Švajcarska 2024, 6. deo (Sankt Galen, Konstanc-NEMAČKA, Cirih)

Izašavši na ulicu posle obilaska katedrale u Sankt Galenu, ponovo sam se ozarila videvši lepe kuće koje krase ovaj deo grada.

Sankt Galen, detalj

U starom delu grada postoji nekoliko ulica koje su poznate po svojoj slikovitosti i ja sam rešila da malo njima prošetam.

Sankt Galen, detalj

Ali sam takođe odlučila i da odem u jedan kafić da bih popila kafu. Ono što je posebno zanimljivo (barem meni) u ovom slučaju jeste da sam sve oko naručivanja, zahvaljivanja i plaćanja kafe uradila na nemačkom. O, da... Ja sam nekada učila nemački i prilično dobro sam ga znala, ali su od tada prošle godine, ja ga praktično uopšte ne koristim i moje znanje je otišlo u zaborav. S druge strane mi je jasno da bih relativno brzo mogla da se makar približim nekadašnjim nivoima znanja. Kada bih htela i kada bih imala priliku...

St. Gallen, a detail

Posle ove kafe i prijatnog podsećanja na nemački jezik, nastavila sam sa šetnjom. Ulice kojima ovde treba prošetati su sledeće: Gallusstrasse, Schmiedgasse, Marktgasse i Spisergasse.

Sankt Galen, detalj

Upravo se u ulici Šmidgase nalazi jedna od poznatih zgrada – Kod pelikana – Haus zum Pelikan.

Sankt Galen, detalj

Sama zgrada i nije nešto naročito, ali erker koji je krasi je izuzetno lep. Zgrada je svoj naziv dobila po figuri pelikana na vrhu erkera, a pelikan po legendi svoje mlade hrani sopstvenom krvlju, čime se simbolično prikazuje Hrist koji je sebe žrtvovao za čovečanstvo. Na ovaj motiv sam već nailazila, a pisala sam o tome u pričama o putovanju po Poljskoj (videti: https://www.svudapodji.com/poljska-4/).

Sankt Galen, detalj

Meni je, međutim, sam erker sa bogatom dekoracijom bio izuzetno privlačan.

Sankt Galen, detalj

Šetajući dalje prošla sam i pored crkve Sv. Lavrentija, ali se tu nisam zadržavala. Zanimale su me samo zgrade viđene spolja.

Sankt Galen, detalj

Zaključak mi je na kraju bio veoma jednostavan – ulice u Starom gradu apsolutno zavređuju jednu finu, laganu šetnju gde posetilac može da uživa u starom načinu podizanja i ukrašavanja zgrada.

Sankt Galen je poznat i po svojoj tekstilnoj industriji, pa postoji i Tekstilni muzej, ali ja nisam imala vremena da ga posetim, a nisam ni bila previše zainteresovana. Sada sam imala sasvim mušičav plan – odlučila sam da odem i do Nemačke!

Naime, dok sam kod kuće osmišljavala ovo putovanje, dunulo mi je da bih možda mogla da „skoknem“ i do Lihtenštajna. Svojevremeno, kada sam bila tek mladi putnik, palo mi je na pamet da bih želela da posetim sve mini-države u Evropi. I uspela sam u tome. U toj mojoj „kolekciji“ su odavno Monako, Andora, Vatikan, San Marino i Lihtenštajn.

Kroz Lihtenštajn sam prošla kada sam putovala po Evropi koristeći inter-rejl kartu, ali sam tada morala da koristim i neke lokalne autobuse. Sećam se da sam došla do Vaduza, glavnog grada Lihtenštajna, tu malo prošetala, a onda nastavila dalje. Tada sam se posle kruga po Švajcarskoj preko grada Konstanc u Nemačkoj vraćala za Štutgart.

