Peru i Bolivija 2005, 9. deo (La Paz)
Sledećeg dana sam ustala bez žurbe i fino naspavana. Doručkovala sam sa ženskim delom porodice, pa sam onda sa gospođa Marijom išla u grad. Prvo smo otišle do nekog mesta gde se okupljaju seljaci koji su tu bili kao predstavnici nezaposlenih, pa im je gospođa Marija održala govor jer je ona aktivnistkinja, ekolog, volonterka u radu sa najsiromašnijima i borac za prava seljaka i Ajmara. Bilo je više nego zanimljivo. Pričala im je da treba da se ujedine i da se zajednički bore za svoja prava, ali ne putem štrajkova, marševa ili blokada, već tako što će da rade da im bude bolje. Treba da čuvaju svoje reke i jezera, a ne da bacaju otpad u njih. Treba da kupuju svoje jabuke, a ne jabuke uvezene iz inostranstva. I konačno ono što je ostavilo poseban utisak na mene, ona se zalaže da se sve bolivijanske ambasade zatvore jer „ništa ni ne rade“.
Posle smo se rastale od „partijskih drugova“ (bilo ljubljenja na sve strane i pre i posle) i otišle do centra grada na jedan trg sa nizom štandova gde se prodaju razni proizvodi narodne radinosti od vune i drveta, razni čajevi i hrana. Pošto smo se i tu ispozdravljale sa poznanicima gospođa Marije, otišle smo na pijacu. Tamo smo kupile razne stvari, a i ja sam iskoristila priliku da probam tunu – izdanak kaktusa koji se jede kao voće. Ja ga nisam pipala da se ne bih ubola, ali mi ga je prodavačica veoma vešto oljuštila. Ima dosta tvrdih koštica, ali one ne smetaju. Ukus je bio vrlo prijatan.
Posle pijace smo sele u prevoz i vratile se kući. Mada je bio radni dan, uskoro se čitava porodica okupila, a pridružio nam se i Havijer, Gustavov brat koji ne živi sa njima. Posebno mi je bila zanimljiva molitva pre ručka. Kod nas toga nema, ali je zapravo vrlo lepo kada čuješ pozitivne stvari, iskazivanje zahvalnosti i izražavnje dobrih želja. Ručak je inače ovde ozbiljna stvar. Kod nas je još ostao eventualni „nedeljni ručak“, ali je ovde u to vreme veća saobraćajna gužva nego kad se ide na posao ili se vraća sa njega. Šta god da se radi, prekida se u vreme ručka ili se organizuje tako da se završi do ručka. U to vreme čak i radnje budu masovno zatvorene.
Posle ručka su se svi razišli, a ja sam oprala kosu i pravila planove kako da obiđem sve i svašta po Boliviji, a da ipak uspem da se vratim u Peru na vreme. Onda me je Gustavo odvezao do obližnjeg internet kafea, a posle smo se ponovo našli kod kuće gde mi je on pokazivao slike koje je prethodnog dana napravio u Tijavanakou. Ja sam u to vreme još uvek radila slajdove tako da nisam znala kakve će moje slike ispasti pa mi je bilo drago da vidim ove digitalne. Bilo mi je jako prijatno da se družim sa Gustavom i on me je strašno podsećao na jednog našeg porodičnog prijatelja. Čak mi se čini i da liče i da im je boja glasa slična, ali mnogo više od toga, obojica su za mene pre svega oličenje dobrote i blagosti, i to u suštini nije vezano ni za šta što oni rade. To je jednostavno nešto što izbija iz njih.
