Švedska 2019, 3. deo (Istad, Malme, Lund)
Poučena iskustvom od prethodnog dana u Karlskroni gde sam maltene ostala gladna zato što je restoran u koji sam želela da idem bio zatvoren, čim sam stigla u grad Istad odmah sam se uputila u pravcu restorana za koji sam našla neke preporuke. Za početak, to mesto se nalazilo blizu obale Baltičkog mora, ali bez obzira na sunčan dan duvao je veoma jak vetar tako da mi je bilo drago da sedim na zatvorenoj terasi restorana i odatle uživam u lepom pogledu.
Ispostavilo se da restoran uopšte ne pridaje važnost eleganciji tanjira i escajga, ali to nije ni najmanje smetalo niti uticalo na kvalitet ribe koja se nudila. Tako sam naručila lepo predjelo od škampa, a kao glavno jelo sam izabrala grilovane filete od haringe, jer mi je to nekako najtipičnija riba vezana za Skandinaviju i retko gde je jedem na drugom mestu. Kada su mi doneli glavno jelo, samo što se nisam sručila sa stolice od smeha. Naime, ono što je bilo preda mnom predstavljalo je noćnu moru svakog tipičnog Balkanca – preko haringi, krompira i salate izdašno je bio nanesen – džem od ribizli (ili nekog sličnog voća).
Kao što je poznato, na Balkanu se apsolutno nikada ne meša meso, uključujući i ribu, sa bilo čim slatkim. Da se ne lažemo, mada ja volim azijsku hranu gde se redovno mešaju različiti ukusi, kada je u pitanju „klasično“ pripremljeno meso ili riba, ni ja nisam navikla da na to trpam nešto slatko. Međutim, znala sam da ovo nije retka kombinacija u Švedskoj, pa sam hrabro krenula da jedem i bogme sve sam pojela.
Posle ručka sam, bez obzira na jak vetar, prošetala po drvenom molu koji se pružao ka dubinama Baltičkog mora i to iskoristila da se slikam kako sedim na jednoj klupi.
Sa mola se preko marine ujedno pruža i pogled ka centru Istada.
Mada postoje indikacije da je mesto osnovano u 11. veku, zvanično se u istorijskim dokumentima prvi put pominje 1244. godine. Kao i Simrishamn i Istad je do 1658. godine i mirovnog sporazuma pod nazivom Roskildski mir pripadao Danskoj. Uzgred, ako vas zanima sam grad Roskilde u Danskoj i želite da malo saznate o njegovoj istoriji i sadašnjosti, pogledajte tekst https://www.svudapodji.com/danska-1/.
Danas je Istad jedan od najbolje očuvanih srednjevekovnih gradova u provinciji Skanija (najjužnija provincija Švedske). Ono što mu daje poseban šarm jeste preko 300 kuća koje su sagrađene u bondruk stilu. Gotovo čim uđete u centralni deo grada, krećete da nailazite na ovakve kuće.
Čak i one kuće koje nisu napravljene u ovom stilu deluju lepo i slikovito.
Iz jedne tako slikovite ulice vidi se i toranj Bogorodičine crkve (Sankta Maria kyrka), čiji najstariji delovi potiču iz 13. veka.
Nedaleko od ove crkve nalazi se i kuća Englahuset čija fasada potiče iz 1630-ih godina i koja i dan-danas deluje potpuno impresivno.
Istad je takođe uključen i u takozvanu Evropsku trasu ciglene gotike, tj., turističku trasu koja povezuje gradove u okolini Baltičkog mora u kojima se nalaze zanimljiva arhitektonska ostvarenja napravljena od cigli tokom perioda Gotike. Ova trasa obuhvata Roskilde u Danskoj, ali i gradove Gdanjsk, Olštin i Torunj u Poljskoj. Ako vas zanima, sva tri mesta su zastupljena u mojim tekstovima o putovanju po Poljskoj 2017. godine sa mnoštvom fotografija. Najjednostavnije je da na mom blogu idete na meni, zatim na sadržaj, pa u spisku tekstova pronađite ove gradove u Poljskoj.
Jedna takva građevina je ujedno i jedan od najbolje očuvanih manastira u Švedskoj. U pitanju je Opatija Grejfriars.
Ova opatija koja se formalno sastoji od Crkve svetog Petra (Sankt Petrikyrkan) i još jednog krila danas zapravo i nije nikakvo religiozno mesto već je tu smešten Muzej kulturne istorije Istada. Meni se muzej učinio dosta skromnim, ali je zato okolina ovog bivšeg manastira zaista izuzetno lepa, a grad redovno ulaže napore da je učini još privlačnijom tako što pravi i održava bašte za cveće i začinsko bilje odmah tu pored manastira-muzeja i drugih slikovitih građevina.
