Tajland 2023, 20. deo (NP Pa Tem, Ubon Račatani, Kon Ken)
Kada sam završila sam obilaskom slika na stenama u Nacionalnom parku Pa Tem i vratila se do vozača koji me je čekao u debeloj hladovini, prvo sam u stvari morala da odem do toaleta. U pokušaju da se rashladim tokom ove šetnje od preko sat i po vremena po vrućini, mislila sam da sam popila dovoljno vode, a i ta potreba da odem u toalet me je dovela do zaključka da očigledno imam višak vode u organizmu i da me nije sva napustila preko znoja. Pa ipak, izgleda da sam ja ipak izuzetno dehidrirala tokom ovog obilaska. To je za posledicu dovelo do toga da sam počela da osećaj izuzetan umor. Nisam mislila da me je uhvatila sunčanica, jer sam retko i kratko bivala izložena direktnom suncu. Ipak, prijalo mi je da smo krenuli nazad i zamolila sam vozača da svrati do neke samoposluge gde sam kupila gazirano piće koje kod kuće uopšte ne pijem, ali na putovanjima, pogotovo „tropskim“, pijem svaki dan. Dobro je jer unosi dodanu hidrataciju, aktivne supstance koje bi trebalo da me dodatno razbude, a takođe, kako se priča, pobije sve što treba i u želucu i u crevima. Ne plaćaju me, pa nema potrebe da ih reklamiram i kažem koje je piće u pitanju.
Vozač je bio veoma ljubazan pa mi je takođe stao i na sred jednog velikog mosta da bih mogla da snimim reku Mun koja je jedna od pritoka Mekonga, a meni je dodatno bila zanimljiva jer izvire u Nacionalnom parku Kao Jai u kojem sam već bila.
Kasnije smo ponovo prolazili pored veštačkog jezera koje je formirano kada je podignuta jedna obližnja brana, pa mi je vozač ponudio da i tu stane jer je još u dolasku video da su mi prizori sa jezera bili zanimljivi. Nije baš izabrao idealno mesto, pošto je bilo drveća, ali nisam mogla da izmišljam kerefeke, tako da sam izašla iz kola, preskočila ogradu i malo se spustila da bih slikala jezero i ono što mislim da su „kineske mreže za pecanje“ koje sam svojevremeno prvi put videla u Indiji.
Da bih ovo slikala, morala sam i da čučnem i kada sam ustajala osetila sam slabost u nogama. A kada sam došla do ograde i dalje sam držala foto-aparat u jednoj ruci, misleći da ću ponovo lako da preskočim ogradu. Nije bilo tako. Zbog te slabosti u nogama sam valjda nedovoljno digla drugu nogu, koja se onda zakačila za ogradu i ja sam jednostavno – pala. Ipak, to sam uradila vrlo vešto i osim što sam nekoliko dana imala veliku masnicu na levoj strani zadnjice, tj, kuka, sve ostalo je bilo u savršenom redu.
Razne stvari se dešavaju u životu, uključujući i na putovanjima ...
Po dogovoru me je vozač dovezao do glavnog trga u gradu Ubon Račatani jer se tu nalazi muzej. Bila mi je želja da odem u taj muzej, a brinulo me je da li ću stići na vreme. To je sve ispalo dobro i ja sam vozaču platila i rekla da može da ide. On je bio po malo zbunjen, valjda je mislio da će me voziti čitav dan, ali sam ja smatrala da nema potrebe da me čeka, jer nisam znala koliko ću se tačno zadržati u centru grada, pošto mi je plan bio da posle posete muzeju još malo obilazim, ali i da odem da nešto jedem. Kasnije mi je bilo krivo da sam ga pustila, jer mi je bio preko potreban, ali nema svrhe plakati nad prosutim mlekom.
Dakle, otišla sam u Narodni muzej u gradu Ubon Račatani pošto je na svu sreću još uvek bio otvoren. To uopšte nije veliki muzej, ali je meni za početak bilo veoma zanimljivo da posetioci moraju da se izuju da bi ušli u muzej. Nikakav problem, samo mi je bilo neobično. S druge strane, ovakva mesta gde posetilac mora da se izuje na Tajlandu se održavaju tako dobro da mislim da veći problem mogu da budu nečije noge nego podovi ovakvih objekata.
