Tajland 2023, 14. deo (NP Kao Jai, Pak Čong, Nakon Račasima)
Tokom putovanja po Tajlandu, posetila sam Nacionalni park Kao Jai i to kao deo manje grupe posetilaca koja je bila oformljena dan ranije od zainteresovanih ljudi koji su odseli u nekom od brojnih hotela nadomak ulaza u nacionalni park.
Posle zanimljive šetnje po prašumi, izbili smo na čistinu i tu smo hodali stazom koja se blago spuštala ka jednom jezercetu.
Sve je delovalo veoma lepo i pitomo, i moj jedini problem je bilo jako sunce koje mi je zagrevalo glavu. Ali, ovde je zanimljivo da se dođe i prođe, pošto staza vodi i pored jednog raskopanog dela gde postoje zalihe soli koje životinje, a posebno azijski slonovi iz parka, dolaze da ližu. Ne znam da li su ranije ovde postojale naslage soli, ali sada uprava parka svake godine dopunjuje so u zemljištu, što obezbeđuje redovne posete ovom mestu i od strane slonova, ali i strane sambar jelenova i drugih biljojeda.
Slanište u NP Kao Jai
Dodatno mi je bilo zanimljivo kada sam pročitala da ovo takođe privlači i mesoždere u vidu azijskog divljeg psa, koji ovde dolazi da bi lovio biljojede. Na taj način se u stvari održava ravnoteža u broju biljojeda, ali takođe se i na prirodan način jača njihova populacija jer stradaju oni koji su slabi ili nepažljivi.
Ako je iko ikada pomislio da je priroda nežna, grdno se prevario. Tako može da deluje samo na nekim slikama. Čak i ovde, jednog mirnog dana, bez slonova, ali i bez divljih pasa koji, kako se sugeriše, jedu nemoćne, dok je sve delovalo pitomo i lepo, prolazeći pored jezerceta mogla sam da primetim i neku lešinu u vodi. Pretpostavljam da nije dugo tu ostala i da se već našao neko u lancu ishrane ko će je lepo i prirodno reciklirati.
Nakon što smo se stazom spustili do jezerceta, sada smo nastavili istom stazom da se penjemo na sledeće uzvišenje. Ovde se na svu sreću ponovo pojavilo drveće, pa mi je prijalo da hvatam hlad kad god je to bilo moguće.
Na tom drugom uzvišenju se nalazi veliki čeka ili osmatrački toranj. On je podignut tako da se odatle pruža dobar pogled i na jezerce i na slanište na susednom uzvišenju. Izašavši iz šume, takođe se na susednom uzvišenju fino vidi i staza kojom smo prethodno prošli.
Na drugoj strani osmatračkog tornja, prizori su bili nešto drugačiji – bilo je šume u daljini, ali uglavnom je u pitanju bila velika travnata površina.
Kako sam pročitala na nekoj tabli sa informacijama, već 50 godina uprava parka svakog leta pali travu u blizini tornja. Cilj ovog kontrolisanog paljenja jeste podsticanje rasta nove trave, čime se osigurava dovoljno hrane za biljojede.
Ali, osim lepih predela, mi ovde kod tornja ništa uzbudljivo nismo primetili, tako da smo u nekom trenutku širokom stazom krenuli dalje. Ta staza zapravo vodi do jednog parkinga pored glavnog puta kroz nacionalni park, a koji služi za one posetioce koji tu dođu, ostave kola i onda ovom istom stazom, ali u suprotnom smeru odu do osmatračkog tornja ne bi li videli neke životinje.
Grupa u kojoj sam bila se sada prebacila do Centra za posetioce gde postoji restoran i gde smo imali ručak. Hrana je bila odlična, uključujući i voće koje smo dobili za desert. Ipak, ovom prilikom bih posebno naglasila da se na Tajlandu tradicionalno ne koriste štapići, kao što bi moglo možda da se očekuje, već kašika i viljuška, ali na nešto drugačiji način u odnosu na „zapadni“ način korišćenja ovog escajga.
