Tajland 2023, 17. deo (Muang Tam, Prakon Čai)
Ovog dana sam se bavila obilaskom grupe spomenika kulture koja obuhvata ostatke nekoliko hramskih kompleksa podignutih na jugoistoku Tajlanda u blizini granice sa Kambodžom. Njihova važnost leži u činjenici da su podignuti početkom II milenijuma nove ere i pripadaju kmerskoj kulturi, pošto je čitavo ovo područje u to vreme bilo deo Kmerskog carstva (802-1431).
Sada sam sa pričom došla do posete hinduističkom svetilištu posvećenom bogu Šivi koje se naziva Prasat Muang Tam i koje se nalazi 8 km jugoistočno od sličnog svetilišta Panom Rung koje sam već obišla, a o čemu sam pisala u prethodnom nastavku ovog putopisa.
Ovaj hramski kompleks koji je sagrađen u XI veku odražava jedinstven graditeljski stil, a kamena dekoracija koja se ovde može videti i koja u punom svetlu odražava vrhunsku veštinu kmerskih zanatlija je zaista izuzetna. To se vidi već kada se priđe glavnom ulazu u kompleks.
Osnova hramskog kompleksa je u obliku skoro savršenog kvadrata koji je postavljen prilično egzaktno, tako da su mu strane okrenute ka stranama sveta, s tim da je glavni ulaz okrenut ka istoku. Oko kompleksa je podignut zid i na sredini svake strane se nalazi gopura. Veličina obziđa napravljenog od laterita je 120 x 127 m, a zid je visok 2,70 m.
Gopure imaju krstoobraznu osnovu, s tim da su krakovi koji idu u liniji obziđa duži od krakova kroz koje se ulazi u unutrašnji prostor hrama. Istočna i zapadna gopura imaju po tri portala, a središnji je veći od dva bočna i izbačen u prostor kao deo tog kraka krstoobrazne osnove. Južna i severna gopura imaju samo po jedan, središnji portal, ali je unutrašnji prostor gopure ispunjen prozorskim otvorima koji su postavljeni simetrično stvarajući utisak harmonije. To će moći da se vidi na nekih od fotografija u nastavku.
Za početak sam sada obratila pažnju na spoljašnje portale istočne gopure i na njihovu, već ranije pomenutu, impresivnu kamenu dekoraciju.
Kada se krene kroz istočni ulaz, tu zapravo postoji nekoliko divno ukrašenih portala i to se upravo i vidi na prethodnoj fotografiji. Dakle, prvo ide spoljašnji portal, zatim sledeći koji vodi ka središtu gopure i isto tako na izlasku iz gopure. Imajući u vidu da se iz gopure ulazi u unutrašnji prostor svetilišta gde se nalazi galerija sa takođe divno ukrašenim portalima, utisak je apsolutno spektakularan.
Na prethodnim slikama je moguće uočiti delove manjih platformi koje su na nekim mestima postavljene direktno ispred i iza praga u okviru portala, tamo gde nema stepenika i gde postoji verovatnoća da posetioci mogu da stanu na sam prag. Naime, i u savremenim, kao i u starim hramovima na Tajlandu smatra se tabuom da posetioci stanu na prag. Često sam u savremenim hramovima viđala da je prag srazmerno visok i onda mora pažljivo da se noga prebacuje preko njega jer je apsolutno neprihvatljivo da se tu stane nogom. Bez obzira što sam ovde bila potpuno sama (par posetilaca je već napustilo hram kada sam stigla), smatrala sam da elementarna pristojnost nalaže da poštujem pravila.
U sredini gopure, na tlu, nalazi se danas već prilično bled uklesani motiv lotosa sa osam latica, a takođe mi je bilo zanimljivo i da vidim i izbliza snimim prozorske otvore.
A kada se prođe kroz gopuru ulazi se u prostor okružen prethodno pomenutim obziđem u čijem središtu se nalazi još jedan prostor približno kvadrataste osnove koji je ograđen galerijom sa gopurama na četiri strane sveta koja služi kao unutrašnje obziđe. Tek u sredini tog prostora se nalazi središnji hram, ali ću o tome pričati malo kasnije. Za sada samo da pomenem da su gopure u okviru galerije postavljene u istoj liniji kao i gopure na obziđu i upravo to stvara onaj impresivni efekat kada se kroz spoljašnji portal gleda ka središtu hramskog kompleksa.
Oko galerije se nalaze četiri jezerceta u obliku slova L i ona su napravljena kao i dobar deo drugih objekata od laterita. Uglovi jezerceta su ukrašeni petoglavim mitskim zmijama Nagama, ali sam njih bolje slikala kasnije nego na samom početku obilaska. Pošto čitav prostor hrama posvećenog Šivi simbolizuje planinu Kajlasa ili Kajlaš, onda ova četiri jezerceta predstavljaju četiri reke koje okružuju ovu mitološku planinu.
Ja sam odlučila da prvo obiđem krug oko galerije, pa sam je tako za početak snimila iz pravca jugoistočnog jezerceta.
Zatim sam došla i do jednog drveta gde su se videle neke sitne ponude koje vernici ostavljaju, ali je meni bilo mnogo važnije da je ovde bio debeo hlad. Bilo mi je neophodno da se tu malo odmorim i rashladim.
Drvo se nalazi u prostoru između južne gopure spoljašnjeg obziđa i južne gopure galerije.
Posle kraće pauze u hladovini drveta, nastavila sam sa obilaskom hodajući oko galerije po jakom tropskom suncu.
Sa zapadne strane sam ponovo obratila pažnju i na galeriju koja ovde nije toliko impresivna kao sa istočne. Ipak, može da se vidi ostatak zapadnog portala, a posebno je impresivan nadvratnik.
Takođe se fino vidi i galerija koja obilazi oko središnjeg svetilišta. U pitanju su, dakle, dva paralelna zida sa prozorima i portalima, između kojih je prostor od par metara, koji je praktično služio kao hodnik. Ovaj deo je napravljen od peščara.
Nastavila sam da šetam oko galerije, snimajući razne detalje, a onda sam bila spremna da obiđem i središnje svetilište.
Dakle, u središnje svetilište sam ušla kroz istočnu gopuru galerije. Tu sam takođe snimila i kako izgleda unutrašnjost gopure, kao i pogled dalje ka svetilištu.
A onda se izađe iz gopure i vide ostaci središnjeg svetilišta.
U sredini središnjeg prostora se vide četiri od prvobitnih pet prangova (bogato ukrašeni visoki tornjevi tipični za kmersko graditeljstvo), a ispred njih, levo i desno su ostaci dve biblioteke.
Biblioteke su bile napravljene od cigala na osnovi od laterita. Smatra se da su ovi objekti korišćeni za čuvanje svetih tekstova i religioznih rukopisa, a moguće i da bi se tu postavile religiozne skulpture. Otud i naziv objekata.
Ipak, fokus pažnje posetilaca je u svakom slučaju na prangovima. Zanimljivo je da raspored prangova nije pratio krstoobraznu osnovu, već je prvobitno tri pranga bilo podignuto u prednjem delu platforme, a dva pozadi. Taj srednji prang u prvom redu je ono što danas nedostaje.
Prangovi su napravljeni od cigala i bili su ukrašeni reljefima urađenim u štuko-tehnici, ali se danas pre svega može uživati u impresivnim nadvratnicima.
Od glavnog pranga u prvom redu je ostala samo osnova od laterita i tu je svojevremeno pronađen lingam što je istraživače dovelo do zaključka da je čitav hramski kompleks bio posvećen bogu Šivi.
Još sam snimila i severne prangove u oba reda, a onda sam se popela na platformu i krenula obilazak prangova.
Na nadvratniku severnog pranga u prvom redu vidi se bog Šiva kako sa svojom kraljevskom pratiljom Umom (što je drugi naziv za boginju koja je poznatija kao Parvati) jaše bika Nandi.
Tako sam došla i do zadnjeg dela središnjeg svetilišta i tu sam sada mogla „iznutra“ da vidim zapadni portal galerije, a nešto dalje i zapadnu stranu obziđa. Posle toga sam se vratila ka prednjem delu.
Zatim sam još malo prošetala po središnjem svetilištu pa sam tako napravila i fotografiju gde se sa leva na desno vide delovi središnjeg svetilišta (osnova srednjeg pranga i severni prang), zatim severna gopura galerije, severna biblioteka, istočna gopura galerije i južna biblioteka.
Odavde sam se praktično vratila istim putem kako sam i ušla, pa sam samo još jednom snimila dva jezerceta i istočnu gopuru obziđa koja me je dovela do parka koji je danas deo lokaliteta.
Bila sam veoma zadovoljna jer sam ovde fino i na miru obišla sve što me je zanimalo, a onda sam se vratila do parkinga pored veštačkog jezera gde sam videla kola, ali nisam videla Im. Prošla sam između štandova sa hranom i popela se na nasip, pa sam tu uočila Im koja se sa svojom porodicom odmarala u hladovini. Nikuda nismo žurile, ali su se one lagano spakovale, pa smo krenule dalje.
Uzgred, veštačko jezero Baraj koje ima oblik pravougaonika (0,5 x 1 km) često se naziva i jezero Muang Tam, a njegova voda se koristi za navodnjavanje okolnih polja.
Sada me je Im vratila do Prakon Čaija, ali je onda na svoju ruku produžila malo na sever do mesta koje se na mapi naziva Pra Buda Prakončai. U pitanju je ogromna statua Bude od zelenog peščara. Štaviše, sa težinom od 350 tona, to je najveća takva statua urađena u kmerskom stilu na Tajlandu. Mada moram da priznam da sam već bila iscrpljena zbog prethodnih obilazaka po jakom suncu, ipak sam izašla iz kola i malo prošetala.
Bilo mi je jasno da se ovde spremala neka velika proslava, a takođe sam uočila i jednu grupu žena koja je ovde došla svečano obučena.
Malo sam ovde fotografisala, a onda nam je Im u međuvremenu kupila kuvani kukuruz. Ja sam već bila gladna, a kukuruz je bio – odličan.
Takođe sam sa Im obišla i stolove ispod tendi gde se hrana već postavljala verovatno za kasnije kada se proslava završi, a vernici dođu da jedu.
Tu su takođe bile i lokalne „kuhinje“ gde se spremala hrana za prodaju vernicima. Nešto sam i probala, ali je sve bilo na brzinu, a meni kukuruz u ruci, pa mi je bilo teško da se organizujem, a još više da snimam. Ipak, ispalo je srazmerno dobro, a meni je ostala lepa uspomena.
Ovde se saradnja između Im i mene završila i ostalo je još samo da me ova izuzetno ljubazna i nasmejana žena vrati do hotela. Pošto onaj kukuruz nije bio dovoljan da mi utoli glad, čim sam došla u hotel, odmah sam otišla na ručak i sada sam naručila ljuto-kiselu čorbu tom jam. Dovoljno je samo videti ljute papričice koje plivaju po čorbi pa da bude jasno koliko je bilo ljuto, ali dok čovek dođe do dna, već se navikne na ljutinu.
Pošto sam u Prakon Čaiju odsela u izuzetno dobrom hotelu (ja obično odsedam po skromnijim mestima), nije mi ni najmanje teško palo da sam relativno rano završila sa obilaskom za ovaj dan. Štaviše, zakazala sam masažu nogu i bilo je – rajski! Malo je falilo da se uspavam.
Kada sam završila sa masažom, lagano i bez ikakve žurbe ispijala sam čaj koji su mi doneli, a pre svega sam bila lenja da bih otišla do sobe. Ipak sam to na kraju i učinila, a onda sam samo nastavila sa odmaranjem i lenjosanjem.
Predveče sam otišla do obližnje samoposluge da bih kupila par sitnica za put za naredni dan, a onda sam svratila i na večeru. Ovom prilikom sam uzela jelo sa svinjetinom, što ja obično ne radim na svojim putovanjima (imam svoje mušičave razloge za to), ali je ovde sve ispalo dobro.
Ponovo sam planirala da rano legnem jer sam sledećeg dana opet imala neizvesno prebacivanje. Naime, već sam rezervisala hotel u gradu Ubon Ratčatani i to je bilo u redu, ali sam danas sa Im svratila i do terminala za autobuse i ona je tamo pitala, pa su joj rekli da nema direktnog prevoza ili tačnije ima samo jednom dnevno, kreće kasno i vozi dugo. To mi nije vršilo posao.
Poučena iskustvom od prethodnog dana, ja sam počela da razmatram varijantu da idem prvo za grad Surin, a odatle za Ubon (zovu ga i ovako skraćeno). Štaviše znala sam da postoji čak i železnička veza između ova dva grada, jer je Ubon spojen direktnim vozom sa Bankokom koji staje, između ostalog, i u Surinu. Ali, mislila sam da je bolje da se držim autobusa i da ne kombinujem, jer ko zna gde je autobuska, a gde železnička stanica u Surinu.
Posle sam pitala i na recepciji, pa se ispostavilo da je jedna recepcionerka baš iz Ubona i ona mi je rekla da je dosta komplikovano, ali da je ideja da se ide preko Surina sasvim u redu i da ima autobusa na sat vremena (za obe etape mog puta). Mada nisam planirala da krenem u ranu zoru, bilo mi je jasno da narednog jutra ne smem da se razvlačim previše dugo.