Tajland 2023, 11. deo (Ajutaja)
U prethodnom nastavku priča sa putovanja po Tajlandu 2023. godine stala sam u sred obilaska hrama Vat Mahatat. Ali, ni sada neću odmah da krenem na opisivanje svoje posete ostacima ovog hrama, već prvo da se malo osvrnem na istoriju.
Ajutaja je gradić koji se nalazi oko 80 km severno od Bankoka, ali je on pre svega poznat kao prestonica moćne sijamske kraljevine koja je postojala u periodu od 1351. do 1767. godine. U vreme osnivanja kraljevine Ajutaje, prethodna sijamska kraljevina, Sukhotaj, sa glavnim gradom oko 400 km severnije od Ajutaje, već je bila u fazi propadanja na taj način ostavivši prostor za formiranje ove nove kraljevine.
Gledano kroz istoriju, postojale su četiri sijamske kraljevine i da ne bude zabune – njihove su prestonice nosile isto ime kao i kraljevine. Ili je bilo obrnuto – kraljevine su dobijale svoje ime po glavnom gradu. Bilo kako bilo, prva sijamska kraljevina je bila kraljevina Sukhotaj (1238-1438), druga je bila kraljevina Ajutaja (1351-1767), treća – kraljevina Tonburi (1767-1782), a četvrta – kraljevina Ratanakosin (1782-1932).
Mada je dinastija Čakri vladala današnjim Tajlandom i u vreme kraljevine Ratanakosin, ipak se smatra da je sa Sijamskom revolucijom iz 1932. godine i prelaskom iz apsolutističke monarhije u ustavnu monarhiju zvanično završen period kraljevine Ratanakosin, a to je ujedno bio i kraj 800 godina apsolutističke monarhije. Nova država se zvala kraljevina Sijam, ali je 1939. godine i to promenjeno i od tada se ova država na jugoistoku Azije naziva – kraljevina Tajland.
Ali, da se vratim na kraljevinu Ajutaja. Prestonica je podignuta na velikom ostrvu između dve reke koje je zapravo formirano probijanjem kanala koji spaja te dve reke pre nego što one dođu do svog ušća. Ostrvo je dugo otprilike 4 km, a široko oko 2 km. U periodu kraljevine Ajutaje na ostrvu su se nalazile kraljevska palata i brojni hramovi, a grad je predstavljao i veoma važan centar trgovine. Po osnivanju, Ajutaja je prvo preuzela kontrolu od Sukhotaja, a zatim je krenula da napada svoje susede. Na kraju ona nije bila najveća država u ovom delu sveta, ali je bila najmoćnija.
Jedan od bitnih razloga za ovu moć je bila upravo trgovina koja je bila podstaknuta činjenicom da se prestonica Ajutaja nalazila na jako dobrom mestu, a pogotovo su reke kojima je okružena omogućavale odlične veze sa susednim kraljevinama. Ali, trgovina je privukla i Evropljane, za početak Portugalce, Holanđane i Francuze, a tu su bili i trgovci sa Bliskog Istoka, kao i iz azijskih zemalja poput Kine i Indije. Ajutaja je tako postala ne samo veliki i bogat, već i kosmopolitski centar ovog dela sveta.
Ali, početkom XVIII veka, vladari Ajutaje su zatvorili svoje granice za većinu Evropljana, mada je nastavljena trgovina sa Azijatima, pogotovo sa Kinom, što ni na koji način nije umanjilo visoki status i bogatstvo prestonice i čitave kraljevine.
Međutim, posle niza sukoba, Burmanci su konačno 1767. godine osvojili kraljevinu Ajutaju i uništili njenu prestonicu spalivši je do temelja i nateravši stanovništvo da se raseli. Naslednik nekada moćne kraljevine Ajutaje, kralj Taksin veliki (r/v 1734/1767-1782), odlučio je da se ne bavi obnavljanjem stare prestonice, već je podigao novu na zapadnoj obali reke Čao Praja (deo današnjeg Bankoka), o čemu sa već pisala u 9. delu priča sa Tajlanda (videti: https://svudapodji.com/tajland-9/).
