugi svetski rat.
Spomenik je podignut 1976. godine i sastoji se od sedam metalnih formi koje podsećaju na trube i simbolizuju sedam vojvođanskih narodnooslobodilačkih brigada. Trube su ovde iskorišćene u svojstvu simbola poziva na ustanak i juriš.
Pošto sam se sasvim lepo odmorila, krenula sam u polu-neobaveznu šetnju glavnom ulicom u Rumi. Konkretno sam htela da odem do jedne kuće koju sam primetila pre izvesnog vremena kada sam poslom prolazila kroz Rumu (na uglu Glavne i Vladimira Nazora). Uopšte nisam uspela da nađem o čijoj se kući ovde radi, mada deluje potpuno napušteno, ali čak i u veoma ruševnom stanju i totalno zapuštena, ona meni deluje veoma impresivno.
Pogledajte ove detalje i zamislite da je to sređeno...
U Glavnoj ulici u Rumi postoji mnoštvo drugih lepih građevina koje su u znatno boljem stanju. Mada zelene krošnje drveća svakako krase prostor, u nekim delovima one i zaklanjaju pogled na neke od zgrada.
Ovde sam ujedno odlučila i da odem po svoja kola koja su već uveliko bila oprana i da se vratim u hotel. Razlog je bio da sam imala nekoliko sati banjanja uključeno u cenu hotelske sobe, a i zakazala sam masažu. Sve sam to obavila u najboljem redu i po istom receptu od prethodnog dana sam provela ostatak vremena: rana večera, šetnja do Borkovačkog jezera, a onda i rani odlazak na spavanje.
Dok sam se vraćala od jezera do hotela, ponovo sam naletela na neke bulke obasjane poslednjim zracima sunca. Pogledajte ih samo. Kako odoleti i ne diviti im se?
I narednog jutra sam ponovila isti raspored aktivnosti kao i prethodnog: kafa na terasi hotela, lepa šetnja, uživanje, a onda vraćanje u hotel na doručak. Što se fotografisanja tiče, sve je krenulo od stanovnika kanala koji služi za povremeno odvođenje vode iz veštačkog Borkovačkog jezera.
A jezero sa svojom savršeno mirnom površinom je ponovo bilo divno.
Ipak, ovom prilikom sam odlučila da ne idem u šetnju skroz oko jezera, već sam želela da odem da ponovo vidim one pčelarice, pa sam otišla na isto mesto gde sam ih videla i prethodnog dana. Mada su povremeno sletale na dalekovod bliže mestu sa kojeg sam ih posmatrala, i dalje su bile dovoljno daleko da nisam mogla bolje da ih uhvatim.
Takođe, kada sam snimila jedan par pčelarica shvatila sam da jedna od njih u kljunu drži plen.
Posle izvesnog zadržavanja posmatrajući ptice, krenula sam da se istim putem vraćam prema hotelu. Bilo je rano jutro i boje su bile specifično intenzivne.
Takođe sam uočila i jednog čkaljevca koji je poput onih pčelarica uživao u doručku na svoj način.
Shvatila sam jasno poruku, pa sam se direktno vratila u hotel gde sam i ja doručkovala. Posle sam se lagano spakovala, platila račun i krenula kolima.
Ovog pre podneva sam rešila da obiđem još par zanimljivih mesta u Rumi. Mogla sam to da uradim i prethodnog dana, ali pošto nikuda nisam žurila odlučila sam da završni deo obilaska ovog malog grada u Sremu ostavim upravo za poslednji dan.
Prvo sam se odvezla do crkve Vaznesenja Gospodnjeg. U pitanju je nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Crkva je sagrađena 1761. godine i posvećena je Vaznesenju Gospodnjem, odnosno prazniku koji se slavi 40. dana posle vaskrsenja, a koji se takođe naziva i Spasovdan.
Kako sam ušla u portu videla sam da su glavna vrata otvorena, pa sam tako prvo ušla u crkvu. Visoka oltarska pregrada sastoji se od bogato ukrašenog drvoreza i većeg broja ikona koje potiču iz 1772. godine.
Crkva Vaznesenja Gospodnjeg, unutrašnjost
Posle obilaska unutrašnjeg dela crkve, krenula sam da napravim krug i oko crkve sa spoljne strane.
Porta ove crkve je zanimljiva jer se tu nekada nalazilo više nadgrobnih spomenika koji su u portu prebačeni sa obližnjeg groblja kada se grad razvijao, a prostor bio potreban za kuće živih stanovnika. Danas spomenika po porti nema, ali sam primetila dva nadgrobna spomenika koji su uzidani u fasadu crkve. Jedan se nazire u senci drveta na gornjoj slici, tj., na istočnoj strani crkve, dok se drugi nalazi na severnoj strani crkve i vidi se na sledećoj slici.
Zatim sam se odvezla i do nedalekog gradskog groblja, jer se tu nalazi i jedno znamenito mesto. U pitanju je kompleks „Kalvarija“ na Rimokatoličkom groblju u Rumi koji se sastoji od kapele (sagrađena krajem 19. veka) i pratećih objekata koji su sagrađeni 1912. godine. Kapela je u prilično lošem stanju.
Kompleks „Kalvarija“ u Rumi
Ma kako ovaj kompleks delovao da je u lošem stanju, on je ipak jedan od retkih dobro očuvanih spomenika ove vrste na teritoriji Srema, pa je zato i proglašen znamenitim mestom. Provirila sam i unutra kroz šipke koje čine kapiju i evo kako kapela izgleda unutra.
