Posle kraćeg zaustavljanja kod Spomenika kugi pod nazivom „Kipovi“ koji se nalazi na putu Ruma-Irig, odvezla sam se do vrha Fruške Gore, a onda putem koji vodi po grebenu planine otišla nekih 20-ak km na zapad. Razlog je bio taj da sam htela da vidim evropske bizone koji se čuvaju u tom delu Nacionalnog parka Fruška Gora.
Naime, poslednjih godina se pričalo o tom projektu vraćanja evropskih bizona u prirodu Fruške gore po ugledu na Nacionalni park Bjalovježa u Poljskoj (videti: https://www.svudapodji.com/poljska-9/). Ja sam se par meseci pre ovog izleta čula sa čovekom koji vodi taj projekat, pa mi je on dao broj telefona svog saradnika koji bi lakše mogao da mi pomogne. Tako sam se ovom prilikom našla sa njim, pa smo zajedno kolima otišli do dela gde su se bizoni čuvali do skoro (sada su pušteni u veći ograđeni deo), ali je realno bilo teško da očekujem da vidim bizone u sred dana. Oni obično tada miruju u nekoj hladovini i preživaju ono što su do tada popasli. Moraću ja to da ostavim za neku narednu posetu NP Fruška Gora. Evo samo par fotografija iz tog dala gde smo lovočuvar i ja malo prošetali, više kao podsetnik za mene.
Nacionalni park Fruška Gora, detalj
Nacionalni park Fruška Gora, detalj
Posle neuspele potrage za bizonima, vratila sam se kolima na istočnu stranu po grebenu Fruške Gore, a onda skrenula ka jugu i Irigu. Prvo sam, međutim, otišla do manastira Novo Hopovo koji je spomenik kulture i predstavlja nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Manastir Novo Hopovo
Manastir Novo Hopovo
Fruška Gora je poznata po svojim manastirima – tokom XVI i XVII veka ih je bilo čak 35, dok je danas aktivno njih 16. Ja sam o tri već pisala ranije (videti: https://www.svudapodji.com/fruska-gora/). Sada je na red došao i ovaj manastir koji se prvi put pominje u pisanim izvorima iz 1451. godine. Ovde su još 1555. godine donesene mošti svetog ratnika Teodora Tirona, pa je manastir i zbog toga dobio na značaju. Na mestu starije crkve je 1576. godine podignuta nova crkva koja se i danas nalazi u manastiru, a to je crkva Sv. Nikole.
Manastir Novo Hopovo
Manastir Novo Hopovo, detalj
Kada se uđe u manastirsku portu, pomalo je nezgodno da se pronađe pravi ugao iz kojeg mogu da se sagledaju svi impresivni graditeljski elementi ovog zdanja. Zato je neophodno da se prošeta oko crkve i da se ona pogleda sa svih strana. Meni je posebno bila upečatljiva kupola sa vitkim i slobodnim kolonetama postavljenim oko tambura, a sve zajedno je uzdignuto na kvadratastoj osnovi.
Manastir Novo Hopovo, detalj
Manastir Novo Hopovo, detalj
Manastir Novo Hopovo, detalj
Manastir Novo Hopovo, detalj
Crkva ima razvijenu trikonhalnu osnovu, sa pripratom na zapadnoj strani. Ispred priprate je početkom druge polovine XVIII veka podignut zvonik, a onaj koji se može videti na nekim od prethodnih slika je urađen 1998. godine. Polovinom XVIII veka su podignuti i tada novi konaci.
Kada sam ušla u neuobičajeno prostranu pripratu, prosto sam bila zatečena – ne samo veličinom i impresivnošću prostora, već i freskama koje su 1654. godine uradili grčki majstori. Neki delovi fresaka, poput stojećih figura čine ih jedinstvenim u srpskom kulturnom nasleđu, a tu se takođe mogu videti i neki ređe prikazivani ciklusi.
