Tajland 2023, 27. deo (Sukotaj)
Pošto sam posetila Zapadnu zonu Istorijskog parka Sukotaj, doduše samo jedan, mada i najvažniji hram, ambiciozno sam krenula da se vraćam biciklom ka središnjem delu lokaliteta. Ideja mi je bila da prođem kroz taj središnji deo, pa da odem do Južne zone gde takođe postoji jedan bitan hram. Smatrala sam da, kada sam već tu, treba da se potrudim da vidim sve što se smatra važnim.
Ali, to je sve bilo mnogo lakše da ja smislim nego da izvedem. Za početak sam ponovo morala da pravim pauzu, što sam pominjala u prethodnom nastavku priča, i da bih popila neko osvežavajuće piće, a i da bih se odmorila, jer je vožnja nekvalitetnog bicikla po velikoj vrućini mene izuzetno zamarala.
Posle te pauze sam nastavila dalje ka Centralnoj zoni i tu sam konačno imala malo više hlada. Ujedno sam vozila i putem koji ide paralelno sa ostacima zidina i kanala koji su okruživali drevni Sukotaj.
Tako sam se dovezla i do ostataka zapadne kapije drevnog Sukotaja, jer je grad imao oblik pravougaonika koji je bio okružen sa tri šanca koji su išli oko zidina, a na sredini svake strane zidina je bila i po kapija.
Odavde sam nastavila jednom od staza koja vodi skoro po sred Centralne zone i ona me je ponovo provela pored nekih delova koje sam ranije već videla ili posetila – kanal oko hrama Vat Mahatat, kao i sam hram.
Zato sam na jednom mestu parkirala bicikl i malo prošetala pored kanala jer sam odatle imala divan pogled na hram i neke njegove delove.
Ovde sam takođe imala sreću i da sam sasvim fino mogla da odgledam i snimim nekoliko životinja. Na primer, indo-kineskog šumskog guštera ili plavoglavog guštera (Calotes mystaceus), zatim, malu belu čaplju (Egretta garzetta), veliku minu (Acridotheres grandis) i smeđu minu (Acridotheres tristis).
Tokom ove prijatne, kratke šetnje u blizini hrama Vat Mahatat shvatila sam da je sledeći hram koji sam želela da obiđem udaljen oko 2,5 km od mesta na kojem sam sada bila. Naravno, morala bi i da se vratim. Momentalno sam odlučila da ne dolazi u obzir da ja pedalam do tog hrama južno od Centralne zone. Volim svoju fleksibilnost, pogotovo što po pravilu uopšte nisam fleksibilna osoba.
Bilo kako bilo, odvezla sam bicikl direktno do agencije gde sam ga i iznajmila. Tamo me je čekao onaj isti tuk-tukista s kojim sam se i dovezla. On je to prepodne rekao da mu se javim kada završim sa obilaskom da bi me on vratio u grad (očigledno moje cenkanje je njemu i dalje bila veoma privlačna cifra) i ja sam mislila o tome, ali moram da priznam i da sam pomislila kako nema šanse da ja ovako umorna sada tu džudžim i čekam nekog tuk-tukistu da dođe iz grada. Kad ono – on čovek tu mirno sedi i čeka me. Nemam pojma šta se desilo, da li je on uopšte nekuda i išao čitavog dana, tek meni je odgovaralo da ne moram da sada savatavam novo vozilo.
Ipak, sprovela sam u delo ono što sam u međuvremenu smislila – prvo da me odveze do tog hrama u Južnoj zoni koji sam htela da posetim, a tek onda da me vrati u grad. Ponovo smo se cenkali i ponovo smo oboje sigurno bili zadovoljni cenom.
U pitanju je bio hram pod nazivom Vat Četupon koji se prvi put pominje 1514. godine i koji je ujedno i najveći u Južnoj zoni Istorijskog parka Sukotaj. Ovaj hram se sastoji od vihare, glavnog mondopa, manjeg mondopa i nekoliko manjih čedija. Da bi se to obišlo, prvo treba preći most koji vodi preko spoljašnjeg šanca sa vodom.
Kada se prođe kroz kapiju koja je deo zida koji vodi oko hrama, dolazi se do unutrašnjeg šanca sa vodom koji okružuje sam hram.
Ja sam sada već bila izrazito umorna, bez obzira što sam do ovde došla tuk-tukom, tako da nisam krenula u detaljno obilaženje, već sam samo jednom stazom išla oko hrama, ali sam ipak i odatle mogla da vidim njegove glavne delove.
