Švedska 2019, 2. deo (Karlskrona, Lund, Simrishamn)
Radnici u brodogradilištu u Karlskroni bili su prirodno veoma bitni za grad i njegov razvoj i tako su imali ne samo toranj koji treba da im pokazuje vreme (ne znam zašto se naglašava da je toranj Admiralstorn služio da radnicima u brodogradilištu pokaže tačno vreme; da li su svi ostali imali svoje satove ili ih tačno vreme nije zanimalo?), već i „svoj“ deo grada u kojem su živeli. Taj deo se zove Bjerkholmen i posle obilaska tornja Admiralstorn ja sam se uputila u tom pravcu.
Uzgred, mada se u vezi sa Karlskronom često pominje i njegov urbanistički plan po kojem je većina ulica u gradu pod pravim uglom, a samo neke dijagonalne, to i nije baš apsolutno tako, ali ni najmanje ne smeta. Ovo je samo moj usputni komentar, pošto se i pravilnost urbanističkog plana često pominje i naglašava.
Dakle, dok sam tako šetala po gradu, izabrala sam da idem ulicom koja vodi pored visokog zida koji opasava deo brodogradilišta. Kroz jednu kapiju se tu vidi i stari zidani kran za postavljanje jarbola, kao i novi, metalni, ali sam ja samo bacila pogled na to i nastavila dalje.
Možda bih tokom posete gradu Karlskroni i preskočila deo grada koji se zove Bjerkholmen da nisam išla u onu vožnju po gradu turističkim vozićem. Naime, moji vodiči nisu posebno naglašavali ovaj kvart, ali sam u toku obilaska videla da je ovo mesto kao iz bajke. Tako se barem meni činilo. Doduše, ne znam kako ono izgleda Šveđanima naviklim na tu vrstu arhitekture, ali je meni kao strankinji tu sve izgledalo prelepo ili barem slikovito.
U Bjerkholmenu su nekada stanovali radnici u brodogradilištu, drugim rečima pretpostavljam da je to bio siromašan kraj grada. Ne znam ko sada tu živi, ali nekako sumnjam da kupovinu neke kuće u tom kraju sebi može da priušti većina stanovnika planete, pogotovo obični radnici u brodogradilištu, međutim to ni na koji način nije narušilo moje uživanje u šetnji između tih slikovitih domova. Neke su kuće potpuno malene, sa minijaturnim okućnicama, ali sam stekla utisak da je sve u savršenom skladu. Kod jedne sam zavirila u dvorište (kapija je bila delom otvorena) i bila zadivljena „divljom baštom“ koja buja unutra. Svi stanari ovog kraja evidentno jako vode računa o estetici i vidi se da je naglasak na lepoti, a ne na veličini prostora.
Bjerkholmen se nalazi na malom uzvišenju i kada sam došla do jednog njegovog kraja videla sam i deo susednog ostrva Salte, ali i simpatičan lokalni parking sa lepim pogledom.
Onda sam se spustila do obale i njom nastavila šetnju u pravcu centra grada, ali sam pre toga još jednom bolje pogledala ostrvo Salte. Na delu ostrva koje gleda ka centralnom gradskom ostrvu Trose nalazi se ribarska luka gde svakog dana ribari donose svoj ulov i tu sam videla da postoji i restoran u kojom se sprema ta sveža riba, ali sam ja tu došla dosta kasno i restoran je već bio zatvoren. Ipak, zanimljivo je bilo videti nove zgrade koje su srazmerno visoke za ovaj grad, pa taj deo lokalni stanovnici u šali zovu „Menhetn“.
Prateći obalu ostrva Trose došla sam i do jednog malenog ostrva koje je više ličilo na vrh stene koja viri iz vode okružena trskom i koja je drvenim pešačkim mostom povezana sa glavnim ostrvom. U pitanju je ostrvce Stakholmen. Na njemu postoje ostaci nekakvih vojnih struktura od kamena koje više nisu u funkciji i sada osim stene, trave, nekoliko klupa, tih ostataka i mostića nema ničega drugog. Ili možda izgled vara? Naime, tu sam naišla na ozbiljne stanovnike – par porodica sa podmlatkom – ćubastog gnjurca (Podiceps cristatus) i lisku (Fulica atra).