Manastir Novo Hopovo, detalj
Manastir Novo Hopovo, detalj
Manastir Novo Hopovo, detalj
Živopis u naosu su 1608. godine uradili neki drugi grčki slikari, pripadnici grčke putujuće slikarske radionice, pa su oni samim tim uneli i druge obrasce prisutne u južnim delovima Balkanskog poluostrva.
Manastir Novo Hopovo, detalj
Ja sam ovde došla u nedelju, a i bio je lep jesenji dan, tako da je bilo i dosta posetilaca manastira. Zato sam gledala da fotografišem unutrašnji prostor na taj način da što je moguće manje ljudi slikam.
Manastir Novo Hopovo, detalj
Manastir je, generalno gledano, doživeo veliki procvat u XVIII veku, a tada je urađen i barokni ikonostas u duborezu (1768). Ikone koje je 1776. godine uradio najznačajniji srpski barokni slikar, Teodor Kračun (1730-1781), mogu da se vide u okviru oltarske pregrade.
Manastir Novo Hopovo, detalj
Manastirsku crkvu su prilikom povlačenja 1688. godine spalili Osmanlije, ali je ona obnovljena naredne godine.
Od 1. jula 1757. do 1. novembra 1760. godine ovde je boravio i Dimitrije Obradović (1739-1811) koji se upravo u Novom Hopovu i zamonašio i tada je dobio ime Dositej po kojem je i čuven u našem narodu. On je bio književnik, filosof i pre svega prosvetitelj, a važio je i za najumnijeg Srbina XVIII veka.
Posle obilaska crkve, kupila sam neke od proizvoda koje manastir pravi, a onda se vratila do kola. Mada sledeće odredište uopšte nije daleko, samo 2,5 km asfaltnim putem, ali zbog organizacije i vremena, odlučila sam se da tamo odem kolima. U pitanju je manastir Staro Hopovo koji je takođe spomenik kulture i nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja. Kola sam ostavila na improvizovanom parkingu ispred ulaza u prostor manastira, pa sam dalje nastavila peške. Vrlo brzo sam ugledala zvonik i crkvu Sv. Pantelejmona.
Manastir Staro Hopovo
Po predanju, manastir je u periodu od 1496. do 1520. podigao despot Đorđe Branković (1461-1516) koji se vremenom zamonašio i dobio ime Maksim. Međutim, ovi podaci uopšte nisu izvesni, ali se manastir svakako pominje u osmanlijskim dokumentima iz XVI veka. Prvobitno je u okviru manastira bila podignuta drvena crkva posvećena Sv. Nikoli, ali je ona stradala u zemljotresu, pa je na njenom mestu 1752. godine podignuta ova crkva koja se danas može videti i koja je posvećena Sv. Pantelejmonu. Zvonik koji se vidi na mojim fotografijama je novijeg datuma.
Manastir Staro Hopovo
Crkva je prilično mala, pravougaone osnove i građena od tesanog kamena i opeke, a zbog razmere njom dominira kube. Moram da priznam da meni ni najmanje nije smetala ta nesrazmera – štaviše, crkva mi je delovala ljupko malena i kompaktna.
Manastir Staro Hopovo
U materijalima koje sam koristila, kao i na informativnoj tabli u okviru manastira, pominje se bogato izrezbareni ikonostas koji je oslikan krajem XVIII veka, ali toga nije bilo kada sam ušla u crkvu. Pretpostavljam da je taj ikonostas skinut i prebačen u neki crkveni muzej, dok je na njegovom mestu postavljen nov, jer se vidi da su i freske novijeg datuma.
Manastir Staro Hopovo, detalj
U vreme kada sam ovde stigla, iz crkve se čulo pojanje, a kada sam ušla, videla sam da je u toku bilo krštenje jednog malenog dečačića. Bilo mi je to sve veoma dirljivo, pa sam sačekala da se sve završi pre nego što sam fotografisala.
