Tajland 2023, 10. deo (Ajutaja)
Loše sam spavala noć pred izlet u Ajutaju, a kada sam izašla iz hotela osetila sam bol u desnom kolenu koji mi se prvi put pojavio malo pre puta na Tajland. Nije bio jak, ali je bio izuzetno obeshrabrujuć, tako da sam se dosta oneraspoložila. Ipak, nisam znala šta bih drugo radila, pa sam krenula ka glavnoj ulici vodeći računa o tome kako hodam, jer je postojao jedan ugao pod kojim me je koleno manje mučilo. Dobro je bilo da sam prvi put osetila bol pre putovanja, tako da sam još iz Beograda ponela par kolenica koje su mi, kako se ispostavilo, jako dobro došle i pomogle mi.
Taksijem sam se prebacila do stanice Mo Čit za minibuseve i tu sam se ukrcala u jedan minibus koji je vozio direktno do Ajutaje.
Dok sam sedela nisam osećala nikakav bol u kolenu, ali sam brinula. Zato sam se trudila da ne razmišljam mnogo o tome, već sam gledala kroz prozor i divila se fantastičnoj infrastrukturi Bankoka pored koje sam prolazila.
Procenjuje se da Bankok ima preko 11 miliona stanovnika. Što se vozila tiče, njima nema broja. Zbog toga se čini da je na ulicama stalno velika saobraćajna gužva, a kada sam krenula minibusom ka severu, osim nekoliko traka u jednom smeru na putu kojim smo se kretali, shvatila sam da su paralelno sa tim autoputem na masivnim betonskim stubovima iznad nas sagrađen i brzi uzdignuti autoput, kao i uzdignuta železnička pruga, dakle – takođe na masivnim betonskim stubovima.
Moram da priznam da sam na Tajland očigledno došla sa predrasudama. Naime, ova zemlja se najčešće pominje u kontekstu masovnog turizma, kao mesto gde je sve jeftino i to je kod mene vremenom stvorilo utisak da je u pitanju veoma siromašna zemlja. Na Tajlandu svakako postoji i puno siromašnih stanovnika, ali... Sudeći po izuzetno impresivnoj infrastrukturi koju sam često mogla da posmatram tokom mesec dana provedenih u ovoj divnoj i egzotičnoj zemlji, moj zaključak je da je Tajland sve samo ne siromašna zemlja. Ja ovde pričam o ličnim utiscima i razmišljanjima, a ne o ekonomskim pokazateljima, BDP-u, prihodu po glavi stanovnika i sl. Ti podaci me ne zanimaju mnogo, mada svakako mogu da se pronađu na internetu, ako baš taj aspekat nekoga zanima.
Posle oko sat i po vožnje minibusom kroz naizgled neprekidni urbani pejzaž (kao da su Bankok i Ajutaja spojeni), stigla sam na svoje odredište, ali čim sam u Ajutaji izašla iz minibusa saleteli su me neki lokalni vozači tuk-tuka. Ne volim kada me tako napadno saleću, mada mi je jasno da oni ljudi žive od toga. Osim toga, koleno koje nisam osećala tokom vožnje je momentalno počelo da me boli kako sam krenula da hodam izašavši iz minibusa i to me je učinilo izuzetno nervoznom, tako da sam samo prilično hladno odbila bilo kakvu komunikaciju sa vozačima tuk-tuka. Naizgled čudno bacajući nogu, prešla sam ulicu jer sam na suprotnoj strani uočila mesto gde sam mogla da popijem kafu. Rešila sam da se prvo malo bolje razbudim i smirim, pa ću onda videti šta da radim.