Posle ručka smo se odvezli do jednog od brojnih vodopada koji postoje u okviru nacionalnog parka. Ovo je bio vodopad Heo Su Vat i on se nalazi tek nekih 200 m od asfaltnog puta, što ga čini lako dostupnim i dosta popularnim među posetiocima.
Doduše, neophodno je da se prvo spusti betonskom stazom sa puno stepenika, a kada se dođe do kraja, tj, do nivoa jezerceta u koje se uliva vodopad, onda posetilac mora da se pentra po većim stenskim gromadama, da bi mogao da se divi vodopadu iz više uglova. Meni to nije bilo teško, a i kada jeste, rekla sam sebi da treba da se ponašam kao da mi nije teško i da izdržim. Poslušala sam samu sebe i jako sam zadovoljna slikama.
Kada sam završila sa fotografisanjem vodopada, istim putem sam krenula da se vraćam prema parkingu. Sada sam, međutim, morala da se penjem tom betonskom stazom sa stepenicama koja vodi kroz šumu bambusa. Osim što je bilo strmo, bilo je i vruće sa visokom vlažnošću vazduha. Dakle, nije bilo lako, ali sam na kraju uspela.
Kod parkinga na ovom mestu postoje i neki stolovi i klupe, a takođe i manja prodavnica, tako da smo ovde napravili kratku pauzu za drugu užinu. Cena izleta je obuhvatala grickalice i sokić iz te prodavnice. Nije bilo baš zdravo, ali je ipak prijalo. Dok smo tu sedeli, ja sam u blizini uočila i jednu zanimljivu pticu – svetloplavog drozda zviždača (Myophonus caeruleus).
Posle pauze krenuli smo u šetnju u blizini parkinga, ali na drugu stranu u odnosu na vodopad Heo Su Vat i uglavnom po ravnom. Videla sam putokaz koji je upućivao na još jedan vodopad, ali do njega nismo došli. Koliko sam kasnije shvatila u pitanju su neki slapovi, tako da nismo mnogo ni propustili, ali smo u svakom slučaju prošetali malo do reke i pored njene obale.
Rečica nije duboka, ali smo na par mesta hodajući preko kamenja koje viri iz vode mogli da pređemo na drugu stranu.
Tamo nam je vodič u jednom trenutku skrenuo pažnju na jednu zmiju koja se krila među lišćem. Pošto je u pitanju Vogelova zelena kefija (Trimeresurus vogeli) koja je otrovna, bilo je mudro ne dirati je.
Uskoro smo se vratili do vozila i tako nastavili dalje obilaženje parka. U jednom trenutku su vodič i vozač uočili nekoliko drugih vozila za posetioce pored puta, pa smo stali i ispostavilo se da smo tu mogli da vidimo još jednu veoma neobičnu zmiju – jedva da je mogla i da se uoči u odnosu na okolne grančice, toliko je bila tanka. U pitanju je istočnjačka bič zmija (Ahaetulla prasina).
Posle ovog kraćeg zaustavljanja, rečeno nam je da ćemo pokušati da vidimo slonove i tako smo krenuli da idemo glavnim putem koji praktično u pravcu sever-jug vodi kroz nacionalni park.
I sada je krenuo najmanje simpatičan deo izleta. Naime, narednih par sati smo lagano vozili tim glavnim putem valjda sa nadom da ćemo tako možda slučajno naleteti na slonove koji u trenutku kada mi prolazimo kroz neki deo parka reše baš tu da pređu put. Doduše, nismo bili jedini, veći broj izletničkih vozila je radio isto što i mi, ali su putem prolazila i privatna vozila, kao i kamioni. Mislim da se igla mnogo lakše nađe u plastu sena.
Stali smo na nekom mestu na kratko, jer smo tu naleteli na makakije, ali to su bile jedine životinje koje smo videli tokom te vožnje, a i oni su brže bolje pobegli od nas.
Na kraju je sve to bilo poprilično bezveze i imala sam utisak kao da su pod izgovorom da se traže slonovi zapravo ubijali vreme.
I tako smo se mi sporo vozili u jednom pravcu više desetina kilometara, pa smo okrenuli i istim putem i istim ritmom se vratili odakle smo manje-više i krenuli.
U povratku smo prošli i pored odvajanja odakle se ide do onog velikog osmatračkog tornja koji sam prethodno pomenula i koji je postavljen na uzvišenju preko puta jezerceta i zemljanog dela gde slonovi dolaze da so ili da se prašnjave. Mi smo tu svratili u doba dana kada je još uvek bilo vruće i kada su slonovi gotovo sigurno i dalje bili u šumi i hladovini. Nisam mogla da se otmem utisku da je poseta toj čeki kasnije popodne, kada je istinski veća verovatnoća da će slonovi tu doći predviđena za „privatne“, važnije ili imućnije posetioce.
Mi smo dobili „utešnu“ nagradu tako što nas je vozilo dovezlo u neki ograđeni deo koji moguće pripada vojsci ili tako nešto i tu je u okviru tog kompleksa boravio jedan sambar jelen. Utisak mi je bio da je on ili pripitomljen, ili star, ili bolestan, pa onda boravi samo tu, ne ide nikuda i prima posete turista koji treba malo da se uteše zato što nisu videli slonove. Slonovi su inače veliki magnet za turiste, tako da je uvek dobro da se reklamira kako se u datom parku oni „gotovo redovno“ vide i susreću.
Kada smo prolazili blizu nekakvih niskih građevina, poput brvnara, vodič je ugledao kako nešto trči preko livade, pa smo se tu zaustavili. Ispostavilo se da je u pitanju par bodljikavih prasadi. Tačnije rečeno, bili su to primerci malajskog bodljikavog praseta (Hystrix brachyura).
Kada smo ponovo došli do Centra za posetioce, napravili smo pauzu za toalet, a ja sam iskoristila priliku pa sam snimila par velikih kljunorožaca (Buceros bicornis). Mnogo bolje sam videla i snimila ovu impresivnu pticu ranije u toku dana i to može da se vidi u prethodnom nastavku priča. Sada je dan već bio na izmaku i nije bilo dovoljno svetla.
Vozilo kojim sam bila na izletu vratilo me je ispred istog hotela gde su me ujutru i pokupili i tu sam se fino pozdravila sa ostalim članovima grupe. Sada me je po malo brinulo da je već uveliko bio sumrak – sunce je zašlo, a trebalo je da peške idem oko 10 minuta. To, naravno, samo po sebi uopšte nije problem, ali svaki put kada sam tu prolazila nailazila sam na razne lokalne pse. Oni su uvek bili sasvim prijateljski raspoloženi i računala sam da su već „navikli“ na mene, ali... veče je veče i po malo sam, dakle, brinula.
Nije bilo potrebe. Sasvim sam fino došla do hotela, a onda se i povukla u svoju sobu odakle sam se javila familiji i prijateljima.
Plan za naredni dan je podrazumevao prebacivanje od Nacionalnog parka Kao Jai do grada Pak Čong, a zatim dalje na istok do grada Prakon Čai. Dakle, posle doručka, peške sam sa stvarima došla do glavnog puta, a onda tu stala da čekam.
Sada sam već imala malo iskustva, pa sam znala kako na sred puta treba da hvatam songtau, tj., kamion prilagođen vožnji putnika koji bi me dovezao do Pak Čonga. Znala sam da tamo treba da savatam neki bus ili mini-bus koji ide na istok, ali nisam bila sigurna da ima onih koji voze direktno, a nisam ni znala koga bih pitala. Knjiga-vodič koju sam koristila i nije bila baš od velike pomoći, ali su dali neke nagoveštaje. Dužina puta je bila oko 200 km, što bi bilo oko 3-4 sata vožnje, ako autobus vozi direktno, ali je to do daljeg ostalo kao otvoreno pitanje.