Manastir Staro Hopovo, detalj
Još sam slikala i česmu koja se nalazi između crkve i zvonika, a onda sam se lagano vratila do kola.
Manastir Staro Hopovo, detalj
Sada sam krenula da se vraćam prvo ka manastiru Novo Hopovo, a onda i do glavnog puta Irig-Sremska Kamenica, ali sam usput stala na kratko da bih iz kola slikala lepe predele obronaka Fruške Gore gde se dosta gaji vinova loza, pa samim tim i proizvodi vino.
Obronci Fruške Gore
Obronci Fruške Gore
U skladu sa tim sam sada otišla na ručak i u jedan restoran koji pripada poznatoj vinariji iz ovog kraja. Bio je to dobar ručak, ali ne i previše spektakularan. Naravno, ovom prilikom nisam mogla da pijem nikakvo vino ili bilo kakvo drugo alkoholno piće, ali to suštinski nije uticalo na moj opšti utisak o restoranu i hrani. To je pre svega zato što su meni lično restorani prilično dosadni, pogotovo kada imam aktivan plan detaljnog obilaženja.
Dakle, posle ručka sam se spustila u Irig i tu nastavila sa obilaženjem spomenika kulture. Prvo sam se odvezla do Kuće narodnog heroja Anke Matić-Grozde.
Već sam ranije u više navrata pominjala te spomenike kulture koji su vezani za Drugi svetski rat i narodne heroje koji su svoj život dali u borbi za oslobođenje. Najčešće se, u tom kontekstu, kao spomenici kulture pojavljuju rodne kuće tih nesumnjivih heroja. Dakle, hoću da kažem da ja uopšte ne dovodim u pitanje njihove zasluge, ali... Po pravilu je jedina „zasluga“ njihovih kuća upravo ta činjenica da su oni tu rođeni ili su tu živeli izvesno vreme. To najčešće nisu graditeljski ili kulturološki značajna ostvarenja, već je u pitanju ideološka osnova koja je dovela do njihove kategorizacije. (Za neupućene, „narodni heroji“ su bili pripadnici Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) koji su se posebno istakli tokom Drugog svetskog rata, pa je njihova uloga u borbi za oslobođenje bila posebno isticana tokom perioda socijalizma). Veoma često današnji vlasnici tih objekata ili nemaju novac ili nisu zainteresovani da te kuće održavaju, a ni državi nije baš stalo da se bavi „sređivanjem“ nečijih privatnih kuća čiji se značaj za društvo vremenom izgubio u izmaglici ideoloških prioriteta.
To je apsolutno slučaj i ovde. Radi se o kući u kojoj je 1918. godine rođena Anka Matić koja je 1940. godine postala član KPJ. Aktivna od samog početka rata na organizovanju omladine i prikupljanju oružja, 1942. godine se pridružuje partizanskom odredu, a borila se u Bosni, Crnoj Gori i Srbiji. Poginula je u borbama za oslobođenje Beograda, oktobra 1944. godine. Predvodila je četu u juriš, a onda su je Nemci teško ranili. Umrla je na putu za bolnicu. Imala je samo 26 godina. Za mene je ona danas jedna hrabra, mlada žena koja se borila za svoje ideale.
Što se njene rodne kuće tiče, u pitanju je prizemni objekat sa visokim parterom. Na uličnoj fasadi se ističu 4 dupla dvokrilna prozora, ali sve to danas deluje izuzetno trošno i prilično nezanimljivo.
Kuća narodnog heroja Anke Matić-Grozde
Veoma blizu ovog spomenika kulture, nalazi se i jedno nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Radi se o crkvi Sv. Teodora Tirona u Irigu. Crkva je podignuta tokom devete decenije XVIII veka. U pitanju je jednobrodna građevina sa zvonikom na zapadnoj strani i petostranom apsidom na istočnoj. Kada se pogleda njena forma i način na koji su rešene fasade, vidi se da je to jedna tipična srpska crkva kakve su se u to vreme gradile u Austrijskom carstvu.
