Obilazeći ostatke drevne prestonice kraljevine Ajutaje (1351-1767), stigla sam i do hrama Vihan Pra Mongon Bopit, što je zapravo jedan sasvim savremen hram, tačnije – vihara, sagrađena 1957. godine.
Vihan Pra Mongon Bopit
Ipak, savremeni izgled uopšte ne treba da zavarava. U pitanju jeste građevina novijeg datuma, ali je ona podignuta na mestu ranijeg hrama koji je uništen u XVIII veku. Prilikom napada Burmanaca 1767. godine, vihara je zapaljena i oštećena, a krov je tom prilikom u potpunosti uništen. I to je tako stajalo sve dok u XX veku nije sagrađena nova vihara.
Ono zbog čega je ovaj hram veoma popularan je ogromna i izuzetno poštovana statua Bude koji sedi iz XV veka (negde se pominje i XVI vek). Visina statue je 12,5 m, a širina na nivou krila je 9,5 m što je čini jednom od najvećih bronzanih statua Bude na Tajlandu. Da ne bude zabune, statua je napravljena od bronze, ali je 1992. godine prekrivena zlatnim listićima.
Buda u hramu Vihan Pra Mongon Bopit
I ova statua je bila oštećena u napadu Burmanaca, ali je vremenom restaurirana. Uzgred, položaji u kojima se Buda prikazuje predstavljaju jednu izuzetnu složenu temu. Svaki položaj nosi svoju simboliku i svoje specifično značenje, ali je to za mene lično previše komplikovano i van mojih osnovnih interesovanja pa se zato time veoma retko bavim.
Odmah pored hrama Vihan Pra Mongon Bopit nalaze se ostaci još jednog poznatog istorijskog hrama, a to je hram Vat Pra Si Sanpet.
Vat Pra Si Sanpet
Na ovom mestu se u prvoj fazi trajanja kraljevine Ajutaja nalazila kraljevska palata, ali je ona u XV veku preseljena par stotina metara dalje ka severu, a tadašnji kralj je naložio da se tu onda izgradi hram. Pošto se nalazio pored same palate, ovo je bio kraljevski hram koji se koristio za najvažnije ceremonije, a služio je i kao privatna kapela za kraljevsku porodicu. Zanimljivo je da za razliku od ostalih hramova u prestonici Ajutaji ovde nisu živeli monasi, već su oni dolazili samo po potrebi.
Glavna odlika hrama vidi se već na prethodnoj slici. U pitanju su tri impozantna i dobro očuvana čedija u kojima se nalazi pepeo trojice kraljeva koji su vladali od 1448. godine (kada je naložena izgradnja hrama) do 1529. godine. Čediji su poređani na delimično uzdignutoj platformi duž podužne ose hramskog kompleksa koja manje-više ide u pravcu istok-zapad.
Vat Pra Si Sanpet
Vat Pra Si Sanpet, detalj
Vat Pra Si Sanpet
I ovde je središnji deo kompleksa (sa tri čedija) bio okružen klosterom, ali se danas mogu videti samo njegovi ostaci. Tu su i ostaci glavne vihare koja je služila kao kraljevska kapela, a generalno gledano čitava površina hramskog kompleksa Vat Pra Si Sanpet bila je ispunjena čedijima i manjim viharama.
Vat Pra Si Sanpet
Vat Pra Si Sanpet
Ne ulazeći previše u detalje, jednostavno sam krenula u šetnju oko središnjeg dela hramskog kompleksa, prateći stazu za posetioce i diveći se nekada sigurno impresivnim građevinama.
Vat Pra Si Sanpet
Vat Pra Si Sanpet
Tako sam došla i do dela koji se nalazi zapadno od platforme sa tri velika čedija. I tu se vide ostaci starih čedija od kojih su neki danas prilično nakrivljeni.
Vat Pra Si Sanpet
Tu sam naišla i na ostatke figure Bude gde se jasno može videti kako su velike statue pravljene od cigle. Naime, preko oblika od cigala koji daje osnovnu formu, nanosio se specijalan malter koji se zatim oblikovao. Na ovaj način bi figure odavale utisak da su od kamena, a zapravo je u pitanju bila jeftinija i jednostavnija tehnika.
Vat Pra Si Sanpet, detalj
Sada sam već obišla skoro čitav krug oko središnje platforme hodajući po lokalitetu, tako da sam ponovo snimila tri čedija. Oni stvarno dominiraju prostorom.
Vat Pra Si Sanpet
Uzgred da pomenem da se hram Vat Pra Si Sanpet smatrao najlepšim kompleksom u gradu i mada kraljevska kapela nije preživela (spaljena je 1767. godine tokom rata između Ajutaje i Burme), ona je ipak bila inspiracija za ubosot hrama Vat Pra Keo u Bankoku (https://www.svudapodji.com/tajland-7/). Čak i delovi od kojih se danas mogu videti samo krnji ostaci jasno pokazuju koliko to mora da je bio impresivan prostor pre uništavanja od strane Burmanaca.
Kako je osnova hramskog kompleksa u vidu dugačkog pravougaonika, paralelno sa dužim stranama postoje ostaci naizmenično postavljenih manjih vihara i čedija – od vihara se vide samo temelji, a čediji su oštećeni do različitih nivoa.
Vat Pra Si Sanpet
Ipak, utisak je najjači kada se prostor i različiti objekti koji se tu nalaze sagledaju u celini.
Vat Pra Si Sanpet
Zanimljivo mi je bilo da pročitam i da se u ovom hramu svojevremeno nalazila stajaća figura Bude visoka 16 m koja je bila prekrivena sa 343 kg zlata. Kada su Burmanci osvojili Ajutaju, oni su ovu figuru pretopili. Ja se zaista ne razumem u Budizam, ali stvarno mi nije jasno kako neki koji sebe smatraju Budistima (poput Burmanaca) mogu da unište statuu Bude. Rat mogu da razumem (mada se po pravilu ne slažem), ali topljenje Bude – ne. Doduše, sasvim mi je jasno da se ista ovakva „zamerka“ može pojaviti i kada su u pitanju verski ratovi između različitih vrsta Hrišćanstva ili Islama. Ali, kao prevodilac i tumač, tvrdim da je to sve rezultat iskvarene ljudske prirode i „prodaje priče“ – ni Buda, ni Hrist, ni Alah ne ratuju i ne spaljuju – to rade ljudi, a izgovor se uvek može naći, pa onda ljudi tvrde da se sve to radi „u ime Boga.“
Sada sam samo još na par mesta zagledala detalje središnjih čedija, a onda sam mogla da napustim lokalitet.
Vat Pra Si Sanpet, detalj
Vat Pra Si Sanpet, detalj
Uzgred da pomenem da se severno od hrama Vat Pra Si Sanpet nalaze ostaci stare kraljevske palate, ali se tu danas mogu videti samo ostaci temelja i niski zidovi. Već sam morala da vodim računa i o vremenu, a takođe sam bila i umorna, o vrućini da i ne govorim.
Zato sam sada za početak sela u jedan „restoranski“ prostor pored hrama Vihan Pra Mongon Bopit. S jedne strane sam htela da kupim još vode, a s druge strane sam htela da tu sednem u hladovinu i da pogledam svoj vodič, a da mi mozak ne kuva od vrućine.
Ostalo mi je u sećanju da sam čitala da se kod jednog hrama nalazi veliki Ležeći Buda i htela sam da vidim i to. Pošto tu nisam planirala obilazak, uspela sam sada da se dogovorim sa jednim motor-taksistom da me odvede prvo do tog hrama, malo sačeka da fotografišem, a onda da me vrati do „centra“. Tako je i bilo.
U pitanju su ostaci hrama Vat Lokajasuta u čijoj blizini se nalaze još dva manja, ali zanimljiva hrama. Kada bih u Ajutaji boravila par dana, svakako bih volela da i do njih prošetam, ali ovako sam došla samo do Ležećeg Bude. Čak nisam ni obišla ostatke hrama. Doduše, koliko sam videla od njega je ostao samo središnji prang i niski temelji nekoliko manjih objekata, tako da nema žaljenja.
Ležeći Buda u hramu Vat Lokajasuta
Figura Ležećeg Bude je dugačka 42 m i visoka 8 m, i ona je obnovljena 1954. godine. Nekada se figura nalazila unutar vihare, a po nekim detaljima moguće je zaključiti da je napravljena posle XVI veka. Figuru veoma često „oblače“ u drečavo narandžastu tkaninu, pošto je to danas veoma značajno mesto za tajlandske hodočasnike.
Ponude za Ležećeg Budu u hramu Vat Lokajasuta
Ovde sam završila sa svojim obilaskom istorijskog parka u Ajutaji, tako da me je taksista na motoru vratio do centra. Još mi je ostalo da ga fotografišem kada sam sišla sa motora i platila mu i to je bilo to.
Javni prevoz u Ajutaji
Sada sam prešla ulicu i otišla u jedan od brojnih restorana u turističkom delu Ajutaje gde sam se vrlo lepo okrepila jednom supom. Meni je supa retko kada čitav obrok, ali je ova bila sasvim dovoljna, a takođe je tu bilo i pirinča, pa je sve to zajedno moglo fino da mi popuni želudac. S druge strane, želela sam da unesem u sebe i tečnost druge vrste, a ne samo vodu.
Okrepljujuća supa u Ajutaji
Zatim sam prošetala do mesta gde staju mini-busevi za Bankok i relativno brzo sam krenula.
Povratak u Bankok
Uz put je povremeno bila neopisiva gužva. Shvatila sam da sam veoma srećna što živim u gradu veličine kao Beograd (oko 1,5 miliona stanovnika) i što ne provodim sate i dane života zaglavljena u saobraćaju.
Bilo kako bilo, kada sam izašla iz mini-busa u Bankoku pojavio se mali problem. Naime, ja sam sada htela da odem do velike nove železničke stanice Bang Su da bih videla tačno kada narednog dana imam voz za dalje, ali su železnička stanica i stanica za mini-buseve na veoma nezgodnoj udaljenosti. Previše daleko da bi se hodalo posle napornog dana, a previše blizu da bi taksisti želeli da te voze. Pa dobro. Posle par neuspelih pokušaja da se prevezem taksijem, pitala sam jednog motor-taksistu koji se tu zatekao i onda me je on lepo prevezao gde sam htela.
Ujedno sam ovom prilikom ne samo saznala kada imam voz narednog dana, već sam i kupila kartu, a takođe i osmotrila bolje kako izgleda stanica i gde tačno treba da dođem. Jako volim kada napravim ovakve „generalne probe“.
Sada sam već mogla da uhvatim taksi i on me je lepo i relativno brzo dovezao u blizinu hotela, ali sam prvo otišla na večeru. Restoran je delovao dosta improvizovano, a i nisam videla nikakve jelovnike.
Restoran u Bankoku
Međutim, shvatila sam da mogu da pojedem nešto jednostavno – prženi pirinač sa piletinom, a uz put i da popijem jedno pivo. Nisu imali malo pivo, a jelo je bilo izuzetno ukusno, tako da je večera bila savršena.
Večera u Bankoku
Restoran je imao i jednu važnu prednost – nalazio se veoma blizu mog hotela, jer sam bila veoma umorna i iscrpljena što zbog puno hodanja, što zbog vrućine. Ali, kada sam stigla u sobu, sačekalo me je jedno divno iznenađenje, pa sam onako umorna skoro počela da skačem od radosti. Šalim se. Jesam se obradovala, ali svakako nisam skakala po sobi.
U pitanju je bio divan buket cveća koji mi je poslao Luk, sin moje drugarice Rajne, sa kojim nisam uspela da se vidim kad smo se dogovorili, pa je on smislio kako da mi se izvini. Nije bilo nikakve potrebe za izvinjenjem, ali sam svakako bila oduševljena i cvećem i iznenađenjem.
Buket cveća u Bankoku
Pošto sam narednog dana iz Bankoka kretala vozom dalje u 10.35, nije bilo nikakve potrebe da ujutru mnogo žurim. Za početak sam se fino naspavala, a onda čak imala i vremena da se spustim na terasu hotela pored kanala gde sam uživala u opuštenom početku dana i lepoj kafi.
Zatim sam se taksijem prebacila do železničke stanice Bang Su i smestila se u voz koji je krenuo tačno u minut.
Ali, prvo da pomenem impresivnu novu stanicu Bang Su. Zapravo se ova železnička stanica zove Centralni terminal Krung Tep Apivat, ali je svi i dalje zovu Bang Su. Ona je postala glavna železnička stanica Bankoka za međugradski saobraćaj samo mesec dana pre mog dolaska i spojena je sa plavom linijom metroa, tako da ako neko putuje po Tajlandu koristeći železnicu, lako može da dođe do stanice ili od nje do centra grada, na primer.
Železnička stanica Bang Su
Ja sam se na dalje prevozila trećim razredom, ali mi je to bilo sasvim simpatično i nisam menjala do kraja putovanja po Tajlandu. Bolji smeštaj može da bude udobniji, ali je uvek manje slikovit od lošijeg. S druge strane, sve klase se kreću istom brzinom, a to što sam sedela u trećem razredu ne znači da nisam imala rezervaciju i svoje sigurno sedište.
Treći razred u tajlandskom vozu
Za početak mi je bilo zanimljivo da vidim kako se na tajlandskom piše „Zabranjeno pušenje“.
Detalj iz voza
Ali, najviše mi je prijalo da sam sedela pored prozora i da sam mogla da posmatram gde prolazimo. U početku su to bili delovi Bankoka koji odražavaju izraziti razvoj ovog višemilionskog grada.
Bankok, detalj
Već sam ranije pomenula koliko sam bila zadivljena, ali i iznenađena, impresivnom saobraćajnom infrastrukturom, a to sam sada mogla da vidim i iz voza dok smo lagano napuštali Bankok.