Osim vihare sa ostacima stubova koja je u prednjem delu, najupadljiviji deo hrama je glavni mondop na kojem se vide ostaci hodajućeg Bude (sa istočne strane) i stajaćeg Bude (sa zapadne strane). Nekada su sedeći i ležeći Buda ukrašavali severnu i južnu stranu, ali od ovih statua nije ostalo ništa.
I tako sam ja ovde završila sa obilaskom Istorijskog parka Sukotaj. Mada sam obišla skoro sve značajnije hramove, treba reći da park u prečniku od 5 km obuhvata oko 90 važnih objekata. Da bi se oni obišli potrebno je barem 2-3 dana ili da se čovek više puta ovde vrati. Ja to svakako ovom prilikom nisam ni mogla, ni htela, tako da sam se lepo vratila do tuk-tuka, sela pozadi i krenula nazad u savremeni grad Sukotaj u kojem sam odsedala. Usput sam još malo snimala video-kamerom i tu može da se vidi kako ostataka različitih hramova ima u čitavom ovom području:
Kada sam se vratila u blizinu hotela u kojem sam odsedala odmah sam otišla da nešto pojedem. Uzela sam neku lokalnu supu jer sam sigurna da je to bilo pravo jelo za ovaj trenutak – nešto što će mi u organizam uneti još tečnosti, ali i soli.
Zatim sam se povukla u sobu gde sam se istuširala i samo bacila na krevet da bih se dobro odmorila, jer sam bila baldisana.
Ali, nisam mogla večno tu da ostanem, pa sam predveče krenula u šetnju po savremenom gradu Sukotaju. Za početak sam htela da kupim neko voće i tada mi je prodavac sugerisao da uzmem zeleni mango. Na sledećoj fotografiji se vidi da je isečena voćka zaista zelena spolja, mada je već oljuštena, ali ne znam kako tu boju stavljaju; suština je da se radi o mangu koji još uvek nije zreo, a ne nužno da je zelene boje. Krenula sam stidljivo da ga jedem, a onda sam se oduševila. Mada ja jako volim prirodno sazreli mango, nisam ni znala da zeleni/nezreli mango može da bude tako ukusan. Uzgred, uz voće se dobija i kesica sa začinima, ali njih nisam koristila, jer sam voće jela hodajući, pa sam se bojala da bi moglo da mi ispadne ako bih pokušavala da u kombinaciju unesem i začine.
S druge strane, bilo mi je bitno da što pre pojedem ovo voće, jer su mi bile potrebne obe ruke. Naime, u blizini mog hotela, u glavnoj ulici, naišla sam na neverovatnu buku za koju se ispostavilo da je dolazila od ogromnog broja velikih mina koje su se tu spremale na počinak, a ja sam htela da to sve snimim.
Ali, fotografije jednostavno nisu dovoljno ilustrativne, tako da sam morala da napravim i video snimak:
Zatim sam se uputila ka Noćnoj pijaci. Usput sam prošla pored jednog mesta gde mi se činilo da su se okupljali lokalni stanovnici da bi gledali TV i možda slušali vesti. Ja ne znam da li je uobičajeno da sva domaćinstva na Tajlandu imaju svoj TV, ili na ovaj način ekonomišu, ili ja nemam u stvari pojma o čemu se ovde radi. U svakom slučaju, prizor mi je bio zanimljiv.
Uskoro sam počela da se približavam Noćnoj pijaci i to je bilo sasvim jasno veoma popularno mesto u gradu.
Ispred je bila velika gužva koju su pravila kola i motori posetilaca, pa sam tu morala da vodim računa gde idem, tako da nisam slikala, ali gužva nije bila mnogo manja ni unutar pijace koja je jedno veliko mesto ispunjeno štandovima koji prevashodno nude hranu.
Osim hrane, tu se prodaju i igračke, garderoba, zavese i razne druge sitnice, ali je glavni naglasak bio na hrani.
A što se hrane tiče... Bila je to eksplozija svega! Izbor je bio neverovatno velik i raznovrstan. Bilo je slane hrane, bilo je slatke, bilo je hrane za koju sam znala šta je, i bilo je one za koju nisam znala šta je, bilo je stvari koje sam već probala i onih koje nikada ne bih probala, ali bez obzira na sve ove nijanse, šetnja po ovoj noćnoj pijaci mi je bila jedan od najintenzivnijih i najnezaboravnijih utisaka sa Tajlanda.
Evo i kratkog video-snimka, tek toliko da pokušam da oživim atmosferu koja vlada na ovom mestu.
Ja sam na kraju kupila nešto da jedem, ali su mi to spakovali tako da sam mogla da večeram u svojoj hotelskoj sobi, a ljubazna prodavačica mi je čak i pozirala.
Vraćajući se ka hotelu prošla sam i pored jednog neverovatno šarenog autobusa. Eksplozija boja, svetla i utisaka se nije smirivala.
Osim možda kod velikih mina. One su se u međuvremenu smirile, lepo rasporedile, rešile sve svoje razmirice oko toga koje je mesto čije i sada su već sigurno i spavale.
Mada je početak mog boravka u izabranom hotelu u Sukotaju bio dosta traljav, devojke koje deluju kao suvlasnice porodičnog hotela ispale su na kraju izuzetno ljubazne, pa su mi čak one kupile autobusku kartu za dalje, pošto sam planirala da narednog dana napustim Sukotaj i autobusom se prebacim za Čijang Maj. Naravno, ja sam im na kraju platila kartu, ali hoću da kažem da su one, dok sam ja obilazila ostatke drevnog Sukotaja, otišle do stanice i kupile kartu baš u vreme koje je meni savršeno odgovaralo, pa su me o tome kasnije obavestile pozvavši me hotelskim telefonom dok sam se ja popodne odmarala u sobi. Ponudila sam da odmah idem do recepcije i platim, ali su rekle da nema potrebe i da to mogu da uradim narednog jutra. Ali, narednog jutra nikoga nije bilo na recepciji, a ni u bližoj okolini.
Krenula sam po hotelu da tragam za nekim živim ljudskim bićem, pa sam naišla na ženu koja je delovala da je pomoćna radnica u kuhinji. Ipak, ona je očigledno bila izverzirana za odjavljivanje gostiju, pa smo otišle do recepcije, ona je izvukla neku fasciklu koja se odnosila na moju sobu, a tu je bila i autobuska karta. Platila sam njoj i krenula do obližnje glavne ulice. Sve je u tom hotelu bilo tako – funkcioniše na kraju, ali početak i sredina deluju veoma muljavo.
U glavnoj ulici odjednom nije bilo tuk-tuka ni za živu glavu i nigde na vidiku. Imala sam sasvim dovoljno vremena do polaska autobusa i nije bilo mesta panici, ali sam bila zbunjena. Gde da nabavim tuk-tuk? Tu mi je u pomoć pritekao jedan ljubazni mladić koji je prodavao neku hranu sa kolica koja je tu postavio, pa je on na kratko ostavio svoju tezgu, ušao u jednu bočnu ulicu i tamo zviždukom skrenuo pažnju jednom tuk-tukisti da ima mušteriju. Sve ostalo je prošlo kako valja, a taj ljubazni mladić i ja smo mahali uz osmehe jedno drugom dok me je tuk-tuk vozio ka autobuskom terminalu u Sukhotaju.
Usput sam prošla pored jedne, pretpostavljam, mlade žene koja je prodavala venčiće od svežeg cveća, ali mada su venčići bili prekrasni, više me je privukao zanimljiv „stajling“ prodavačice.
A dok sam čekala na autobuskoj stanici, snimila sam i zanimljiv raspored brojeva perona.
Vožnja autobusom od Sukotaja do Čijang Maija je prošla bez ikakvih dešavanja. Bilo je to jedno dugačko i dosadno putovanje (oko 6,5 sati). Jedino što bih izdvojila jeste da su predeli kroz koje smo prolazili bili ispunjeni izmaglicom. Čitala sam da u severnim delovima Tajlanda od marta, pa čak i ranije, kreće sezona paljenja polja što stvara veliku količinu dima, a to u kombinaciji sa izduvnim gasovima po putevima i gradovima, kao i vlažnošću vazduha stvara tu izmaglicu i sve deluje obavijeno prilično sivim nijansama. To nisu oblaci, jer se sasvim jasno vide senke po tlu, ali sve deluje prilično sivo. A takođe su svi prozori na autobusu bili prljavi, tako da to nije popravljalo utisak.
Inače, ta vožnja nije trebalo da traje toliko dugo, već 4,5-5 sati, ali dobra stvar je bila da sam dobro i bezbedno stigla u Čijang Maj. Tu je sada trebalo da se taksijem prebacim do hotela, ali dok sam sa rancem na leđima gledala gde su taksisti, ponudio mi se „ovlašćeni prevozilac“ koji je bio slobodan, a imao je kombi. Posle malo cenkanja došli smo do cene koja se meni činila pristojnom. U svakom slučaju, ovaj čovek je prilično dobro znao engleski za tajlandske prilike. Verovatno je glavni razlog za to taj da ovde dolazi dosta turista. Doduše, već u Sukotaju je bilo značajno više stranih turista nego što sam viđala prethodnih dana dok sam obilazila istok i severoistok zemlje, ali posle Bankoka najpopularnije odredište u kontinentalnom delu Tajlanda je upravo Čijang Maj.