Sledećeg dana smo Gustavo i ja ustali rano, u 6 sati, a već u 7.15 krenuli od kuće da bismo otišli do iskopina stare civilizacije Tijavanako. Dok smo išli do terminala odakle smo polazili za Tijavanako, Gustavo mi je ispričao da je nekadašnju glavnu železničku stanicu koja je vremenom postala centralni autobuski terminal projektovao ni manje ni više nego čuveni Gistav Ajfel, onaj isti koji je projektovao i Ajfelov toranj u Parizu.
Dan je bio predivan – sunčan, ali i hladan, jer se Tijavanako nalazi na oko 4000 m. Bilo je sjajno. Gotovo da nije bilo drugih posetilaca, tako da smo mogli na miru da uživamo u lokalitetu.
Civilizacija Tijavanako započela je svoje postojanje oko 1000. godine pre nove ere i trajala je do pre dolaska Inka u ove krajeve. To je nekada bila veoma jaka i bogata civilizacija. Pretpostavlja se da je na njenom vrhuncu ovde živelo oko 100.000 ljudi. Uspešnost Tijavanakoa je pre svega bila zasnovana na izuzetno veštoj poljoprivrednoj proizvodnji koja je omogućavala da se prehranjuju svi ti stanovnici, ali i da se dobijaju viškovi proizvodnje koji su se koristili za trgovinu. To je bilo moguće zbog toga što su pravili uzdignute terase sa kanalima sa vodom koji su obezbeđivali optimalno navodnjavanje ili odvodnjavanje zemlje po terasama, ali i stvarali mikro-klimu i doprinosili izuzetno visokim prinosima. Ipak, u nekom trenutku je civilizacija propala i pretpostavlja se da se to desilo kao rezultat klimatskih promena. Danas čitav ovaj predeo deluje potpuno neplodno i tu živi jako malo ljudi, tek oko 7.000 njih, koji su veoma siromašni, ali postoje eksperimentalni projekti koji pokušavaju da ponovo uvedu stare tehnike gajenja kultura. Inače, u ovim krajevima, koji se zajednički zovu Altiplano (Visoravan), tradicionalno živi narod Ajmara. Njihove pretke su negde u 15. veku potčinili Inke, a kasnije i Španci. Danas Ajmare u velikoj većini žive u Boliviji, ali ih ima i u Peruu, Čileu i Argentini.
Ali da se vratim u Tijavanako. Lokalitet nije posebno velik i ima srazmerno malo ostataka, ali za to postoje i dobri razlozi. Pardon, jesu razlozi, ali nisu dobri po svojoj prirodi. Kada su Španci došli, još je bilo dosta građevina, ali je bilo i zlata, pa su to Španci sve lepo prisvojili, da ne kažem pokrali. Posle su tu dolazili i drugi da bi uzeli komade za razne muzeje i privatne kolekcije po svetu. A onda je zadat i završni udarac početkom 20. veka kada su neke od ostataka razbijali dinamitom da bi se dobio šljunak za pravljenje obližnje pruge. Da užas bude veći, ta pruga više ni ne funkcioniše. Užas!
Na lokalitetu ima nekoliko celina. Mi smo se prvo uputili da vidimo možda i najvažniji objekat na čitavom lokalitetu – Kapiju Sunca. Ona je delimično oštećena, jer mesto gde se danas nalazi nije i originalno mesto na kojem je bila. Rešili ljudi da nemaju šta pametnije da rade, pa 10 tona tešku kapiju premestili ovde. U svakom slučaju, Kapija Sunca je isklesana iz jednog komada kamena. Na sredini, iznad prolaza,stoji lik glavnog božanstva, boga stvaraoca, boga gromova, koga Ajmare zovu Tunupa, ali je nekako poznatiji po svom Inka imenu, a to je Virakoča.
Tijavanako, Kapija Sunca
Blizu Kapije Sunca se nalazi i monolit koji prikazuje stojeću figuru koja u svojim rukama na grudima drži pehar. Takođe postoji i neka vrsta oltara koja je tu napravljena i koja se koristi kada se na lokalitetu organizuju tradicionalne proslave – kao renesansa, odnosno obnavljanje starih običaja i ponovno slavljenje nekadašnjih bogova. Naime, kada dođe Nova godina Ajmara i zimska kratkodnevnica, a to je 21. juna pošto smo na južnoj polulopti, ovde dolazi puno ljudi koji organizuju susrete i ritualno slavljenje svojih predaka i tradicije. Kada sam ja posetila Tijavanako, na oltaru su još mogli da se vide ostaci pepela i ritualnih ponuda.
Tijavanako, 3 metra visoka statua
I Kapija Sunca, i ogromna antropomorfna statua, nalaze se na jednoj velikoj platformi, Kalasasaja, čija je osnova ograđena kamenim zidom. Zid je napravljen od ogromnih uspravnih megalita, visokih po 4-5 m, a između njih je postavljeno manje kamenje. Takođe se vide i komadi kamena koji su isklesani tako da služe kao odvodi za vodu koja padne preko uzdignute površine i koji su na pravilnoj udaljenosti raspoređeni duž zida, tako da se sa platforme ravnomerno odvodi voda kada krenu kiše.
