Tvrđave i crkve u istočnoj Srbiji, 2024, 1. deo (Golubac)
Oktobar 2024. godine mi je bio slobodan u smislu da nisam putovala po inostranstvu, ali što je još i važnije, nisam ni želela. U septembru sam bila u Italiji, a po povratku kući sam osetila sasvim jasnu potrebu da se skrasim i stabilizujem. To naravno nije značilo da nisam bila spremna da malo obilazim i Srbiju. Iskoristila sam divno jesenje vreme i par slobodnih dana koji su se pojavili u mom, mogu slobodno da kažem, tradicionalno prilično punom kalendaru, tako da sam osmislila dva jednodnevna izleta. Prvi me je vodio u istočnu Srbiju, praktično kroz južni deo Podunavlja, tj, u blizini desne obale ove velike evropske reke.
Evo i karte koja prikazuje koja sam sve mesta obišla tokom ovog izleta:
Krenula sam relativno rano ujutru i plan mi je bio da odem direktno do srednjevekovne tvrđave Golubac, ali se ispostavilo da se u ovom delu Srbije pravi novi auto-put, tako da sam morala da idem pomalo zaobilazno. A onda, kao da mi to nije bilo dovoljno, u jednom trenutku sam odlučila da idem putem koji je bio nešto kraći, ali je vožnja trajala nešto duže. Bilo mi je jasno da će tu biti više krivina ili slično, ali sam odlučila da mi to ne smeta. Dan je bio sunčan, priroda oko mene veoma lepa, a ja nisam bila ni u kakvoj posebnoj žurbi.
A onda me je u par navrata navigacija povela duž nekih zemljanih puteva. Da me nije navigacija tu dovela, nema šanse da bih ja sama krenula tim putem! I ovako nisam bila sigurna da li je to pametno, mada je svakako predstavljalo prečicu. Na kraju je sve dobro prošlo, ali mi je ostalo pitanje odakle Gugl zna za ove puteve.
Onda sam naletela na znak pored puta koji je pokazivao da mi je manastir Tumane praktično usput. Bilo mi je jasno da ću „morati“ tu da svratim, jer je mesto udaljeno tek nekih 10-ak km od Golupca.
Manastir Tumane je osnovan u XIV veku, a po predanju ga je osnovao čuveni srpski srednjevekovni vitez Miloš Obilić koji je junak velikog broja srpskih epskih pesama. Svoj status velikog narodnog heroja je, između ostalog, zaslužio i time što je, po predanju, 1389. godine, u vreme Kosovskog boja, uspeo da dođe do turskog sultana Murata I (r/v 1326/1362-1389) i ubije ga. Tačnije, ni dan danas nije izvesno ko je tačno izvršio atentat na osmanlijskog sultana i po nekim istraživačima je Obilić realna istorijska ličnost, dok mu drugi pripisuju samo legendarni status.
U svakom slučaju, što se tiče manastira Tumane, Miloš Obilić je, po legendi, otišao u lov (pošto je rođen i imao svoj dvorac u ovom delu zemlje) pa je slučajno ranio isposnika Zosima Sinajita koji je živeo u jednoj pećini, a bio je odeven u kožu od jelena. Pretpostavlja se da zato Miloš nije ni prepoznao da je u pitanju čovek. U svakom slučaju, Miloš je hteo da prebaci ranjenog isposnika do vidara, ali mu je ovaj rekao: „Tu mani i pusti me da umrem“. Da bi okajao greh, Miloš Obilić je podigao zadužbinu – manastir u koji je položio mošti isposnika Zosima. Dok je izgradnja još bila u toku, Miloša je u boj (na Kosovu) pozvao knez Lazar navodno rečima „Tu mani zidanje manastira, skupljaj svoje Stižane i pohitaj na Kosovo da branimo zemlju“. Zbog toga je vremenom manastir nazvan Tumane (ili Tuman).
U svakom slučaju, Tumane se prvi put pominje u turskom defteru 1572-73. Manastir i crkva su rušeni tokom vremena, a u prvoj polovini XIX veka je podignuta nova crkva. Ona, međutim, nije bila kvalitetno sagrađena i 1910. godine je srušena do temelja, ali je sa izgradnjom nove moralo malo da se sačeka, pa je ona podignuta 1924. godine i ta crkva se ovde danas može videti.
Osim moštiju Prepodobnog Zosima Sinajita, od relativno skoro se u manastiru nalaze i mošti Prepodobnog Jakova novog tumanskog.
O Prepodobnom Zosimu Sinajiti ću nešto više reći malo kasnije, a sada da prvo kažem nešto o svetom Jakovu. On je rođen kao Radoje Arsović (1894-1946) i bio je izuzetno obrazovan diplomata sa doktoratom iz filosofije sa Sorbone i doktoratom iz prava sa Univerziteta u Monpeljeu. U nekom trenutku je napustio državnu službu i zamonašio se u manastiru Žiča kada je uzeo ime Jakov. Po svojoj želji je sahranjen u manastiru Tumane. 2014. godine mu je grob otvoren i tada je ustanovljeno da su njegove mošti cele i netruležne. 2017. godine je kanonizovan.
Za mošti oba ova sveca se veruje da su čudotvorne. Postoji mnoštvo zabeleženih slučajeva čuda koja su se desila ili nakon molitve ili same od sebe, ali uz „prisustvo“ ovih svetih ljudi. Zbog svega ovoga je manastir Tumane pogotovo poslednjih godina postao prilično popularno odredište za vernike. Tako osim glavne crkve, postoji u porti i osvešteni prostor gde se takođe odvija služba.
Moram da priznam da me je pomalo iznenadila ogromna gužva na koju sam naišla ovde (ali sam fotografisala tako da se ne vidi puno ljudi). Sa par velikih objekata koji se podižu oko takođe velikog parkinga ispred manastira, sve mi je delovalo, moram da priznam, prilično „komercijalizovano“ (ako je to prava reč). Verovatno je to zato što nisam ni znala previše o ovom manastiru, njegovoj važnosti i čudesima pre svega vezanim za zdravlje i porod što podstiče veći broj ljudi da ovde dolaze, a s druge strane, obično su manastiri koje sam do sada posećivala po Srbiji mnogo mirniji, pa mi je to nekako bliže.
U svakom slučaju, krenula sam ka crkvi da je obiđem.
Usput sam htela da nešto pitam jednog monaha koga sam uočila u porti, ali mu je već prišla neka starija žena, pa sam tako nenamerno čula delove razgovora, a ujedno i odustala od svog pitanja. Ona mu je ispričala da je neka žena iz njene porodice izlečila rak i da je ona iz zahvalnosti napisala pesmu koju bi želela da podeli. Monah joj je ljubazno rekao da to slobodno učini. Dok sam ja išla prema crkvi, čitava porta je odjekivala od njene pesme-zahvalnice, pošto pesma nije bila samo za recitovanje, već je imala i svoju melodiju.
I u crkvi je bilo dosta vernika, pa sam ja gledala da relativno brzo pogledam šta sam htela, a usput i napravim par snimaka.
U crkvi se nalaze i dva kivota sa moštima svetaca i tu je bila poprilična gužva. Ja nisam baš želela da tu previše slikam, pogotovo ne tako da se ljudima vidi lice, tako da sam napravila samo jednu fotografiju.
Osim kivota sa čudotvornim moštima svetaca, u crkvi se nalazi i čudotvorna ikona Majke Božje „Kurskaja“ koju su 1936. godine doneli ruski monasi koji su izvesno vreme živeli u manastiru, ali nju nisam slikala.