Danas se ovde mogu videti ostaci brojnih hramskih kompleksa, palata i drugih objekata, a čitav istorijski grad Ajutaja nalazi se na Uneskovoj Listi svetske baštine.
A sada da se pričom vratim u obilazak hrama Vat Mahatat, pa evo i mape moje posete lokalitetu kao podsetnika:
Raspored glavnih objekata u okviru ovog hramskog kompleksa je isti kao i kod susednog hrama Vat Račaburana o kojem sam pisala u prethodnom nastavku priča. Po istoj osi, počevši od istočne, prednje strane, postavljeni su kraljevska vihara pravougaone osnove, zatim sledi glavni prang okružen kvadratastim klosterom, a na kraju dolazi ubosot takođe pravougaone osnove. Čak je i veličina osnova ovih objekata ista ili gotovo ista. Ostatak hramskog kompleksa ispunjen je ostacima brojnih čedija, prangova i drugih manjih objekata od kojih su neki sačuvani u većoj, a neki u manjoj meri.
Nakon što sam se slikala sa Glavom Bude i posmatrala manje objekte u njegovoj blizini, sada je došao red i na obilazak ovih većih objekata. Prvo sam došla do kraljevske vihare od koje se danas može videti mnogo manje ostataka, nego u slučaju vihare hrama Vat Račaburana. Ipak, ovde postoji veoma zanimljiv zid na južnoj strani objekta. Na slici se ne vidi baš dobro, ali u zidu su napravljeni „prorezi“, a između skulptoralni ukrasi.
Kada sam ušla u prostor vihare, mogla sam da vidim platformu na koju su postavljeni preživeli ostaci figura Bude.
Zatim sam krenula u šetnju po kvadratastom unutrašnjem dvorištu koje postoji oko središnjeg pranga, tj., njegovih ostataka, a koje je okruženo klosterom.
Na prethodnoj slici može da se vidi krnji ostatak glavnog, središnjeg pranga. Već sam pomenula u prethodnom nastavku da je ovaj prang bio visok skoro 50 m, ali se vremenom iz raznih razloga rušio par puta, pa je povremeno i obnavljan, ali je sada samo delimično restauriran, tako da može da se vidi samo osnova sa stepenicama.
Unutar pranga su 1956. godine pronađeni mnogi značajni predmeti, pa je upravo ovo otkriće inspirisalo lopove da pronađu i odnesu slično blago i u hramu Vat Račaburana, o čemu sam takođe pisala u prethodnom nastavku. U svakom slučaju, veliki deo onoga što je pronađeno ili vraćeno od lopova može da se vidi u lokalnom muzeju.
I ovde oko glavnog pranga vodi kloster, tj, natkriveni trem koji je bio spojen i sa viharom na istoku i sa ubosotom na zapadu, što predstavlja deo graditeljskog stila iz Perioda rane Ajutaje. Tu su poređani preživeli ostaci figura Bude koji su postavljeni tako da „gledaju“ prema središnjem prangu.
Ali, u zadnjem delu dvorišta koji vodi ka ubosotu, može da se vidi i jedna veća, lepo očuvana statua Bude koja je postavljena leđima ka glavnom prangu.
U okviru hramskog kompleksa postoji ogromno mnoštvo objekata što može da se zaključi i sa mojih fotografija. Obilazak svih i zagledanje svakog od njih zahtevalo bi i znatno više znanja, ali i vremena nego što sam ja imala. Zato sam ja lagano krenula ka izlazu, ali usput fotografišući razne zanimljive detalje koji bi mi upali u oči. Na primer, jednu malu viharu u zapadnom delu lokaliteta koja je čitava, uključujući i krov, napravljena od cigle i maltera.