Ovim je moje obilaženje Rume bilo završeno, ali ne i obilazak ovog dela Srema. Zato sam se odvezla do sela Voganj koje se nalazi nepunih 5 km dalje u pravcu zapada. Glavna i jedina stvar koja me je tu zanimala jeste crkva Sv. Nikole koja se vodi kao spomenik kulture.
Crkva je podignuta polovinom 18. veka i prati uobičajeni plan za ovu vrstu baroknih građevina: naos joj je jednobrodan, na istoku ima polukružnu oltarsku apsidu, a sa zapadne strane je podignut višespratni zvonik kvadratne osnove koja je uža od širine broda.
Ovde međutim nisam imala sreće i sve je bilo zaključano. Sama crkva deluje obnovljeno, ali je ograda delovala dosta zapušteno, pa sam se prosto pitala da li crkva uopšte i „radi“. Pored sam videla da se nalazi i mesna zajednica i pošta, i pomislila tu da pitam, ali je i to bilo zatvoreno, pa sam se zapitala da li je neki praznik u pitanju. Ipak, verovatno se tu radi o tome da ja jednostavno ne znam radno vreme svih ovih važnih lokalnih institucija.
Šta da se radi...? Sela sam ponovo u kola, vratila se prema Rumi, a onda krenula na sever u pravcu sela Stejanovci. Kao što se vidi na sledećoj slici, na putu osim mene retko je bilo još nekoga. Toliko je sve bilo prazno, da nisam osećala potrebu čak ni pristojnosti radi da stanem malo sa strane.
Mada je Srem većim svojim delom jedna velika ravnica, u ovom delu već kreće uzdizanje Fruške Gore, pa zemljište takođe i blago talasa, a to još više naglašava bokore bulki u kojima sam (opet) intenzivno uživala.
To talasanje zemljišta se primetilo i kada sam se približila jednom znamenitom mestu na sred puta. U pitanju je Spomen obeležje „Most razmene“ na putu Ruma-Stejanovci.
U pitanju je spomen obeležje koje je podignuto ovde na 30-ak metara od mesta gde su 2. septembra 1943. godine Nemci i jugoslovenski partizani razmenili zarobljenike: 28 nemačkih vojnika za 64 partizana. Ono zbog čega je ovo u stvari bitno jeste da su tim svojim postupkom nemačke okupacione snage praktično priznale partizanski pokret kao ravnopravan. Spomenik je podignut 1971. godine.
Posle kratkog zaustavljanja pored ovog spomen obeležja odvezla sam se i do sela Stejanovci. Ono je malo udaljeno od glavnog puta i do njegovog centra vode dve gotovo paralelne ulice. Ja sam u selo ušla vozeći jednom, a izašla sam vozeći drugom ulicom. U centru sam parkirala kola jer tu postoji crkva koja je nepokretno kulturno dobro od velikog značaja i to je crkva Sv. Nikole. U pitanju je jednobrodna građevina koja na zapadnoj strani ima prizidan zvonik, ispuste za pevnice, ali i petostranu oltarsku apsidu (jedina takva među crkvama koje sam videla na ovom putovanju). Sve se to lepo vidi na sledećoj slici.
Crkva se nalazi na malenom uzvišenju i porta je opasana zidanom ogradom. Stepenicama sam se popela do kapije u ogradi, ali je ona bila zaključana. Jedino što sam mogla da uradim jeste da slikam južni ulaz u crkvu koji je takođe bio zatvoren.
Spustila sam se do kola, ali sam ipak prvo malo prošetala da bih videla crkvu i iz drugih uglova.
Na raskrsnici kod crkve videla sam jednu ženu i pitala je kada je crkva otvorena, a ona me je uputila na kuću gde živi sveštenik sa svojom porodicom koja je praktično na placu odmah do porte. Otišla sam tamo i pozvonila na kapiju, a uskoro je došla i popadija i rekla mi da je njen muž poslom otišao u Novi Sad, a ona ima dvoje male dece pa ne bi mogla da mi pomogne oko obilaska crkve, što je bilo sasvim na mestu. Ipak, malo je odvojila vremena, pa smo popričale. Rekla mi je da je crkva uvek otvorena nedeljom i kada su važni praznici i to mi je ujedno i pojasnilo zašto je više crkava koje sam želela da obiđem bilo zatvoreno. Dobar deo njih je u selima gde stanovništvo leti, u toku dana ide na njive da ih obrađuje ili se bavi nekim drugim poslovima, a ne ide po crkvama. Tako sam zaključila da verovatno treba ići u obilazak crkava ili ranije pre podne ili upravo nedeljom i kada su važni praznici. Ovo mi je takođe bila i dobra informacija za ubuduće. Naime, selo Stejanovci mi se učinilo kao posebno lepo i mada deluje prilično „uspavano“, ne bih imala ništa protiv da ponovo tamo odem u pokušaju da posetim crkvu.
Ovako, spakovala sam se u kola i krenula ka izlazu iz sela. U dokumentaciji sam našla podatke da u selu postoji i rodna kuća jednog narodnog heroja iz 2. svetskog rata, ali je ona izgleda srušena još 1954. godine i na njenom mestu je podignuta savremenija verzija. To sve svakako nije bio razlog da se ja dodatno zadržavam u Stejanovcima, pa sam se jednostavno vratila do Rume. Tamo sam se odlučila da sada ipak izađem na autoput, a onda nekih 60-ak kilometara dalje bio je i moj dom. Kući sam se vratila izuzetno zadovoljna svojim planom putovanja, izborom mesta koja sam obilazila i iskustvima.
Za kraj, kao podsetnik na ovaj divan izlet evo kratkog „filma“ napravljenog od mojih fotografija i ponovljene mape puta: