Tajland 2023, 18. deo (Prakon Čai, Surin, Ubon Račatani)
Dan predviđen za „obično“ prebacivanje autobusima od jednog mesta, Prakon Čai, preko drugog, Surin, do trećeg, Ubon Račatani, uopšte na kraju nije bio bez avanturističkog aspekta kao što bi moglo da se pomisli. Doduše, bila bih mnogo zadovoljnija da je ovo bio jedan dosadan dan, ali tako nešto očigledno meni nije bilo predviđeno.
Evo mape koja prikazuje mesta koja sam posetila tokom svog putovanja po Tajlandu u februaru i martu 2023. godine, pa se tu mogu pronaći i ovi gradovi koje sada pominjem.
Mada bi se, gledajući kartu, lako moglo zaključiti da bi Prakon Čai i Ubon Račatani mogli da budu dobro i redovno povezani, imajući u vidu da ih spaja veoma bitan putni pravac, reklo bi se auto-put, br. 24, to uopšte nije tako. Izgleda da postoji samo jedna direktna autobuska veza, a ona kreće popodne što meni nikako nije odgovaralo. Shvatila sam da ću morati da kombinujem autobuse i da idem preko gradića Surin.
Prethodnog dana je ona Im koja mi je bila taksi-vozač prilikom obilaska Panom Runga svratila na stanicu da bismo se raspitale za moje dalje pokretanje. Žena koja prodaje karte na stanici je rekla da do Surina ima autobus u 11 pre podne. To je bilo to.
Meni je to bilo po malo čudno, ali dobro, kada tako kažu šta da se radi. Ali, onda su mi na recepciji veoma dobrog hotela rekli da ima autobusa do Surina na svakih sat vremena (recimo, počevši od 8.30...) i ovo je meni (!!!) zvučalo realnije i ubedljivije ne samo zbog principa „što je babi milo to joj se i snilo“ već i zato što je jedna od devojaka koje su radile na recepciji upravo iz Ubon Račatanija, pa je ona „znala“, mada je rekla da je dosta komplikovano. Kako mi je rekla, iz Surina ima autobusa za Ubon na sat i po. I ovo mi je imalo smisla, mada je moj vodič napismeno tvrdio da su ova dva grada spojeni redovnim autobuskim linijama sa polascima na sat vremena.
Sticajem okolnosti sam se probudila rano, pa sam u nekom trenutku shvatila da nema baš mnogo smisla da se razvlačim po hotelu, te sam se tako spakovala i krenula. Ponovo sam na recepciji videla onu devojku iz Ubona koja mi se uz neprestani osmeh i sklopljene ruke zahvaljivala na svemu, ali i potvrdila da ima autobusa kao što mi je već rečeno. Za divno čudo sam bila na stanici već pre 8.30 i puna nade sam očekivala da ću uskoro krenuti.
Vrlo brzo su mi ponovo rekli da autobus kreće tek u 11 sati. Ja sam i dalje mislila da oni nemaju pojma, ali sam na kraju jedino mogla da vežbam strpljenje čekajući dva i po sata!!! Tako sam od dosade slikala stanicu, a ugledala sam i jednu lepu crvenu gugutku (Streptopelia tranquebarica).
Prošlo je nekoliko autobusa koji su dolazili iz Surina, ali nijedan koji je išao u ovaj gradić. Doduše, u jednom trenutku se desilo nešto sasvim simpatično. Jedan od autobusa koji je došao iz Surina i išao u Korat bio je bukvalno onaj isti kojim sam ja došla par dana ranije, a i vozač je bio isti. To je bio baš onaj vozač koji je gasio požar, hladio motor, popravljao autobus, razvozio poštu, naplaćivao karte, bavio se prtljagom ... Sve u svemu, mi smo se rastali par dana ranije uz osmehe i zahvalnost, pa sada kada sam ga ponovo videla na stanici, smatrala sam da je jedino realno i pristojno da mu se javim. Sledeći korak je bio da napravim jedan selfi sa njim.
Ostatak vremena provedenog na stanici u Prakon Čaiju se ništa nije dešavalo, a nešto malo posle 11 sati je zaista i stigao autobus kojim sam se prebacila do Surina. Uz put sam, dok je autobus čekao na semaforu, uspela da snimim tajlandsku verziju Anđela pakla.
Još dok sam čekala u Prakon Čaiju, čitala sam vodiče i uveliko planirala kako da organizujem popodne u Ubonu. Sada sam stigla u Surin, pa sam odmah užurbano pitala gde je autobus za Ubon bojeći se da zbog svoje eventualne sporosti ne propustim neki autobus koji se upravo sprema da krene. Uputili su me ka nekom šalteru gde mi je čovek koji je tu sedeo pokazao vreme na tabli koje je pokazivalo da će sledeći autobus da krene u 15.30 što je bilo za TRI SATA!!! Samo što se nisam srušila od neprijatnog iznenađenja.
Nije problem bio samo u kasnom polasku, već i u kasnom dolasku u Ubon jer bih stigla kada već pada mrak. Osim toga, autobuska stanica u Surinu uopšte nije bila mesto gde mi se mililo da sa svoja dva ranca džudžim tri sata. Uzgred da pojasnim – nosila sam samo jedan veliki ranac, ali i jedan mali koji je zbog zaliha vode i hrane, ali i kompjutera znao da bude težak skoro kao i veliki.
Pokušala sam još da se raspitam pitajući jednu ženu da li ima mini-buseva ili nekog drugog prevoza. Ne. Nije bilo ničeg osim ovog autobusa u 15.30.
Na svu sreću, dok je autobus ulazio u stanicu, primetila sam da se odmah pored stanice nalazi i lokalni hotel „Mažestik“. Pomislila sam da mi je bolje da odem do hotela. S jedne strane, biće mi prijatnije tamo da čekam tri sata, a s druge strane sam pomislila i da tamo mogu dodatno da se raspitam. I tako sam uprtila svoja dva ranca na sebe i prošetala tih stotinak metara, mada mi se opet činilo da će mi mozak prokuvati od jakog sunca.
Na recepciji sam zatekla jednu mladu devojku koja je rekla da po malo govori engleski, ali se ispostavilo da nema pojma. Ipak, imala je telefon sa prevodiocem, pa smo tako komunicirale.
Uzgred, ja sam u jednom svom vodiču naišla na podatak da postoji i železnička veza između Surina i Ubona, ali nisam imala pojma gde je stanica, da li stvarno idu vozovi i kada. Ova devojka mi je rekla da ima vozova, pa mi je čak pronašla da postoji voz u 14.10. I ne samo to, već mi je i portir hotela savatao tuk-tuk. Prosto mi je bilo žao da nisam odsela u tom hotelu sa tako ljubaznim osobljem.
S druge strane sam takođe razmišljala i da ako se ispostavi da informacija nije tačna i da ne postoji voz u smisleno vreme, uvek mogu da se vratim na autobusku stanicu.
Kako se ispostavilo, stvarno je postojao voz, čak u 14.03 (!!!! – i bio je tačan u minut), vozio je manje od tri sata (dok autobusu treba više od tri sata), a karta je koštala manje od kafe koju sam popila u kafiću na stanici. A što je bilo izuzetno dobro je bilo to da sam u Ubon stizala dok je još uvek uveliko bio dan. Dakle, rešenje je bilo savršeno!!!
Ipak, pre nego što je voz stigao morala sam malo da ubijem vreme. To i nije bio veliki problem, jer sam, dakle, sela u taj kafić i popila kafu. Zatim sam snimila okolinu stanice.
Ali, bilo mi je i dalje po malo dosadno, pa sam onda snimala razne stvari koje se nude u radnji koja je bila deo kafića. Posebno su mi bile zanimljive grickalice. Ja ih nisam kupila, jer volim samo klasičan slani čips, ali to nije umanjilo fascinaciju različitim ukusima koji se ovde nude.
Dok sam čekala da stigne voz, shvatim da ne bi bilo loše da odem i do toaleta. Pogotovo mi je to na ovom mestu bilo zgodno, jer sam zamolila devojku koja radi u kafiću da obrati pažnju na moje rančeve, dok ja u svojoj laganoj verziji skoknem „na jedno mesto“. Na svu sreću sam sa sobom ponela mobilni telefon tako da sam mogla da snimim toalet.
Naravno da sam u životu viđala čučavce, ali ne ovakve – podignute, kao da je korisnik na tronu svoje vrste. S druge strane, ovo je bilo prvi put da vidim ovakav toalet, ali sam i kasnije širom Tajlanda redovno na njih nailazila. Dodatno je zanimljivo da se voda „pušta“ tako što se voda iz kontejnera zahvati plastičnom činijom koja tu pluta. Ali, ispred postoje lavaboi i sapun, tako da je na kraju sve bilo baš kako treba.
I samo putovanje je bilo izuzetno prijatno. Za početak je bilo dovoljno mesta da sam mogla da dignem noge, što putovanje čini znatno udobnijim, pošto sedišta 3. klase nisu udobna sama po sebi.