Koliko sam shvatila iz materijala koje sam koristila, njen poseban značaj potiče od unutrašnje dekoracije – ikonostas u duborezu iz druge polovine XVIII veka, ikone i slike na pevnicama s kraja XVIII veka. U crkvi su 1864. godine rađene i zidne slike, a postoj i zanimljiv mobilijar.
Međutim, ja to ništa nisam mogla da vidim jer je crkva bila zatvorena. Ne samo crkva, već i porta. Jedino što sam mogla da uradim je bilo da kroz rešetkastu ogradu snimim crkvu sa istočne strane, a problem u tome mi je pravilo i sunce koje se lagano spuštalo ka horizontu.
Crkva Sv. Teodora Tirona u Irigu
Već mi je ovde bilo jasno da će i sledeća dva odredišta, oba crkve, takođe biti zatvorena. Bila je nedelja popodne i to očigledno nije dobro vreme za obilaženje crkava. Ipak, rešila sam da odem i do jedne i do druge. Prva na mom putu je bila crkva Uspenja Bogorodice u Irigu koja kao spomenik kulture predstavlja nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.
Crkva Uspenja Bogorodice u Irigu
Ovde je makar situacija bila bolja što se tiče prilaza. Mada je i dalje ulaz u portu bio zaključan, makar sam imala dobar pogled na bočni deo crkve, a i sunce mi nije smetalo da je snimim.
Crkva je sagrađena u periodu 1757-1760. godine, a i ikonostas i ikone su takođe iz XVIII veka. I njena osnova je slična prethodno viđenoj – jednobrodna građevina sa oltarskom apsidom na istoku koja je petostrana spolja, a polukružna iznutra, i zvonikom na zapadnoj strani. I ovde su fasade vertikalno podeljene pilastrima, a horizontalno niskim soklom i profilisanim krovnim vencem.
Na severnoj strani je bočni ulaz iznad kojeg je niša sa slikom Uspenja Bogorodice.
Crkva Uspenja Bogorodice u Irigu, detalj
Crkva Uspenja Bogorodice u Irigu, detalj
I u slučaju ove crkve su moji materijali govorili o oltarskoj pregradi ukrašenoj baroknim i rokajnim drvorezom, sa ikonama za koje se vidi na nisu nastale istovremeno, ali da su kasnije preslikane, kao i o zidnom slikarstvu koje je svoju konačnu verziju dobilo početkom tridesetih godina XX veka. Dakle, ništa od toga ja nisam videla.
Zato sam se samo odvezla do centra Iriga i tamo parkirala kola, pa sam u završno obilaženje krenula peške. Prvo sam otišla do crkve Sv. Nikole. Pošto je ova crkva podignuta na padini, do nje može da se dođe i sa donje i sa gornje strane. Ja sam se odlučila za gornju stranu, a prilaz crkvi je omogućen zahvaljujući širokom stepeništu koje se pruža pored ograde crkvene porte. Međutim, ono što je meni ovde bilo najupadljivije je, čini mi se, neuobičajeno visok zvonik.
Crkva Sv. Nikole u Irigu
I ova crkva je spomenik kulture od velikog značaja, podignuta je između 1732. i 1743. godine, a barokni toranj je dozidan naknadno.
Crkva Sv. Nikole u Irigu
Osim upadljivo visokog zvonika, na crkvi se ističe i veoma lepa kupola sa dvanaestostranim tamburom ukrašena kolonetama.
Gornji deo fasada je ukrašen nizom slepih arkada.
Crkva Sv. Nikole u Irigu
I ovde nisam mogla da priđem crkvi, već sam bočni ulaz snimila kroz ogradu.
Crkva Sv. Nikole u Irigu
Zatim sam otišla pored ograde i do zadnjeg dela crkve da bih je bolje pogledala sa te strane.
