Tajland 2023, 9. deo (Bankok)
Tokom boravka u Bankoku, srela sam se sa Rašom, drugom jedne drugarice, ali, kako se ispostavilo, i drugom još par koleginica. Raša je jedan druželjubiv čovek, pa ovo uopšte ne čudi. I tako, dok me je vodio kroz Kinesku četvrt nas dvoje smo odmah počeli da pričamo kao da se znamo godinama. To znači da mi je bilo izuzetno prijatno.
Posle divnog ručka, krenuli smo u pravcu reke Čao Praja i dalje u okviru Kineske četvrti, pa smo tako prošli i pored kineskog hrama Kuan Jim. Svetlost je bila jaka, pa je fotografija pročelja hrama ispala bledo, ali se u svakom slučaju hram jasno vidi.
Zato sam stala malo u senku i onda je i fotografija bila bolja.
Inače, ovaj hram se nalazi u okviru fondacije i bolnice Tijan Fa. Fondacija je osnovana 1902. godine od strane kineskih imigranata, a cilj joj je da pruža medicinsku pomoć siromašnim pacijentima koristeći i savremenu i tradicionalnu kinesku medicinu.
I fondacija i hram se nalaze blizu dva značajna obeležja Bankoka i Kineske četvrti. Jedno je budistički hram Vat Traimit Vitajaram Voravihan, a drugo je Kapija Kineske četvrti.
Posetu ovom izuzetno značajnom hramu sam ostavila za kraj svog boravka na Tajlandu, pa ću kasnije o tome i da pišem, a što se tiče kapije ona je novijeg datuma i sagrađena je 1999. godine.
Na putu ka reci, prošli smo i pored jednog malenog hrama ušuškanog između okolnih kuća. Hram se zove Sijang Kong, a podignut je 1871. godine za potrebe kineskih imigranata koji su ovde otvorili prvu radnju na Tajlandu sa otpadom u vidu polovnih motora.
Posebno je zanimljivo da u ovom delu Bankoka i dan-danas postoji mnoštvo radnji koje posluju sa otpadom i to se sve vidi dok se šeta ovim ulicama. Evo jedne od njih:
Sada je već bilo vreme da sednemo negde na piće, a gde bolje nego u jednom od nekoliko kafića u ovom delu grada pored reke Čao Praja. Tu smo Raša i ja pronašli sto u relativnom hladu i samo smo nastavili sa svojim neprekidnim čavrljanjem.
Dosta zgrada u ovom delu Bankoka deluje prilično razrušeno, ali su to preduzimljivi vlasnici kafića iskoristili kao svoju prednost i te su trošne delove spojili sa savremenim elementima stvorivši tako prostore koji bi bili u trendu i u bilo kojoj Zapadnoj prestonici.
Ali, ne mogu svi razrušeni delovi da se pretvore u kafiće. Šta se onda radi? Onda se to pretvori u turističku zanimljivost. Tako sam na mapi Bankoka kasnije slučajno naletela da je nešto što je i meni usput zakačilo oko obeleženo kao „starinska kola u obliku kornjače“, a ono u stvari bio – Fića, ali svakako starinski.
Starinska kola u obliku kornjače
U neposrednoj blizini starinskog Fiće nalazi se i banjan drvo za koje nisam mogla da se odlučim da li je svetilište ili zgodno mesto da se tu drži otpad ili ima dvostruku funkciju.
Sada me je Raša doveo i do jednog istinski znamenitog objekta, a to je gospodska kuća So Heng Taj koja je sagrađena u prvoj polovini XIX veka. To je tradicionalna kineska kuća, čak među poslednjim svoje vrste u Bankoku, koja je organizovana tako da je plac okružen visokim zidom, a kapija vodi prvo u unutrašnje dvorište oko kojih su organizovani stambeni objekti.
Kuću je podigao neki Kinez koji se svojevremeno bavio finansijama i koji se dosta uzdigao u tajlandskom društvu, a njegovi brojni potomci su danas istaknuti biznismeni ili političari (jedan je čak u skorije vreme nekoliko godina bio i tajlandski ministar finansija). U svakom slučaju, kuća je i dalje u privatnom vlasništvu i pripada jednom ogranku ove porodice, a oni su 2004. godine u dvorištu podigli bazen i, koliko sam čitala, ovde se organizuje škola ronjenja.
