Peru i Bolivija 2005, 17. deo (Kusko)
Rano narednog jutra krenula sam put Kuska. Mada i tu postoji mogućnost da se ide vozom, ja sam se odlučila za autobus, jer je taj vid prevoza predstavljao kombinaciju međugradske linije i ture sa obilascima. Uz put smo pravili nekoliko pauza koje su nam davale dovoljno vremena za kratke obilaske mesta u kojima smo stajali. U jednom trenutku smo u daljini mogli da vidimo vrh planine Kunurana sa glečerom gde izvire reka Vilkanota, koja se kasnije u svom toku naziva Urubamba. To je upravo ona reka čijom se dolinom stiže do Maču Pikčua. Ova planina ujedno obeležava napuštanje pustinjske visoravni koja se naziva Altiplano i prelazak u oblast Kuska koja generalno ima blažu klimu.
To naravno ni na koji način ne znači da je nadmorska visina automatski mnogo manja. Kusko se nalazi na 3.399 m iznad mora i to može da predstavlja ozbiljan problem za ljude koji ovde dođu avionom iz Lime. Naime, Lima je na obali mora i nagli prelazak na ove visine može da pravi zdravstvene probleme. Obično se savetuje da se prvi dan kada se stigne u Kusko što je moguće više leži i odmara, da bi se organizmu pružila prilika da se lagano prilagodi manjku kiseonika u vazduhu. Naravno, ovo često nije moguće za turiste koji dođu na dan-dva.
U Kusku me je sačekao Pepe. Bio je to sin Virhinijine koleginice i Virhinija mi je ranije već dala njegov mejl, pa smo nas dvoje u međuvremenu stupili u konktakt. On mi je ponudio da kod njega odsednem, pošto je imao gostinsku sobu, pa smo se tako i organizovali. Kad smo došli kod njega kući, prvo sam mu objasnila šta bih htela da vidim i kakvi su mi dalji planovi, pošto on je imao svoju turističku agenciju, pa smo se dogovorili da mi on organizuje i voznu kartu za Agvas Kalijentes i avio kartu za Limu. To veče nije uspeo, pa smo se dogovorili da to uradi narednog dana.
Kada sam se sutra probudila, Pepe je već otišao na posao, a ja sam se lagano spremala i otišla do obližnjeg internet kafea. Malo kasnije sam se čula telefonom sa svojim domaćinom i pošto mi je potvrdio da je sada već sve bilo organizovano, ja sam opušteno krenula u obilazak Kuska.
Prvo sam taksijem otišla do tvrđave Saksajuaman. To je veoma zanimljiv lokalitet. Generalno gledano, sva naselja Inka imala su oblik pume, kondora, zmije ili lame, kao svetih životinja. Kusko Inka je imao oblik pume, tako da se smatra da su cik-cak zidovi ove tvrđave predstavljali zube pume koja je okrenuta od grada i koja ga na taj način štiti. Ovi zidovi su postavljeni u tri reda. Napravljeni su od ogromnog kamenja, ali čak i tako veliko kamenje je savršeno uklapano, što je građevinski specijalitet Inka. Kamenje se nije obrađivalo u pravilnim oblicima, naprotiv uglavnom su nepravilnog oblika, ali je sve to idealno uklopljeno bez ikakvog vezivnog materijala.
Inače, ova tvrđava je igrala veoma bitnu ulogu u prvoj polovini 16. veka nakon dolaska Španaca. U jednom trenutku su se Inke ozbiljno pobunile pod vođstvom Manko Inke i njihova baza je bila upravo u okviru utvrđenja Saksajuaman. Nekoliko dana je bilo dosta povuci-potegni, pa su čak Inke imale i ozbiljnu šansu da savladaju Špance, ali su se ovi drugi izvukli i ostatak znamo. Da su Inke tada pobedile, mogli su da povrate svoje teritorije. Doduše, ja ne mislim da bi se stvari promenile na duže staze i što bi se reklo točak istorije je već krenuo da se vrti u smeru koji nije bio na strani lokalnog stanovništva, ali onda makar istorija ovih predela ne bi bila toliko jednosmerna.
Danas su ove zidine, ma koliko impresivne, ipak dosta svedene. Osim samih zidova nema mnogo toga drugog da se vidi, mada kada se popne na najviši deo lokaliteta, pruža se divan pogled na Kusko.
Kada sam završila šetnju po lokalitetu, peške sam se spustila do centra Kuska, a onda krenula da obilazim grad. Na glavnom trgu koji se zove Plasa de armas, osim Katedrale nalazi se i veoma lepa crkva La Kompanjija de Hesus.
U stvari čitav Kusko je izuzetno lep grad koji se sastoji od mnoštva zgrada iz doba posle španskog osvajanja sa nizom prelepih trgova i uskih ulica. Upravo šetajući nekim od tih ulica zanimljivo je videti građevinsku razliku između Inka i Španaca. Naime, dobar deo objekata koji danas postoje podignuti su na ostacima građevina koje su pripadale Inkama. U nekim slučajevima, spoljni zidovi koji izbijaju na ulicu nisu prekriveni nikavim malterom i onda se pri dnu vide ostaci zidova koje su napravile Inke – savršeno uklopljeno kamenje, a iznad ili između toga je ono što su uradili Španci – očigledno služi svrsi, ali vizuelni efekat ostavlja utisak aljkavosti i kamenje deluje tek nabacano. Među svojim vizuelnim materijalima, našla sam u dobrom stanju samo snimak jednog zida koji odvaja ulicu od nekog imanja, ali predstavlja odličnu ilustraciju onoga o čemu pričam.