U to vreme sam fotografisala koristeći neki maleni foto-aparat i mada sam uvek volela fotografiju (tu ljubav sam nasledila od svog oca koji je čak imao i aparat za razvijanje crno-belih fotografija i za to je koristio kupatilo u stanu, što je mamu izluđivalo jer bi kupatilo uvek ostalo umazano od hemikalija) tokom ovog svog putovanja sam snimala neuporedivo ređe nego što to danas činim.

Tako sam uspela da iskopam fotografije iz te davne 1997. godine gde se može videti da sam zaista i bila u Lihtenštajnu, tj, u glavnom gradu Vaduzu.

Vaduz, oktobar 1997. godine

Dakle, i ovom prilikom sam pomislila kako bih mogla da odem na kratko do Lihtenštajna da se podsetim, ali sam shvatila da bi to bilo previše maltretiranja samo zbog moje mušičavosti.

S druge strane, tih davnih dana sam želela da vidim Bodensko jezero što se sasvim lepo može uraditi iz Konstanca, ali su tom prilikom dva lokalna voza kasnila po 2, odnosno, 10 minuta i ja nisam uspela da brzo i efikasno pređem na sledeće vozove tako da sam u Konstanc stigla kasno, tj, već je palo veče i bio totalni mrak. Sada sam rešila da to popravim i da makar malo vidim Bodensko jezero.

Dakle, u skladu sa svojim planovima, posle veoma lepe šetnje po Sankt Galenu, bez obzira na tužnu činjenicu da nisam videla čuvenu biblioteku, sela sam u voz koji direktno saobraća sa gradom Konstanc u Nemačkoj. Vožnja traje samo oko pola sata i to je bilo veoma dobro, pošto je u vozu bilo ledeno.

Voz je prvo prolazio kroz predele prekrivene snegom, a onda se u daljini pojavilo i Bodensko jezero. Uskoro je pruga prolazila i pred imanja i kuća na samoj obali jezera.

U blizini Bodenskog jezera

Kada sam stigla u Konstanc, a bez obzira na to što sam se nalazila u Nemačkoj nema nikakvih graničnih formalnosti, prvo sam otišla u jednu robnu kuću, ne da bih gledala bilo kakvu robu, već da bih se malo ugrejala – toliko je bilo hladno u onom vozu.

Konstanc

Pošto je to bilo rešeno, krenula sam u laganu šetnju po starom delu grada. To je zanimljiv deo jer postoje mnoge ulice sa kaldrmom, ali i zanimljive zgrade, različiti objekti, kao i srednjovekovni trgovi. Postoje, naravno, i savremene radnje, ali me to posle onog zagrevanja u robnoj kući više nije zanimalo.

Konstanc, detalj

Od jednog od glavnih trgova sa fontanom, ali i novogodišnjom jelkom (bila je druga polovina novembra) krenula sam sporednim i uskim ulicama u pravcu katedrale i dalje prema Rajni. Prizori su i dalje bili slikoviti.

Konstanc, detalj

Tako sam došla do katedrale (Münster) koja je građena od XI do XVII veka, a i u vreme moje posete je bila pod skelama.

Konstanc, detalj

Unutrašnjost katedrale je veoma lepa i skladno urađena.

Konstanc, detalj

Moram da priznam da sam preskočila da vidim najznačajniju skulpturu u katedrali, Svetu grobnicu, koja se nalazi u jednoj kapeli iz XIII veka.

Glavni razlog za moju žurbu je bio da sam već bila gladna.

Još pre polaska na put sam smislila šta hoću da jedem dok sam u Nemačkoj, pa mi je ideja bila da u toku šetnje „ručam,“ a onda sednem negde na pivo. Naime, ja sam zamislila da jedem grilovane kobasice u nekakvoj zemički ili hlebu.

Mada mogu da se kupe i u Švajcarskoj, i u mnogim drugim zemljama, uključujući i Srbiju, meni su kobasice nekako najviše vezane za Nemačku. Ali, „sudbina“ je tako htela i ja nigde nisam videla nekakav štand koji prodaje kobasice, a dosta sam šetala. Tako sam ovde nastavila dalje prema Rajni koja protiče kroz Bodensko jezero i upravo od ovog mosta koji se vidi na sledećoj fotografiji nastavlja dalje da teče kao poznata reka.

