Na teritoriji opštine Golubac postoji još par spomenika kulture, ne samo oni o kojima sam već pisala u prethodnom nastavku priča sa putovanja, ali oni nisu u centru gradića. Prvi koji sam želela da vidim je u selu Radoševac udaljenom samo oko 3 km zapadno. U pitanju je Kuća Jelice Stričević i u Turističkoj organizaciji Golupca su mi objasnili tačno gde je, mada su mi i rekli da nije baš u blistavom stanju. To meni uopšte nije predstavljalo problem i u stvari sam čak bila oduševljena kada sam stigla do kuće, jer mi je jako slikovita. S druge strane, šteta je što samo tako stoji da je nagriza zub vremena.
Kuća Jelice Stričević
Uzgred, evo karte na kojoj su ubeležena tačna mesta i objekti koje pominjem u okviru ovih priča sa putovanja:
A što se tiče Kuće Jelice Stričević, u pitanju je objekat koji je podignut krajem XIX veka i on se danas, bez obzira na svoj objektivni izgled, ipak smatra vrednim u arhitektonskom, istorijskom i etnološkom smislu jer predstavlja tipičnu tradicionalnu kuću iz Podunavlja.
Temelj je od neobrađenog kamena prekrivenog hrastovim gredama, dok su zidovi bondručni sa ispunom od čatme. Krov na više voda je od ćeramide. I to se sve lepo vidi na sledećoj slici, ali mislim da je najlepši detalj istureni trem sa šest polukružnih lukova.
Kuća Jelice Stričević
I sledeći spomenik kulture koji sam planirala da obiđem se nalazi na području opštine Golubac, ali nešto dalje ka severozapadu, u selu Braničevu. Radi se o crkvi Sv. Proroka Jeremije.
Crkva Sv. Proroka Jeremije u Braničevu
Ova jednobrodna crkva je podignuta u periodu od 1874. do 1876. godine. Na zapadnoj strani ima pripratu iznad koje je zvonik, na kraju naosa je oltarska apsida, a tu su i plitke bočne pevničke apside. Dekoracija fasada je urađena skladno, sa pilasterima između kojih postoje polukružno završene niše u kojima su prozori, a iznad je višestruko profilisani krovni venac. Oltarska apsida je spolja urađena poligonalno i izgleda veoma elegantno.
Crkva Sv. Proroka Jeremije u Braničevu
Zapadna fasada je jednostavna, ali i ona izgleda sasvim lepo.
Crkva Sv. Proroka Jeremije u Braničevu
Mada sam ja ušla kroz južni portal, ispostavilo se da je i glavni ulaz bio otvoren, a pogled kroz crkvu iz tog pravca je izuzetno lep.
Crkva Sv. Proroka Jeremije u Braničevu, unutrašnjost
Živopis je novijeg datuma, a ikone u okviru ikonostasa su iz 1877. godine, mada crkva poseduje i par ikona iz 1838. godine, kao i vredne bogoslužbene knjige i sasude.
Crkva Sv. Proroka Jeremije u Braničevu, unutrašnjost
Crkva Sv. Proroka Jeremije u Braničevu, unutrašnjost
U crkvi nije bilo nikoga, ali postoji sto gde su postavljene sveće i neki drugi predmeti koji se prodaju, pa sam tako uzela nekoliko sveća da bih ih zapalila u priprati, a novac sam ostavila na sto. Međutim, tu sam videla i nekoliko boca vina, ali nije bila istaknuta cena. Kada sam izašla iz crkve, čula sam glasove iz svešteničke kuće koja se nalazi u porti, pa sam se javila i ispostavilo se da su tu sveštenikova žena i mali, presladak sin. Pitala sam za cenu vina, pa je ta žena veoma ljubazno počela da zove svog muža telefonom, pošto trenutno nije bio tu. Na kraju smo saznale cenu, ja sam kupila bocu vina, a usput sam uživala u društvu i osmehu lepog, malenog dečaka. Sada sam mogla da idem dalje.
