Tajland 2023, 6. deo (Bankok)
Nakon što sam prošla oko ubosota u okviru hrama Vat Sutat, prešla sam u zadnji deo kompleksa gde se nalaze objekti za smeštaj monaha. Taj deo liči na maleni grad sa ulicama i kućama na obe strane.
Tu sam malo prošetala, a onda sam krenula da se vraćam ka delu hrama gde se nalazi ubosot.
Sada sam samo prošla oko ubosota i nastavila ka prednjem unutrašnjem dvorištu gde se nalazi vihara jer je trebalo da nju detaljno obiđem. Njen krov, obasjan kasnim popodnevnim suncem, bio je impresivan.
Rešila sam da u unutrašnje dvorište oko vihare uđem sa bočne strane da bih malo promenila putanju kretanja, pa sam tako pratila stazu koja ide sa spoljašnje strane galerije koja okružuje četvrtasto dvorište. Tu sam prošla i pored jedne fontane koja jasno pokazuje kineski uticaj.
I galerija i vihara imaju krovove koji su urađeni u apsolutnom skladu, a sve je izgledalo posebno lepo obasjano tom popodnevnom sunčanom svetlošću.
Kada se prođe kroz bočnu kapiju ulazi se u galeriju duž koje je poređano čak 156 statua Bude, što sam već pomenula u prethodnom nastavku priča, ali su ove statue svakako dovoljno impresivne da sam ih ponovo snimila.
A onda sam ponovo stupila u unutrašnje dvorište u čijem središtu se nalazi vihara hrama Vat Sutat.
Hram Vat Sutat je podignut u vreme kada se glavni grad kraljevine nazivao Ratanakosin, a on je formiran na praktično veštačkom ostrvu istog naziva – ostrvo Ratanakosin. Već sam ranije pominjala da je ovo „ostrvo“ nastalo kada je probijen kanal u vidu luka sa istočne strane većeg parčeta zemlje sa čije zapadne strane, takođe u luku, protiče reka Čao Praja. A da bi sve bilo još zanimljivije, barem što se tiče naziva, grad, koji je kasnije dobio naziv Bankok, bio je prestonica kraljevine koja se takođe zvala Ratanakosin i koja je zvanično postojala od 1782. do 1932. godine.
Pošto je hram podignut u središtu glavnog grada, onda je on projektovan upravo tako da bude najveličanstveniji hram u kraljevini. A kako je sve u vezi sa projektovanjem Vat Sutata imalo i duhovnu dimenziju, hram je zamišljen kao simbolična predstava planine Meru ili Sumeru što je sveta planina koja se nalazi u središtu fizičkog, metafizičkog i duhovnog univerzuma. Prema tajlandskoj budističkoj kosmologiji, ova planina je dom boga Indre, boga neba, gromova, munja, kiša, ali i reka i rata.
Bogatstvo ukrasa koje se može videti na spoljašnjim delovima vihare, kao i po čitavom hramu, zaista je impresivno, a posebno mi je bilo zanimljivo da na najvišem zabatu vidim troglavog slona Ajravatu ili Eravana (na tajlandskom).
Naime, Ajravata ili Eravan je mitološki slon koji je vozilo boga Indre. Ovaj slon je postao simbol Bankoka upravo zbog veze sa bogom Indrom jer se i u samom ceremonijalnom nazivu grada (koji je, uzgred budi rečeno, registrovan u Ginisovoj knjizi rekorda kao najduži naziv nekog mesta jer se sastoji od 168 slova) kaže i da je to grad koji je podignut po nalogu boga Indre.
Sada sam prošetala po unutrašnjem dvorištu da bih prišla prednjem ulazu u viharu. Svuda oko mene su bili divni, ali i šarmantni prizori i detalji.
Mada je ovde po dvorištu moglo da se hoda u obući, sve je delovalo blistavo čisto tako da mislim da mi ne bi smetalo ni da sam ovde hodala bosa.
Hram Vat Sutat, detalj
I onda sam, konačno, krenula sa posetom vihare. Izula sam se i ostavila obuću gde je to predviđeno, a onda sam prvo prišla svetilištu postavljenom ispred otvorenih glavnih vrata kroz koja je mogla da se vidi glavna statua Bude. Jasno je bilo da je to jedna impresivna statua.
Kada sam ušla unutra, utisak je bio impresivan pre svega zbog bogatstva ukrasa, uključujući i zidne slike, mada je i prostor izuzetno veliki. Takođe je ovom prilikom u vihari bilo i više vernika koji su se molili. Već sam ranije pominjala da se smatra izuzetno velikim znakom nepoštovanja ako se noge, tj, stopala okrenu prema Budi (ovo nije problem ako se stoji ili hoda po hramu). Ali, ako se sedne na pod, to može da bude u lotos pozi, jer su tada praktično potkolenice okrenute prema statui, ili se kleči, ili se noge stave sa strane (u smislu da se prvo klekne, a onda sedne pored stopala okrenuta ka nazad). Ovo je veoma bitno da se poštuje kada se obilaze budistički hramovi na Tajlandu i u njima eventualno moli. Ko ne želi da poštuje ova pravila, jednostavno ne treba ni da ulazi u hramove.
Hram Vat Sutat, vihara, detalj
A što se tiče Bude, u pitanju je statua visoka 8 metara i ona se naziva Pra Si Sakajamuni. To je najveća bronzana statua Bude na Tajlandu iz perioda Sukotaja izlivena u XIV veku, ali je očigledno da je statua pozlaćena ili obojena zlatnom bojom (nigde nisam uspela da nađem konkretan podatak). Mada mislim da je to nebitno, pominjem zato što se stalno pojavljuje podatak da je u pitanju bronzana statua, a ona nema boju bronze. U svakom slučaju, u osnovi statue se nalazi pepeo kralja Rame VIII (r/v 1925/1936-1946).
Osim ove čuvene statue, u vihari se mogu videti i izuzetno lepe zidne slike iz XIX veka. One se bave pričama o Budi, tačnije o njegovih 28 inkarnacija. Uzgred, oko vihare se nalaze ukrasne izlivene kineske pagode (vide se na prethodnim slikama), a njih ima baš 28 što, dakle, simbolizuje 28 Buda koji su rođeni na zemlji.
Zanimljiva je i jedna zidna slika koja je meni ispala malo mutno, ali ona u svakom slučaju prikazuje pretu, visokog, mršavog i večno gladnog duha iz budističkih (ali i hinduističkih i kineskih) legendi. Čak se priča da jedna preta može da se noću vidi i u samom Vat Sutatu. Ja sam hram obilazila danju, tako da sam pretu videla samo na oslikanom zidu.
Hram Vat Sutat, vihara, detalj
Zatim sam malo obišla i oko statue Bude, jer mi je bilo zanimljivo da vidim kako je sve ovo organizovano. Kao što može da se vidi sa sledećih par fotografija, statua Bude je postavljena na veoma bogato ukrašenom postolju, a tu je i manje svetilište.
Iza leđa statue Bude nalaze se zadnja vrata vihare i tu sam provirila da bih videla i snimila pogled ka ubosotu, a takođe se vidi u sredini i jedan od onih 28 kineskih pagoda.
Hram Vat Sutat, vihara, detalj
Kada sam završila sa obilaskom vihare, ponovo sam se vratila do svetilišta kod prednjeg ulaza, gde su se neki ljudi molili. Osim što sam kratko slikala ovu scenu, nisam ih dalje ometala. Sačekala sam da završe svoju molitvu, a onda sam još jednom snimila detalje ovog svetilišta.
Ovim sam završila obilazak hrama Vat Sutat koji mi se izuzetno dopao, a sada sam već bila spremna da odem negde na večeru.
Na putu ka hotelu sam sasvim zgodno mogla da svratim u jedan ogranak poznatog restorana iz Bankoka koji ima Mišelinovu nalepnicu. Da ne bude zabune, to nije restoran sa Mišelinovom zvezdicom (jednom, dve ili tri), već je u pitanju druga vrsta priznanja – Bib gurman – koja znači da to mesto ima kvalitetnu lokalnu hranu, ali po pristupačnim cenama. Restoran prilično podseća na kantinu, ali to ni najmanje ne smeta – hrana je bila odlična, a ja odjednom izuzetno gladna, pa sam odmah naručila dva jela.
Prvo jelo sam smazala odmah, a drugo sam razvlačila i na kraju ga nisam ni pojela skroz. Razlog za to je bio jednostavan: jelo je bilo užasno ljuto. Ja jedem ljuto, ali ne ovoliko. S druge strane, ovo je bilo prvi put da sam jela čuveno tajlandsko jelo – zeleni kari.
Mada je zeleni kari uvek (veoma) ljut, kasnije sam ga jela i u verzijama koje su mi bile prihvatljivije tako da sam se čak odlučila i da ga napravim kod kuće. Ali, za to je bitno da se nabavi teglica sa pastom za zeleni kari, jer je to svakako lakša verzija nego da se ta pasta pravi u domaćoj izradi, ili kesica sa mešavinom začina u prahu. U svakom slučaju, evo moje verzije zelenog karija:
ZELENI KARI
- 1 veći krompir iseckan na kockice
- 100 g zelene boranije
- 1 manja tikvica iseckana na krupnije komade
- polovina pilećih grudi iseckanih na kockice
- 1 konzerva kokosovog mleka
- 1 kašika paste za zeleni kari (ili kesica mešavine začina za zeleni kari)
- začini: 1 čen belog luka, 1 kašičica šećera, 2 kašičice ribljeg sosa, malo narendane limete
- 50 g lišća od bosiljka
Staviti kockice krompira da se skuvaju u slanoj vodi, pa posle 6-7 minuta dodati i zelenu boraniju i kuvati još oko 3-4 minuta. Krompir treba da bude skoro skuvan. Zatim procediti i ostaviti sa strane.
U šerpi (ili u voku) propržiti seckani beli luk na malo ulja, a onda dodati pastu za zeleni kari i propržiti još malo da bi pustilo aromu. Zatim u to sipati kokosovo mleko. Kada počne ka kuva, dodati riblji sos i šećer, a zatim i piletinu. Kuvati oko 10 minuta, ali na slabijoj vatri, dok piletina ne bude skoro skuvana. Zatim dodati krompir, zelenu boraniju i seckane tikvice i kuvati još par minuta dok se krompir i piletina ne skuvaju skroz.
Začiniti rendanom korom od limete, a pre nego što se posluži, ubaciti i seckano lišće korijandera ili bosiljka. Služiti sa kuvanim pirinčem.
A što se tiče zelenog karija koji sam jela na početku svog boravka u Bankoku, on je bio toliko neverovatno ljut, da sam se brinula da ću imati problema sa stomakom. Ništa se, međutim, nije desilo i ja sam prilično rano legla ove večeri jer sam bila jako umorna. Već sam pomenula da sam ovog dana po pedometru u mobilnom telefonu prešla peške preko 20km. Nije mi se činilo toliko dugačkim i pitanje je da li su te aplikacije baš tačne, ali suština je da sam zaista dosta hodala i da sam se umorila. Plan mi je bio da se dobro naspavam da bih sutra bila spremna za nove obilaske i susrete.
Te noći sam divno i dugo spavala i mislim da mi je to bilo neophodno. Osećala sam se mnogo bolje naredno jutro, a i rešila sam da malo opustim pritisak na samu sebe i svoje obilaženje. Za početak sam svratila u jedan kafić u blizini hotela i tamo popila kafu.
Zatim sam sela u tuk-tuk i odvezla se do Velike palate. Žena sa recepcije u mom hotelu mi je rekla da je bolje da uzmem taksi jer je jeftiniji od tuk-tuka (taksi koristi taksimetar, a vozači tuk-tuka pokušavaju da „oderu“ turiste), ali taksista nije hteo da me vozi jer je Velika palata bila suviše blizu za njegove pojmove. Pod normalnim okolnostima bih i ja prošetala do onde, ali sam ovog dana rešila da malo poprištedim svoje noge, a i taj deo puta mi je bio dosadan jer sam ga već prošla par puta kada sam išla u Narodni muzej i nazad.
Vožnja tuk-tukom je bila kao i uvek zanimljiva, tako da me je dovoljno inspirisala da je kratko snimim u video-formatu.
Velika palata je naziv za kompleks koji je osnovan 1782. godine i on obuhvata ne samo kraljevsku rezidenciju i sale sa tronom, već i niz drugih objekata koje koristi vlada, kao i čuveni Hram smaragdnog Bude. Sve u svemu, to je jedno prilično veliko područje koje može da se obilazi čitav dan. Ja nisam baš imala toliko vremena, ali sam tu provela par sati i bilo je to jedno divno iskustvo.
Ipak, kao uvod u priču o poseti Velikoj palati, prvo da se vrlo kratko osvrnem na deo tajlandske istorije. U periodu od 1767. do 1782. godine, na jugoistoku Azije je postojala kraljevina Tonburi koju je posle pada kraljevine Ajutaja osnovao Taksin veliki. Prestonica kraljevine Tonburi je bio istoimeni grad na zapadnoj obali reke Čao Praja koji je danas deo Bankoka. Međutim, kralja Taksina je već 1782. godine sa vlasti svrgao Pra Putajotfa Čulalok, visoki vojni komandant koji je tom prilikom uspostavio novu dinastiju, Čakri, koja je i danas na vlasti, a on sam je postao kralj Rama I. Uzgred, svi kraljevi dinastije Čakri se često na stranim jezicima označavaju kao Rama (od I do X, što je ime kralja koji je bio na čelu Tajlanda u vreme moje posete 2023. godine). Razlog za ovo je da je Rama ime hinduističkog boga koji je avatar boga Višnua, a to je sve veoma važno u čitavoj južnoj Aziji. S druge strane, tajlandska imena su za strance veoma dugačka i teška za izgovor, pa ovo sa Ramom u velikoj meri olakšava svaku priču na tu temu.
Dakle, kada je Rama I došao na vlast, on je glavni grad preselio na istočnu obalu reke Čao Praja, nazvao ga je Ratanakosin, a isto ime je dobila i kraljevina – kraljevina Ratanakosin – koja je trajala od 1782. do 1932. godine i Sijamske revolucije.
Po naredbi novog kralja, na istočnoj obali reke Čao Praja je započela i izgradnja nove palate koja je trebalo da služi i kao kraljeva rezidencija i kao mesto gde su podignute različite upravne zgrade. Vremenom su tu podignuti i različiti hramovi, a danas je to sve jedno veliko i impresivno turističko odredište koje obuhvata Veliku palatu i hram Vat Pra Keo.
Da bi se ovaj kompleks obišao, neophodno je da se poštuju neka stroga pravila. Za početak je izuzetno važno da budete pristojno obučeni. Bilo je u redu što sam nosila majicu sa kratkim rukavima, ali moje 3/4-bermude nisu bile dovoljno dugačke. Na svu sreću, imala sam kod sebe pareo, pa sam ga obmotala oko sebe i tako sam dobila dugačku suknju. (Ne)slaganje boja u ovom mom slučaju je bilo sekundarno, a uostalom, na Tajlandu ljudi nose sve moguće kombinacije boja i šara, tako da niko nije imao nikakvu zamerku.