Nakon što sam popila kafu i malo smirila svoju nervozu, krenula sam prema najbližim hramovima u okviru istorijskog parka Ajutaja. Na kraju krajeva, već sam tu stigla, a obilaženje je i bio povod ovog izleta, kao uostalom i čitavog putovanja na Tajland. Imajući u vidu moje fizičko stanje, koračala sam veoma pažljivo i bol u kolenu se po malo primirio. Imala sam utisak da noga bolje reaguje kada se malo „zagreje“, ali sam morala pažljivo da dođem do te faze. Sve u svemu, da odmah kažem da sam ovog dana uspela da obiđem praktično sve što sam želela, osim muzeja, ali to nije bilo mojom krivicom. Naime, bio je ponedeljak i muzej je bio zatvoren. Jasno mi je da su muzeji najčešće zatvoreni ponedeljkom i jasno mi je zbog čega (zaposleni treba i da se odmore), ali moram da priznam da mi to na ovakvim mestima veoma smeta. Mogli bi da zaposle još nekoga i da muzej bude otvoren svim danima; uostalom kao što je slučaj sa čitavim istorijskim parkom.
Plan mi je bio da prvo odem do najudaljenijeg od bitnih hramova, ali se na svu sreću taj plan izjalovio. Ovo kažem jer mi se jako dopalo kako sam se na kraju organizovala. Ja sam usput pokušavala da savatam neki tuk-tuk, pošto nisam želela nijedan od onih koji čekaju turiste na stanici, ali tuk-tukova na ulici nije bilo i tako sam lagano peške došla do mesta gde se gotovo jedan do drugog nalaze dva važna hrama – Vat Račaburana i Vat Mahatat.
Evo i mape koja prikazuje šta sam sve videla tokom obilaska lokaliteta Ajutaja:
Ali, pre nego što počnem da govorim o svom obilasku, da prvo nešto kažem o Ajutaji.
Danas je to grad sa oko 50.000 stanovnika i njegov glavni urbani deo se nalazi na velikom ostrvu koje postoji ušću reka Čao Praja i Pa Sak. Na tom istom ostrvu je svojevremeno bio i centar sijamske kraljevine Ajutaja (1350-1767), tačnije njegova prestonica koja se takođe zvala Ajutaja. I o kraljevini, i o prestonici ću da govorim nešto kasnije, između priča o poseti ostacima različitih hramova.
Uzgred samo da pomenem da je osnivač dinastije Čakri koja je i danas na čelu Tajlanda, kralj Rama I (r/v 1737/1782-1809) rođen upravo u Ajutaji. Grad je svoje ime svojevremeno dobio po gradu Ajodji u Indiji u kojem je po predanju rođen Rama, hinduističko božanstvo i sedmi avatar boga Višnua, koji je i glavni lik čuvenog indijskog speva Ramajana.
Dakle, kada sam došla do prvih hramova, tj., njihovih ostataka, prvo sam se uputila u hram Vat Račaburana.
Hram je 1424. godine osnovao kralj Borom Račatirat II (r/v 1386/1424-1448) i to na mestu gde su spaljeni posmrtni ostaci njegova dva starija brata koji su se (očigledno neuspešno) borili oko trona. Zbog svega ovoga, Vat Račaburana je tokom perioda kraljevine Ajutaja bio kraljevski hram.
Osnova hrama je jednostavna, u vidu pravougaonika u čijem sedištu je glavna pagoda ili prang, okružena klosterom, tj., natkrivenim tremom. Sa prednje strane pranga je vihara čija je osnova u obliku izduženog pravougaonika.
Iza pranga, po istoj osi kao i vihara, nalaze se ostaci ubosota, koji je gotovo identičan sa viharom sa prednje strane.
Već sam ranije pominjala ove termine, prang, vihara, ubosot..., i mislim da je dobro da se svaki posetilac koji obilazi ovakva mesta na Tajlandu upozna sa ovim terminima. Postoje njihovi prevodi, ali za svaki ovaj termin mogu da se nađu različite verzije prevoda (kao i različite forme transkripcije – vihara, viharn), što može i da zbunjuje. Barem mene. S druge strane, jasno je da su njihova funkcija, ali i međusobne razlike, uslovljene budističkom religijom i potrebama, a to je previše složena tema da bih je ja izučavala. Zato ću u svojim pričama redovno da koristim ove termine, a tek povremeno ću podsećati na neke od njihovih prevoda koji sugerišu makar deo funkcije.