Osim što gotovo redovno kupujem i palim sveće, obično prilikom posete manastirima i crkvama volim da kupim i nešto od proizvoda koji se tu nude. Ali, ovde je bila toliko velika gužva da sam jednostavno odustala, pa sam otišla do kola i prebacila se 1 km uzbrdo prateći uzani asfaltni put. Usput me je jedan čovek zaustavio i pitao da li bih povezla njegovu ženu, pošto se umorila. Naravno. Napravila sam joj mesto na suvozačkom sedištu, pa smo se tako nas dve zajedno prebacile do parkinga koji postoji na kraju tog kratkog puta.
Tu se nalazi Isposnica Svetog Zosima Tumanskog.
Kako sam čitala, polovinom XIV veka je bežeći od osmanlijskih osvajanja sa Svete gore u Srbiju došla grupa sinajitskih monaha (to znači da su poticali sa Sinajske gore) i oni su se smestili po raznim pećinama imajući u vidu da su živeli kao pustinjaci. Tako je i Zosim Sinajit došao ovde predvodeći manju grupu monaha, a pećina u kojoj je živeo se nalazi na ovom mestu koje sam došla da posetim.
Sve je smešteno u gustoj šumi, a u neposrednoj blizini je i izvor za čiju se vodu takođe kaže da je čudotvorna.
Žena koju sam dovezla je odmah otišla do izvora, a kako je moja flašica za vodu koju sam ponela od kuće već bila prazna, iskoristila sam priliku, pa sam i ja zahvatila malo vode. Neki kažu da se ovde prinose i darovi za duše umrlih i ispod cevi gde ističe voda može da se vidi sitan novac koji je tu ostavljen.
Što se tiče isposnice Svetog Zosima Tumanskog, ona se sastoji od dve pećine koje su povezane uskim prolazom. Veruje se da je Zosim živeo u jednoj, a molio se u drugoj.
Zanimljivo je da je poslednji isposnik koji je ovde živeo bio shi-sinđel Pahomije, koji je 1954. godine napustio manastir Tumane i osamio se u pećini. Umro je 1965. godine.
Kod prve pećine se nisam zavlačila pošto je i uzana i niska, ali sam provirila malo unutra i snimila šta sam mogla.
Zatim sam se stepenicama popela do male kapele koja je napravljena u još jednoj pećini u okviru ove velike stene.
Posle toga sam se ponovo spustila do još jedne pećine u neposrednoj blizini, ali moram da priznam da mi nije baš bilo jasno da li je to ta druga pećina svetog Zosima. Sudeći po posudi u kojoj vernici ostavljaju novčane priloge, pretpostavljam da jeste.
Zapravo ovde, u okviru ove stene, postoji više manjih pećina, a sve ovo čini i spomenik prirode pod nazivom Bigrena akumulacija kod manastira Tumane.
Doduše, da budem iskrena, i ovde sam bila zbunjena. Koliko sam čitala, u vezi sa ovim mestom se pominju i neki vodopadi i slapovi, ali je sasvim moguće da su to sezonska dešavanja. Na jesen, u oktobru, sve je uglavnom delovalo suvo. Sasvim je moguće da je situacija drugačija na proleće kada počnu da se tope snegovi. U svakom slučaju sam se na kraju posete malo odmakla da bih sve snimila, a onda sam se vratila do kola i nastavila do sledećeg odredišta.
Moje sledeće odredište je bila Srednjovekovna tvrđava Golubac koja predstavlja nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Ja sam ovde već bila ranije i to u par navrata, a o jednoj takvoj poseti sam i pisala (videti: https://www.svudapodji.com/srbija-2006-3/). Međutim, od moje poslednje posete do 2024. godine, tvrđava je rekonstruisana i pretvorena u turističku atrakciju, stari put koji je vodio bukvalno kroz tvrđavu je zatvoren, a napravljen je nov put koji vodi kroz obližnji tunel (takođe nov). Mislim da je zanimljivo da se pogledaju slike u mom gore pomenutom putopisu da bi se videlo kako je to nekada izgledalo, a u ovom tekstu će se videti kako je sve sada sređeno.