Kao što sam rekla, muzej nije veliki, ali sam tu zapazila nekoliko meni zanimljivih eksponata, poput bronzane ljudske figurine od pre 1500-2500 godina, tj, „iz praistorijskog perioda“.
Već sam i u NP Pa Tem bila po malo zbunjena sa ovim korišćenjem termina „praistorija“ da bi se opisalo nešto što je urađeno otprilike oko 1000. godine pre nove ere, ali dobro, to je na granici koju postavlja savremena nauka. Ta zbunjenost terminologijom mi se ovde ponovila, jer je ova figurina najranije napravljena oko 500. godine pre nove ere, a možda čak i u periodu nove ere (do oko 500. godine nove ere), ali sam ubrzo shvatila u čemu je štos. Naime, termin „praistorija“ se odnosi na vremenski period pre pojave pisma. Verovatno ovakvo određenje vremenskog perioda potiče od činjenice da se pismo ovde pojavilo kasnije u odnosu na druga mesta na svetu.
Bilo kako bilo, figurina je svakako ljupka.
U muzeju sam konačno počela i da malo bolje shvatam šta su to kamenovi koji se zovu „baj sema“ ili sema-kamenovi, a koji su se pominjali u materijalima koje sam koristila tokom ovog putovanja po Tajlandu i koji su izuzetno važni u okviru tajlandskog Budizma. Naime, kada se gradi ubosot, jedan od najvažnijih objekata u okviru hrama, na sve četiri strane sveta se postavljaju ovakvi kamenovi čime se obeležava da je prostor ograničen tim kamenovima svet. Ovde, u Narodnom muzeju u Ubonu, može da se vidi jedan takav kamen iz VIII-IX veka nove ere.
Ovde sam videla i veoma lepu figuru Bude u položaju Maravidžaja koja pripada umetnosti kraljevine Ratanakosin s početka XX veka. Napravljena je od mesinga i prekrivena zlatnim listićima, a ukrašena je komadićima stakla.
Već sam ranije pominjala da se Buda prikazuje u različitim položajima i svaki od njih nosi svoju simboliku. Takvih položaja ima puno i ja nisam ulazila u previše detalja, ali evo primera za jedan od njih, Maravidžaja, koji se srazmerno često viđa, a tipičan je za tajlandski Budizam.
Naziv položaja znači otprilike „pokoravanje đavolovih trupa“. Naime, dok je Buda pokušavao da dostigne prosvetljenje, napao ga je Mara, zlo nebesko biće, a često se govori i o marama, tj, u množini. Buda je svojom desnom rukom dotakao zemlju i pozvao Boginju zemlje da mu pomogne da otera demone, mare, i to se na kraju i desilo pa je Buda mogao da nastavi sa svojom meditacijom koja ga je i dovela do prosvetljenja. Zato se ovaj položaj gde je desna ruka usmerena na dole, ka zemlji, dok je leva ruka na krilu često sreće u prikazima Bude.
Ali, verovatno najznačajniji eksponat u muzeju je skulptura Ardanarišvare što je dvopolna predstava boga Šive. Naime, po predanju, kada je Brama stvarao život na zemlji, Šiva mu je predložio da bića stvara u paru kako bi se razmnožavali. Da bi jasno pokazao na šta misli, Šiva se pretvorio u Ardanarišvaru koji je pola muško, pola žensko. I ovde, na skulpturi, može da se vidi da je desna strana figure predstavljena u muškom obliku i to je Šiva, a leva polovina je njegova pratilja Uma (ili Parvati). Ono što ovaj eksponat u Ubonu iz perioda od VI do VIII veka nove ere čini posebnim jeste da je to jedina predstava Ardanarišvare u sedećem položaju u čitavoj jugoistočnoj Aziji.
U muzeju mogu da se vide i razni drugi zanimljivi eksponati, a ja sam snimila još samo par njih pre nego što sam otišla po svoju obuću i izašla napolje.