To je ovom prilikom značilo da sam se odvezla do sela Kiseljeva u opštini Veliko Gradište. Tu sam želela da vidim crkvu Sv. Nikole. Mada sam se prethodnog dana čula sa sveštenikom, a on mi rekao da će reći crkvenjaku da crkvu ostavi otvorenu, to nije bio slučaj. Ili je čovek zaboravio, ili je bio neki drugi razlog zašto crkva treba da bude zaključana.
U svakom slučaju, još dok sam se približavala crkvi videla sam da je veoma specifična.
Crkva Sv. Nikole u Kiseljevu
I ova crkva je nepokretno kulturno dobro, a potiče iz prve polovine XIX veka. Jednobrodna crkva je duga 15,41 m, široka 6,85 m, visoka 9,80 m, a osnova joj je izdužena sa širokom oltarskom apsidom na istoku i manjim bočnim polukružnim pevnicama koje su dozidane kasnije.
Crkva Sv. Nikole u Kiseljevu
Ona je sada premalterisana, pa se ne vidi da je napravljena od naboja, što je čini retkim objektom te vrste u Srbiji. Ipak, treba reći i da je 1981. urađena statička sanacija uz upotrebu savremenih materijala da bi se crkva ipak sačuvala. Nekada je bila prekrivena trskom, a danas je krovni pokrivač u vidu biber-crepa.
Dakle, ja nisam mogla da uđem unutra, ali sam zato malo provirila kroz jedan prozor, pa sam čak nešto uspela i da snimim.
Crkva Sv. Nikole u Kiseljevu, unutrašnjost
Unutra je svod od šašovca, a ikonostas je drven. U okviru njega su vredne ikone iz 1826. i 1836. godine.
U porti crkve su 1928. godine meštani podigli spomenik borcima palim u ratovima od 1912. do 1919. godine. Spomenik je u vidu visokog obeliska od crnog granita, a na vrhu je bronzana figura orla raširenih krila. Međutim, posle Drugog svetskog rata, porta je smanjena, a ograda povučena bliže crkvi, tako da se spomenik sada nalazi na javnoj površini u vidu manjeg trga.
Spomenik borcima palim u periodu 1912-1919
Pošto sam prilikom dolaska videla da je Dunav veoma blizu, pre nego što sam nastavila dalje kolima, prošetala sam do obližnjeg mesta koje se zove Plaža Jankov brod.
Plaža Jankov brod
Zapravo je u pitanju Srebrno jezero koje je napravljeno od nekadašnjeg rukavca reke Dunav (zatvoreno je dvema branama), a danas je to popularno turističko odredište. U oktobru je plaža bila pusta.
Plaža Jankov brod
Sada sam krenula ka mestu Ram koje takođe pripada opštini Veliko Gradište i tamo postoje dva nepokretna kulturna dobra, oba od velikog značaja.
Prvo je Rimsko utvrđenje Lederata koje je zapravo arheološko nalazište. Međutim, još pre nego što sam krenula na izlet, znala sam da na samom lokalitetu praktično ništa (za mene) značajno ne mogu da vidim i da je to još jedno arheološko nalazište koje nije razvijeno. S druge strane, kada se gleda satelitska verzija Gugl mape koja je lako dostupna na internetu, sasvim jasno mogu da se vide konture kastela koji je nekada ovde postojao.
U pitanju je jedan od najvećih pomoćnih kastela na ovom delu dunavskog limesa (utvrđena granica Rimskog carstva) koji je podignut krajem I veka nove ere. Odličan strateški položaj na blagom uzvišenju iznad širokog dela Dunava je omogućavao dobru kontrolu plovnog puta, ali i zaštitu prelaska preko reke. Dimenzije kastela su oko 200 x 145 m, sa kulama na uglovima i kapijama, kao i rovom čiji se ostaci mogu nazreti na samom terenu.
Kastel je bio zapušten u drugoj polovini II veka i tokom III veka, pa je tada i fizički smanjen, ali je kasnije, u VI, VII i VIII veku, ponovo dobio na značaju, pa je utvrđenje u skladu sa time i razvijeno i preuređeno.
Za razliku od Rimskog utvrđenja Lederata koje praktično ne može da se vidi, drugo nepokretno kulturno dobro od velikog značaja koje se nalazi u Ramu, nepunih 900 m zapadnije vazdušnom linijom, može sasvim lepo da se obiđe. U pitanju je Tvrđava Ram koju su 1483. godine podigli Osmanlije.
Tvrđava Ram
Tvrđava je sagrađena na ostacima antičko-vizantijskog objekta na steni koja se uzdiže na desnoj obali Dunava koji je u ovom delu prilično širok i to je utvrđenju davalo izvanredan strateški položaj. Uostalom kao i u slučaju Rimskog utvrđenja Lederata, i odavde je moglo dobro da se nadgleda šta se dešava i duž Dunava, ali i na levoj obali koja je u početku osmanlijskog prisustva na ovom delu Balkana pripadala Ugarskoj ili Austrougarskoj. Od 1521. godine kada su se granice osmanlijskog carstva proširile na sever, utvrđenje je izgubilo na svom značaju, ali je tokom XVIII veka, u vreme austrijsko-turskih ratova, ponovo postalo važno. Osmanlije su ga konačno napustile u prvoj polovini XIX veka.
Ja sam se prvo malo spustila pored istočnog bedema tvrđave da bih sa širokog platoa mogla da lepo vidim Dunav.
Plato pored Tvrđave Ram
Pogled sa platoa pored Tvrđave Ram
Takođe sam imala i dobar pogled na mesto odakle kreće skela koja vozi do druge obale Dunava i mesta Stara Palanka.
Pogled sa platoa pored Tvrđave Ram
Pre nego što sam ušla u samo utvrđenje kroz donžon kulu, prvo sam snimila pogled na Dunav i zapadno od Rama.
Pogled na Dunav iz pravca ulaza u donžon kulu
A onda sam krenula u obilazak Tvrđave Ram.
Tvrđava Ram, unutrašnjost donžon kule
Osnova tvrđave koja danas predstavlja spomenik kulture je u obliku nepravilnog poligona sa pet strana. Na uglovima se nalaze kule, a one su spojene odbrambenim zidovima čija debljina ide od 1,87 m do 3,35 m. Najduža strana, tj, najduži bedem je zapadni, a na njegovom južnom kraju se upravo i nalazi donžon kula. Približne dimenzije unutrašnjeg prostora su 25 x 35 m. Dakle, tvrđava nije velika i lako može da se dobro obiđe pod uslovom da se posetilac penje na vrh zidina.
Ja sam se po ulasku odmah popela na šetnu stazu na južnom kraju zapadnog bedema odakle sam imala lep pogled na ostatak zidina i na unutrašnji prostor.
Tvrđava Ram
Tvrđava Ram
Na prethodnoj slici dole levo, u senci, mogu da se primete ostaci antičko-vizantijskog objekta kružne osnove i prečnika 11 m. To će se bolje videti na nekim od sledećih fotografija. Ja sam za sada krenula u obilazak prateći šetnu stazu.
Tvrđava Ram
Tvrđava Ram
Osim glavne, donžon kule, postoje još četiri kule i one imaju prizemlje, dva sprata i platformu na vrhu. Na svakom spratu su po tri topovske niše. Jedino donžon kula ima tri sprata i dve platforme na vrhu.
Tvrđava Ram
Tvrđava Ram
Inače, što se tiče ostataka antičko-vizantijskog objekta kružne osnove, njegovi zidovi su debeli 3,30 m, nema ulaz niti bilo kakav otvor i svojevremeno je bio prekriven kupolom. Istraživanja upućuju na to da je u pitanju bila građevina sakralne namene. Ona je u osmanlijsko doba dobila dodatak i tada je služila kao zamena za razrušenu i napuštenu donžon kulu.
Tvrđava Ram
Na vrhu zidina je parapet sa zupcima. Kada se proviri između zubaca, pruža se divan pogled.
Tvrđava Ram
Kroz kule se prolazi stazom koja je danas prilagođena savremenim potrebama.
Tvrđava Ram
Inače, tvrđava je napravljena od lomljenog kamena povezanog dobrim krečnim malterom.
Tvrđava Ram
Tvrđava Ram
U neposrednoj blizini tvrđave se nalaze i ostaci karavan-saraja koji je bio podignut u isto vreme kada i utvrđenje. Sada se unutar njegovih ostataka nalazi crkva Sv. Arhangela Mihajla.