Osim toga, pruga vodi kroz seoske predele, tako da je pogled iz voza bio neuporedivo lepši nego da sam bila u autobusu gde bih uglavnom mogla da gledam druga vozila i to kroz umrljane prozore. U vozu su prozori uglavnom spušteni, što znači da postoji prirodna ventilacija, ali i lep pogled nekompromitovan umrljanim prozorima.
Bila sam zadovoljna i mogla sam da se opustim, posmatram okolinu i snimam je i foto-aparatom.
Na jednom mestu sam videla dva zanimljiva bića – jedno je bio vodeni bivo (Bubalus bubalis), a drugo je bila velika mina (Acridotheres grandis), koja uzgred budi rečeno uopšte nije velika.
Zanimljivi su mi bili čak i detalji koji su mogli da se vide dok voz stoji u nekoj od usputnih stanica, a posebno mi se dopalo da Tajlanđani na železničkim stanicama imaju table koje prikazuju nazive stanica koje se nalaze pre i posle te na kojoj se stoji. Taman lepo obaveštenje koje putnicima daje priliku da se fino pripreme i siđu tamo gde su naumili.
I tako sam ja stigla u Ubon Račatani dok je još uvek uveliko bio dan.
Znala sam da je železnička stanica dovoljno daleko od mog hotela, tako da se uopšte nisam premišljala – prišla sam prvom taksiju. Kada sam rekla ime hotela, vozač je odmah potvrdio i sve je upućivalo da tačno zna kuda treba da idemo. I verujem da jeste znao, ali je već na prvoj krivini skrenuo u pogrešnom pravcu. Pomislila sam da je možda u pitanju jednosmerna ulica ili tako nešto, pa sam samo nastavila da pratim kretanje preko Gugl-mape. Moram da priznam da mi je ovo kao dosta konzervativnoj osobi jedan od najgenijalnijih izuma. Ja jako volim da znam gde sam, pa su mi mape bitne, a takođe je i krajnje korisno da se prati realno kretanje u gradu u kojem objektivno nemate pojma šta se gde nalazi, pa taksisti mogu da vas vozaju do mile volje. To je bio slučaj i sa ovim taksistom. Odmah posle prvog „pogrešnog“ skretanja usledilo je i drugo i ono je išlo ali bukvalno u suprotnom pravcu u odnosu na onaj gde je bio moj hotel. Odmah sam reagovala, pokazala mu svoj mobilni i mapu i rekla da me vrati na stanicu. Nije se mnogo bunio, ali je tražio da mu platim početni iznos. Nisam htela da se raspravljam, uostalom on je bio na domaćem terenu, a i nije bila neka cifra. Prešla sam u drugi taksi i on je vozio sasvim kako treba, čak me je na jednoj raskrsnici pitao da li bih htela da skrene ili da idemo pravo. I jedno i drugo su imali smisla po digitalnoj mapi, ali sam mu rekla kuda mi se više sviđa. To je bilo veoma lepo i ljubazno sa njegove strane.
Ipak, ne treba da se stekne utisak da su tajlandski taksisti loši i nepošteni. Meni se dešavalo da me vozaju i u Beču, a po iskustvu jedne svoje drugarice strankinje koja je bila u Beogradu, znam i da taksisti u mom sopstvenom gradu, na moje zgražavanje, vole da oderu strance. Vrlo, vrlo ružno!
Bilo kako bilo, stigla sam u hotel i tu se fino smestila. Ono što meni po malo smetalo kod hotela na Tajlandu, barem sudeći po većini onih u kojima sam odsedala, a koji su bili besprekorno čisti, novi, savremeni i sa nasmešenim osobljem, jeste to da u stvari oni ne nude ništa drugo. Po pravilu, nude samo smeštaj. To je dosta nezgodno kada posle čitavog dana neplaniranog i stresovitog akanja dođete u takav hotel. Ali dobro. Za početak sam ostavila svoje stvari u sobi, presvukla se i izašla napolje da bih otišla u posetu jednom važnom hramu koji se nalazi u blizini hotela. Još uvek je bio dan, mada kraj dana, tako da sam imala i dnevnu svetlosti. S druge strane, bila sam veoma zadovoljna jer su kasnije efekti, dok je trajao sumrak, bili impresivni.
U pitanju je hram Vat Pra Tat Nong Bua koji se nalazi oko 3 km severno od centra, a zapravo je bio nešto manje od 1 km udaljen od hotela u kojem sam bila smeštena što je u stvari bila i jedna fina šetnja za mene. Ali, kako se dan lagano približavao kraju, morala sam da požurim, pa sam tako stigla do hrama dok je još ipak bilo dnevnog svetla. Utisak je bio – spektakularan!
