Tajland 2023, 19. deo (Ubon Račatani, NP Pa Tem)
U hotelu u kojem sam odsela tokom svog kratkog boravka u gradu Ubon Račatani imala sam i doručak. Bilo mi je posebno simpatično da sam mogla da izaberem tajlandsku hranu, tako da mi nije ni palo na pamet da jedem zapadnjački doručak koji je hotel takođe nudio.
Tačno na vreme stigla su kola sa vozačem koje sam preko hotela angažovala za ovaj dan i izlet na koji sam išla i mada vozač uopšte nije govorio ni reč engleskog, bila sam zadovoljna. Ipak, prvo sam zamolila devojku na recepciji da mu kaže šta želim. U međuvremenu sam shvatila da bi bilo dobro da prvo odem na autobusku stanicu da kupim kartu za autobus kojim sam narednog dana planirala da nastavim svoje putovanje po Tajlandu u februaru-martu 2023. godine.
Naime, devojka na recepciji mi je rekla da prvi autobus kreće u 12.30, a to sam našla i na internetu. Vodič-knjiga je, međutim, tvrdila da autobusi idu svakih sat vremena. Pa, smatrala sam, najbolje će biti da ja odem na lice mesta kad već imam ta kola na raspolaganju. Ispostavilo se da je zaista bilo više autobusa, a neki od njih sasvim kako treba. Čak su imali i oznaku VIP – kao englesku skraćenicu za „veoma važnu osobu“, a čovek koji se tu motao oko šaltera je i neočekivano odlično znao engleski (za datu situaciju i mesto). Dakle, kupila sam kartu za 10.30 narednog dana što je bilo savršeno imajući u vodu da me je čekalo putovanje od 4-5 sati.
Kad sam već iznajmila ta fina kola rešila sam da u potpunosti uživam, pa sam se udobno uvalila u sedište i tako smo otišli do nacionalnog parka Pa Tem.
Na ulazu sam platila kartu za sebe, za kola, ali i za vozača. Bilo mi je malo neobično, ali, nije bilo puno, tako da mi je na kraju bilo sasvim u redu.
Morala sam, međutim, da idem u toalet i kako se ispostavilo, prvo mesto posle biletarnice gde sam mogla da obavim šta sam htela nalazilo se baš u neposrednoj blizini izuzetno zanimljive geološke formacije.
U pitanju je prirodna grupa „skulptura“ pod nazivom Sao Čalijang. Ovi kameni stubovi su nastali zahvaljujući dejstvu erozije vode, vetra i sunčeve svetlosti tokom miliona godina, a ono što danas može da se vidi je istinski fascinantno.
Pošto ja nisam ni znala za ove stene, a u nacionalni park sam došla da bih videla neke praistorijske slike po stenama, prosto sam se pitala da li bih ovo propustila da mi se nije išlo u ve-ce. Bilo bi mi žao da jesam.
Osim ovih stena, videla sam i tablu na kojoj je pisalo da je neki vidikovac udaljen 100-ak metara, pa sam rekla vozaču (koristeći mobilnu aplikaciju za prevođenje koju je imao u svom telefonu) da me tu čeka 10 minuta. Tako je i bilo.
Malo sam prošetala do tog vidikovca koji se zove Lan Hin Tek, ali moram da priznam da pogled i nije bio bogzna šta.
Ali, mislim da je glavni razlog zašto ovde ljudi dolaze i zašto je ovo mesto zanimljivo taj da je ovo vrh jedne velike kamene gromade koja pripada istoj formaciji kao i one „pečurkaste“ koje sam videla kod parkinga. S tim da ovde „vajanje“ od strane prirode tek kreće.
Tako postoji jedna sasvim pristojna pukotina i mada nije bilo nikakvih problema da se preko nje preskoči, ipak nisam mogla da se otmem utisku da to može da pukne skroz naskroz možda dok sam baš ja tu.
Ovde postoji i jedna tabla koja kaže da je pukotina duga 66 m, a široka 0,5 m. Nisam videla nikakve podatke o dubini, ali sam ipak malo zavirila.