Zidovi ramskog karavan-saraja i crkva
Zidovi ramskog karavan-saraja
Prekoputa ulaza u nekadašnji karavan-saraj je i omanji Muzej Ramske tvrđave gde se mogu videti različiti eksponati pronađeni na ovom lokalitetu.
Muzej Ramske tvrđave
Muzej Ramske tvrđave
Muzej Ramske tvrđave
Ja sam sada već bila pomalo zabrinuta oko posete Viminacijumu pošto on radi do 5 popodne, ali mi je bilo jasno da ja tamo moram da stignem barem sat vremena ranije da bih uspela da ga obiđem. Zato sam krenula na tu stranu, ali mi je sledeći spomenik kulture bio bukvalno usput pa je apsolutno imalo smisla da tu svratim. To je crkva Sv. Trifuna u mestu Kličevcu, na teritoriji opštine Požarevac.
Crkva Sv. Trifuna u Kličevcu
Crkva je sagrađena u moravskom stilu 1902. godine na mestu gde je ranije stajala crkva iz 1830. Osnova joj je trikonhalna, a kupola je postavljena na osmostrani tambur. Iznad priprate se nalazi četvorougaoni zvonik koji je ujedno i sat-kula (koja doduše nije radila tačno u vreme moje posete). Fasada je veoma lepa i elegantna, a tome doprinose i topli tonovi koji su korišćeni prilikom bojenja.
Crkva Sv. Trifuna u Kličevcu
Zapadna fasada je posebno lepo urađena, pri čemu je portal uokviren stubovima koji nose zabatni krov sa krstom na vrhu. Iznad je bifora na čijem vrhu je ispisana godina izgradnje. Crkva je bila otvorena tako da sam sa velikom radošću mogla da uđem i da je posetim.
Crkva Sv. Trifuna u Kličevcu, unutrašnjost
Ikonostas pripada tipu visokih oltarskih pregrada i ima 27 ikona raspoređenih u tri zone. Osim njih, u crkvi je sačuvano i 13 starijih ikona, iz 1820. godine, kao i veći broj starih bogoslužbenih knjiga i predmeta.
Crkva Sv. Trifuna u Kličevcu, unutrašnjost
Meni su se posebno dopali svedeniji tonovi korišćeni za oslikavanje zidova, pa je verovatno i to uticalo na činjenicu da mi je prostor odisao nekim posebnim mirom i skladom.
Crkva Sv. Trifuna u Kličevcu, unutrašnjost
Samo par desetina metara dalje, nizbrdo u odnosu na crkvu, nalazi se i spomenik čuvenom Karađorđevom vojvodi iz Kličevca, Milenku Stojkoviću, ali, pošto sam bila u žurbi, odlučila sam da ne idem do njega.
Do Arheološkog parka Viminacijum kod sela Kostolac stigla sam oko 16.05 i to je bilo sasvim dovoljno da krenem u obilazak ovog razvijenog arheološkog lokaliteta od izuzetnog značaja.
U pitanju je nepokretno kulturno dobro koje potiče iz perioda od I do VII veka nove ere. Radi se o ostacima rimskog grada i legijskog logora pod nazivom Viminacijum. Bio je to glavni grad provincije Gornja Mezija i kao takav važan vojni i administrativni centar. Naravno, takvih rimskih gradova je bilo i na drugim mestima, ali ono što Viminacijum danas čini posebno značajnim jeste da iznad njega vremenom nije podignut nikakav grad i arheološko nalazište je slobodno za iskopavanje.
Doduše, ono se nalazi između otvorenog kopa Kostolac gde se eksploatiše ugalj i termoelektrane Kostolac gde se taj ugalj pretvara u energiju druge vrste.
Termoelektrana Kostolac, a ispod livada se nalaze ostaci Viminacijuma
Do danas je otkopano više delova, a istraživanja se i dalje nastavljaju. Odmah kod Centra za posetioce se nalazi prvi značajan segment – u pitanju je nekropola koja obuhvata mauzolej i grobnice.
Arheološki park Viminacijum, kompleks Mauzolej i grobnice
Ja sam kupila ulaznicu koja je uključivala i vodiča (zvanično obilasci kreću na sat vremena), ali pošto nikog drugog nije bilo, onda smo devojka koja vodi obilaske i ja krenule lagano zajedno i to prvo od kompleksa Mauzolej i grobnice.
