Peru i Bolivija 2005, 7. deo (Titikaka, La Paz)
Put ka La Pazu je vodio bukvalno preko jezera Titikaka. Pošto je jezero tu dosta široko, a nema mosta, prevozi se skelama. One su dovoljno velike da prevoze autobuse i kamione, o ostalom da i ne pričam. Posle toga, put ide preko visoravni, planine su se tek nazirale u daljini i sve je delovalo izuzetno lepo. Sami predeli su potpuno jednostavni, ali je sunce koje je već lagano zalazilo isticalo divnu žuto-smeđu boju osušene vegetacije.
Kada sam stigla u La Paz, već je bio mrak. Moj aranžman za boravak u La Pazu je bio krajnje neobičan. Naime, Virhinija iz Lime mi je rekla da ima dobrog druga koji je iz La Paza i da mogu da odsednem kod njega i njegove porodice. Taj drug se zvao Hoze Duran i Virhinija mi je dala njegov mejl. Dok sam putovala između Lime i La Paza, uspostavila sam kontakt sa Hozeom i objasnila sam mu ko sam, a on je rekao da slobodno mogu da budem kod njega. Doduše, kako mi je rekao, tih dana, kada sam ja planirala da dođem u La Paz, on neće biti tu, ali nema nikakvih problema, poslao mi je adresu i rekao kako samo treba da odem do njegove kuće gde žive još i njegova mama, brat i sestra, pa će me oni primiti. Eto, toliko.
I tako ja, k’o prava što bi mi rekli, sednem u taksi i dam čoveku adresu. Vozi on, vozi, spuštamo se mi i onda me konačno on doveze do te kuće, ja mu platim i sad stanem ispred kapije da osmotrim situaciju. Kao i velika većina, da ne kažem sve kuće, i ova je imala visoku kapiju od metalnih šipki, a sa strane zid. Kuća i ulaz u nju bili su u dnu prolaza u kojem su mogla da se parkiraju kola. Sve je bilo mračno. Nađem ja zvono pored kapije, pa zazvonim. Ništa. Ja sad potpuno zbunjena, jer je već bilo oko 8 uveče, ja nemam nikakvu alternativnu rezervaciju, nemam pojma gde sam i tako generalno sam bila totalno bez ideje šta da radim. Sačekam ja još malo, pa opet pritisnem zvonce. Opet prvo ništa, ali onda na vratima proviri neka osoba koju uopšte nisam razaznala, jer je bio totalni mrak, i ja počnem da joj dovikujem sa udaljenosti od 15-ak m i objašnjavam da me je Virhinija iz Lime uputila na Hozea, pa mi Hoze rekao da mogu da dođem i, eto, ja tako došla. I onda se ta osoba vrati nazad u kuću i ja ostanem da i dalje zbunjena stojim ispred kapije. Kad ono konačno izađe jedan mladić i pozove me da uđem u kuću. Bio je to Gustavo. Sve mu ja opet počnem da objašnjavam ko sam i odakle sam, a on me provede kroz kuću i odvede do zadnjeg dvorišta u kojem je bila jedna manja kuća i kaže mi da tu ostavim stvari. Pošto je on trenutno imao neke obaveze, odveo me je u Hozeovu sobu gde je bio televizor, rekao mi da gledam tu šta hoću, a on mora u međuvremenu da završi neki posao.
Tako je i bilo. Dok je Gustavo radio, gledala sam neki američki film. Mada je u pitanju bila totalna limunada, ja i dan danas kad god se taj film prikazuje na TV-u uvek pomislim na to svoje prvo veče u La Pazu i bude mi milo oko srca. Kad je Gustavo završio taj svoj posao, otišli smo zajedno u grad da klopamo u nekom restoranu, ali smo pre toga svratili do nekog njegovog ortaka da mu preda to što mu je uradio. Gustavo i ja smo se odmah raspričali i bilo je super druženje to veče, ali mi je i prijalo da se vratimo kući da mogu da se naspavam. Ta kućica u kojoj sam bila smeštena sastojala se od malog jednosobnog stana i čitava mi je bila na raspolaganju.
Ujutru smo Gustavo i ja posle doručka otišli na njegov čas tanga da bih ja videla kako to izgleda, a uzgred mi je bilo i veoma simpatično da to malo snimam. Međutim, kada smo tamo došli, ispostavilo se da se od mene očekivalo i da igram. Ja naravno nikada ranije nisam igrala tango, ali to očigledno nije predstavljalo nikakvu prepreku jer je bilo i drugih početnika. Ono što je bilo dobro je to da sam pukim slučajem imala na sebi cipele sa kožnim đonom, a ne patike ili gojzerice, tako da mada nisu bile prave igračke cipele ipak je moglo u njima da se koliko toliko pristojno kreće po parketu. Prostor je inače bio zaista fenomenalan. Starinski prostrani salon i mada je parket krckao dok su se plesači kretali po njemu, to nije umanjivalo njegovu lepotu i grandioznost. Kada je Gustavo počeo da gotovo insistira da ja krenem da igram, ja sam se prvo ozbiljno nećkala, ali kada sam krenula sa početnim korakom bila sam potpuno i apsolutno oduševljena i nisam mogla da skinem kez sa lica. Tango je čudesno lep ples, a ja sam posebno radosna da mogu da kažem da je moj prvi čas tanga bio upravo u La Pazu.