Konstanc, detalj

Tako sam došla i do obale Bodenskog jezera, pa sam i tu malo prošetala.

Bodensko jezero

Bodensko jezero ili jezero Konstanc je zapravo proširenje reke Rajne na granici Švajcarske, Austrije i Nemačke, i ono se sastoji od četiri dela. To je treće jezero po veličini u centralnoj Evropi – dugačko je 67 km, a široko skoro 13 km.

Mada oko jezera ima veoma lepih predela, ovog kasnog i hladnog novembarskog popodneva nije moglo previše toga da se vidi. Ipak, bilo je na jezeru i nekih koji su uživali bez obzira na vreme i doba godine.

Bodensko jezero

Hodajući pored jezera, došla sam i do parka na obali gde su se postavljale drvene kućice za božićni vašar, ali one još uvek nisu radile. Ako je nešto i počelo da funkcioniše bila su to mesta koja su prodavala kuvano vino, a to je očigledno veoma popularno i u Nemačkoj, kao i u Švajcarskoj. Pošto ja sasvim fino znam i sama da spremim kuvano vino, nisam osećala neku potrebu da to ovde radim.

Ta šetnja pored obale me je dovela i do mesta odakle sam mogla da vidim dva doka koji ograđuju veliku jezersku marinu. Na kraju jednog je svetionik, a na kraju drugog je nekakva statua za koju će se ispostaviti da rotira.

Konstanc, detalj

Manja marina je sada bila prazna, ali sam zato fino mogla da vidim i snimim zgradu koja se zove Koncligebojde.

Konstanc, detalj

Koncligebojde je nekada bio magacin podignut krajem XIV veka, ali je građevina mnogo poznatija po ekumenskom saboru (Sabor u Konstancu) koji je ovde održan od 1414. do 1418. godine. Naime, pre toga je došlo do raskola u (katoličkoj) Crkvi, pa je bilo potrebno da joj se povrati jedinstvo. Čak su trojica kandidata tvrdili da upravo oni imaju pravo na papski tron. Na kraju je za papu izabran Martin V. Usput su sudili i na kraju spalili na lomači češkog propovednika, mislioca i ideologa češke reformacije Jana Husa (1369-1415). Sve su to bili dobri, božji ljudi. Barem se tako pričalo. Krajem XX veka, tadašnji Papa se izvinio za spaljivanje Jana Husa. Mir-mir-mir, niko nije kriv.

Ali, da se svojom pričom vratim u Konstanc i novembar 2024. godine. Šetajući pored voda Bodenskog jezera uočila sam i snimila i jednu lepu lisku (Fulica atra).

Liska

Prošetala sam i do kraja doka gde se nalazi figura pod nazivom Imperija.

Konstanc, detalj

Ali, moram da priznam da sam i dalje bila gladna. Zato sam sela u restoran koji se nalazi u okviru Koncligebojdea i to napolju na otvorenom, jer sam videla da imaju grejače (u Švajcarskoj ih, za divno čudo, uopšte ne koriste – valjda su ljudi navikli na hladnoću i mogu da sede napolju čak i kada je temperatura oko minusa). Bez obzira na grejače, bilo mi je hladno i tek kada mi je hrana stigla, a ja počela da jedem uspela sam makar malo da se ne osećam smrznuto.

A hrana je bila – izvanredna!. Pošto već nisam uspela da pronađem željeni štand sa zamišljenim kobasicama na žaru poslužene u lepoj i krckavoj kifli, smislila sam da treba da jedem nešto lokalno. Čitala sam da ovde, u Konstancu, treba jesti ribu, ali mi ponovo riba nije ni najmanje odgovarala. S jedne strane, slatkovodnu ribu lako mogu da jedem i kod kuće, a s druge strane mi je bilo dovoljno hladno da sam osećala fizičku potrebu za više kalorija. Zato sam se odlučila za nešto prilično neobično za mene – pečenu gusku! Pisalo je u jelovniku da je bila sezona za tu vrstu jela, kao da je u pitanju ulovljena divljač, pa sam se tako i odlučila. Moram da priznam da je bila izvanredna – sa krckavom kožicom, a sočna. Pomislila sam kako nisam nikada spremala pečenu gusku, ali nisam ni sigurna da bih je tako dobro pripremila, a i velika je to ptica.