Narednog dana sam opet sa gospođa Marijom išla u grad. Prvo smo bile u Nacionalnoj akademiji nauka Bolivije, u Udruženju pronalazača Bolivije, gde je ona, između ostalog, dala i TV intervju. Naime, gospođa Marija jako dobro poznaje biljke koje se mogu naći u Boliviji i njihova hranjiva i lekovita svojstva, a to uključuje i koku koju ona želi da promoviše, ali je to dosta teško, zbog negativne propagande. Međutim, njen glavni moto je: koka nije kokain (coca no es cocaina). Ona smatra da bi Bolivija od legalne upotrebe koke mogla da zarađuje više nego od gasa, koji im je valjda glavni izvor prihoda na nivou države.
Onda smo otišle do banke, pa na pijacu u ozbiljnu nabavku. Na pijaci, dok sam fotografisala hranu, prodavačice su se dosta bunile i naglašavale da ne žele da se fotografišu. To je čest slučaj po Latinskoj Americi. Nekada pristanu da poziraju u zamenu za naknadu, ali negde ne daju da se fotografišu ni za živu glavu. Na nekim mestima sam čula da postoje verovanja još iz starih dana da im fotografije uzimaju dušu. Bilo kako bilo, često negoduju ili jednostavno okrenu leđa i sakriju lice.
Na pijaci mi je gospođa Marija pokazivala razno povrće koje se lokalno gaji. Tu je potpuno simpatična papalisa – drečavo žuto-ružičasto korenje biljke koje svojom veličinom podseća na mlade krompiriće. A tu su i sušeni crni i beli krompir. Crni se suši noću, na ekstremnoj hladnoći, a danju se stavlja na sunce, gde se dodatno suši i tako dehidrira. Gospođa Marija kaže da je jako zdrav. Beli se dobija tako što se stavlja u vodu. Voda mu odnosi skrob i ono što ostane je taj beli krompir koji liči na belo kamenje. Ovo su u stvari načini da se krompir konzervira i sačuva. Postoji i crni krompir, papa negra, ali to nije sušeni krompir, već mu je takva prirodna boja.
Zatim smo se vratile kući i unele u kuhinju sve stvari koje smo kupile. A onda smo se počastile slatkišima koje je gospođa Marija već ranije napravila – to je bio keks od koke i puslice od koke. Koka no es kokaina!
Posle ručka me je sačekalo neprijatno iznenađenje: ispala mi je neka stara plomba i to velika. Odmah me je uhvatila histerija pri pomisli da je moj dragi zubar udaljen hiljadama kilometara. Posavetovala sam se sa svojim domaćinima i oni su me uputili na odličnu zubarku za ad hoc situacije. Bila je to neka mlada Kubanka i ja sam se već tu dosta smirila, jer znam od ranije da Kuba ima jedan od najboljih medicinskih fakulteta u Latinskoj Americi, pa sam pretpostavila da se to odnosi i na stomatologiju. Ova zubarka je radila lagano, pedantno i videla sam da koristi i savremene materijale i tehniku. Ono što mi je bilo najvažnije jeste da smo se dogovorile da uradi samo privremenu varijantu koja će da izdrži dok se ne vratim kući (što je na kraju i bilo tako). Pošto je sve dobro prošlo, ja sam se vratila u stanje lepršavosti i život je ponovo postao lep.
Dan kasnije smo ženski deo porodice Duran i ja krenule da mesimo silna peciva i pripremamo druge vrste hrane. Dosta toga je uključivalo namirnice koje potiču sa Anda. Tako sam ovom prilikom prvi put čula za kanihuu (ja je znam pod nazivom kanjaua) i kinou. Kanihua raste samo u Andima na hladnom, iznad 3500 m. Ona je izuzetno hranljiva i pošto lako može da se koristi u prahu, upotrebljava se čak i za astronaute. Kinoa je slična prosu. I ona je veoma hranljiva, može se koristiti kao zrno ili kao ljuspice, odnosno, pahuljice. Gospođa Marija je vrhunska kuvarica i ona mi je davala uputstva, a ja sam radila po njenim instrukcijama. Ona je u nekom periodu svog života vodila i kurseve kuvanja, pa me je u jednom trenutku pohvalila da sam od svih njenih učenika ja najbolja! Prija pohvala, nema šta, ali nije to ni bilo toliko bitno. Važno mi je bilo da sam uživala, zapisivala recepte, ali i bila srećna da mogu da pomognem svojim domaćinima i makar na taj način pokušam da im iskažem zahvalnost na njihovoj dobroti i gostoprimstvu. Ja sam prvo pomislila da smo već krenule sa pripremama za proslavu rođendana, ali je to u stvari bilo kao generalna proba, a hrana je bila namenjena nekom skupu društveno-političke prirode. Himenita i ja smo pomogle gospođa Mariji da sve to taksijem odnese u grad, a onda smo nas dve malo prošetale po gradu.