Crkva Sv. Nikole u Irigu
Kao što može da se jasno vidi sa prethodne fotografije, u pitanju je jednobrodna građevina koja na istočnoj strani ima petostranu apsidu u širini broda.
U nedostatku utisaka iz unutrašnjeg dela crkve, meni su i dalje najupečatljiviji bili kupola i zvonik.
Crkva Sv. Nikole u Irigu
A što se tiče unutrašnjosti, tu visoka oltarska pregrada potiče iz osme decenije XVIII veka. Ikonostas je obnovljen 1827. godine, kada su dodate i nove ikone. Manji deo zidnog slikarstva koji je sačuvan u nekim delovima hrama potiče iz 1749. godine.
Sada sam se ponovo popela do gornje ulice odakle sam se i spustila do crkve, a onda malo prošetala po centru Iriga. Bilo je već kasno popodne, nedelja, i na ulicama ovog sremskog gradića osim mene gotovo da nije bilo nikoga drugog. To me uopšte nije obeshrabrilo i malo sam prošetala, a pogotovo je to imalo smisla jer je i centar Iriga, kao prostorno kulturno-istorijska celina, kategorizovan kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.
Naime, od kraja XVIII veka do početka XX veka je formirano jezgro gradića koji je tada bio jedan od najvažnijih trgovačkih centara u Vojvodini, a svakako najveći centar u Sremu i Slavoniji. Danas postoji nekoliko desetina pojedinačnih objekata koji se smatraju značajnim, a nalaze se u nekoliko centralnih ulica. S druge strane, ja nisam imala spisak tih objekata, a i nazivi nekih ulica su u međuvremenu promenjeni, tako da nisam ni pokušavala da odgonetnem o kojim se to objektima radi.
Zato sam prošetala pešačkom ulicom do parka u središtu Iriga, a usput sam snimala neke zanimljive detalje, uključujući i svoju sopstvenu senku.
Detalj iz Iriga i zvonik crkve Sv. Nikole
Irig
Senka u Irigu
Došavši do parka, samo sam obišla jedan krug po njemu i smatrala sam da mi je to dovoljno.
Park u Irigu
Ipak, tu sam uočila i jedan detalj. U pitanju je česma koja u vreme moje posete nije radila i ne znam razlog za to, ali je sasvim moguće da je to zato što je već bila uveliko jesen, pa se javne česme isključuju da ne bi zamrzle ako naglo padne temperatura.
Park u Irigu, detalj
Ali, ovo burence na vrhu česme, kao i lokalni stav da je Irig vinska prestonica, a da Iriško vinogorje daje najbolja vina Srema, Vojvodine, pa i čitave Srbije, podsetilo me je na iskustvo iz mesta Ajegi u Španiji kroz koje sam prošla prilikom hodočašća 2018. godine. Tamo postoji jedna javna česma, Česma Iraće, gde prolaznici mogu da se počaste vinom za džabe. Naravno, tamo vino iz te česme samo lagano curka kada se odvrne slavina, ali ga ipak ima (videti: https://www.svudapodji.com/spanija-7/).
Eto, mogli bi stanovnici Iriga da uvedu nešto tako, kao deo svog marketinga, a ne samo da se hvale. S druge strane, ja ni u tom slučaju ne bih mogla da probam vino na licu mesta jer sam morala još da se vratim kući kolima. Uživanje u vinima Iriškog vinogorja je moralo da malo sačeka.
Sada sam se vratila do parkiranih kola, pa sam krenula nazad kući.
Bio je ovo još jedan veoma zanimljiv izlet, a na sledećoj karti mogu da se vide lokacije koje sam obišla ovog dana.
I da... Vrativši se kući, otvorila sam jednu bocu vina iz okoline Iriga i lagano ga ispijajući ponovo u svojoj glavi vrtela divne slike i utiske koji su postali deo mog sećanja.