Infrastruktura za uzdignuti autoput ili brzu železničku prugu
Ovom prilikom sam shvatila da sam u Ajutaju mogla da idem i vozom, jer upravo tako ide železnička trasa na kojoj sam ovog dana bila. Ali, nije bilo loše ni ono moje rešenje sa mini-busom. Najveća razlika je bila zapravo u okolini. Dok sam se prethodnog dana vozila mini-busom, put je sve vreme vodio kroz urbanizovane delove. Ovom prilikom sam videla da između Bankoka i Ajutaje može da se vidi i priroda.
Pogled iz voza na putu od Bankoka do Ajutaje
Ipak, ja nisam sišla u Ajutaji, već sam nastavila dalje do grada Pak Čong. Kada sam tamo stigla i izašla iz voza, suočila sam se sa činjenicom da nisam imala pojma gde sam tačno i gde tačno treba da hvatam prevoz do hotela koji se nalazio oko 30 km dalje. Imala sam u vodiču nekakav opis, ali vrlo loše objašnjen. Dakle, morala sam da pitam, a ljudi baš i ne znaju engleski. Drugi veliki problem je bila vrućina direktno vezana za još jedan problem – nosila sam mali ranac na leđima, a veliki samo preko ramena misleći da ću možda odmah naići na neki taksi i da bi mi bilo bolje da lepo platim više, ali da budem mirna. To mi nije bila sudbina – taksija apsolutno nigde bilo nije. Pošto sam videla da mi organizacija nošenja ranaca uopšte ne odgovara, stavila sam veliki ranac lepo na leđa i zakopčala ga kao što treba, a manji sam stavila ispred. Kakva je to bila razlika! Znatno lakše mi je bilo da hodam i čak mi ni vrućina nije toliko smetala.
I dalje je postojao problem pronalaženja mesta odakle kreće redovan javni prevoz prema mestu gde se nalazio hotel koji sam rezervisala, ali uz malo pitanja i praćenja osećaja, uspela sam da dođem do praktično neformalnog stajališta. Jedino što je upućivalo na to da odatle kreće prevoz bile su dve pokretne table sa natpisom Kao Jai i jedna ograda koja nije dozvoljavala da iko drugi parkira na tom mestu.
Pak Čong, detalj
Dok sam tu stajala, dokono sam razgledala izloge okolnih radnji i u jednom sam videla jako simpatične komplete za koje pretpostavljam da se kupuju kao pokloni za, recimo, mladence. Različiti kompleti obuhvataju različite stvari, ali se sve svodi na kombinaciju sitnica koje mogu biti potrebne kada se neko useljava u novi dom. Recimo: šerpa, prekrivač, čaša, hemijska olovka, baterijska lampa, sapun, igle i konac, baterije, kašika i viljuška, upaljač, četkica za zube...
Pak Čong, detalj
Posle nekih 20-ak minuta čekanja stigao je songtau, što je naziv za vrstu javnog prevoza. U pitanju je kamion koji je prilagođen vožnji putnika, a ulazi se od pozadi.
Songtau u Pak Čongu
Naziv ovog prevoza dolazi od dve klupe koje su fiksirane duž stranica kamiona. Kada sam se sa ostalim putnicima smestila unutra jednostavno sam morala da napravim selfi. Bila je to moja prva vožnja u songtau, pa je jasno da sam bila pozitivno uzbuđena.
U songtauu
U ovakvom prevozu uopšte nije potrebno nikakvo rashlađenje, jer je sve otvoreno, ali putnici treba dobro da se drže da slučajno ne ispadu.
Songtau u pokretu
Iz vozila se silazi tako što se pritisne dugme vezano za zvono, vozač zakoči i ostavi vas baš tu gde ste poželeli da siđete, vi onda priđete sa strane suvozača i tek tu i tada platite za vožnju. Tako sam sve i ja uradila. Stavila sam svoje rance kako treba, a onda sam krenula prema hotelu. Ponovo je bilo malo lutanja jer Gugl mape nisu uvek dobre (a sve dok se ne isproba, ne zna se kada jesu, a kada nisu dobre). Bilo kako bilo, ja sam zbog toga malo više šetala, ali sam na kraju stigla u hotel.
Usput sam videla i snimila dve ljupke ptičice. U pitanju su primerci muškat zebe (Lonchura punctulata).
Muškat zebe
Bavljenje prirodom je ovde veoma imalo smisla, jer mada formalno govoreći nisam bila u samom Nacionalnom parku Kao Jai, bila sam samo par stotina metara udaljena od granice ovog značajnog parka koji sam planirala da posetim narednog dana.