Mesto na kojem je ova tvrđava podignuta je apsolutno spektakularno. Ne samo da je u pitanju veoma strma stena, već se ta stena nalazi na mestu gde se Dunav prirodno veoma širi pre nego što uđe u uzanu Đerdapsku klisuru. Sa obale bi čovek rekao da je u pitanju neko veliko jezero, a ne reka. U današnje vreme je dodatno zanimljivo da se na drugoj obali nalazi Rumunija.
Ja sam sa parkinga prvo otišla da kupim ulaznicu, a zatim sam se stazom za posetioce uputila ka tvrđavi.
Međutim, pre nego što sam stigla do onde, pažnju mi je privuklo par tabli koje su ovde postavljene, a koje imaju istu poruku – „Opasnost od otrovnih zmija“.
Mada je dan bio sunčan, ipak je bila druga polovina oktobra, a i duvao je jak vetar tako da je temperatura bila dovoljno niska da sam smatrala da su zmije pametne i da po takvom vremenu ne izlaze iz svojih brloga.
Nedaleko sam ipak ugledala jednu životinju koja je bila sasvim pristojna i držala se na dovoljnoj udaljenosti, a i da mi je prišla ne bi bilo problema. U pitanju je bila crna crvenrepka (Phoenicurus ochruros).
Sada sam se konačno malo više pozabavila samim lokalitetom.
Osim impozantne tvrđave, ovde se mogu videti i ostaci starog naselja, Golubačke varoši, koje se kao podgrađe razvilo u neposrednoj blizini u periodu od XVI do XIX veka.
I za samu tvrđavu, ali i za naselje, bila je potrebna velika količina kreča da bi se pravio malter. Tako ovde mogu da se vide i ostaci stare peći za pečenje kreča iz XV-XVI veka.
A što se tiče same tvrđave, na desnoj obali Dunava, na kamenitom uzvišenju koje predstavlja sam kraj Homoljskih planina, već su stari Rimljani imali svoje utvrđenje. Kasnije su se tu smenjivali Bugari i Vizantinci, ali se na osnovu arheoloških istraživanja može zaključiti da su Srbi započeli izgradnju novog utvrđenja krajem XIII i početkom XIV veka. S druge strane, Golubac se prvi put pominje u jednom ugarskom pisanom dokumentu koji datira iz 1335. godine.
Ta su vremena bila burna u ovom delu sveta, tako da su se smenjivali „vlasnici“ utvrđenja, a ono je svoj izgled menjalo zbog dograđivanja i prilagođavanja novim potrebama. Ipak, smatra se da je Golubac svoj konačni oblik dobio krajem XV veka.
Rezultat je bio da je tvrđava imala devet kula koje su međusobno povezane bedemima. Šest kula ima suštinski četvorougaonu osnovu, dok je Donžon kula ili Kula 1 u donjem delu poligonalna, a u gornjem cilindrična, mala Kula 2 ima okruglu osnovu, a Topovska kula ili Kula 9 ima osmougaonu osnovu. Kada već govorim o ovome, treba pomenuti da su kule na zapadnoj strani utvrđenja vremenom dobile ojačanja, čak i do 2 m debela, koja su stvorila poligonalnu ili cilindričnu osnovu. Ovo je značajno jer to pokazuje da se način ratovanja promenio od početka izgradnje tvrđave. Izgradnja je započela u vreme kada su se borbe odvijale hladnim naoružanjem, ali kako je uvedeno i vatreno oružje bilo je potrebno da se urade ta ojačanja sa spoljašnje strane sa koje se najlakše prilazi utvrđenju.
Kako sam se približavala tvrđavi, najviše mi je bila zanimljiva Topovska kula, mada je ona najniža.