Nakon ovoga otišla sam i do pešačke ulice u kojoj može da se vidi i najstarija kuća u Istadu sagrađena u bondruk stilu, a koja je preživela do današnjih dana. Gotovo je neverovatno da je ta kuća sagrađena 80-ih godina 15. veka!
Time je praktično moje obilaženje Istada bilo završeno i zato sam odatle krenula direktno ka železničkoj stanici, ali sam se i dalje osvrtala oko sebe i uživala u slikovitim prizorima.
Sledeće mesto koje sam želela da posetim i vidim bilo je nešto sasvim drugačije. Za početak sam morala da dođem do predgrađa Malmea, trećeg grada po veličini u Švedskoj. U pitanju je jedan šoping-mol. Naravno, mene kupovina uopšte nije zanimala, ali je ovaj hram potrošačke religije meni bio privlačan iz sasvim drugog razloga. U pitanju je arhitektura i njegov spoljašnji izgled, a šoping-mol se zove Emporija.
Ovaj šoping-mol je jedan od najvećih u čitavoj Skandinaviji i unutrašnjost mu je, ako tako mogu da kažem, tipična, ali sa istočne i zapadne strane ima elemenata koji ga čine specifičnim i lako prepoznatljivim.
Ovde, međutim, moje interesovanje za savremenu arhitekturu u Malmeu nije bilo iscrpljeno. Naprotiv, sela sam u gradski autobus i odvezla se u pravcu centra, ali sam sišla pre poslednje stanice jer sam već iz prevoza ugledala ono što mi je bilo sledeće odredište. U pitanju je soliter sa 54 sprata koji se zove „Vrteći torzo“.
Sa autobuske stanice sam prošetala do samog solitera. To je stambena zgrada i trenutno je najviša u čitavoj Skandinaviji. Ono što je čini posebnom jeste ta njena bukvalno „uvrnuta“ konstrukcija i smatra se prvim uvrnutim soliterom na svetu. Autor joj je jedan španski arhitekta koji je prethodno izradio skulpturu „Uvrnuti torzo“, a koja je sa svoje strane inspirisala direktora kompanije koja je sada i vlasnik solitera da naruči projektovanje baš ovakvog zdanja.
Posle ovih modernističkih arhitektonskih čuda, došao je na red i veoma kratak obilazak centra Malmea . Moram da priznam da sam već bila prilično umorna jer sam se baš dobro našetala ovog dana, tako da sam samo obišla jedan fin krug po centru grada. Prvo sam prošetala do glavnog trga gde je Gradska većnica iz 1546. godine bila divno obasjana Suncem.
Moje krajnje odredište prilikom šetnje po gradu bio je jedan drugi trg – Trg Gustav Adolfs na kojem se nalazi skulptura heraldičkog simbola grada, a od 1660. godine i čitave pokrajine Skanije – skulptura grifona. Ipak, prvo sam zapazila grifona na šahtovima koji se mogu videti po gradu.
Na Trgu Gustava Adolfsa skulptura grifona koju sam želela da vidim mirno čuči na vrhu jedne velike metalne sfere.
Pošto sam ispunila sebi želju, lagano sam krenula da se vraćam ka železničkoj stanici, ali nešto drugačijom putanjom, pa sam tako došla do još jednog trga, Trga Lila (Lilla Torg) gde sam čak mislila i da posetim Centar forme/dizajna u kojem se može videti ono što je najbolje u švedskom i skandinavskom dizajnu, ali je centar na žalost već bio zatvoren. Morala sam da se zadovoljim pogledom na ovaj lep trg prepun kafea i restorana.
Nešto kasnije sam se vratila u Lund sa planom da narednog dana nikuda više ne idem, već da obilazim sam grad. Pošto je dan bio tako jednostavan, dozvolila sam sebi da se ujutru malo više razvlačim, a onda sam krenula u laganu šetnju po centru grada. Mada sam već prolazila pored Katedrale u Lundu, i to više puta, sada sam i svratila da je vidim iznutra.
Izgradnja zdanja je krenula krajem 11. veka, a polovinom 12. veka je Katedrala i posvećena. Drugim rečima, Katedrala je već bila u funkciji kada je Absalon, osnivač Kopenhagena i Biskup od Roskildea, bio i Nadbiskup Lunda (1178-1201). To je meni zanimljiv podatak, jer sam upravo prethodne jeseni kada sam posetila Dansku, Kopenhagen i Roskilde, i saznala za Absalona, donela odluku da ubrzo posetim i Lund. Time je uspostavljena potpuna povezanost putovanja po Danskoj iz 2018. i Švedske 2019. i to je meni bilo zabavno.