Zatim sam došla do južnog dela lokaliteta i tu sam prateći stazu za posetioce prošla pored par manjih prangova koji su prilično dobro očuvani, mada je jedan od njih dosta nakrivljen.
A zatim sam se uputila stazom kroz park Bueng Praram u okviru kojeg postoje jezerca, ali i dovoljno drveća da omoguće da se povremeno bude u senci, što je bilo veoma bitno kada se lokalitet Ajutaje obilazi u podne. U parku takođe postoje i ostaci par manjih hramova i ja sam krenula prema njima, ali sam usput mogla ponovo da vidim i delove hrama Vat Mahatat, u prvom planu, kao i impresivni prang hrama Vat Račaburana, u daljini.
Dakle, put kroz park me je doveo do ostataka nekoliko manjih hramova i o njima nemam nikakve podatke, ali mi je svakako bilo zanimljivo da ih vidim i snimim kad sam već prolazila pored njih ili u njihovoj blizini.
U parku osim vodenih površina ima i manjih ostrva do kojih se lako dolazi preko mostića i sve to izgleda veoma ljupko, a različiti hramovi se mogu videti i malo bliže i malo dalje.
Neki delovi ovih jezeraca su pokriveni lotosima i to je samo po sebi već lep i zanimljiv prizor, pogotovo kada se vide divni cvetovi lotosa koji su izbili na površinu. Uzgred, lokvanj i lotos su, ma kako delovali slično, dve sasvim različite vrste biljaka. Ovo je lotos ili indijski lotos iz roda Nelumbo, dok lokvanj pripada rodu Nymphaea.
Ali, u jednom trenutku sam videla da se nešto dešava između tih lotosa, tj, primetila sam da se tu neko kreće. Zastala sam i sačekala malo da bih snimila šta je u pitanju. Koliko sam shvatila jedna osoba je brala cvetove.
Cvetovi lotosa se često donose u svetilišta kao ponude, ali se mogu redovno videti i kao deo dekoracije po hramovima i predmetima, jer u sebi nose veoma važnu budističku simboliku. Ta izuzetno važna simbolika lotosa prenosi se kao forma i prilikom same izgradnje različitih objekata. Naime, težnja svakog čoveka treba da bude duhovni razvoj koji je poput cveta lotosa – kreće se sa dna i iz gliba, probija i raste kroz mutne vode, da bi se na kraju izbilo na svetlo dana i pretvorilo u predivan cvet.
Moje sledeće odredište je bio hram Vat Pra Ram, ali sam njemu prvo prišla sa zadnje strane. Tu je ulaz bio zatvoren, pa sam morala da obiđem krug.
Na putu ka ulazu u hram naišla sam i na grupu slonova koji su tu šetali noseći turiste koji vole takve stvari.
Izgradnja hrama Vat Pra Ram započela je 1369. godine na mestu kremacije prvog kralja Ajutaje, a završena je oko polovine XV veka. Tokom vremena, hram je više puta obnavljan i popravljan, a jedna od većih restauracija je urađena polovinom XVIII veka. Zahvaljujući svemu tome, dosta delova je u pristojnom stanju preživelo do današnjih dana.
U okviru hramskog kompleksa se posebno ističe središnji prang, a tu su i nezaobilazna vihara, ubosot, kloster i brojni čediji. I ovaj hram prati isti raspored glavnih objekata kao i u slučaju prethodna dva velika hrama koja sam posetila u Ajutaji, s tim da je jedina razlika da je ovde vihara zapadno od pranga, a ubosot istočno. Ipak, to se baš mnogo i ne vidi na samom lokalitetu jer su od ovih sala ostale samo osnove.
Ovde sam jednostavno prošetala po čitavom hramskom kompleksu napravivši krug da bih se na kraju vratila do mesta gde sam i ušla.
Još uvek nisam bila svesna da je muzej u Ajutaji zatvoren, pa sam tako prošla i pored jezerceta (bare) južno od hrama Vat Pra Ram. Bila je to još jedna lepa slika.
