Tajland 2023, 2. deo (Bankok)
Nakon posete hramu Loha Prasat koji je deo hramskog kompleksa Vat Račanatdaram, otišla sam do zadnjeg dela kompleksa gde se vidi jedan od brojnih kanala koji postoje u Bankoku, ali to nije bio glavni razlog mog dolaska ovde.
Ovde se nalazi i poznata pijaca sa raznim budističkim amajlijama i sitnicama koje se postavljaju ili na mala kućna svetilišta ili se nose u velike javne hramove.
Odavde sam nastavila prema glavnom odredištu ovog dana, a to je bio Zlatni breg. Ipak, prvo sam ponovo prešla preko jednog širokog bulevara koji su krasile slike članova kraljevske porodice, a onda sam prošla i pored utvrđenja Mahakan.
Ovo utvrđenje je ostatak fortifikacija koje su okruživale Bankok od 1782. godine, kada je vlast preuzeo kralj Rama I s kojim je i započela dinastija Čakri koja i dan danas (formalno) vlada Tajlandom.
Po dolasku na vlast, Rama I (r/v 1737/1782-1809) je dao da se napravi šanac u luku sa istočne strane grada koji je sada postao glavni grad njegove kraljevine, a imajući u vidu da sa zapadne strane takođe u luku protiče reka Čao Praja, ovim je središte Bankoka postalo ostrvo i ono se naziva ostrvo Ratanakosin. Šanac i danas postoji, ali sada funkcioniše kao jedan od brojnih kanala. To je isti onaj kanal pored kojeg se nalazi hotel u kojem sam ovom prilikom odsedala.
Sada sam ga prešla koristeći most Pan Fa Lilat koji vodi preko ovog nekada šanca, a danas kanala. Most se praktično vidi već na prethodnoj fotografiji koju sam snimila stojeći na njemu, a jedna od odlika su mu mermerni stubovi na krajevima. Mada je most vremenom pretrpeo brojne promene, njegovi osnovni, stari elementi postoje i danas, pa je zato most registrovan kao nacionalna baština, a ja ga ovde u tom svojstvu i pominjem. Na sledećoj slici se vidi skroz na desnoj strani.
Kao što sam već rekla, ja sam sada išla do Zlatnog brega. U pitanju je veštačko uzvišenje. Naime, tokom vladavine kraja Rame III (r/v 1788/1824-1851) započela je na ovom mestu izgradnja velike stupe. Međutim, tlo je ovde bilo dosta mekano i nije moglo da iznese toliku težinu, tako da se stupa u izgradnji u nekom trenutku urušila i tu se formirala gomila izmešanog blata i cigala, a vremenom je vegetacija počela da prekriva veštački brežuljak. Onda je kralj Rama IV (r/v 1804/1851-1868) na vrhu podigao malu stupu. I sledeći kralj, Rama V (r/v 1853/1868-1910) dao svoj doprinos izgradnji novonastalog objekta, a takođe je u stupu ugradio i mošti Bude iz Indije koje je 1897. godine dobio od Britanaca. Tokom Drugog svetskog rata dodati su i betonski zidovi koji sprečavaju eroziju uzvišenja. Imajući u vidu prirodu terena, čitava konstrukcija i sve ono što ovde može da se vidi je istinski impresivno. Osim toga, dobro je ovde doći i popeti se na vrh brežuljka, ne samo ako ste Budista ili ako vas baš zanimaju hramovi, već i zato što je ovo jedini brežuljak u Bankoku, pa se samim tim sa vrha pruža divan pogled u svim pravcima.
Uzgred, evo i karte Bankoka koju sam posebno napravila i na kojoj su označena mesta koja sam obišla u ovom ogromnom gradu.