Arheološki park Viminacijum, kompleks Mauzolej i grobnice
U središtu nekropole se nalazi mauzolej, kvadratne osnove i dimenzija 20 x 20 m. Za sada se samo zna da je tu sahranjena neka osoba visokog ranga iz rimske hijerarhije. Naokolo mogu da se vide i grobnice manjih dimenzija.
Arheološki park Viminacijum, kompleks Mauzolej i grobnice
Arheološki park Viminacijum, kompleks Mauzolej i grobnice
Sa terase koja ide naokolo, stepenicama se spušta do nivoa nekropole radi daljeg obilaska. Na više mesta mogu da se vide ljudski ostaci pronađeni in situ.
Arheološki park Viminacijum, kompleks Mauzolej i grobnice
Arheološki park Viminacijum, kompleks Mauzolej i grobnice
Međutim, verovatno najslikovitiji i najzanimljiviji, mada i najmračniji, deo obilaska je „silazak u Had“. Naime, ovde se može spustiti u još niži nivo prateći vodiča i uz pomoć baterijske lampe ili lampe na mobilnom telefonu.
Arheološki park Viminacijum, kompleks Mauzolej i grobnice
Na tri mesta posetilac može da se „uvuče“ u prostor koji je nekada bio grobno mesto i gde je ostavljen poklopac. Razlog za to je da su ti kameni poklopci izuzetno lepo oslikani i oni sada mogu da se vide samo iznutra, uz veoma diskretno osvetljenje, a ilustruju ideju da su preminuli mogli da „gledaju“ u tako lepe slike. Tu, naravno, nije dozvoljeno fotografisanje jer su slike veoma osetljive na svetlost.
Ja sam ovde već bila 2007. godine sa svojim roditeljima i sada sam imala osećaj kao da sam ipak snimila te poklopce iznutra, mada znam da nikada ne koristim blic u takvim situacijama. Kada sam se sada vratila kući i proverila svoje stare snimke, takvih fotografija nije bilo. Hoću da kažem da je čitavo iskustvo dovoljno upečatljivo da fotografisanje nije ni potrebno.
Te 2007. godine smo moji roditelji i ja krenuli u dalji obilazak u električnom vozilu koje se koristi za takve svrhe. Naime, nekoliko odvojenih kompleksa koji su do sada iskopani su praktično „raštrkani“ po okolnom prostoru i mada to nije ništa previše daleko, radi efikasnosti je svakako bolje da se od jednog do drugog ide nekakvim vozilom. U oktobru 2024. godine sam ja išla svojim kolima prateći devojku-vodiča u njenim.
Međutim, sada je postojala još jedna razlika u odnosu na 2007. godinu. Iz meni nejasnog razloga obilazak nije uključivao Severnu kapiju ili Porta Praetoria. Ali, kada smo 2007. godine moji roditelji i ja otišli sa vodičem do tog kompleksa naišli smo na direktora lokaliteta, Miomira Koraća, koji je, kako nam je rečeno, u obilazak lično vodio neke potencijalne investitore. Osim što je doktor nauka, on je nekako i najzaslužniji za razvoj Viminacijuma, pa je i jedan od najboljih poznavalaca svega što se odnosi na ovaj lokalitet. Tada nam je vodič rekla da ona nema šta da nam kaže, jer „niko ne može bolje da priča o Viminacijumu od Koraća“.
Arheološki park Viminacijum, kompleks Severna kapija, 2007.
Rimski logor (kastrum) u Viminacijumu je podignut početkom I veka n.e., a ostaci severne kapije logora su iskopani 2002-2003. godine.
Arheološki park Viminacijum, kompleks Severna kapija, 2007.
Od sredine I veka ovde je bila stacionirana VII Klaudijeva legija i logor je uspešno štitio severnu granicu Rimskog carstva sve do 441. godine nove ere kada je napušten u Hunskoj najezdi i mada je Viminacijum i kasnije funkcionisao, sam logor više nikada nije obnovljen do prethodnog nivoa.
Arheološki park Viminacijum, kompleks Severna kapija, 2007.