Kada se uđe u samu tvrđavu prvo se naiđe na jedno od unutrašnjih dvorišta. Na sledećoj slici su u glavnom planu Kule 5 (levo) i 4 (desno).
Ja sam, međutim, prvo ušla u Kulu 8, odmah s leve strane pored ulaza, da bih svoj obilazak počela od nje. To je podrazumevalo penjanje povremeno uskim, a strmim drvenim stepenicama koje vode na nekoliko spratova, ali je svakako vredelo.
Tu su postavljenje brojne table sa tekstom na srpskom i na engleskom jeziku, tako da posetilac može svašta da pročita i nauči. Dosta je toga posvećeno Bitki za Golubac iz 1428. godine.
Naime, početkom XV veka Dunav je predstavljao granicu između Srbije i Ugarske, a Golubačka tvrđava je bila veoma važan pogranični bedem. Međutim, 1427. godine su tvrđavu zauzele Osmanlije.
Zbog opasnosti koju je ovakvo širenje Osmanlija u pravcu severa predstavljalo, ugarski kralj Žigmund Luksemburški (1368-1437) je 1428. godine okupio najbolje evropske vitezove koji su predvodili vojsku od oko 25-30000 ljudi, pa je tako krenula opsada Golupca. Vitezovi su bili važna pojava u srednjevekovnoj Evropi – to su bili ratnici, konjanici u oklopima za koje se smatralo da su hrabri, vešti, odani, plemeniti i puni vrlina.
U skladu sa tim, još 1408. godine, kralj Žigmund (koji je bio i car Svetog rimskog carstva, a imao je još titula) osnovao je viteški Red zmaja da bi se borio protiv Osmanlija, a prvih vitez ovog reda je bio srpski despot Stefan Lazarević (1377-1427). Zanimljiva je priča da je 1412. godine u Budimu održan viteški turnir na kojem je učestvovao i despot Stefan Lazarević koji je u jednoj od disciplina osvojio venac pobede. S druge strane, on svakako nije učestvovao u Bitki za Golubac jer je preminuo godinu dana ranije. (O mestu gde je preminuo, videti: https://www.svudapodji.com/juzno-od-beograda/.)
Zapravo je kralj Žigmund kao deo nekakvih vladarskih dogovora iz prve decenije XV veka dao na upravu Golubac (i neke druge posede) despotu Stefanu Lazareviću. Dalji dogovor je bio da će titulu srpskog despota da nasledi Đurađ Branković, ali da on treba da vrati posede. Pošto je despot Stefan iznenada preminuo, a Golupcem je tada zapovedao izvesni vojvoda Jeremija došlo je do natezanja, da bi na kraju taj vojvoda Jeremija Golubac prodao Osmanlijama za 12.000 dukata.
Kralj Žigmund je, dakle, rešio da na silu povrati Golubac, ali to nije uspelo, tako da je utvrđenje posle pokušaja opsade ostalo u rukama Osmanlija.
A što se tiče moje posete, ja sam se popela do samog vrha Kule 8 i odatle uživala u divnom pogledu na sve strane.
Takođe sam odavde uočila i da postoje neke ograde i nešto nalik na stazu koja vodi do viših delova lokaliteta, južnih bedema i kula. Bilo je jasno da nije dozvoljen prolaz, a ja svakako nisam ni imala nameru da tu pokušam da se penjem, ali sam kasnije pitala ljude koji ovde rade i oni su mi rekli da se za narednu godinu priprema puštanje i ovih staza, s tim da se one smatraju veoma teškim, pa verovatno i opasnim. Svaka od ovih planiranih staza je već na mapi koja se može videti na lokalitetu obeležena različitom bojom u zavisnosti od težine.
Na sledećoj slici se vidi i Kula 6 (na vrhu u sredini, bez krova) i deo Kule 7 (desno gore) koje su predstavljale spoljašnji deo utvrđenja, pa su Osmanlije na njih dodale ona ozidana ojačanja koja sam pominjala.