Ipak, osim što sam se zadržala posmatrajući i fotografišući ptice, popela sam se i na vrh ovog ostrvceta i tu malo sedela na klupi posmatrajući centar grada Karlskrona.
Posle ove pauze, uputila sam se na sasvim suprotnu stranu ostrva jer se tamo nalazi neki riblji restoran koji mi je preporučio mladić iz turist biroa, pošto sam rešila da se častim. Ispostavilo se, međutim, da mi je taj mladić dao pogrešne informacije. Mada sam mu posebno naglasila pitanje da li restoran radi sve vreme ili samo za vreme obroka, on mi je rekao da radi stalno sve do kasno uveče, ali to nije bilo tačno i restoran je bio zatvoren kada sam došla do njega. Pošto više nisam imala vremena da tražim neko meni privlačno mesto da bih jela, na kraju sam svratila u neku lokalnu verziju brze hrane i mada obrok nije bio posebno veliki, a ja se trudila da ga jedem sporo, ipak mi se sve to posle varilo dva sata. S druge strane, nisam osećala glad, pa je i to bilo nešto.
Za razliku od tmurnog jutra kada se povremeno kroz prozore voza nije videlo ništa zbog jačine kiše, u povratku je situacija bila sasvim drugačija i mogla sam da uživam u lepotama švedskog pejzaža.
Mada su i čitav ovaj dan i moja poseta Karlskroni bili veoma pozitivni ipak je postojao i jedan detalj ispunjen sa puno sete. Naime, ja sam se skoro 30 godina dopisivala sa jednom Šveđankom, Anom Lindsje i čak smo se davnih dana upoznale kada je ona došla u Beograd i tadašnju Jugoslaviju da bi išla na crnogorsko primorje i tražila svoju familiju (otac joj je bio Crnogorac). Kasnije, kada se udala, ona je živela u okolini mesta Hesleholm. Pre nekoliko godina ona je obolela od neke veoma agresivne i brzo napredujuće forme raka, ali je operisana po hitnom postupku i onda je nastavila sa terapijama i borbom. U to vreme je naša prepiska zamrla, ali ne i kontakt. Naime, ona je tada pokrenula svoj blog i tu je otvoreno pisala o svemu što joj se dešava i kroz šta prolazi, a stavljala je bogme i slike. Posle niza hemoterapija sa svim što one donose, njena bolest je imala i remisiju, a Ane je sa svojim drugim suprugom išla i na odmor u inostranstvo i čak je ponovo počela da radi. A onda je usledio novi šok – bolest je ponovo počela da napreduje i da se širi. Ponovo je krenula borba i ja se sećam kako je ona redovno i sa puno hrabrosti i odvažnosti otvoreno i do bola iskreno pisala o tome koliko nema snage, koliko je sve boli, koliko je sve nemoćnija, ali i o tome koliko bi volela da živi... I onda – muk! ... Taj muk mi je teže pao od bilo kojih reči ili slika koje je stavljala u svoj blog. Mada smo nas dve bile „samo“ drugarice preko pisama (pen-friends), to nikako nije umanjilo moju tugu zbog njenog nestanka. Ane Lindsje je živela u okolini Hesleholma, a to je gradić kroz koji prolazi pruga između Karlskrone i Lunda kojom sam se ja ovog dana vozila. Neka ti je laka zemlja moja draga drugarice!
Mada sam se u Lund vratila posle 8 uveče, pošto je bio jun, a ja bila u Švedskoj, to je značilo da Sunce zalazi dosta kasno. Tačnije, tih dana je Sunce zalazilo skoro u 10 uveče, a izlazilo je oko pola 5 ujutru.
Zbog toga sam po povratku u Lund rešila da ne idem odmah u sobu, već da malo prošetam po centru grada. Mada sam ostavila čitav poslednji dan za Lund, na kraju krajeva Lund je i bio razlog zašto sam došla u ovaj deo Evrope na produženi vikend, postojala je prilična verovatnoća da će tog dana ponovo da pljušti kiša, pa sam rešila da malo prošetam po mestu dok je suvo, a i sunčano, pa makar u pitanju bilo i predvečernje sunce.
Već sam pomenula da je Lund drugi po važnosti univerzitetski centar u Švedskoj. Samim tim, dosta javnih zgrada je u funkciji Univerziteta. Mene je šetnja prvo dovela do Kungshuseta što znači Kraljeva kuća.