Osim vojnog logora, u periodu od I do IV veka nove ere, ovde se nalazio i razvijen grad sa popločanim ulicama, vodovodom, amfiteatrom, kao i pristaništem na Dunavu (koji je tada bio bliže nego danas kada je udaljen oko 4,25 km vazdušnom linijom). Takav jedan grad je svakako morao da ima i terme, tj, javna kupatila, pošto su Rimljani ta kupatila koristili ne samo za održavanje lične higijene, već i kao mi danas kafiće – za okupljanje, druženje i čavrljanje, a verovatno su i „bistrili“ politiku. Kompleks Terme je bilo sledeće odredište u okviru obilaska Viminacijuma.
Arheološki park Viminacijum, kompleks Terme
Arheološki park Viminacijum, kompleks Terme
Stari Rimljani su smatrali da je za održavanje dobrog zdravlja potrebno ne samo kupanje i dobra ishrana, već i masaža i vežbe. Zbog toga su rimske terme, pogotovo carska kupatila, bile velike građevine jer su one obuhvatale i saune, prostorije za vežbanje, biblioteke, ali i sale za sastanke. Osim toga, i samo kupanje nije bilo kao što mi danas često činimo (istuširamo se za nekoliko minuta), već je to bio prilično dug proces koji je podrazumevao posetu različitim delovima – bazenu sa toplom vodom (tepidarium), pa bazenu sa vrućom (caldarium), pa ponovo sa toplom, pa na kraju bazenu sa hladnom vodom (frigidarium). Bilo mi je jako smešno kada sam pročitala da kada bi Rimljanina pitali zašto se kupa jednom dnevno, on bi odgovorio zato što nema vremena da se kupa dva puta. Lako je bilo njima kada nisu morali da rade po ceo dan; za to su imali robove.
Dakle, ostaci ovakvog javnog kupatila mogu danas da se vide u Viminacijumu, sačuvani pre svega u nivou ispod poda.
Arheološki park Viminacijum, kompleks Terme, detalj
Arheološki park Viminacijum, kompleks Terme, detalj
Arheološki park Viminacijum, kompleks Terme, detalj
Kada sam prilikom pisanja ovih priča sa putovanja gledala i svoje fotografije iz 2007. godine, nisam mogla, a da ne primetim izvesne razlike. To je verovatno rezultat istraživanja, ali i restauracije, koji su i dalje u toku.
Arheološki park Viminacijum, kompleks Terme, 2007, detalj
Čini mi se da se tada više videlo ostataka podnog grejanja, tj, hipokausta.
Arheološki park Viminacijum, kompleks Terme, 2007, detalj
Arheološki park Viminacijum, kompleks Terme, 2007, detalj
Tada sam snimila i ostatke zidnih slika, ali i podnog mozaika in situ.
Arheološki park Viminacijum, kompleks Terme, 2007, detalj
Arheološki park Viminacijum, kompleks Terme, 2007, detalj
U oktobru 2024. godine, sam takođe videla delove podnog mozaika, ali su oni bili izmešteni, čekajući dalja istraživanja i restauraciju.
Arheološki park Viminacijum, kompleks Terme, detalj
Arheološki park Viminacijum, kompleks Terme, detalj
Ovim prilikom sam još malo prošetala oko ostataka javnog kupatila, a onda sam bila spremna da nastavim dalji obilazak lokaliteta Viminacijum. Došlo je vreme da obiđem mesta koja nisu bila spremna za posetioce 2007. godine.
Arheološki park Viminacijum, kompleks Terme
Arheološki park Viminacijum, kompleks Terme
Jedno takvo mesto je Amfiteatar.
Arheološki park Viminacijum, prostor Amfiteatra
Odmah da kažem da drveni amfiteatarski delovi koji se danas mogu videti nisu original i oni su podignuti u skorije vreme kao rekonstrukcija dela amfiteatra na osnovu arheoloških istraživanja. Ovo je učinjeno ne samo da bi se stvorio bolji utisak za posetioce, već se tu u toku letnje sezone održavaju i razni događaji.