Oko Zlatnog brega vodi jedna široka ulica i njom treba krenuti na desno da bi se došlo do biletarnice i kupile ulaznice. Gotovo odmah na početku ovog „kružnog puta“ oko Zlatnog brega nailazi se na svetilište sa statuom Bude koja je tu postavljena za vernike koji ne mogu da se popunu na vrh uzvišenja. Ova predstava Bude ima i poseban naziv, a takođe i simboliku, ali ja sada neću da ulazim u taj nivo detalja, jer kada bih čitala, a posle i pisala o svakoj statui Bude koju sam videla, gotovo izvesno ne bih nikada završila sa pisanjem ovih priča.
Odmah pored svetilišta se nalazi i mesto gde mogu da se praktično kupe tanki zlatni listovi na kojima se ispiše želja ili poruka i to se onda okači na posebnu konstrukciju. Često ovakvi listovi idu i sa zvončićem, a pošto su listovi lagani, čak i slabi dašak vetra ih pokreće i oni „igraju“ na vetru. Pretpostavljam da na taj način oni bolje prizivaju energije i dovode do toga da se želja ispuni ili pozitivna poruka proširi po svetu. Meni je ovo bilo novo, pa s jedne strane nisam previše razmatrala da li se list baš formalno kupi ili se dobrovoljno da prilog koliko ko hoće, a list uzme u zamenu za to. S druge strane, pošto nisam Budista, nisam ni pokušavala da se na ovaj način dodvorim budističkim duhovima.
Ali ima i posetilaca koji obraćanju duhovima prilaze malo klasičnije – direktnom molitvom. U podnožju Zlatnog brega ima više mesta gde vernici moju da obavljaju svoje duhovne rituale, a svetilišta se pojavljuju u različitim oblicima.
Kada se kupi karta, posetilac treba da bude spreman da se popne na Zlatni breg – do vrha treba preći 344 stepenika. Tako piše na početku, a uostalom iz podnožja se jasno i vidi hram na vrhu uzvišenja do kojeg vode ove stepenice.
I tokom svoje posete Zlatnom bregu, a i kasnije, prilikom pisanja ovih priča, nailazila sam na meni potpuno nejasne, tj., zbunjujuće podatke. Odvojeno od Zlatnog brega pominje se i hram Saket (Vat Saket), a istovremeno se često ova dva pojma navode u istom kontekstu. Mada nikako ne bih smela da tvrdim, koliko sam uspela da shvatim, ovde se zapravo nalazi veliki manastirsko-hramski kompleks koji se naziva Vat Saket. On obuhvata ravni deo gde se nalazi hram Vat Saket sa glavnim i pomoćnim hramskim objektima, ali kompleksu pripada i sam Zlatni breg sa svetilištem na vrhu, kao i čitav niz manjih hramova i svetilišta.
Dakle, za početak sam počela da se penjem stepenicama ka vrhu Zlatnog brega, a pored njih postoje i brojni mali vodopadi i bazenčići, kao i postavljene brojne budističke figure koje svakako nose svoju simboliku.
Meni ovo penjanje uopšte nije lako palo, jer sam još uvek bila umorna od putovanja, a krenula je i vrućina uz visoku vlažnost vazduha, tako da sam najviše osećala veliku iscrpljenost. Nisam bila gladna, ali sam pomislila da bi ipak bilo dobro da nešto pojedem. Pored stepenica sam naišla i na jedan kafe, pa sam tu sela da bih pojela neki ukusan kolač i popila hladan čaj od limete koji mi je baš prijao.
Zatim sam došla do ravnog dela, na zapadnoj strani uzvišenja, gde se nalaze velika zvona. Naravno da sam morala da malo zazvonim, ali nisam preterivala. Inače, ova zvona se koriste za prizivanje srećnih okolnosti ili se jednostavno zamisli želja.
Dok sam tu slikala, krenule su iz horizontalnih cevi da izlaze sitne raspršene kapljice, kao da je para u pitanju, jedino što su te kapljice delovale kao osveženje.
Sa ovog ravnog dela se vidi vrh uzvišenja i svetilište koje je tu podignuto, a onda ponovo kreće stepenište.
Kako stepenište ide spiralno oko uzvišenja, tako se uskoro dolazi i do istočne strane, gde takođe postoji jedan ravan deo sa zvonima.