Posle kraćeg zadržavanja na vidikovcu, vratila sam se do neverovatnih „pečurkastih“ formacija, a onda i do kola.
Sada smo se kolima prebacili do Centra za posetioce i tu je vozač ostao da me čeka, a ja sam krenula u šetnju.
Nacionalni park Pa Tem se nalazi na krajnjem istoku Tajlanda. Deo parka je oivičen rekom Mekong koja ovde predstavlja granicu između Tajlanda i Laosa. U parku mogu da se vide zanimljive biljne i životinjske vrste, postoje vodopadi, kao i kameni stubovi koje sam već videla, ali je jedan od najznačajnijih elemenata parka litica Pa Tem na kojoj mogu da se vide slike koje su tu urađene pre oko 2500 do 3000 godina, a negde se pominje i pre 4000 godina. Tu se mogu videti ljudske figure, ribe, slonovi, ljudske ruke, itd. Slike su otkrivene 1981. godine.
Prvo sam krenula po vrhu te ogromne kamene formacije čiji je litica deo, a koja se uzdiže paralelno sa zapadnom obalom Mekonga. Na drugoj, istočnoj strani reke je već Laos.
Za razliku od onog prethodnog, ovaj vidikovac je bio izvanredan i stvarno je bilo divno iskustvo doći ovde. S druge strane, ovde postoji i par tabli sa upozorenjima. Jedne naglašavaju da ne treba da se baca kamenje i različiti predmeti sa vrha stene (a ne znam zašto ljudima uopšte i padaju takve stvari na pamet), dok druge upozoravaju posetioce da stene mogu da budu klizave i da ne treba da se previše približavaju ivici. Pretpostavljam da je problem značajno povećan sa ljudima koji žele da snime „nezaboravne“ selfije. Ali, svakako treba biti pažljiv, jer na kraju vrha stenske formacije zaista ide samo vertikalni pad, tj, vertikalna litica.
Ja sam ovde došla oko 11 sati prepodne i mada je pisalo da je temperatura „samo“ 30 stepeni, moram da priznam da mi je ovo bilo jedno od par najtežih iskustava na Tajlandu vezanih za obilaženje po vrućini. Na vrhu je ćarlijao vetar, ali je i sunce sijalo izuzetno jako, dok je veći deo obilaska podrazumevao potpuno odsustvo prirodnog hlađenja vetrom. Takođe sam sigurna i da je duž staze kojom sam hodala i koja je bila direktno obasjana suncem bilo znatno iznad 30 stepeni C.
Čitava trasa kojom se ide da bi se obišle četiri grupe slika duga je oko 5 km, a sve kreće tako što se od vidikovca stepenicama spusti do staze koja ide duž litice.
Spustivši se stepenicama snimila sam i stazu i okolinu. Kroz proređene krošnje drveća mogla sam nešto dalje da vidim Mekong, čuvenu reku jugoistočne Azije.
Početak šetnje je bio sjajan i bilo mi je veliko zadovoljstvo da sam ovde stigla. Kretanje je bilo veoma jednostavno – samo se prati staza.
Ja sam ovde slikala i foto-aparatom i mobilnim telefonom, pa stene deluju kao da su različite boje. S druge strane, stene zaista i imaju različite boje, mada se tonovi drugačije prikazuju na fotografijama urađenim različitim aparatima.
U jednom trenutku sam na nekoj od kamenih streha videla staro gnezdo od nekih insekata. U trenutku kada sam ga snimala tu je letela neka, pretpostavljam, osa, ali nemam pojma kom insektu pripada gnezdo. U svakom slučaju je bilo zanimljivo.
A onda sam pored staze ugledala drvenu platformu, pa sam tako znala da sam došla do prve grupe slika koja se naziva Pa Kam.
Prvo sam snimila stazu kojom sam došla, a onda sam se popela na platformu i pozabavila se slikama.