Sada sam krenula da obiđem osmougaonu Topovsku kulu ili Kulu 9, ali sam usput snimila i spoljašnje delove Kule 8. Na slici se lepo vidi kako je i ovde prvobitna kula dobila svoje značajno ojačanje.
Što se tiče Topovske kule, ona je poslednja sagrađena i to su uradili Osmanlije krajem XV veka.
Do nje se ide šetnom stazom na vrhu srazmerno niskog bedema, a ulaz je kroz kapiju.
Kula je služila da se odatle štiti pristanište i plovni put, a sagrađena je na dva sprata, sa po osam borbenih položaja na koje su bili postavljeni topovi. Danas na prvoj etaži mogu da se vide replike starinskih topova iz XV veka.
Mada je prilaz zatvoren, bilo mi je zanimljivo da snimim i stepenice koje se spuštaju „negde dole“. Nisam uspela da saznam kuda one tačno vode.
Na gornjem spratu danas više nema topova, ali ima zastava i srpske despotovine i despota, kao i zastava sukobljenih strana u okviru Bitke za Golubac.
Sledeće što sam uradila bilo je da se vratim u prednje unutrašnje dvorište, a onda sam kroz lučni otvor prešla u zadnje unutrašnje dvorište odakle sam krenula da se uskim kamenim stepenicama penjem da bih posetila Kulu 5. Te stepenice su veoma uzane i neujednačene visine, tako da tu treba pažljivo da se penje, ali postoji rukohvat, pa onda i nije problem. Ova kula je služila za odbranu Palate koja danas ima savremeni krov i delom se vidi na sledećoj fotografiji sa desne strane.
Pre nego što sam ušla u kulu da bih je obišla, pogledala sam i ostatak utvrđenja koji se vidi sa vrha lučnog prolaza koji zapravo služi kao most ili šetna staza i deo odbrambenih zidina.
Ovde srazmerno lepo mogu da se vide različite kule – u prvom planu, na desnoj strani je Kula 4, desno od nje je Kula 6, a levo delimično sakrivena je Kula 3. Skroz na vrhu, levo, je Donžon kula ili Kula 1 koju sam prethodno već pomenula – ona ima poligonalnu osnovu, dok je u gornjem delu cilindrična. Zbog oblika su je nazvali i „šešir kula“. Skroz levo je mala Kula 2 koja ima okruglu osnovu.
Međutim, prethodna slika je zanimljiva i jer se vidi metalna konstrukcija koja će se koristiti za penjanje do viših delova tvrđave kada se i taj deo restauracije završi. Osim toga, iza nje se vidi deo tunela i starog puta koji je ranije prolazio kroz tvrđavu.
Što se tiče Kule 5 koju sam sada krenula da obilazim, ona ima čak šest etaža, a penjanje i spuštanje (ulaz je na trećem nivou) ide pomoću drvenih stepenica koje nisu baš lake za penjanje, jer su srazmerno uzane i strme.
Ipak, obišla sam sve nivoe i bilo je zanimljivo ponovo čitati razne informacije koje su date na tablama koje ukrašavaju zidove.
Za početak, treba reći da su Osmanlije prvi put zauzele Golubac još 1390. godine, ali se ne zna na koliko dugo. Može da se pretpostavi da je to bilo najkasnije do početka XV veka, jer je tada (između 1402. i 1410. god.) kralj Žigmund već dao Golubac despotu Stefanu Lazareviću. Osmanlije su ponovo došle u posed utvrđenja 1427. godine kada im ga je prodao zapovednik, vojvoda Jeremija. Ali, već 1444. godine, despot Đurađ Branković je povratio Golubac, doduše samo na kratko. Osmanlije su se ovde vratili 1458. godine.