Zanimljivo je da je ovaj čedi visok 55 m podignut desetak godina nakon prvobitnog čedija koji je manji i koji se danas nalazi unutar ovog velikog. Druga zanimljivost je da je osnova čedija kvadrat, tako da je objekat u obliku zarubljene piramide. Razlog za ovo je svakako činjenica da ovaj čedi svojim oblikom podražava stupu u Bod Gaji, mestu u kojem je Buda dostigao prosvetljenje. Naime, taj prvi, manji čedi koji se vidi kada se uđe u ovaj veliki, podignut je 1956. godine kako bi se obeležilo 2500 godina Budizma.
Kao i kod ostalih hramova na Tajlandu, i ovde je neophodno da se posetioci izuju, jedino što to ovde podrazumeva već pre stupanja na plato na kojem je podignut čedi.
Ja sam prvo ušla unutra i onda nisam znala gde bih pre gledala. Ipak, uspela sam da se saberem, pa sam prvo snimila taj manji čedi koji je okružen figurama Bude koje su postavljene na sve četiri strane čedija, a onda to isto iz drugačijeg ugla.
Takođe sam naišla na par žena koje su se ovde molile, a to me je inspirisalo i da snimam u video-formatu.
Zatim sam izašla, ali sam odlučila da ponovo uključim video-format na svom mobilnom telefonu da bih snimila i okolinu, ali i osećaj kada se uđe u hram.
Posle ovoga sam krenula da kružim oko čedija snimajući razne detalje.
U međuvremenu je Sunce zašlo, a Mesec je već uveliko bio visoko na nebu. Dok sam ja završila sa obilaženjem, već je skoro u potpunosti pao mrak.
Osim što se u međuvremenu smračilo, takođe su počeli da se javljaju lokalni zrikavci i to u neverovatnom broju tako da su praktično pravili buku, ali je utisak bio veoma zanimljiv.
Po povratku u hotel sam iskoristila ponudu vlasnika hotela da mi naruči hranu. Da ne bih komplikovala, naručila sam nešto što sam sasvim dobro savladala, a to je prženi pirinač sa piletinom. I pivo! Vlasnik mi je rekao da će hrana stići za oko 20 minuta.
U međuvremenu sam preko recepcije rezervisala i kola sa vozačem za naredni dan. Naime, glavni razlog mog dolaska u Ubon Račatani bila je željena poseta Nacionalnom parku Pa Tem. U odnosu na druge cene, ovo je bilo srazmerno skupo zadovoljstvo, ali je meni to imalo smisla, pa se nisam puno premišljala.
Hranu sam čekala oko 40 minuta, pa sam već bila izrazito gladna, ali je bilo dobro da sam mogla da je pojedem u svojoj sobi, tako da sam na kraju ipak bila zadovoljna.
Po povratku kući, napravila sam svoju verziju jela kao pad, tj, prženi pirinač na tajlandski način.
KAO PAD
- 1 šolja jasmin-pirinča
- 200 g pilećeg belog mesa iseckano na sitne kockice
- 1 veći čen sitno seckanog belog luka
- 1 kašičica rendanog korena đumbira
- 1/2 crvene ljute papričice (ili po ukusu)
- 1 struk mladog luka
- 1 kašika soja-sosa
- 1 kašika ribljeg sosa
- 1 jaje
Pirinač obariti u blago posoljenoj vidi dan ranije. Razmera je 1 šolja pirinča na 1,5 šolje vode. Na kraju pirinač treba da bude suv i da prenoći u frižideru.
Kockice piletine začiniti sa malo soli i bibera, pa posuti kašičicom gustina i sve fino izmešati i ostaviti da stoji oko 15 minuta. Zatim ispržiti piletinu u voku na jakoj vatri, pa piletinu izvaditi i ostaviti sa strane. Ako treba dodati još malo ulja.
Na srednje vrućem ulju ispržiti beli luk, đumbir, ljutu papriku i seckani mladi luk. Prži se samo kratko, a onda se u to ubaci pirinač, kao i soja-sos i riblji sos, pa više puta promešati da se sve fino rasporedi, a pirinač eventualno da ne ostane u grudvama.
Napraviti rupu u sredini pirinča, doliti još malo ulja i tu ispržiti jaje kao kajganu, ali ne treba da se jaje preprži i osuši. Spojiti sve dobro i dodati piletinu. Promešati i služiti.