Ovde je crvenom bojom naslikano ili bolje rečeno nacrtano nekoliko riba, jedan slon i još neka životinja, ali se nije baš sve lepo moglo da razazna. Uspela sam ipak da fino uočim i snimim par riba.
U blizini ove grupe slika sam naišla na par ljudi koji su odlučili da se vrate na parking. Ja sam nastavila i više nikoga nisam srela dok nisam napravila čitav krug po lokalitetu. U nastavku su prizori bili i slični kao i prethodni, ali i sa izvesnim varijacijama.
U jednom trenutku sam uočila i saće medonosne azijske pčele (Apis cerana).
Uskoro sam stigla i do druge grupe slika na stenama koja se zove kao i nacionalni park – Pa Tem. Sa ukupnom dužinom od oko 400 m, slike na stenama u NP Pa Tem predstavljaju najduži niz takvih slika u jugoistočnoj Aziji. A čak 180 m od te dužine pripada drugoj grupi slika i one pokrivaju površinu od 900 kv. m.
Ovde sam napravila i par video-snimaka koje sam objedinila da bi se bolje stekao utisak o tome kako sve ovo izgleda uživo.
Tu se mogu videti ljudske figure, predstave životinja i predmeta, simboli, kao i otisci ruku. Korišćene su crvena, crna i bela boja.
Od druge do treće grupe slika sada je trebalo da se prođe skoro 1 km, a meni je bivalo sve toplije i toplije. Imala sam vodu sa sobom i redovno sam pila po malo, ali to mi nije bilo dovoljno da bih se rashladila. Već sam pomenula da je trasa za obilazak duga ukupno oko 5 km, a ja sam je prošla sa nešto više od sat i po vremena. Naime, osim što sam se povremeno zaustavljala da bih fotografisala, glavni problem je bio da staza stalno ide gore-dole, a povremeno je potrebno i da se posetilac malo provlači kroz neke delove ili preskače razne prepreke. Sve to ne samo da oduzima vreme, već i umara, pogotovo kada je vruće.
Osim što sam se zaustavljala da pijem vodu i slikam stazu, s vremena na vreme sam imala i divan pogled na Mekong i Laos na drugoj strani obale. Osećala sam se prilično privilegovano da sam došla do ovde.
Usput sam prošla i pored mesta gde postoji tabla koja kaže da su tu vršena arheološka iskopavanja, ali osim toga ništa drugo bitno nije tu bilo da se vidi.
Posle izvesnog vremena sam došla i do treće grupe slika koja se naziva Pa Mon Noi. U okviru ove grupe se čak vidi i scena gde ljudska figura juri jelena da izađe iz pirinčanog polja, a to se vidi na drugoj slici u nastavku.
Ponovo sam nastavila da idem napred i dalje vrlo zadovoljna i ispunjena, ali sve umornija. Negde je bilo hlada gde bih na kratko predahnula, ali negde je staza u potpunosti bila izložena suncu. Nije imalo svrhe da brzim hodom to prođem, jer bi me to samo još više umaralo.
U jednom trenutku je litica postala prilično niska i bilo mi je jasno da se približavam kraju ovog dela staze.
Ovo je ujedno povremeno omogućavalo i još lepši pogled na Mekong i Laos.
Ali, trebalo je povremeno i da se čovek provlači ispod stena. Ipak, na kraju je došao kraj staze koja je vodila ispod litice i sada je praktično trebalo da se vratim ka parkingu hodajući po vrhu te velike stenske formacije koju bih najbolje opisala kao veliko brdo koje se čitavo sastoji od gole stene, a čiji je vrh prilično ravan.
Međutim, bilo je još rano da se vratim direktno na parking, jer mi je ostala još četvrta grupa slika koja se naziva Pa Mon. Da bi se do nje došlo, treba da se krene jednom posebnom stazom koja otprilike vodi duž polovine litice. Evo kako je to otprilike izgledalo.