Zgrada je sagrađena u drugoj polovini 16. veka i prvo je bila namenjena da služi kao rezidencija Biskupa Lunda, ali je već jedan vek kasnije predata Univerzitetu i onda jedno vreme korišćena kao biblioteka, a kasnije i kao Odsek za filosofiju.
U njenoj neposrednoj blizini nalazi se i glavna zgrada Lundskog univerziteta koja je sagrađena u drugoj polovini 19. veka. U suton ovog dana, sve je bilo sasvim mirno i ja sam tu samo prošetala u krug oko fontane, a onda se uputila u pravcu Katedrale.
Katedrala je jednim lepim parkom vizuelno odvojena od univerzitetskog dela centra grada, ali pošto je već bilo kasno, bila je zatvorena, a ja sam posetu ostavila za poslednji dan posete.
Pošto je već bilo veče, ništa nije ni bilo otvoreno i ja sam samo lagano šetala po užem centru grada gde ima raznovrsnih zanimljivih kuća, ali iskreno nije mi ni bilo bitno da znam za svaku čemu služi i kada je sagrađena.
Naredni dan je čitav bio sunčan i to mi je svakako prijalo, a i bilo mi je zgodno jer sam planirala da obilazim nekoliko mesta, pa mi je suvo vreme svakako više odgovaralo. Ujedno je i temperatura bila fina, mada je povremeno duvao dosta jak vetar koji je stvarao osećaj svežine.
Dok sam vozom putovala ka svom prvom odredištu ovog dana nastavila sam da uživam u slikovitim predelima južne Švedske, tačnije, pokrajine Skanija.
Prvo mesto koje sam ovog dana posetila bilo je Simrishamn, gradić na istočnoj obali Skanije.
Iako je u pitanju malo mesto, zbog istorijskih razloga i važnosti, Simrishamn se i dalje zove gradom. Mesto se prvi put pominje još 1161. godine i mada je pripadalo i Danskoj, od 1658. godine je trajno prebačeno u posed Švedske. Istorijski je najpoznatije kao jedan od centara za ribolov na haringe.
U blizini železničke stanice sam videla biro sa informacijama za posetioce. Međutim, kada sam stigla do njega on je bio zatvoren. Pomislila sam da je to zato što je nedelja, a onda sam shvatila da je leto, divno vreme, već je podne bilo blizu, na kraju krajeva bila je i nedelja, slobodan dan za većinu Šveđana, pa sam se zapitala kada i za koga radi taj turist biro. Ipak, bilo je javnih mapa na nekoliko mesta u gradiću, a i ja sam imala odličan tekst i uputstvo za kretanje, tako da nisam ništa propustila od onog najvažnijeg što Simrishamn ima da ponudi.
S druge strane, ja sam se ovde zadržala samo oko sat vremena, uključujući i veoma kratku pauzu za kafu, jer mesto objektivno i nema puno toga što ponudi, osim svog šarma. To je upravo i bio razlog zašto sam se odlučila da ovde dođem jer Simrishamn važi za jedan od najslikovitijih gradića u Švedskoj.
Njegov centar je prepun ulica sa kaldrmom koje su oivičene slikovitim kućicama. Ali to kao da nije dovoljno žiteljima mesta, već neki od njih dodatno ukrašavaju sve što dohvate.
Naravno, prošetala sam i do lokalne crkve i bilo mi je posebno zadovoljstvo da sam do nje došla prateći neku usku stazu između kuća, a ne zvanični prilaz. Takva iskustva uvek stvaraju utisak kao da čovek dobro poznaje mesto koje obilazi.
Crkva je, na žalost, bila zatvorena, tako da sam ja samo nastavila svoju šetnju.
Posle te pauze za kafu, pronašla sam još jednu bočnu uličicu i njom sam se uputila u pravcu železničke stanice, jer je moja poseta praktično bila završena.
Simrishamn je svakako ljupko mesto, ali je pitanje koliko je ljudi zainteresovano da dolazi baš do ovde zbog nekoliko slikovitih kuća. Ipak, apsolutno i ni na koji način nisam zažalila što sam ovde došla. Šetajući po mestašcetu na licu sam imala osmeh koji je izbijao negde iznutra i uz veoma jasan osećaj smirenog zadovoljstva bilo mi je jasno da sam očigledno radila nešto sasvim dobro za mene.