Šetajući dalje, prošli smo pored još jednog kafića/restorana i tu sam morala da zavirim – čisto da imam informacije, ako ponovo dođem u ovaj kraj.
A onda smo Raša i ja svratili u još jedan hram. Ovaj put je to bio hram Rong Kuak.
Kao i u slučaju prethodno pomenutih kineskih hramova, i ovde smo ušli, a evo i par fotografija koje prikazuju samo delić atmosfere u hramu. Jasno je da crvena boja dominira.
Međutim, ono što je meni bilo dodatno zanimljivo jeste to da se iz prostora hrama može izaći i kroz osmougaone prolaze, a oni kao da su vodili u privatna domaćinstva. Možda nije lepo da se zaviruje u tuđi stan ili radionicu, ali jednostavno nisam mogla da odolim.
Zatim smo još malo prošetali, a onda me je Raša ispratio do jednog rečnog pristaništa, pošto sam imala vremena i smislila da obiđem još jedan poznati hram, ali na drugoj obali reke. Kod pristaništa se nalazi još jedno čudesno drvo pretvoreno u svetilište, a tu su bile i veoma lepe drvene ljuljaške umesto uobičajenih klupa.
Sada je već došlo vreme i da se rastanemo i bila sam istinski zahvalna Raši na odvojenom vremenu, divnom druženju i želji da mi u kratkom periodu pokaže što je moguće više u ovom delu Bankoka. Sigurno je da je puno mesta ostalo „za neki drugi put“, ali tako je to sa gradovima poput Bankoka koji su prepuni impresivnih i zanimljivih obeležja i detalja kojima posetilac mora da se stalno vraća.
Ja sam se sada usredsredila na prebacivanje na drugu stranu reke Čao Praja, a za to je najbolje koristiti brodove koji su deo javnog prevoza u Bankoku i koji su izuzetno efikasni i za svaku preporuku. Na kraju sam bila oduševljena. Za početak sam stala na ponton sa koga sam se kasnije ukrcala u brod i uživala sam u pogledu na neke savremene delove grada.
Uskoro je brod stigao, a ja sam se ukrcala i našla za mene zgodno mesto.
Da bih došla do hrama u koji sam se uputila morala sam da prođem par brodskih stanica, ali sam u tome intenzivno uživala. S jedne strane sam imala veoma lep pogled na različite delove Bankoka, a sa druge je i prijalo rashlađivanje zbog boravka na otvorenom brodu koji se kreće srazmerno brzo.
Bankok, detalj
Hram u koji sam se uputila zove se Vat Arun Račavararam, ali ga svi jednostavno zovu Vat Arun, što znači „Hram zore“.
Posle propasti kraljevine Ajutaja (1350-1767) i pada istoimene prestonice, budući kralj Taksin veliki (r/v 1734/1767-1782), koji je ranije bio aristokrata, uspeo je u roku od nekoliko meseci da pobedi Burmance i da oslobodi teritoriju kraljevine Ajutaja. Tada je svoju prestonicu prebacio iz gotovo potpuno razrušenog grada Ajutaja u Tonburi i tom prilikom je osnovao i kraljevinu Tonburi. Ta nova prestonica, Tonburi, nalazila se na zapadnoj (desnoj) obali reke Čao Praja i danas je to deo grada Bankoka, a njen jedini vladar je bio samo kralj Taksin.
Već sam ranije pisala da je 1782. godine, njegov dugogodišnji prijatelj i vojni komandant izvršio vojni udar i smaknuo kralja Taksina, da bi zatim preuzeo vlast kao kralj Rama I, osnovao dinastiju Čakri koja i danas vlada na Tajlandu i preselio glavni grad na drugu obalu reke. Tada su i glavni grad i kraljevina nazvani Ratanakosin. Ali, kralj Taksin nije izbrisan, već su, naprotiv, u zahvalnost zbog dela koja je učinio njemu dodali i epitet i tako je on postao kralj Taksin Veliki. Znači, prvo te smaknu, a onda ti posthumno lepe epitete da bi još ispali i širokogrudi.