Kusko je danas pre svega turističko mesto, pa samim tim ima puno hotela, restorana, a o prodavnicama suvenira da se i ne govori. Ja sam otišla i do Centralne pijace koja je prepuna svega, voća, povrća, mesa, sireva, jaja, ali i potrepština za kuću - pletenih korpi, drvenih kašika i varjača, itd. Uzgred bilo je i puno kokica koje inače veoma često mogu da se kupe svuda po Andima. Obično ih prodavci nude sa svojih kolica na kojima guraju veliku gomilu kokica koje onda za kupce stavljaju u kesice.
Šetajući tako po Kusku, već je počelo da mi bude žao što neću imati više dnevnog vremena da boravim u njemu i da sednem u neki od kafića na prelepim trgovima (Nazarenas ili Plasa San Fransisko) i da upijam te lepe prizore koji su bili oko mene. Da bih što više videla, sedenje bilo gde je otpadalo kao mogućnost, već sam samo šetala po Kusku. Tako sam otišla i do crkve Santo Domingo. Kako sam krenula da je obiđem, tako sam na stepeništu ispred crkve ugledala srebrni privezak sa likom nekog božanstva Inka koji se tipično prodaju turistima. Još je bio dan i bilo je ljudi oko mene. Pomislila sam da će vlasnik shvatiti da mu je privezak ispao i da će se vratiti ili da će neko već drugi uočiti privezak, tako da sam samo produžila napred i ušla u crkvu. Crkva Santo Domingo se nalazi na mestu gde je nekada bila jedna od palata Inka i ona je sagrađena u stilu mestiso (mešavina španskog stila i stila Anda). Kada je polovinom 20. veka ovde bio jak zemljotres, zidovi koje su izgradili Španci pretrpeli su dosta oštećenja, ali su zidovi stari preko 600 godina koji su ostali od Inka ostali potpuno netaknuti. Posle obilaska crkve izašla sam na svetlost dana i krenula istim putem kojim sam i prišla crkvi, a onaj srebrni privezak je još uvek stajao na istom mestu. Osvrula sam se, ali niko nije prilazio da ga uzme, pa sam to protumačila kao znak da je privezak izabrao i čekao baš mene. Sagla sam se, uzela ga i to je jedan od malobrojnih suvenira koje imam iz Perua.
Kada sam završila sa obilaskom Kuska, krenula sam peške ka Pepeovoj kući. Tu sam imala jednu avanturu sa nekim lokalnim psom. Generalno gledano, pasa ima u velikoj količini i po Peruu i po Boliviji. Kad kažem da ih ima po ovim zemljama, mislim pre svega da ih ima po ulicama gradova, ali i pored puteva i to u totalnim nedođijama gde se čini da ni nema nikakvog naselja u blizini. Ipak, bez obzira što deluju potpuno napušteno, nisam stekla utisak da su ti psi opasni. Na putu od Pune do Kuska pravili smo pauzu za ručak u nekom selu. Kada se ručak završio, ja sam izašla napolje i stala kod ulaza na to imanje. Odmah tu se motalo i neko kuče. U mojoj grupi je bio i neki par Engleza i u tom trenutku su i njih dvoje stajali tu gde i ja. Engleskinja se sagla i uzela jedan kamen kao da će da ga baci na kuče, što je mene iznenadilo jer je u pitanju Engleskinja, a generalno Engleze bije glas da vole životinje. Međutim, i ova žena je jasno volela životinje i htela je samo da pokaže svom saputniku kako lokalni kučići cvikaju od tog pokreta, jer je taj pas pobegao brže-bolje samo od njenog saginjanja i uzimanja kamena u ruku. Valjda ih gađaju kamenicama sve vreme.
Elem.... Tako sam se ja vraćala kroz neki stambeni deo iz šetnje po Kusku kada u neka doba dođe iza mene neko kuče i počne da laje najstrašnije na svetu. Volim ja pse i generalno se dobro slažem sa njima, ali nije mi bilo prijatno. Oblio me hladan znoj, ali sam hrabro nastavila da hodam istim ritmom. Idem ja lagano, a kuče i dalje meni iza leđa i laje k'o ludo, dok meni kroz glavu prolazile razne misli. Šta da radim ako me stvarno zaskoči? Ono je i dalje besno lajalo, a ja sam se trudila da ni na koji način ne pridam značaj tome i da nastavim istim hodom. Džaba, ono je i dalje lajalo. Pomislim ja da ono možda oseća moj strah, pa sam se onda u jednom trenutku odvažila i okrenula da bih probala drugu taktiku, da ga blago, ali direktno, pogledam u oči da vidi da ga se ne plašim. Međutim, kad sam ja to uradila ono se trglo. Na trenutak je prestalo da laje, cimnulo se unazad, a onda ponovo nastavilo da laje. Setim se ja Engleskinje, pa se ponovo okrenem, ovaj put kao besno, a kuče se cimne i još više zaostane iza mene, ali nastavi da laje na sigurnoj udaljenosti. Na treći ljuti pogled je nastavilo da laje, ali je vrlo brzo odustalo od mene i otišlo na drugu stranu.