Dakle, za ovu viharu u hramu Vat Račaburana najčešće se kaže da je to „sala za propoved“.
Kada posetilac krene da se penje u nju, jasno se vidi ta postavka gde po istoj liniji iza vihare, koja je na istoku, sledi prang, a kao što sam rekla, iza pranga na zapadu je i ubosot.
Vihara je sagrađena od cigala spojenih malterom, a na prednjoj i zadnjoj strani se nalaze tremovi. Ostaci prednjeg trema se lepo vide na jednoj od prethodnih fotografija snimljenoj sa strane i sa prangom u pozadini. Na prednjoj fasadi postoje tri portala od kojih je srednji veći od bočnih i ukrašen reljefnom dekoracijom u štuko-stilu. Zadnji trem je spojen sa klosterom koji ide oko pranga.
Kada se uđe u viharu, jasno je da je pod savremenog datuma, ali to ni najmanje ne smeta i čak olakšava posetu.
Iskoristila sam ovaj dobar položaj vihare i otvorenost prostora da bih snimila i neke detalje pranga kojim sam se kasnije bavila, ali to je sve toliko impresivno da me je sasvim fino inspirisalo.
Na kraju sam kroz jedan od bočnih prolaza i koristeći stepenište sa te strane sišla sa vihare, ali sam prvo snimila deo lokaliteta severno odatle.
Sada sam malo prošetala po lokalitetu i oko pranga i tu postoji mnoštvo čedija ili stupa i ostataka raznih objekata. Takođe su stručnjaci koji su radili na iskopavanjima na neke od platformi poređali i ostatke skulptura Bude. Nikada ne treba da se zaboravi da su Tajlanđani veoma predani budisti, a da su skulpture Bude, čak i kada su oštećene, svetinje, tako da se prema njima treba ophoditi u tom smislu. Na više mesta se mogu videti table koje jasno navode da je zabranjeno da se posetioci penju na različite objekte (osim na onim mestima gde je to sasvim jasno dozvoljeno i omogućeno), uključujući i statue Bude koje mogu da budu dovoljno velike i inspirativne za „kreativne“ posetioce.
Osim što sam obilazila različite delove lokaliteta, ja sam se takođe trudila i da idem od jedne do druge senke drveća koje tu raste. Već je bilo kasno prepodne i sunce je bilo veoma jako, tako da sam gledala da brže-bolje pređem preko osunčanih delova, a kada stanem u senku tek onda da slikam.
Tako sam otišla i do ubosota, ali sam tek po povratku kući shvatila da ga nisam nijednom fotografisala. Nisam se mnogo brinula zbog toga, jer je on skoro isti kao i vihara. Dakle, jureći senke i usput gledajući različite delove ostataka hrama, došla sam i do južne strane pranga. Tu je lepo mogla da se vidi jedna od četiri velike stupe koje krase uglove kvadratne platforme na kojoj se uzdiže prang, ali i ostaci nekog objekta na sredini zida na čijem dnu su ostaci impresivnih dekorativnih figura iznad sokla.
Sa gotovo istog mesta sam slikala i prang, a tu se mogu videti i stepenice kojima se može popeti i na platformu i dalje do samog pranga.
Kada sam se popela do osnove pranga, prvo sam snimila ostatke klostera koji sa četiri strane okružuje unutrašnje dvorište oko pranga, a iza klostera se vide ostaci čedija, odnosno, stupa.
Čedi i stupa su praktično sinonimi, a glavna razlika je u tome da je stupa termin na sanskritu, a čedi je termin na tajlandskom jeziku. Oba termina označavaju objekte u kojima se čuvaju mošti Bude ili raznih svetih Budista. Kada su u njih stavljene Budine mošti čedi ili stupe se doživljavaju kao personifikacija samog Bude i kao takvi oni su onda najvažniji objekat u okviru budističkog hrama.