U okviru kule se, između ostalog, može čitati i o vojnim zapovednicima koji su bili zaduženi za utvrđenje. Ovaj oblik organizacije je bio svojstven svima – i Srbima, i Ugarima, i Osmanlijama, samo su se koristili različiti termini. Međutim, verovatno je najneslavniji među njima upravo srpski vojvoda Jeremija za koga savremenici, zbog prodaje Golupca Osmanlijama, nisu imali nimalo lepe reči.
Sa vrha kule se kroz prozore može ponovo gledati na okolinu.
Kada sam obišla sve u okviru Kule 5, otišla sam do Palate. Međutim, mada je ovo nekada bila građevina na tri etaže: u podrumu je bila ostava, u prizemlju velika dvorana za javne funkcije i stanovanje zapovednika tvrđave, dok je na spratu bila smeštena posada palate, danas ovde ne treba očekivati nikakav srednjevekovni zamak, jer je dosta toga vremenom bilo razrušeno. Prostor je sada jednostavno urađen sa dosta savremenim enterijerom, gde se u ulaznoj sali može gledati kratki film o lokalitetu i njegovoj istoriji, a verovatno se organizuju i razna predavanja.
Takođe je u nastavku uređen i omanji, ali sasvim lep muzej.
Na ulazu u ovaj deo se nalazi veoma lepo urađena figura vojvode Jeremije koji je prodao Golubac za zlato, što ga nikako ne čini pozitivnim istorijskim likom.
Mnogo pozitivniji su eksponati koji se vide nešto dalje, a vezani su za srednjevekovno viteštvo i srpsku despotovinu.
Izloženi oklop je precizna istorijska reprodukcija konjaničkog oklopa viteza visokog ranga iz prve četvrtine XV veka. Ovo je urađeno da bi se ilustrovao sačuvani podatak da je despot Stefan Lazarević, kao poznati i uspešni vitez svog vremena, početkom XV veka od Mletačke republike dobio na poklon jedan kompletan viteški oklop.
Takođe se na prethodnoj slici desno vidi i precizna istorijska replika velikog viteškog šlema sa ukrasnim plaštom i volujskim rogovima koji su predstavljali heraldičko obeležje porodice Lazarević. Na štitu su oslikani dvoglavi orao i volujski rogovi.
Pored se nalaze i metalna zaštitna „odeća“ koju su verovatno koristili ratnici nižeg ranga.
Takođe su izloženi i vrhovi strela i keramičke bombe s kojima se ratovalo u srednjem veku.
Na gornjem spratu muzejskog prostora je izložba posvećena Miroslavljevom jevanđelju, najstarijoj knjizi srpske književnosti s kraja XII veka.
Ali, ja se ovde više nisam zadržavala jer sam imala još puno mesta koja sam planirala da obiđem ovog dana. Zato sam se lagano vratila do kola, a usput sam samo još napravila par fotografija.
Sada sam se odvezla do centra savremenog Golupca koji je takođe na obali Dunava, gde sam planirala da obiđem par spomenika kulture. Prvo sam se uputila do crkve Sv. Nikole koja je kategorizovana kao spomenik kulture.
U pitanju je objekat koji je podignut u periodu 1830-1840. godine na mestu gde je ranije stajala crkva brvnara iz XVIII veka. Ali i ta crkva iz XIX veka je delimično izmenjena krajem XX veka kada joj je dodata priprata sa zvonikom, dok je dekoracija fasada ostala skromna.
Osim priprate iznad koje je zvonik na zapadnoj strani, ova jednobrodna crkva ima oltarsku apsidu na istoku, kao i manje pevničke apside.
Živopis je urađen u skorije vreme, a crkva poseduje neke vredne ikone.