S druge strane, prvobitni amfiteatar koji je podignut početkom II veka takođe je bio od drveta. Međutim, on je ubrzo, tokom II veka, zamenjen kamenim amfiteatrom čije su dimenzije bile 84 x 74 m. Na osnovu veličine gledališta, može da se zaključi da je ovde moglo da se smesti oko 7000 gledalaca. U središnjem delu amfiteatra se nalazi arena ovalnog oblika, približnih dimenzija 55 x 45 m.
Arheološki park Viminacijum, prostor Amfiteatra
Na prethodnoj fotografiji se vidi i položaj istočnog glavnog ulaza, dok je zapadni bio direktno nasuprot njemu, a oba na dužoj osi arene. Bočno od ulaza su se nalazile prostorije za čuvanje životinja, a kameni delovi svega toga mogu i danas da se vide.
Amfiteatar je postepeno izgubio svoju funkciju, pa su njegovi delovi i građevinski materijal iskorišćeni za druge objekte. Vremenom je, u IV veku, iznad ostataka amfiteatra formirana jedna nekropola.
Sve ovo je moglo da se zaključi na osnovu arheoloških istraživanja koja su ne samo pojasnila neke detalje u vezi sa funkcionisanjem i izgledom Viminacijuma i raznih objekata koji su tu postojali, već je pronađeno i preko 40.000 arheoloških predmeta, a takođe i oko 14.500 grobova.
Mada rudnik uglja i TE Kostolac predstavljaju određene probleme za arheološki lokalitet Viminacijum, ima i nešto dobro što je došlo od njih. Naime, 2009. godine je na površinskom kopu otkriven skelet mamuta koji je očuvan u celosti. Nazvan je Vika. (Pretpostavljam da je to zato što je prvi skelet mamuta u Srbiji otkriven 1996. godine u Kikindi, pa je od milošte nazvan – Kika).
U slučaju Vike, ona je, zajedno sa još mamutskih kostiju izložena u okviru sasvim posebnog mesta nazvanog Mamut park. U pitanju je zatvoreni i zaključani prostor sa paleontološkim nalazima ukopan u zemlju, tako da ovde mora da se dođe sa vodičem da bi on ili ona otključali.
Arheološki park Viminacijum, prilaz Mamut-parku
Arheološki park Viminacijum, Mamut-park
Što se Vike tiče, starost skeleta se procenjuje na milion godina i pronađen je na dubini od 27 m. Istraživanja ukazuju na to da je u pitanju ženka stara oko 60 godina, da je bila visoka oko 4,5 m, a dugačka preko 5 m. To bi ujedno značilo i da je imala skoro 10 tona.
Arheološki park Viminacijum, Vika
Vika pripada vrlo retkoj vrsti (Mammuthus trogontherii) i do sada je pronađeno samo oko 20-ak skeleta ove vrste. Posebno je značajno da je skelet pronađen u potpuno anatomskom položaju. Pretpostavlja se da se mamut zaglavio u pesku i mulju na obali nekadašnje reke i da se iscrpeo u pokušaju da se izvuče. Pošto nije uspela, Vika je jednostavno legla i uginula od iznemoglosti. Zatim je utonula u blato, pa je tako i sačuvana.
Arheološki park Viminacijum, Vika
Osim Vike, u Mamut-parku se nalaze i delimično očuvani skeleti pet drugih mamuta.
Arheološki park Viminacijum, Mamut-park
Arheološki park Viminacijum, Mamut-park
Na prethodnoj fotografiji, u prvom planu, mogu da se vide i ostaci nekakvog čamca. Kako mi je vodič rekla, u toku je rekonstrukcija i još se ne znaju tačno podaci o kakvom plovilu se radi i iz kog perioda ono potiče.
Arheološki park Viminacijum, Mamut-park
Posle ovoga smo se vodič i ja odvezle do Naučno-istraživačkog centra. Kako mi je rekla, ovde posetioci (turisti) mogu da uđu samo u atrijum, jer je objekat napravljen kao replika rimske vile, ali je inače prostor namenjen stručnjacima i istraživačima.
Arheološki park Viminacijum, Naučno-istraživački centar
Ovde se moj zvanični deo obilaska završio, pa sam se pozdravila sa vodičem i još malo prošetala po okolini. Nedaleko se nalazi još jedan natkriveni deo, a to je Rimski zanatski centar.