Sklona sam da smatram da se ovde treba koristiti samo termin „čedi“, jer se sve dešava na Tajlandu, ali puno izvora koristi termin „stupa“, pa zbog toga ja ipak koristim i jednu i drugu verziju naziva.
Pre nego što sam otišla da posetim unutrašnjost pranga, pogledala sam i snimila viharu. Na sledećoj slici se sasvim lepo vidi njen zadnji trem na kojem je oštećena statua Bude stavljena na postolje, a takođe se iz ove perspektive može videti i kako je vihara spojena sa klosterom.
A što se tiče pranga, prvo da podsetim na značenje termina. To je toranj koji se podiže u okviru hrama u vidu šiljka ili kupe, a kao graditeljski elemenat potiče iz kmerske arhitekture, s tim da su ga budistički graditelji na Tajlandu prilagodili svojim potrebama. Izgradnja pranga je bila posebno popularna tokom trajanja kraljevine Ajutaja (1350-1767), ali i kasnije – u doba kraljevine Ratanakosin (1782–1932) i prangovi se mogu videti samo u najvažnijim budističkim hramovima. Već sam pominjala i fotografisala prang u hramu Vat Arun u Bankoku (videti: https://svudapodji.com/tajland-9/), a tom prilikom sam objasnila i njegovo simbolično značenje (planina Meru i ostalo).
Prang hrama Vat Račaburana je jedan od najbolje očuvanih u Ajutaji i on je danas jedan od simbola grada. Ovde je čak dozvoljeno i da se posetilac popne i uđe u unutrašnjost pranga.
Vat Račaburana: unutrašnjost pranga
Unutrašnjost pranga je zanimljiva iz par razloga. S jedne strane, tu postoje impresivne zidne slike iz XV veka i da bi se one videle treba da se siđe 15 m u kriptu, ali, kada sam ja ovde bila, prilaz kripti je bio zatvoren. Takođe je zanimljivo da se ovde dođe i da bi se bolje shvatila priča o tome da su 1957. godine lopovi uspeli da dođu do neke prostorije odakle su ukrali brojne zlatne predmete. Kako se procenjuje u toj prostoriji je bilo predmeta od čistog zlata čija je težina bila preko 100 kg. Vlasti su uspele da uhvate lopove, ali je samo manji deo njihovog plena vraćen i vremenom je prenesen u Nacionalni muzej Čao Sam Praja. To je baš taj muzej koji se nalazi ovde u Ajutaji i za koji sam pomenula da je ponedeljkom zatvoren, pa ga nisam posetila.
Sve u svemu, ovde sam završila sa posetom unutrašnjosti pranga, pa i samog hrama Vat Račaburana tako da sam se spustila do unutrašnjeg dvorišta, ali sam ipak još malo uživala u lepoti pranga i njegovih detalja. I dan danas na prangu mogu da se vide ogromne figure Garude, božanstva koje se najčešće prikazuje u obliku ptice, a koje su urađene u štuko-tehnici. Tu su takođe i nage (božanstva u obliku zmije), kao i stojeće figure. Čak i posle toliko vekova sve ovo oduzima dah.
Sada sam se uputila ka susednom hramu, a to je Vat Mahatat. Bilo je skoro podne i bilo je veoma vruće, a sunčevi zraci su pekli. Svako od posetilaca je gledao da se snađe kako zna i ume, pa su se uveliko nosili kišobrani (u funkciji suncobrana), kape i slično, ali me je jedna devojka potpuno iznenadila. Shvatam ja modu i trendove, ali na 35 stepeni da se nosi „krznena“ kapa!!!???