Ali, dok sam ja tu stajala i slikala jezerce i hram, shvatila sam da se nešto kreće kroz travu nedaleko od mene i tako sam uspela da snimim jednog azijskog vodenog varana (Varanus salvator).
Do sada mi je bilo prilično vruće, a sada mi je već postalo izuzetno vruće, pa sam se samo vukla pešačkom stazom pored ulice, ali sam povremeno zastajala u hladovini da bih snimila neke zanimljive detalje. U Ajutaji postoji mnogo, mnogo više hramova i mesta koja se mogu obići, ali to ne može da se uradi tokom jednog dnevnog izleta. S druge strane i ne brinem oko ovoga, jer sam ipak posetila najznačajnija mesta, a i nisam toliko stručna da bi mi svaki detalj značio.
Kada sam se konačno dovukla do muzeja, shvatila sam da je zatvoren ponedeljkom, a bio je ponedeljak. Po malo razočarana, a više „ljuta“ da sam po vrućini morala da tu dolazim za džabe, sela sam na jednu klupicu u hladovinu da bih smislila šta ću i kako ću sledeće. Gledala sam mapu i razmišljala kako da uklopim par hramova koji nisu bili jedan blizu drugog i u istom pravcu. Pošto mi je bilo jako vruće, a bez obzira na svu količinu vode koju sam pila imala sam utisak da sam i dalje dehidrirana, rešila sam da jednostavno uzmem taksi i da me on vozi do tih sledećih odredišta. Ali, lakše reći nego učiniti, pošto nigde nisam videla niti taksi, niti tuk-tuk. Mislim da je prst sudbine tu klupu i hladovinu postavio baš neposredno blizu mesta gde su stajali neki ljudi koji su vozili motocikl-taksije. Toga puno ima i po Bankoku, ali tamo mi takva vrsta prevoza u stvari i nije bila potrebna imajući u vidu šta sam i kako obilazila.
Sve u svemu, cena koju su mi ponudili do sledećeg hrama koji me je zanimao mi je odgovarala, pa sam se lepo popela na motor iza vozača, a „vetar u kosi“ me je prijatno hladio. A što je najvažnije, shvatila sam da bi bilo na ivici nemogućeg da peške dođem do tog hrama koji je najudaljeniji. Mape ne daju dovoljno realan prikaz, jer udaljenost ne može da se pređe direktno – potrebno je ići malo levo, malo desno, da bi se pratile ulice.
Kada sam stigla do željenog hrama, Vat Čaj Vatanaram, zadovoljna vožnjom, pokušala sam čak vozaču da objasnim da mi tu treba nekih 20-ak minuta za obilazak, a onda bih nastavila dalje, međutim, on nije želeo da čeka. Pa dobro. Krenula sam u obilazak.
Hram Vat Čaj Vatanaram se nalazi van ostrva na kojem je veći deo Ajutaje. To je jedna od prvih odlika kojih je posetilac svestan, pošto mora da se pređe preko velikog mosta preko reke Čao Praja. Malo se zatim vozi kroz savremeno naselje, ali se onda dolazi do biletarnice i nakon kupovine ulaznice ulazi se u prostor hramskog kompleksa.
Ovo je svojevremeno bio kraljevski hramski kompleks čija je izgradnja započela 1630. godine, a trajala dvadesetak godina. Podigao ga je tadašnji kralj Ajutaje u čast svoje majke, s tim da je kao uzor za projekat poslužio čuveni Ankor Vat iz Kambodže. Uostalom, središnji toranj, prang, koji sam kao graditeljski elemenat već pominjala, nastao je u Kmerskom carstvu (802-1431), a odatle su ga preuzeli neimari sijamskih kraljevina Ajutaje i Ratanakosin.