Bilo kako bilo, na mestu današnjeg hrama Vat Arun, postojao je hram još u XVII veku, dakle u vreme kraljevine Ajutaja. Priča se da je kralj Taksin Veliki, planirajući da svoju prestonicu postavi u Tonburiju, jednog dana plovio rekom Čao Praja u cik zore i da je tada ugledao taj stari hram. Tako je novi hram dobio naziv Vat Arun po hinduističkom božanstvu Aruni koji se često povezuje sa izlazećim suncem, pa otud „Hram zore“. A kada je osnovao svoju kraljevinu i preselio prestonicu u Tonburi, kralj Taksin Veliki je taj lokalni hram preuredio i u njega je smestio Smaragdnog Budu (videti: https://svudapodji.com/tajland-7/), dok je u okviru hrama podigao i svoju kraljevsku palatu.
Hram je tako dobio na značaju, uostalom Smaragdni Buda je tu bio od 1779. do 1784. godine kada je preseljen u hram Vat Pra Keo, a kasnije, početkom XIX veka, kralj Rama II započeo je izgradnju impresivnog pranga, šiljastog tornja, koji je završen u vreme vladavine Rame III.
Ja sam hramu Vat Arun prišla sa pristaništa koje se nalazi odmah kod hrama.
Mada hram Vat Arun obuhvata mnoštvo objekata, glavni, najzanimljiviji i najupadljiviji objekat je upravo taj središnji prang. Različiti izvori navode različitu visinu ovog pranga, od 67 m do 114 m. Mislim da to i nije mnogo bitno.
Oko ovog središnjeg pranga, na uglovima kvadrataste osnove, podignuto je i četiri manja pranga. Svi su oni prekriveni komadićima keramike i porcelana, kao i nekim školjkama, kojima su oblikovani floralni motivi ili se njima prekrivaju mitske životinje i likovi. Sve sam to mnogo bolje mogla da zagledam kasnije, ali već na samom prilazu može lepo da se vidi bogatstvo detalja kojima je glavni prang ukrašen.
Prilikom izgradnje pranga, tu su uzidane Budine mošti, što ovaj hram dodatno čini značajnim. Sveukupna graditeljsko-dekorativna izgradnja objekta smatra se izvanrednom i zbog toga je ovo jedna od najlepših i najimpresivnijih šiljastih stupa iz perioda kraljevine Ratanakosin. Ali, svakako treba imati u vidu da je ovo duhovni objekat i kao takav on odražava budističku ideologiju vezanu za univerzum – tačnije, središnji prang simbolizuje planinu Meru koja je centar svih fizičkih, metafizičkih i duhovnih univerzuma.
U skladu sa ovim, pri vrhu pranga, na četiri strane, mogu da se vide figure boga Indre koji jaše svog troglavog slona Ajravatu ili Eravana (na tajlandskom), pošto je planina Meru dom ovog boga. Sve ovo je izuzetno bitno jer se bog Indra smatra nalogodavcem za osnivanje Bankoka, tj, Ratanakosina kao prestonice kraljevine na čijem čelu su članovi dinastije Čakri.
Zanimljivo je i da se na prang hrama Vat Arun može i popeti. Doduše, kada sam ovde bila moglo je da se penje samo do jednog nivoa, ali je i to iskustvo bilo sjajno.
Ipak, pre penjanja sam sa nivoa dvorišta oko pranga za početak snimala različite delove i detalje. Na primer, na sledećoj fotografiji se u sredini vidi jedan od manjih prangova, a zatim sledi i fotografija koja prikazuje neke detalje sa jednog manjeg pranga.
Ali, onda mi se pažnja neizbežno vratila na središnji prang i njegovu dekoraciju koja je spektakularna.
Dok sam se ja motala oko pranga hrama Vat Arun, videla sam mnoštvo mladih ljudi koji su bili obučeni u tradicionalnu odeću. Oni su se slikali između sebe, a ja sam im ponudila da ih slikam njihovim telefonima, uz molbu da ih slikam i svojim foto-aparatom. Oni su veoma ljubazno pristali.
Kako sam shvatila, ovo su takođe bili strani turisti, ali je jedna od stvari koja se nudi posetiocima Bankoka ta da se obuku u tradicionalnu odeću i da zatim idu u obilazak nekih delova grada.
Posle ovog slikanja popela sam se prvo na platformu kod središnjeg pranga sa koje se stepenicama može popeti još više.
Penjanje mi je omogućilo da još bolje, iz blizine, vidim detalje dekoracije.
Takođe sam sa visine mogla i bolje da aparatom obuhvatim jedan od manjih prangova.
A onda sam obišla i krug oko pranga hodajući po obilaznom prolazu.