Ipak, bilo mi je i zabavno da je vidim kako ide ispred mene, pa i da je fotografišem. S druge strane, svi smo različiti, a i mladost kao pojava u životu više insistira na tom elementu – modi i trendovima. I ja sam svojevremeno na planini Durmitor u januaru kada je temperatura stalno ispod nule nosila samo pamučne helanke jer sam želela da zamišljam da sam „riba“. Blago rečeno: „Eh, mladosti!!!“
A sada da se malo pozabavim hramom Vat Mahatat koji je lepo mogao da se vidi već sa staze pored ulice.
Izgradnju hrama je 1374. godine započeo treći vladar kraljevine Ajutaje, kralj Borom Račatirat I (1370-1388), ali je sve završeno tokom vladavine sledećeg monarha. Ovde su se nalazile svete mošti Bude i bio je to najvažniji hram u vreme kraljevine Ajutaje, kao i sedište vrhovnog duhovnog vođe.
Danas je ovo među posetiocima najpopularniji hram zbog mnoštva različitih zanimljivih detalja. Na sledećoj slici se vidi osmougaoni čedi, a nešto dalje prang hrama Vat Račaburana.
I ovde je postojala glavna pagoda, tj., prang, koja je bila visoka skoro 50 m, ali se ona urušila, pa je obnovljena 1633. godine. Posle pada Ajutaje 1767. godine, Burmanci koji su zaslužni za propast ove kraljevine, zapalili su hram, pa je prang ponovo oštećen. Taj središnji prang je ponovo obnovljen i ponovo se srušio početkom XX veka, a danas je samo delimično restauriran i on se vidi na sredini prethodne slike. S druge strane, na lokalitetu postoji veliki broj sasvim zanimljivih i slikovitih manjih prangova i čedija.
Uzgred, mnogi od ovih prangova ili čedija stoje danas malo nakrivljeno, verovatno zbog loših temelja ili nekih oštećenja, ali se nadam da su dobro konzervirani.
Jedan od posebno zanimljivih objekata je osmougaoni čedi na četiri nivoa od kojih je svaki manji od prethodnog. Na čediju se jasno vidi kako su ovi objekti građeni i završavani – osnova je od cigala i maltera čime se stvara željeni oblik, a onda se preko stavlja mešani materijal koji se može oblikovati (štuko-tehnika), a što je svakako jeftinije i lakše od pravljenja takvih formi od čistog kamena. Četvrti nivo čedija je ukrašen malim prangovima.
Sada sam krenula u lagani obilazak lokaliteta i upravo u blizini osmougaonog čedija se nalazi jedno od najzanimljivijih mesta u okviru hrama Vat Mahatat. Za početak treba obratiti pažnju i na to kako vegetacija zna vremenom da „osvoji“ proizvode ljudskih ruku.
Baš ovo drvo koje se vidi na desnoj strani prethodne slike predstavlja deo te izuzetne zanimljivosti koja se nalazi na drugoj strani drveta. Naime, tu se može videti glava Bude koja je napravljena od peščara i koja je zaglavljena u isprepletanim vazdušnim korenima drveta bodi. Na osnovu umetničkih karakteristika skulpture, pretpostavlja se da je glava Bude napravljena polovinom XVII veka. Ona se vremenom odvalila od tela koje je u međuvremenu nestalo i pala na tlo, a onda su je zahvatili vazdušni koreni obližnjeg drveta. Evo rezultata iz 2023. godine:
Pošto se svaka figura Bude smatra svetom, neophodno je da se poštuju određena pravila. To podrazumeva i da se za poziranje za fotografije na ovom mestu mora sesti na drvene daske koje su položene na tlo, kako osoba ne bi bila viša od Bude jer bi se to smatralo nepoštovanjem. Na svu sreću, uvek ima dragih ljudi koji su spremni da vam izađu u susret i fotografišu na mestu koje izaberete.
U blizini Glave Bude nalazi se i više manjih vihara, a, osim toga, ovde sam u krošnji drveća uočila i par azijskih sjajnih čvoraka (Aplonis panayensis).
Zatim sam morala da napustim prijatnu senku koju je pravilo drveće u ovom delu da bih dalje nastavila da obilazim hram Vat Mahatat.