Ali, da se vratim na priču o Katedrali u Lundu. Ona ima veoma lepu aspidu s početka 12. veka, ali takođe i veoma zanimljiv astronomski sat koji potiče iz 14. veka.
Slučaj je hteo da sam ja stigla u katedralu malo pre podneva i tada sam shvatila da će se sat „uključiti“ baš u podne, pa sam onda zauzela fino mesto i sačekala. U međuvremenu je sveštenica (da, da, i ovde je u pitanju bila žena) nešto fino ispričala brojnoj deci koja su se tu okupila, a posle je vodila i službu, naravno u delu katedrale koji je predviđen za to, a ne kod sata, ali sam ja tada napustila katedralu sa namerom da se tu ponovo vratim nešto kasnije.
Prvo sam otišla u jedan lokalni restoran gde sam ručala neku fantastično ukusnu ribu iz severnih mora, a onda i do obližnjeg istorijskog muzeja Kulturen. Mene je tu najviše zanimao arhitektonsko-etnografski deo u vidu muzeja na otvorenom.
U ovom muzeju na otvorenom prikazano je nekoliko objekata koje su koristili različiti društveni slojevi i svi su ti objekti vremenom kupljeni i prebačeni ovde. Neke od zdanja su koristili seljaci, ali ima i građanskih kuća i onih koje su koristili pripadnici visokih slojeva ili sveštenstva. Za neke se čak zna i poimence ko je u njima živeo pre nego što je objekat kupljen, a često su dati i neki drugi podaci. Tako je, na primer, drvena kuća iz sela Uranes kupljena 1892. godine i za nju se zna da je sagrađena od drveta koje je posečeno tokom zime 1711.-1712. Za izgradnju kuće su se koristile i neke drvene grede ili daske s početka 16. veka, a neke od podnih dasaka mogu da se datiraju u 1305. godinu. Kako se to datiranje radi, ja ne znam, ali su mi ovi podaci bili potpuno fascinantni kada sam ih čitala i zato sam se potrudila da ih zabeležim.
Crkva iz sela Bosebo je sagrađena 1652. godine. Pošto je 1894. godine crkva trebalo da bude porušena, muzej ju je otkupio i prebacio ovde.
Kod svake građevine postoje podaci o njoj, ali ja naravno neću da ulazim u taj nivo detalja. U svakom slučaju, poseta ovom muzeju je meni bila veoma zanimljiva i prijala mi je.
Posle obilaska otvorenog dela muzeja Kulturen krenula sam ka Botaničkoj bašti. Mada je Lund sasvim savremen grad, put me je naveo jednom ulicom čija je popločana površina asocirala na neka stara vremena. Upravo to je meni bila i najupadljivija odlika ovog putovanja po Švedskoj – sjajna mešavina starog i najsavremenijeg novog.
Pošto sam kasnije tog popodneva morala da krenem na aerodrom, onda već više i nisam imala puno vremena za obilazak Botaničke bašte, kojom upravlja Univerzitet u Lundu i koja je osnovana 1690. godine, ali je na ovu lokaciju preseljena u drugoj polovini 19. veka. Osim biljaka koje se mogu videti na otvorenom, postoji i velika staklena bašta koja je zapravo podeljena u više delova da bi se u svakom mogla da stvori posebna klima potrebna za rast specifičnih biljaka.
Ipak, od svih biljaka koje rastu u bašti, a ima ih oko 7000 vrsta, posebno su mi za oko zapele neke malene životinje koje sam prvo čula, a zatim i videla dok su mirno šetkale između rastinja u jednoj od staklenih bašti. U pitanju su kineske prepelice (Excalfactoria chinensis), najmanje prepelice na svetu.
U povratku ka stanu još jednom sam svratila do Katedrale u Lundu da bih ušla u njenu kriptu jer je ona prethodno bila zatvorena zbog službe koja se odvijala u to vreme. Kripta je zaista impresivna, a uz mnoštvo zanimljivih stubova s početka 12. veka, postoji i par njih koji se vezuju za legendu o Džinu Finu, Sv. Lavrentiju i izgradnji Katedrale.
Ali... Saznavanje detalja vezanih za tu legendu prepuštam onima koji budu otišli da posete izvanredno slikovita naselja južne Švedske.