Arheološki park Viminacijum, Rimski zanatski centar
Naime, da bi jedan logor i grad funkcionisali, neophodno je da postoje i trgovci i zanatlije. Tako su na ovom mestu otkrivene grnčarske peći – čak njih 13 – 10 ločnarskih i 3 ciglarske.
Arheološki park Viminacijum, Rimski zanatski centar
Arheološki park Viminacijum, Rimski zanatski centar
Ovde ili u neposrednoj blizini mogu da se vide i razni arheološki nalazi koji su otkriveni ispod plodne ravnice dok TE Kostolac mirno radi.
Arheološki park Viminacijum, detalj
Arheološki park Viminacijum, detalj
Termoelektrana Kostolac, a ispod livada se nalaze ostaci Viminacijuma
U blizini se nalazi i kongresni centar Limes-park sa restoranom do kojeg vodi široka staza duž koje su poređani kameni sarkofazi koji su iskopani na lokalitetu.
Arheološki park Viminacijum, Limes-park
Mada sam pomislila da bih možda mogla da popijem neku kafu, sve je delovalo toliko pusto, a i ja sam postajala umorna, tako da sam odustala od te ideje. S druge strane, verovatno u sezoni ovde može da se dođe i da se u okviru doručka ili večere probaju jela koja se prave po originalnim rimskim receptima iz antičkih izvora. Doduše, mora da se najavi i da bude dovoljan broj ljudi.
Sada sam se vratila do kola i odvezla do još jednog odredišta koje sam želela da obiđem ovog dana. U pitanju je crkva Sv. Georgija u Starom Kostolcu koja predstavlja spomenik kulture.
Crkva Sv. Georgija u Starom Kostolcu
Ova crkva izuzetno ljupkog izgleda podignuta je 1924. godine kao zadužbina brodskog kapetana i brodovlasnika Dragutina V. Todića (1880-1928) i njegove žene Leposave (1882-1937). Radi se o jednobrodnoj građevini trikonhalne osnove. Iznad naosa se uzdiže osmostrana kupola, dok je na zapadnom delu, iznad priprate, podignut zvonik. Fasade su izuzetno bogato ukrašene arhitektonskom i dekorativnom plastikom, a vidljiv je i vizantijski uticaj.
Crkva Sv. Georgija u Starom Kostolcu
Nažalost, u vreme moje posete, crkva je bila zatvorena iz bezbednosnih razloga jer su u toku bili konzervatorsko-restauratorski radovi na ikonostasu.
Koliko sam čitala, i unutrašnjost je podjednako bogato opremljena, kao i spoljašnjost. Postoji par ikona koje je radio jedan od najpoznatijih srpskih slikara, Uroš Predić (1857-1953), a čak se pojavljuju i vitraži izrađeni u Francuskoj koji su srazmerno retki u srpskim crkvama.
Ali, pošto nisam mogla da razgledam unutrašnjost, malo sam više obratila pažnju na spoljašnjost i tu sam uočila neke zanimljive detalje. Na sledećoj fotografiji se na stazi koja vodi oko crkve, napravljenoj od kamičaka, može uočiti crno sidro. Osim toga, u arkadama iznad prozora mogu da se vide motivi u vidu pojaseva za spasavanje sa imenima brodova i šlepova koji su pripadali ktitoru. Sasvim simpatično!
Crkva Sv. Georgija u Starom Kostolcu
U okviru porte se nalazi i Kuća kapetana Todića iz 1923. godine, ali je ona u vrlo lošem stanju.
Kuća kapetana Todića
Tek prilikom pisanja ove priče o dnevnom izletu na istok Srbije sam shvatila da se u porti nalazi i Spomen-kosturnica braniocima Kostolca 1914-1915. godine, ali je ja nisam ni potražila.
Mislim da ću morati da se ponovo vratim u Stari Kostolac, a za sada sam sela u kola i krenula put Beograda.
Zbog onih radova na izgradnji auto-puta oko Požarevca ponovo sam malo išla okolo-naokolo, ali sam nešto kasnije stigla kući, pomalo i umorna, ali izrazito zadovoljna onim što sam videla i posetila ovog dana.