Ovde je taj središnji prang visok 35 m fino očuvan i on se uzdiže iznad svih ostalih elemenata, a okružen je kvadratastim klosterom, tj, prvobitno natkrivenim tremom, s tim da se ovde na uglovima i na sredini svake strane klostera nalaze i stupe, odnosno, čediji. Pojedinačni čediji, odnosno, njihovi ostaci mogu se videti i sa spoljašnje strane klostera. Takođe, nigde nema vihare, ali je zato tu ubosot.
Sve to može sasvim fino da se obiđe, a meni je jedini problem bila vrućina i jako sunce. Nisam bila jedina koja sam tražila hlad.
Ja sam krenula prvo da kružim oko klostera u pravcu kretanja kazaljke na satu, pa sam tako odmah mogla da primetim dekoraciju koja je urađena na zadnjoj strani čedija koji stoje na uglovima klostera i koja, doduše prilično erodirana, prikazuje razne scene iz Budinog života.
Na primer, na sledećoj slici mogu da se vide tri nivoa na ovom reljefu urađenom u štuko-tehnici. Ne razaznaje se sve dobro, ali ipak u srednjem delu mogu da se primete tri reda anđela koji se klečeći mole. U gornjem delu postoji mnoštvo detalja, ali je središnja figura Buda koji stoji na postolju u vidu lotosovih latica.
Zatim sam došla do ubosota koji se nalazi istočno od središnjeg pranga i van klostera. Od ubosota se danas mogu videti samo temelji, ali su tu i dva postolja na zapadnoj strani objekta na kojem su figure Bude u pozi meditacije.
Odavde se pruža i veoma lep pogled na reku Čao Praja koja mirno protiče pored samog hrama.
Sada sam svoju pažnju ipak vratila na hramski kompleks i tu sam nastavila sa obilaskom.
Tako sam došla i do jugozapadne spoljašnje strane klostera, a tu sam zatim i ušla u unutrašnji deo okružen klosterom.
Kada se posmatra visoki središnji prang, lako može da se prenebregne činjenica da se na uglovima objekta nalaze i četiri manja pranga. Ovo je elemenat tipičan za arhitekturu kmerskog carstva. Kod jednog manjeg pranga sam naišla i na nekakav suncobran koji je sliku učinio još zanimljivijom.
Ovde sam uočila i jednu Palasovu vevericu (Callosciurus erythraeus) koja je veselo skakutala po ostacima starog hrama.
Ali, kako mi je glavni cilj bio obilaženje hrama, posle kratkog zadržavanja radi slikanja jednog malenog glodara, nastavila sam sa šetnjom po klosteru, odakle sam mogla lepo da vidim ne samo figure Bude koje tradicionalno krase ove natkrivene tremove po hramovima, već i par velikih čedija koji su podignuti bočno od ubosota.
Inače, kroz čedije koji su podignuti duž klostera može da se prolazi i u okviru njih se nalaze svetilišta koja vernici i dalje obilaze i poštuju.
Još sam snimila i središnji prang sa prednje strane, a onda sam mogla da napustim lokalitet.
Posle obilaska ovog hrama, svratila sam u jednu prodavnicu preko puta ulaza da bih kupila još vode, pošto sam svoje zalihe ispijala neverovatno brzo. Nigde nisam videla moto-taksi, pa sam pokušala da se raspitam kod dve žene koje su radile u toj radnji. Na Tajlandu ljudi veoma malo, gotovo nikako, i veoma loše govore engleski. To mi ne bi ni najmanje bilo čudno da Tajland nije toliko upadljivo turistička zemlja. Bilo kako bilo, ove dve žene su nekako shvatile šta sam htela, pa čak i dokle mi je bio potreban moto-taksi, pa je jedna pozvala telefonom. Uskoro je čovek stigao. Usluga – savršena. Ovom prilikom sam se i ohrabrila da malo snimam vožnju, ali nisam preterivala – trebalo je ipak da budem stabilna na motoru i da ne razmišljam o svom mobilnom telefonu i da li možda može da mi ispadne iz ruke.