Odmah preko puta muzeja nalazi se Svetilište za gradski stub. Na Tajlandu postoji običaj da veći gradovi imaju svoje svete stubove i onda se oko njih podiže svetilište. Nisam ušla niti u samo svetilište, niti sam ulazila u detalje vezane za ovu simboliku. Shvatila sam da je to nešto mnogo komplikovano, a onda to prevazilazi nivo mog interesovanja.
Ono što mi je ovde već postalo sasvim izvesno je to da sam bila prilično iscrpljena, ali sam rešila da ipak malo prošetam sa nadom da ću naći neki restoran gde bih ručala. Problem je bio da je bila nedelja, a tada je dosta mesta zatvoreno. Uz put sam dokupila vodu, ali i neke grickalice za naredni dan.
Dok sam ovde prvo prošla kroz centralni gradski park, malo sam fotografisala, a kada sam kasnije i došla do jednog hrama za koji sam mislila da je bitan, shvatila sam da više uopšte nisam bila raspoložena ni za kakvo obilaženje i fotografisanje. Osim toga, hram je već bio zatvoren za posete.
Ali, u početku sam se ipak malo potrudila. Tako u gradskom parku postoji velika statua koja slavi godišnji Festival sveća. Naime, svake godine u julu ovde se organizuje povorka ogromnih sveća i figura izvajanih od voska koje se kasnije odnose u različite hramove. Festival traje par dana i ima puno muzike i igre. Ovde u centralnom gradskom parku postoji i statua posvećena Paradi sveća.
U parku sam uočila i snimila i jednu smeđu minu (Acridotheres tristis).
Oko većeg dela parka nalaze se i kanali koji gotovo sigurno imaju neku svoju budističku simboliku, ali sam ja to samo slikala i nastavila dalje do obale reke Mun.
Odmah pored reke sam videla i jedan hram koji je bio divno osvetljen kasno popodnevnim suncem, ali nije bilo šanse da bih se ja pela do njega, već sam nastavila sa svojom potragom za restoranom koji bi eventualno ipak bio otvoren.
Čak sam i svratila u jedan restoran koji je bio potpuno prazan, ali sam tu uočila par zaposlenih i oni su mi rekli kako su upravo zatvorili za taj dan. Na kraju sam ušla u prilično savremeno, „zapadnjačko“ mesto, ali sam tu konačno mogla da naručim neki sendvič, kao i kafu. Ujedno su mi dali i šolju zelenog čaja koji mi je sasvim fino prijao.
U međuvremenu je došlo i vreme da počne da funkcioniše večernja pijaca hrane i onda sam opet morala da hodam nazad do trga gde se organizuje ta pijaca, a koji se nalazi u neposrednoj blizini Narodnog muzeja. Tu sam kupila malo voća koje sam planirala da pojedem u hotelu, a kako više nisam bila gladna, tako se nisam ni bavila ostalom hranom.
Sada sam završila sa svime što sam želela da uradim centru grada i ostalo mi je još samo da uhvatim taksi. Lakše reći nego učiniti. Ponovo sam morala da hodam okolo-naokolo, pa sam tako prošla pored još jednog hrama tešeći se da je sada već kasno i da je zatvoren. Na kraju sam uz pomoć jednog ljubaznog Tajlanđanina ipak uspela da uhvatim taksi i tako sam se vratila u hotel.
Ostatak dana sam provela ležeći u hotelskoj sobi potpuno iscrpljena, pa čak i po malo zabrinuta zbog svog stanja. Na kraju se ispostavilo da je tolika iznemoglost bila samo posledica dehidracije i fizičkog iscrpljivanja po velikoj vrućini.
Te noći sam dosta dobro i dugo spavala, ali sam ipak ujutru bila pomalo teška. Na svu sreću nisam morala da jurim i vremenom sam se fino pokrenula. Posle doručka sam spustila svoje stvari, a devojka sa recepcije mi je pozvala taksi kojim sam se prebacila do autobuske stanice. Ubrzo sam međugradskim autobusom krenula za grad Kon Ken koji je od Ubona udaljen oko 290 km i za to je potrebno najmanje 5 sati vožnje autobusom.