To veče se vratio i Hoze, najstariji brat, Virhinijin prijatelj koji me je u stvari i pozvao, ali ga ja uveče nisam videla jer sam ranije otišla na spavanje. Upoznali smo se narednog dana. Mada je bio vrlo prijatan, njega sam u stvari najmanje viđala i vrlo smo malo i pričali, pošto je on dosta radio i bio zauzet, pa smo se retko susretali.
Taj dan sam sa Himenitom otišla u grad. Prvo smo obišle Pijacu veštica. Tu, u par ulica, postoje radnje sa robom izloženom na policama ispred ulaza koje prodaju sve i svašta, a što može da se koristi za lečenje i razne rituale: sasušene životinje, figure boginje Pačamama i drugih božanstava, amajlije, biljke, krila, školjke, morske zvezde, napici, ..., da te vole, da si zdrav, da imaš para, ... ili kako god se to već kaže na jeziku Ajmara.
Zatim me je Himenita odvela na neki lokalni buvljak. Konačno sam uspela da kupim nov kofer koji mi je odgovarao i jesam se malo nacimala bazajući naokolo sa Himenitom i koferčinom, ali sam na kraju preživela. Vratile smo se kući na ručak, a ja sam posle opet, imajući u vidu visinski raspored delova La Paza, otišla „gore“ da bih kupila avio karte za Santa Kruz i Sukre.
Naime, brinula sam malo oko ostatka puta, jer su autobuske razdaljine užasne (14 do 18 sati vožnje), ali pošto avionske karte nisu bile previše skupe, rešila sam da ne samo izbegnem duge vožnje autobusom, već i da dobijem na vremenu da bih stigla da vidim što je moguće više stvari.
Iskoristila sam svoj boravak u centru La Paza, pa sam još malo obilazila. Već sam pomenula da La Paz izgleda kao da se preliva preko velike padine i on ima nekoliko rečica koje protiču kroz njega. Nažalost, zbog razvijanja grada one su uglavnom pokrivene nekavim betonskim tunelima. Samo se jedna ljudski vidi. Međutim, to nije i jedini problem. Lokalno stanovništvo ne mari mnogo za prirodne lepote, pa su te mini-doline prekrivene đubretom, zbog čega se gospođa Marija jako ljuti. Ona je veoma zabrinuta zbog narušavanja ekološke ravnoteže i sveopšteg zagađivanja svega, pa mi je dosta pričala o tome kako iz godine u godinu sve manje snega pada na Iljimani i da će to verovatno dovesti do velikih problema sa snabdevanjem vodom.
Šetajući po gradu, takođe sam kupila i par kristala, uključujući i ametrin koji ovde zovu bolivijanit. Naime, u Boliviji, blizu Santa Kruza, nalazi se jedini rudnik ametrina na svetu. To je jedino mesto gde ametist i citrin mogu da se nađu tako da čine potpuno nov mineral, a njegova lepota se ogleda u tome da su njegovi kristali i obrađeno polu-drago kamenje pola ljubičasti, a pola žuti.