Kažem „otprilike“ jer fotografije jednostavno ne mogu u potpunosti da prenesu doživljaj. Ja sam čitala u svom vodiču da posetilac ovde mora da bude izuzetno pažljiv zbog ekstremno opasne staze, ali sve je do tada delovalo toliko pitomo i na licu mesta nije bilo nikakvih znakova upozorenja, tako da sam samo nastavila napred. Išla sam veoma sporo i pažljivo jer ne samo da je staza bila srazmerno uzana, već nije bilo nikakve ograde niti bilo čega za šta bi čovek mogao da se uhvati, staza je bila nagnuta na dole, tj, ka litici, da ne kažem provaliji, a takođe je i gotovo po sred staze stajalo nekakvo veliko kamenje koje je moralo da se obilazi.
Bila sam veoma uzbuđena, da ne kažem uplašena, ali ne i spremna da odustanem. Uzdala sam se u svoje davnašnje iskustvo planinarke i dobru obuću koja se nije klizala, a takođe sam gledala i samo ispred sebe uz punu koncentraciju. I tako sam došla do kraja staze. ???
Ništa mi nije bilo jasno. Kraj staze i tabla sa informacijama, ali gde su slike? Ovde sam već počela da puzim da bih došla do table i prvo sam pomislila da su možda tablom zatvorili dalje stazu jer nije bezbedna.
Nije mi naravno ni palo na pamet da idem dalje, pa sam se samo potpuno zbunjena spremila da lagano i ponovo vrlo pažljivo otpuzim unazad da bih krenula da se vraćam. Doduše, prvo sam morala da napravim par selfija, ali ni na koji način ne dovodeći u pitanje svoj zgurani, ali stabilan položaj.
I onda, pukim slučajem, dok sam se lagano okretala da bih gledala pravo na stazu kojom treba da se vratim, uočim na steni slike zbog kojih sam ovde i došla. One su bile baš tu kod kraja staze, samo malo više, ali kako sam ja gledala samo ispred sebe i gde sam stavljala noge, ne gledajući ni levo ni desno, a ponajmanje na gore, uopšte nisam ni primetila da sam zapravo već prošla pored njih.
Sada sam se već oduševila, pa sam morala malo više da slikam najzanimljivije detalje, a to je svakako bilo „podbočeno devojče u suknji“.
Doduše, istraživači nisu sigurni da li je u pitanju ženska ili muška osoba, a postoji i više različitih drugih figura, kao i crtež nečega što podseća na kuću, ali ja sam sada već bila oduševljena ovim što sam ovde videla i to mi je bilo sasvim dovoljno bez ulaženja u detalje.
Još sam samo slikala spektakularni pogled na Mekong i Laos, i onda sam bila spremna da se vratim na glavnu stazu gde će mi biti „samo“ izuzetno vruće, ali i bezbedno.
Uz put su me nacionalni park i sudbina častili, pa sam naletela da ljupkog i vrlo strpljivog guštera koji je tu pozirao dok sam ga ja slikala. Koliko sam uspela da iskopam u pitanju je primerak koji pripada rodu Acanthosaura, a poznati su kao planinski rogati zmajevi.
Sada mi je preostalo da se po vrhu brda vratim do parkinga gde su me čekala kola i vozač.
Nije sve bilo ravno kako može da se čini na prvi pogled i mada ovde nije bilo provalija i dalje sam morala da budem pažljiva i gledam gde gazim. Na primer, na sledećoj slici se vidi kako se sa visine preko stena spuštam do staze koja dalje vodi ka parkingu i Centru za posetioce.
Kada posetilac ovde dođe, često se nailazi na informaciju da je ovde negde sniman i deo filma „Aleksandar Veliki“ iz 2004. godine. Nemam pojma gde se to tačno dešavalo, ali lokalitet svakako povremeno nudi sjajan pogled na okolinu.
Ja sam ovde već bila izuzetno iscrpljena i zbog vrućine, i zbog fizičkog napora, i zbog uzbuđenja, a i više nisam imala vode tako da sam bila oduševljena kada sam došla do ravnog vidikovca koji sam posetila na samom početku, jer su par stotina metara dalje bila kola i vozač koji su me čekali.