Posle smo sa društvom sa tanga otišli na saltenje. Saltenje su super klopa – pečeno testo kao jastučići punjeno sa govedinom ili piletinom u sosu. Izuzetno ukusno, ali zahteva posebnu tehniku jedenja, jer je sos tečan pa ima običaj da ufleka onog ko jede. Međutim, ja mora da sam u nekom svom prethodnom životu bila Bolivijanka, jer sam ih jela bez ikakvih loših posledica po svoju garderobu. Osim hrane, i društvo je bilo sjajno i baš smo se lepo družili. Usput sam ja preko razglasa čula neku staru špansku pesmu koja mi se dopadala od davnina, pa su mi rekli kako se zove i ko je izvodi, a ja sam posle kupila CD, pa me i to danas podseća na La Paz i ovo druženje.
Ipak, posle izvesnog vremena rastali smo se sa tim društvom. Gustavo i ja smo prvo malo prošetali, a onda otišli do njegove prijateljice Rakel, njenog muža Stefana, koji je Italijan, i njihovog detenceta. Oni su se upravo vratili sa puta po Evropi pa smo prvo čavrljali o tome, a onda su predložili da mi pozajme ranac za put po Boliviji, jer će mi tako biti lakše da se krećem. Ja sam svoj ranac ostavila kod kuće i krenula sam sa tom nesrećnom torbom, ali sada već čvrsto rešena da mi se takva greška više ne dogodi.
Onda smo Gustavo i ja otišli u neki libanski restoran na ručak, još malo prošetali, a zatim se na kratko rastali. To mi je dalo priliku da više budem usredsređena na svoju okolinu, a manje na mozganje i vežbanje španskog. I u La Pazu kao i u drugim mestima u kojima sam bila ima dosta žena koje su obučene u tradicionalnu odeću. Ovde je to dopunjeno i veoma simpatičnim polu-cilindrima koje nose na vrh glave i to deluje kao da su šeširi par brojeva manji nego što bi to bilo idealno. Postoji nekoliko različitih verzija kako su ti evropski šeširići ušli u lokalne običaje, od kojih jedna kaže da ih je lokalnim ženama uvalio neki preduzimljivi Englez koji je greškom uvezao ogroman višak polu-cilindara. Bilo kako bilo, svi se slažu da je „moda“ krenula 20-ih godina 20. veka.
Posle ponovnog susreta sa Gustavom i odlaskom prvo na sladoled, a zatim i po ranac, ja sam se vratila u Južnu zonu, kako se zove kraj u kojem žive Duranovi, a koji je na nižoj nadmorskoj visini od centra La Paza. La Paz je inače najviši glavni grad na svetu i pri tome se meri njegov centar koji je na 3640 m nadmorske visine. Neki delovi La Paza, kao i aerodrom, nalaze se na preko 4000 metara. Uzgred da objasnim i da La Paz nije jedini glavni grad u Boliviji. On tu ulogu deli sa Sukreom. U Sukreu se nalazi centar sudske vlasti, a u La Pazu je sedište zakonodavne i izvršne vlasti.
Kad sam se vratila kući, imala sam konačno priliku da upoznam i da se srdačno i toplo družim sa Gustavovom mamom i sestrom. Mama se zove Maria Euhenia i ja sam počela da je oslovljavam sa gospođa Marija (u mojoj glavi), ali sam napravila grešku u svom španskom i prozvala je „senjora Maria“. Himenita, ćerka, bi se obično zakikotala na ovo i meni je brzo postalo jasno zašto, ali sam rešila da ostavim grešku i tako je mama Duran za mene uvek ostala „senjora Maria“. Evo o čemu se radi. „Senjora“ se koristi samo i isključivo uz prezime. Ako se koristi ime, onda uz njega ide „donja“.
Bilo kako bilo, ja sam stigla u La Paz sa namerom da tu maksimalno ostanem 2-3 dana. Međutim, gospođa Marija me je pozvala da ostanem do sledećeg petka, zbog njenog rođendana za koji je planirana velika proslava. Ja sam se malo razmišljala, ali sam u stvari vrlo brzo rešila da prihvatim poziv. Uskoro je stigao i Gustavo, pa mi je on instalirao televizor u sobi, a i grejalicu na gas da bi mi noću bilo manje hladno. Sa svom tom pažnjom kojom su me obasipali od samog početka, već mi je postajalo potpuno jasno da sam ušla u porodicu čudesno dobrih ljudi.