Ručak u Konstancu

Posle ovog divnog kasnog ručka, još malo sam prošetala po centru Konstanca, a zatim sam otišla i do obližnje železničke stanice da bih se vratila direktno za Cirih. Moram da priznam da mi se jako dopada što se po svim ovim mestima u kojima sam bila železničke stanice nalaze u strogom centru gradića ili barem ne više od 10-15 minuta hoda od najvažnijih stvari koje treba obići. To značajno olakšava obilaske, a i opštu organizaciju.

Po povratku u Cirih, nisam otišla odmah u sobu, mada sam se osećala pospano. Valjda me je hladnoća pomalo iscrpela tako da sam u toplom vozu, onako prijatno opuštena i punog želuca koji je mirno vario onu gusku, prilično zevala. Zato sam odlučila da prvo malo prošetam po glavnoj ulici za kupovinu u Cirihu. Znala sam da me ništa ne zanima, ali ona je već bila okićena, a i izlozi su bili ukrašeni, pa sam pomislila da mi kraća šetnja može prijati. Soba koju sam iznajmila tokom boravka u Cirihu i tako i tako nije bila daleko.

Osim toga, već sam se narednog dana vraćala za Beograd. Doduše, let mi je bio tek popodne, tako da sam znala da ću imati čitavo pre podne za još malo šetnje po Cirihu, ali mi je prijalo i da ovo veče uživam u „svetlima velikog grada“.

Cirih, detalj

Usput sam prolazila pored štandova na kojima se prodavala razna roba, a nešto dalje sam došla i do trga Verdmileplac na kojem su bili podignuti drveni objekti gde je moglo da se kupi kuvano vino ili fondi od sira.

Cirih, detalj

Međutim, ovde mi je najzanimljivije bilo da sam naišla na „Raspevanu novogodišnju jelku“. Naime, na ovom trgu je podignuta privremena „jelka“ sa koje svoj praznični repertoar izvode različiti horovi iz regiona. Ove večeri je jedan hor izvodio gospel-muziku, a ja sam silno uživala. Jako volim horsku muziku bilo koje vrste.

Cirih, detalj

Pošto je muzika u pitanju, još bolji se utisak može steći, ako se malo sasluša jedna pesma koju su izvodili.

Ostala sam ovde skoro sat vremena apsolutno uživajući. Na kraju sam, potpuno zadovoljna, mogla da odem u sobu i da se lepo tamo naspavam.

Kao što sam već pomenula, narednog dana sam se vraćala za Beograd, ali tek popodne, pa sam zato malo ranije izašla da prošetam po Starom gradu u Cirihu. U stvari sam prvo otišla do pešačkog mosta koji sam najčešće koristila ovih dana da bih prešla reku Limat. S jedne strane mi je idealno odgovarao, a sa druge se odatle pružao veoma lep pogled na reku i na grad.

Cirih, detalj

Morala sam da napravim i selfi „za rastanak“.

Selfi u Cirihu

A onda sam se vratila u Stari grad i tu šetala prilično pustim ulicama.

Cirih, detalj

Hodala sam prilično nasumično, pa sam tako došla i do jednog trga-malog parka odakle sam lepo mogla da vidim krov tornja koji se naziva Grimenturm, tu je i jedna česma, ali se na slici ne vidi dobro od rastinja, a onda sam uočila i neku tablu na kojoj je pisalo da je u toj zgradi od 1916. do 1917. godine živeo Lenjin, vođa ruske Oktobarske revolucije.

U nastavku se ulica širi u jedan drugi maleni trg, Špigelgase plac, a tu je još jedna česma – Napfbrunen.

Cirih, detalj

Spustila sam se i do obale reke i Katedrale, a onda morala da se vratim do sobe da bih iznela svoje stvari i vratila ključeve. U svemu ovome mi uopšte nije bila potrebna karta grada i to mi se dopadalo.

Cirih, detalj

Pošto sam svoju malu torbu imala gde da ostavim, ponovo sam krenula u šetnju, a ovom prilikom sam otišla do obale Ciriškog jezera i tu malo prošla šetalištem. Duvao je vetar, pa je to stvaralo osećaj da je još hladnije nego što je zaista i bilo.

Ciriško jezero

Šetalište pored Ciriškog jezera

Sada sam otišla do novogodišnjeg vašara koji je bio organizovan ispred zgrade Opere.

Cirih, detalj

Nisam morala dugo da lutam i konačno sam našla ono što sam želela još u Konstancu – kobasice!

Cirih, detalj

Malo ih služe nepraktično, ali je kobasica bila vrhunska! Bila sam potpuno zadovoljna, a putovanje je bilo kompletirano.

Cirih, detalj

Nešto kasnije sam po redu letenja krenula sa ciriškog aerodroma, a sedela sam na dobroj strani aviona, tako da sam mogla i sa veće visine da snimim grad, jezero i okolinu.

Cirih iz aviona

Par sati kasnije sam, takođe sa visine, mogla da snimim i moj grad – Beograd. Uskoro sam stigla i kući.

Beograd iz aviona

Ali, povratkom u Beograd, Švajcarska nije prestala da bude prisutna u mom životu. Naprotiv, krenula sam da kuvam i spremam razne specijalitete koje sam ili probala dok sam bila na putu, ili sam samo čula za njih. Jedan od njih je i kolač od šargarepe koji se pravi u vidu torte. Bila sam spremna za to – još u Cirihu sam kupila specijalne male šargarepe od marcipana. Ostalo sam imala i kod kuće, a rezultat je bio – odličan!

Torta Ribli (kao i obično, poslužena na tanjiru koji sam sama napravila)

Ispostavilo se da sam imala recept za ovu tortu star nekoliko decenija. Konačno je došlo vreme da je i napravim.

TORTA RIBLI

200 g mlevenih lešnika
200 g mlevenih badema
3 samlevena dvopeka
25 g brašna
1 ravna kašičica praška za pecivo
8 jaja
300 g šećera
50 g šećera u prahu
1 vanilin šećer
malo soli
2 ravne kašičice cimeta
3 kašike trešnjevače (ja sam koristila šljivovicu)
250 g sitno rendane šargarepe
200 g šećera u prahu
2 kašike limunovog soka
1 kašika trešnjevače

Spojiti suve sastojke – lešnik, badem, dvopek, brašno i prašak za pecivo.

U jednoj posudi čvrsto umutiti 8 belanaca u koja se doda 50 g šećera u prahu. Odmah zatim krenuti da se penasto mute žumanca sa 300 g šećera, pa se tu doda i vanilin šećer, so, cimet i 3 kašike trešnjevače. Zatim se umeša i rendana šargarepa, a onda to spoji sa suvim sastojcima. Na kraju, lagano umešati i umućena belanca.

Stavi se u okruglu posudu za torte, pa peče na 175 stepeni C sat vremena. Zatim se torta ostavi da se ohladi.

Umutiti 200 g šećera u prahu sa limunovim sokom i 1 kašikom trešnjevače i to se prelije preko ohlađene torte. Ukrasiti šargarepama napravljenim od marcipana.

Vremenom sam shvatila da volim da isprobavam razne recepte vezane za mesta koja sam posetila. Lakše se čovek priseća svojih putovanja kada oseti ukuse koji ga asociraju na neko već viđeno odredište.

Parče torte Ribli na tanjiru koji sam sama napravila

Menu