Kad sam se vratila kući zatekla sam dvoje prijatelja porodice koji su došli da pomažu u pripremanju hrane za rođendan. Meni na kratko nije bilo baš najbolje, opet me je spopala neka slabost, a kada sam se požalila gospođa Mariji, ona je rekla da je to potpuno normalno, jer sam dva puta u toku dana išla gore-dole, što predstavlja suviše naglo menjanje nadmorske visine za nekoga ko nije u stvari navikao na to. Duranovi su inače živeli u Južnoj zoni, tj., skoro 1000 m niže od centra grada. Problemi su uskoro prošli, pa sam se pridružila akciji u kuhinji gde smo ostali do kasno.
Sledećeg dana je sve išlo lagano. Malo sam pomagala u kuhinji, malo gledala neki film, malo počela da organizujem koje ću stvari da ostavim u La Pazu, a koje ću poneti sa sobom dok obilazim ostatak zemlje. Popodne sam oprala kosu i doterala se.
Od 7 uveče pa na dalje su počeli da dolaze gosti. Prvo su krenuli da dolaze neki prijatelji, a onda su došli i svirači, kao i profi igrači. Bilo je puno ljudi, bilo je veselo, bučno i lepo. Ja sam dosta toga snimala video kamerom, ali sam, osim toga, stigla i da jedem, ali i da igram. I to razne njihove igre i mislim da sam bila sjajna!
Mada smo ostali do kasno, narednog dana je trebalo ponovo ići na čas tanga i to svakako nisam htela da propustim. Došla je rođaka Duranovih, Ingrid, pa smo Gustavo, ona i ja otišli na čas. Tamo je bilo kao da sam odrasla sa ostalim polaznicima: pozdravljanje i ljubljenje na sve strane, kao sa starim znancima.
Posle smo malo prošetali kroz gužvu grada koja je danas bila posebna jer je proslava Univerziteta sada već bila u punom jeku. Za razliku od generalne probe, ovo danas je bila prava stvar sa sve kostimima i blokiranjem čitavog grada čitavog dana. Ta proslava je ovde veoma bitna i cenjena, tako da mi je puno ljudi preporučivalo da obavezno odem i da to odgledam.
Takođe smo svratili u jednu sevićeriju. To je mesto gde se jede seviće: riba (najčešće) koja se sitno isecka i marinara i praktično skuva u čistom soku od limete sa začinima. Jede se isključivo pre podne. Popodne i uveče ga nema ni za lek jer je jako kiselo (ne oseća se baš toliko dok se jede), tako da bi navodno tolika kiselina izjela želudac ako ne bi bilo vremena da se još nešto pojede iza toga. Seviće je veoma ukusno jelo, kiselina nije nepodnošljiva, ali mi je bilo drago kad sam posle kod kuće jela saltenje koje je Gustavo kupio dok smo bili u gradu. Bila sam poprilično umorna, ali nije bilo vremena da se odmorim, jer sam već morala da se pakujem da bih uhvatila večernji let za Santa Kruz.
Gđa Marija, Himena i Gustavo su me odvezli, tj., otpratili do aerodroma. Bilo je lepo što se Gustavo ponudio da me doveze do aerodroma, ali su takođe i njegova majka i sestra želele da idu sa nama. Postojala je verovatnoća da se sa gospođa Marijom neću videti kada se ponovo vratim u La Paz jer je trebalo da ona ide na neki put, pa će biti odsutna. A što se Himenite tiče, ona je jednostavno krenula sa nama da bismo još malo bile zajedno. Porodica Duran je jedna neverovatna i fantastična grupa ljudi i ja sam imala ogromnu sreću da sam ih upoznala. Oni su me svi obasipali sa toliko puno pažnje, ljubavi i naklonosti da mislim da nikada neću naći dovoljno reči da im iskažem svoju zahvalnost. Ja bih volela kada bih makar nekom od njih mogla da uzvratim, ali mi živimo tako daleko da nisam sigurna da li će mi se ova želja ikada ostvariti.