Mada vožnja privatnim kolima ima značajne prednosti, ni vožnja javnim prevozom nije bez svojih vrlina. Za početak, čovek može da se opusti i da se ne bavi niti trasom, niti stanjem na putu, niti ostalim vozilima. Ja to jako volim, ali mi je onda bitno da piljim kroz prozor, mada doduše često obraćam pažnju i na svoje saputnike. Ne nužno zbog njih samih već da bih posmatrala različite običaje.
Tako sam za početak snimila jednu autobusku stanicu gde smo na kratko svratili, a onda sam obratila pažnju na ručak mladića koji se sedeo pored mene.
Često sam po Tajlandu viđala ovakve „lanč-pakete“ – u najlon-kesi neko povrće, jedan ražnjić, ali neretko još neka manja najlon-kesa sa verovatno nekom čorbom. Osim toga, ovom prilikom me je i njihanje kese u ritmu vožnje fasciniralo i gotovo uspavalo.
Nešto kasnije sam ponovo obratila pažnju na predele pored kojih smo prolazili. Ovde sam bila preko 700 km udaljena od Bankoka, glavnog grada Tajlanda, ali to uopšte nije uticalo na dobar razvoj putne infrastrukture. Ja sam već u Bankoku i okolini videla koliko su putevi dobro razvijeni, ali čak i ovde, srazmerno daleko od glavnog grada, putevi su za mene bili impresivno veliki – često su imali po 3 trake u jednom smeru, pogotovo kada su prolazili kroz naseljena mesta koja nisu nužno bila veliki gradovi.
Diveći se tako putevima, uočila sam na jednoj raskrsnici vozača motora koji je prevozio nekakav džak, ali mi je njegova „kaciga“ bila mnogo zanimljivija.
Kada sam stigla u Kon Ken, prvo sam kupila autobusku kartu za dalje. Plan mi je bio da se dva dana kasnije autobusom prebacim u pravcu zapada, skroz do grada Sukotaija koji je od Kon Kena udaljen oko 420 km i znala sam da će to biti jedno dugo putovanje zbog prelaska preko planina, ali sam bila spremna. Ipak nisam bila spremna na prvu informaciju koju sam dobila, a to je da ima samo autobusa uveče u 21 čas. To mi apsolutno nije odgovaralo! Ipak, onda me je žena sa tog šaltera na koji su me svi slali uputila na drugo mesto, a ja sam onda ipak prvo pitala informacije. Devojka koja je tu radila nije baš znala, pa je otišla da proveri, a onda me je poslala do obližnjeg stola na kojem je jedna devojka imala kompjuter i sve ostalo što je bilo potrebno za „kancelariju na otvorenom“. Ona mi je potvrdila da ima autobus i u 9.30 ujutru, potvrdila mi broj autobusa koji mi je dala ona žena sa šaltera, a ja sam onda kupila kartu.
Zatim sam se taksijem prebacila do hotela.
Kao i sve ostale hotele na ovom putovanju, i ovaj u Kon Kenu sam izabrala nasumično preko jednog sajta za hotelske rezervacije. Ispostavilo se da je ovaj ovde imao zaposlene na recepciji koji su do sada imali apsolutno najbolje znanje engleskog, bile su izvanredno ljubazne i efikasne, tako da mi je bila milina da boravim ovde. Svi su hoteli koje sam izabrala bili besprekorno čisti, tako da mi se to već podrazumevalo, a razliku su unosili upravo detalji poput poznavanja jezika ili davanje dobrih informacija.
Ovde sam ponovo zamolila ako mogu da mi preporuče neku kompaniju kod koje bih mogla da iznajmim kola sa vozačem i objasnila sam šta me zanima. Rekli su mi da imaju tako nešto i dok sam se ja presvlačila u svojoj sobi, oni su već proverili i zvali me da me pitaju da li mi cena odgovara. Sve smo se brzo i lako dogovorili, a ja sam bila spremna da krenem u šetnju po gradu.