Posle ovoga sam prošetala do Turističke organizacije Golupca. Naime, kada sam prethodnih puta obilazila spomenike kulture po Srbiji, često se dešavalo da crkve budu zatvorene. Zato mi je palo na pamet da prvo proverim sa turističkim organizacijama koje postoje u svim opštinama. Ljudi iz ove u Golupcu su bili izuzetno ljubazni i predustretljivi, ali mi je bila potrebna i njihova konkretna pomoć, pa sam zato i otišla do, kako su mi rekli, privremenog prostora.
U samom centru Golupca postoje dve zgrade koje predstavljaju spomenike kulture, ali pošto je u međuvremenu došlo do promene naziva ulica, kao i brojeva, nisam bila sigurna gde se te zgrade tačno nalaze, a sama ulica je prilično dugačka da bih sada krenula da šetam po njoj sa nadom da ću shvatiti o kojim se objektima konkretno radi.
Tako su me ljudi iz Turističke organizacije Golupca uputili ka trgu sa fontanom koju okružuje ulica koja se, prirodno, naziva Golubački trg.
Tu se odmah vidi i objekat koji se u dokumentaciji vodi kao „Zgrada u Golupcu u ul. Veljka Dugoševića br. 102“. Danas je ona u okviru Golubačkog trga.
U pitanju je zgrada koja je kao kuća žitarskog trgovca Alekse Popovića podignuta 1890/1. godine kao reprezentativni objekat u nizu. Zgrada ima pravougaonu osnovu, 21x11,70 m, s tim da na istočnoj strani ima prostrani kolski prolaz koji vodi u dvorište iz kojeg se dalje ulazi u kuću. Temelji su od kamena, zgrada je od opeke, a krov na dve vode je prekriven biber-crepom.
Ulična fasada je bogato urađena – između ostalog je tu visoki sokl koji prekriva suteren, a iznad njega je visoko prizemlje sa sedam prozora koji su pilastrima sa korintskim kapitelima podeljeni u tri zone. I krovni venac je elegantno profilisan, a iznad njega se nalaze tri simetrično postavljene atike.
Ako se prethodna slika malo bolje pogleda, na bočnim atikama mogu da se vide ležeće figure lava. Međutim, najzanimljivija je središnja atika na čijem vrhu se nalazi skulptura „Kosača“ koja simbolizuje poljoprivredu i po kojoj je ova zgrada i dobila svoj popularni naziv – Kosač.
Par zgrada dalje u pravcu istoka, sada već na adresi ul. Cara Lazara 2, nalazi se sličan spomenik kulture čiji je zvanični naziv „Zgrada u Golupcu u ul. Veljka Dugoševića br. 110“.
Ovu kuću je 1893. godine podigao bogati trgovac iz Golupca Vićentije Nedeljković. Ona je stilski slična prethodno pomenutoj; ima pravougaonu osnovu, 21,74 x 13,16 m, s tim da je njen kolski prolaz urađen na zapadnoj strani kuće. Takođe ima tri etaže – suteren, visoko prizemlje i tavan, a i građevinski detalji su isti, poput izgradnje opekom i krova na dve vode koji je pokriven biber-crepom. I horizontalna podela je ista – visoki sokl, bogato dekorisani prozori na nivou visokog prizemlja, lepo izveden krovni venac, ali ova zgrada ima jednu, centralno postavljenu atiku.
Ovako lepe, stilizovane kuće podignute u malom mestu u Srbiji krajem XIX veka mora da su tada posebno odskakale od svoje okoline, a one i danas deluju izuzetno reprezentativno. U prvoj se već godinama nalaze poslovne prostorije Zemljoradničke zadruge, a ova druga se priprema da u njoj bude Muzej Golubac – tabla je već postavljena!
Osim ovih spomenika kulture, uključujući, naravno, i obližnju srednjevekovnu tvrđavu, Golubac je zanimljiv i zato što odatle čovek može trajektom da se prebaci do Rumunije koja se nalazi na drugoj obali Dunava.
Ja nisam prešla u Rumuniju, nisam ni planirala, ali sam zato krenula dalje glavnim putem ka zapadu.