Dakle, stala ja da čekam svoj kamion, a njega nema pola sata. Onda mi stane jedan pik-ap i vidno ozbiljan čovek me pita dokle idem, pa mi kaže na sasvim pristojnom engleskom da će me on i njegova vozačica (!!!) prevesti. Ja retko kada stopiram, a nikada ranije nisam ušla u kola nekoga ko bi me „pokupio“, ali uostalom vrsta vozila je to nametala kao rešenje (pik-ap bukvalno znači „pokupiti“). Šalu na stranu, iz nekog meni nejasnog razloga, ovde sam bila sasvim mirna i sigurna, pa sam prihvatila njegov predlog.
Ispostavilo se da je to bio neki lokalni političar. Kako mi je rekao, pre 20 godina je bio član Parlamenta, a planira sada da se ponovo kandiduje. Znao je tačno gde je Srbija, a i sam mi je rekao da je Đoković odličan teniser. Na stranu što me je dovezao tačno gde treba i sve mi objasnio kako da idem dalje, pitao me je i da se slikamo da bi pokazao narodu kako on pomaže svima!!! Zamolila sam ga da nas slika i moji aparatom.
Usput mi je rekao i da ima kuću u Los Anđelesu. Lepo ja pričam da su svi političari svuda isti, ali nema ko mene da sluša.
Na kraju, ne znam šta je uradio na izborima, ali sam mu svakako zahvalna što me je dovezao gde treba, tako da sam ušla u mini-bus koji me je od Pak Čonga prevezao do grada Korata, što je skraćeno od zvaničnog naziva Nakon Račasima.
Kada se gleda geografska karta, to je izgledalo kao da idem malo na gore, pa malo na dole, a kraće bi mi bilo da idem direktno. Međutim, svakako je bilo bolje što sam išla do većeg grada i relativno okolo naokolo imajući u vidu da sam imala čitav dan za prebacivanje, pa nisam ni morala da žurim. Alternativa bi mi bila da pokušam da idem direktno, ne znajući uopšte da li je to izvodljivo, a brinulo me je da bi moglo da mi se desi da siđem negde na nekoj usputnoj stanici gde nema ničega i nikoga koga bih mogla da pitam, pa bih onda bila u potpunosti zaglavljena.
Uostalom, ovako me je i posavetovao onaj lokalni političar i ništa ja tu nisam pametovala, već sam radila onako kako mi je rečeno, a to je bila sasvim dobra ideja.
I tako sam ja na stanici u gradu Korat prešla u autobus, fino se smestila i sačekala vreme kada je bio planiran polazak. Zabavu mi je obezbeđivao neki tajlandski pop-bend koji sam mogla da slušam preko razglasa i gledam na ekranu iznad vozača.
U autobusu na stanici u Koratu
Autobus je krenuo na vreme, a onda brzinom puža prešao manje od 15 km od stanice, ali ne iz cuga. Prvo je stao na neko drugo mesto u okviru stanice, pa je opet krenuo, pa opet nešto stao, pa je onda sada došao do benzinske pumpe. U redu. Malo neobično, ali šta da se radi.
Mada, moram da priznam da sam pomislila kako je mogao i ranije da napuni rezervoar. Međutim, onda su svi izašli napolje, pa sam pomislila kako i ja treba da izađem. Gde svi Turci, tu i mali Mujo. I tako, svi mi izašli, pa je tu počelo čekanje. Pitala sam jednu devojku, pa se ispostavilo da je čak mogla i da mi objasni rekavši da je to zbog goriva i da to traje oko 10 minuta. Naravno, trajalo je duže od 10 minuta i išlo je brzinom kao da su špricem sipali gorivo. Sve u svemu, sat vremena nakon polaska sa stanice, mi praktično još nismo ni izašli iz okvira grada!
Uzgred, ovo je bila moja prva vožnja autobusom na Tajlandu, pa sam se zato čudila. Kasnije sam shvatila da izgleda da autobusi redovno kreću sa praznim rezervoarom i onda prvo odlaze na benzinsku pumpu, a tek posle toga kreće putovanje.