Ovde sam malo slikala i video-kamerom. Snimak nije bogzna šta, ali ipak prikazuje atmosferu i zvuke. S druge strane, vidi se da je duvao i vetar, mada to nije mnogo pomagalo što se tiče temperature i vlažnosti vazduha.
Sa ovog ravnog dela se mogu, međutim, videti i neki delovi Bankoka, a pre svega Vat Saket koji se nalazi odmah istočno od Zlatnog brega.
Kada sam nastavila da se stepenicama penjem dalje ka vrhu, u pravcu juga sam mogla da vidim i brojne pomoćne hramske objekte, kao i druge delove Bankoka.
Uskoro sam se popela i do vrha Zlatnog brega gde se nalazi omanje svetilište sa brojnim oltarima, a tu je takođe i velika stupa u koju je, kao što sam već pomenula, ugrađen delić mošti od Bude.
Osim što se na vrhu može obići krug oko stupe, ovde takođe treba doći i zbog izvanrednog pogleda na sve delove Bankoka. Ja sam u tome svakako uživala, ali mi je bilo zanimljivo i da posmatram neke ljude koji su ovde doneli ponude uz obaveznu molitvu.
Posle kraćeg zadržavanja na vrhu Zlatnog brega, krenula sam da se spuštam i za to se koristi na isti način napravljeno, ali ipak drugo stepenište. Ovom prilikom mi je bilo zanimljivo da malo više obratim pažnju na listiće i zvončiće koji služe za prizivanje ispunjavanja želja, ali i sve to snimim.
Put za silazak sa vrha Zlatnog brega vodi i pored par manjih hramova, a jedan od njih je posvećen – lešinarima.
Tradicija u kraljevini Sijam (današnji Tajland) bila je da se mrtvaci ne spaljuju u okviru gradskih zidina, a kako se hram Vat Saket nalazio upravo van gradskih zidina, što se tiče Bankoka leševi su se najčešće donosili upravo ovde da bi se spaljivali. A onda je 1820. godine izbila velika epidemija kolere i tada je u glavnom gradu umrlo oko 30.000 ljudi. Svi su leševi ovde dopremljeni, ali pošto nisu mogli dovoljno brzo da se spale, dosta njih je ostavljeno u otvorenim delovima manastira, pa su se onda pojavili lešinari koji su ih jednostavno pojeli, pošto se te ptice, kao što im i samo ime kaže, hrane leševima.
Kolera je nastavila da se pojavljuje svake godine u većoj ili manjoj meri, a najgore je bilo 1840. kada je bukvalno svaki deseti stanovnik Bankoka umro od ove bolesti. Poslednja zabeležena epidemija kolere je bila 1881. godine. Ali, kako su lešinari ovde dolazili svake „sezone kolere“, onda su oni u to vreme postali uobičajena pojava, a pored manjeg svetilišta se danas nalazi i skulpturalni prikaz scena koje evociraju ova dešavanja.
Danas u Bankoku više nema epidemija kolere, ali nema ni lešinara. Oni više ne dolaze na Tajland.
Kod Zlatnog brega se nalazi i vihara (manji hram) Luang Por To u kojoj se nalazi pozlaćena statua Bude u poziciji meditacije visoka 4,5 m. Vernici ovde dolaze da se mole i iskažu svoje poštovanje prema statui Bude koji se ovde zapravo zove Luang Por To (otud naziv svetilišta) i govori se da ovaj Buda „sprečava da se dešavaju loše stvari i pruža sreću i radost svima“.
Pokloni koji se nude Budi mogu da se kupe na licu mesta. Platno za monahe ili kesa pirinča koštaju nepunih 3 evra.
Zatim sam se spustila do nivoa ulice koja vodi oko Zlatnog brega i tako sam došla i do istočne strane uzvišenja.
Ovde se može videti konstrukcija nalik na stene, kao da je u pitanju deo kamenite planine. Kroz „planinu“ se može proći pošto u središtu postoji velika „sala“ i tu je u stvari Muzej Bamijan. Mada nisam našla nikakve bitnije podatke o ovom „muzeju“, po nazivu, a delimično i po izgledu te „sale“ i velikoj stojećoj figuri Bude, zaključila sam da je inspiracija za ovaj muzej došla od Budinih statua u Bamijanu, u Avganistanu, i koje su Talibani pre više godina digli u vazduh.
Takođe se i na više mesta mogu videti manje figure Bude ispred kojih su postavljeni komadići stakla. U stvari, ovo ne mogu da tvrdim, ali nekako mi se čini da su ovo ipak komadići stakla koji podražavaju drago kamenje. A ako je u pitanju pravo drago kamenje, onda je ono impresivne veličine.
Zatim sam izašla na otvoreni prostor i tu prošla pored još jednog objekta koji pripada manastirsko-hramskom kompleksu Vat Saket, a to je Sala Tripitaka.
Sada sam se zapravo uputila ka samom hramu Vat Saket, ali da ovo pojasnim još jednom. Čitav ovaj manastirsko-hramski kompleks se zove Vat Saket i to je jedan od najstarijih hramova u Bankoku. Ono što se na mapama često obeležava kao hram Vat Saket jesu zapravo dva važna i velika objekta koji su samo deo celokupnog kompleksa. Jedan je vihara, a drugi je ubosot. Prvo sam došla do vihare u kojoj se nalazi velika statua stojećeg Bude.
U stvari, nakon što se posetilac obavezno izuje (apsolutno je neprihvatljivo da se u hramove ulazi u obući), prvo se ulazi u predvorje gde se vidi sedeći Buda.
Stojeći Buda se nalazi u glavnoj prostoriji vihare.
Inače, vihara se nalazi između Zlatnog brega i ubosota Vat Saketa, a to je bio sledeći objekat koji sam išla da posetim.
Već sam u prethodnom nastavku priča sa putovanja po Tajlandu objasnila šta znači ubosot, ali radi podsećanja – to je centralna građevina u okviru hramskog kompleksa i koristi se za razne ritualne ceremonije, uključujući i neke redovne obrede, molitve, meditacije, čitanje svetih tekstova, itd.
Kada sam ušla u dvorište oko ubosota okruženo galerijom, bila sam istinski impresionirana kako to sve lepo i skladno deluje.
Duž galerije koja okružuje pravougaono dvorište, kao što je slučaj i kod svih ostalih hramskih galerija, mogu da se vide naizgled bezbrojne statue Bude, kao i razni drugi detalji.
Ja sam u ubosot ušla sa zadnje strane, pošto sam tako i prišla objektu.
Prvo sam krenula da ga razgledam u opštem smislu, a tek onda sam planirala da se pozabavim detaljima, ali su mi u oči prvo upale dve žene koje su se ovde molile.
Ubosot u hramu Vat Saket je poznat po bogato dekorisanim zidovima. Na sledećoj slici, osim te dekoracije, treba obratiti pažnju i na platformu koja je predviđena samo za monahe i posetioci tu ne treba niti da sede, niti da se tu penju. Takav je običaj, a to je onda i pitanje elementarne pristojnosti i poštovanja.
Vodiči posebno ističu zidnu dekoraciju koja se može videti u prolazu iza Budinih leđa, a gde se, između ostalog, mogu videti i scene koje prikazuju budistički pakao. Odmah sam se setila Hijeronimusa Boša.
Pošto sam obišla ubosot, prvo sam otišla po svoju obuću, a onda sam koristeći ophodni prolaz došla do glavnog ulaza u ubosot i odatle se ponovo divila i statui Bude, i zidnoj dekoraciji, ali i bogato ukrašenom portalu.
Zatim sam još malo prošetala po dvorištu oko ubosota i dalje ispunjena nesmanjenim divljenjem.
Kada sam izašla iz dvorišta, još jednom sam se osvrnula prema ubosotu hrama Vat Saket, a zatim sam krenula ka izlazu iz ovog manastirsko-hramskog kompleksa sa idejom da usput posetim još par mesta koja se ovde nalaze i smatraju bitnim.