Gustavo i obodni zid Kalasasaje u Tijavanakou (fotografija: GD)
Idući oko Kalasasaje, došli smo i do Polu-podzemnog hrama. On se nalazi na istočnoj strani platforme na kojoj je i glavna kapija i stepenište kojim se penje na platformu, a koje je bilo zatvoreno za prolaz kada sam tamo bila. Taj Polu-podzemni hram je veoma zanimljivo mesto. Liči na bazen za plivanje, dubok oko 2 metra i otprilike 30 x 30 m. Njegovi unutrašnji zidovi su ukrašeni sa kamenim glavama, odnosno, prikazima lica. Neke od glava su bolje očuvane, neke su već malo propale, ali je zanimljivo da nijedno lice nije isto, a ima ih dosta - 175. Postoje pretpostavke da prikazuju različite rase koje su postojale u okviru carstva, a to opet nije jasno i zbunjuje, jer zvanična istorija govori da su ovde živeli samo lokalni Indijanci pre dolaska belaca. Druge pretpostavke kažu i da su to bile simbolično glave neprijatelja koji su bili poraženi, jer im se tako, opet simbilično, dodatno oduzimala snaga. Ima i teorija da su u pitanju prikazi vanzemaljaca, jer neka lica uopšte nisu dovoljno ljudska, a vidi se da su znali da klešu ljudske likove.
U Polu-podzemnom hramu, Tijavanako (fotografija: GD)
U središtu Polu-podzemnog hrama postoje i tri monolita, a na jednom od njih su posebno zanimljive ruke koje su postavljene asimetrično što ukazuje na pokret, a na to se retko nailazi.
Pogled iz Polu-podzemnog hrama: vide se monoliti u centru hrama, zidovi Hrama sa prikazima glava, stepenište i kapija koji vode na Kalasasaju i monolit sa rukama na grudima koji stoji na platformi
Zatim smo Gustavo i ja krenuli da dalje šetamo po lokalitetu. Tu postoje i ostaci velike stepenaste piramide koja se zove Akapana i za koju se pretpostavlja da je bila najvažnija građevina u okviru naselja. Ranije se mislilo da je piramida prirodna, ali se kasnije ispostavilo da je sve napravljeno ljudskom rukom. Osnova joj je dugačka 180 m, širina joj je 140 m, a visoka je 18 m. Danas to više liči na brežuljak prekriven travom, ali je ipak povremeno moguće videti ostatke originalnih sedam stepenika. Čuvar nam je rekao da je to što se sada vidi tek delić onoga što još ima da se iskopava na lokalitetu. Uz put smo videli i veoma zanimljivo izvajano kamenje, a zatim smo se popeli na brežuljak, odnosno, piramidu.
Sa nje se jako lepo vidi platforma Kalasasaja i Polu-podzemni hram, a ka istoku se vide vrhovi Iljimanija. Meni je posebno bilo zanimljivo kada sam postala svesna kretanja Sunca. Naime, kada se okrenete ka strani na kojoj je sunce u podne, tada ste okrenuti ka severu, a sunce ide od istoka, sa desne strane, preko severa, ka zapadu, sa leve strane. Dakle, sve obrnuto u odnosu na raspored na severnoj hemisferi.
Zatim smo Gustavo i ja krenuli sa se vraćamo. Opet sam prelazila preko divnih predela Altiplana.
Na putu od Tijavanakos ka La Pazu. Desno je Iljimani
Pre povratka kući, svratili smo u El Alto. To su u stvari viši delovi La Paza koji su na potpuno ravnom delu visoravni. Odatle tlo naglo „pada“ kao da je odsečeno i tu se La Paz prostire kao da je širok vodopad koji se sliva niz padine. El Alto se nekada smatrao predgrađem La Paza, a sada se smatra odvojenim gradom. On važi za znatno opasniji za život, ali je i politički i društveno opasan. Malo pre mog dolaska u Boliviju, bile su nekakve demonstracije i pobune naroda u El Altou i tom prilikom je čitav La Paz bio potpuno blokiran. Nije moglo ni da se uđe ni da se izađe iz njega. Tada je takođe bilo zgodno da Bolivija ima dva glavna grada, pa su se svi delovi vlasti preselili u Sukre da bi zemlja mogla kako tako da funkcioniše.
Razlog za naše svraćanje u El Alto je bio da bismo otišli na lokalni buvljak. Ja sam se nadala da ću tamo naći dobar kofer ili torbu za mene, ali nije bilo onog što duša ište. Međutim, našli smo ono što je stomak ištao – super ukusna hrana – sonso! Već skuvana juka se izgnječi i pomeša sa trapistom i još nekim dodacima, pa to ispadne kao testo. To se u vidu kobasice oblikuje oko štapa prečnika 1 cm, stavi se na roštilj naslonjeno na krajeve štapa, pa se zapeče sa svih strana. Super, super ukusno!
Sonso, mljac! (fotografija: GD)
Posle bazanja po buvljaku spustili smo se do grada i tu naišli na paradu studenata raznih fakulteta koji su igrali i svirali i to je bilo vrlo zabavno. Oni su se u stvari pripremali za proslavu Univerziteta koja se održavala sledećeg vikenda, pa je glavna ulica kojom je prolazila parada bila zatvorena za saobraćaj.
Generalna proba za Entrada universitaria, La Paz
Posle smo se vratili kući i ja sam tu još čavrljala sa mamom i sestrom. Taman sam iskoristila i priliku da operem veš i da ga osušim na suncu.