I tu sam, uz put, naletela na jednu devojku koja je bila spremna da mi pozira, a takođe sam sa visine mogla da posmatram i nekakvu predstavu koja je bila organizovana u podnožju. Mislim da sam došla na kraj, ali i da je bila u toku, ne bih se dugo zadržavala, jer sam želela još malo da prošetam po hramskom kompleksu Vat Arun.
Ipak, pre nego što sam se spustila, sa uzane terase kojom sam obilazila oko pranga, snimila sam i pogled prema reci Čao Praja, kao i krovovima Velike palate. Posle toga sam bila spremna da nastavim sa obilaskom.
Kao što sam rekla, u okviru hrama Vat Arun postoji još veliki broj različitih objekata, a dva su posebno zanimljiva. Međutim, u vezi sa ovim postoji jedan problem. Kada se posmatraju na mapi, oni su sasvim blizu, stoje praktično paralelno i približno su iste veličine, u smislu osnove. Ali, kada sam istraživala različite izvore, po pravilu se pominje (jedna) „sala za rukopoloženje“ ili ubosot koji se nalazi bočno od pranga, a onda se u okviru tih izvora koji govore o tom ubosotu preklapaju fotografije ta dva objekta i detalji koji se pominju u vezi sa njima. U oba se nalazi po jedna impresivna statua Bude, a ja sam videla i posetila jedan objekat, dok sam kod drugog mogla da vidim samo svečani ulaz, jer je bilo već zatvoreno. Vat Arun je, već sam rekla, najpoznatiji po svom prangu, pa valjda ljudi ne nalaze za shodno da pristojno predstave i druge važne delove hrama. Ili možda nisu tako opsesivni tipovi kao ja.
Dakle, u neposrednoj blizini pranga prva velika kapela je upravo ova koja se vidi na sledećoj fotografiji, a unutra je impresivna statua Bude.
Pored ovog objekta se nalazi i četiri čedija, po dva bočno od paviljona koji se vidi na fotografiji koja sledi. Fotografija prikazuje i krov tog drugog većeg objekta u kojem je takođe statua Bude, ali tamo nije moglo da se ide u vreme moje posete.
Ono što sam uradila jeste da sam prošetala malo okolo naokolo i tako sam došla do svečanog ulaza u taj drugi objekat, koji je dakle bio zatvoren, a to je mesto poznato zbog par jakši što je naziv za ogromne demone čuvare.
Sada sam se lagano uputila ka pristaništu, a uz put sam snimila još jedan par, kako pretpostavljam, turista, koji su pozirali u tradicionalnoj lokalnoj nošnji.
Takođe sam snimila i prang iza kojeg je sunce lagano zalazilo, a naravno nisam ni odolela da još jednom ne snimim detalje bogate dekoracije.
Na pristaništu sam malo sačekala, a onda se ukrcala u jedan od brodova koji služe kao javni prevoz i koji me je dovezao do pristaništa u relativnoj blizini hotela u kojem sam odsedala tokom svog boravka u Bankoku. Kao i u prvom delu, ka hramu Vat Arun, i sada mi je ta vožnja po reci izuzetno prijala.
Pogotovo su utisci lepi kada se ovo vidi u video-verziji.
Od pristaništa sam lako došla do hotela, jer sam u tom delu grada već šetala par dana ranije, pa sam znala i glavni put i prečice, a kako sam tada videla neku hranu koja mi se dopala, sada sam odlučila da večeram uz put.
Posle lepe večere sam ponovo prošla pored ulice koja je veoma popularna među turistima. Meni se više dopalo „moje“ mesto.
A kada je turistička ponuda bogata, onda ima i puno konkurencije, pa svi gledaju da budu „drugačiji“. Tako sam na jednom mestu videla aligatora na žaru. I dalje sam bila sigurna da su „moje“ mesto i „moja“ večera bolji.
Nešto kasnije sam se vratila u hotel, relativno umorna, ali izuzetno zadovoljna.
U međuvremenu sam osmislila i naredni dan – izlet za Ajutaju, sa idejom da, ako budem imala vremena, u povratku obiđem još jedan važan hram u Bankoku, ali i da odem do železničke stanice da bih se raspitala tačno za voz za preksutra, jer sam tako smislila da krenem u obilazak Tajlanda.
Ali, evo i podsetnika na mesta koja sam obišla u Bankoku: