Uganda 2024, 2. deo (Masindi, Mukerenge, NP Merčison fols)

U prethodnom nastavku priča o putovanju u Ugandu tokom leta 2024. godine pominjala sam nekoliko vrsta voća, od ranije mi poznatog ili nepoznatog, koje sam imala priliku da jedem tokom svog boravka u ovoj divnoj afričkoj zemlji.

Ja voće jako volim, tako da sam svakako iskoristila priliku i par puta išla na pijacu u gradiću Masindi u zapadnom delu središnje Ugande. Nama su domaćini redovno donosili voće, ali sam ja svakako želela i da ga sama vidim na pijaci, a poneko i da kupim ako bih poželela da ga probam ili jedem malo češće. Za banane nisam morala da brinem, uvek ih je bilo, ali su one tako lepo i ukusno voće, a posebno ih volim kada prirodno sazru u području gde i rastu.

Banane na pijaci u Masindiju

Pošto volim i pijace, meni je svaka poseta ovoj u Masindiju bila pravi doživljaj, bilo da sam tamo išla kada je bilo suvo ili posle velike kiše.

Pijaca u Masindiju

Nekom prilikom sam ispred pijace uočila i jednog prodavca koji je pažljivo svoj proizvod, mleko, sipao u kese. Bila sam fascinirana kako je on to vešto radio, a on je predložio i da se zajedno slikamo. Ja takve prilike ne propuštam.

Sa prodavcem mleka (Fotografija: MJ)

Osim voća koje me je na pijaci posebno zanimalo, jednom prilikom sam malo više obratila pažnju na veoma sitnu suvu ribu koja se takođe ovde prodavala.

Sitna riba na pijaci u Masindiju

Posle sam se raspitala kod Suzan, divnog predstavnika naših domaćina, a smatram i moje prijateljice, i ona mi je objasnila da je u pitanju „mesečeva riba“ pošto se lovi pomoću svetlosti onih noći kada nema mesečine, što bi se reklo „na sviću“. Kasnije sam pronašla da se formalno zove srebrna riba (Rastrineobola argentea) i da pripada porodici šarana. Ribu takođe nazivaju i sardinama iz Viktorijinog jezera, a u Ugandi se zove mukene. Kao što može da se vidi na prethodnoj fotografiji, ove ribe su veoma sitne i mogu da narastu maksimalno do 9 cm, a kada se spreme, jedu se cele.

Koliko sam čitala ovo je posebno zdrava vrsta ribe, pa sam onda zamolila Suzan da nam devojke zadužene za kuvanje spreme ovu ribu. Bila je veoma ukusna i izuzetno zasitna – samo mala količina me je držala sitom čitav dan i to veče nisam ništa ni večerala.

Jelo od srebrne ribe

Nije baš bilo da sam bila na dijeti, ali svakako nisam htela da se prejedem, a ovaj sam boravak u Ugandi, daleko od svakodnevnih obaveza koje imam kod kuće gde stalno jurim da nešto završim, rešila da iskoristim da bih uhvatila neki ritam što se tiče fiskulture. Zato sam još prvog dana kupila prostirku i moram da se pohvalim da sam svakog dana radila vežbe – ujutru dve vrste vežbi za istezanje kičme i podmazivanje zglobova, a predveče Reganove vežbe. Najviše sam bila zadovoljna svojom istrajnošću, a moram da priznam da sam u nekim elementima videla jasan napredak čak i u ovom kratkom periodu.

Spremna za jutarnje vežbe

Posle vežbi, a pre doručka i odlaska na posao, bih obično posmatrala i slikala ptice, ali je jedno jutro i nebo bilo posebno lepo, pa sam snimila i to.

Jutro u Masindiju

Često sam tako susretala i lokalne stanovnike koji su išli nekim svojim poslom, pa tako i jednu elegantnu mladu ženu koja je vešto noseći teret na glavi išla da radi u polju. Ja sam uvek sa tim ljudima razmenjivala srdačne pozdrave, a nju sam, kako mi se približavala, pitala da li je u redu da je slikam. Složila se i ja sam joj jako zahvalna.

Elegancija nije samo za večernje izlaske

A kada smo kod večernjih izlazaka (nadovezivanje na natpis ispod prethodne fotografije), jednom kolegi je bio rođendan tokom našeg boravka, pa smo tako svi zajedno izašli uveče u lokalni klub. Bilo je veselo, zabavno, a i popilo se dosta piva.

Klub u Masindiju

Uživanje u društvu, igri i pivu u klubu u Masindiju

Naravno, mi smo svi ovde došli da radimo, ali smo ipak imali i par slobodnih dana, a naši divni domaćini su se potrudili da nam tada organizuju izlete. Tako smo prvom prilikom svi zajedno otišli do Ranča za nosoroge i divlje životinje Ziva ili skraćeno Rezervat za nosoroge Ziva kod sela Mukerenge.

Ovaj rezervat se nalazi oko 50 km jugoistočno od Masindija, a na putu ka Kampali. Drugim rečima, rezervat je oko 170 km severno od glavnog grada Ugande.

Potrebno je da se sa glavnog puta skrene i onda prođe još nepunih 3 km zemljanog puta da bi se stiglo do ulaza u rezervat.

Put ka Rezervatu nosoroga Ziva

Na ulazu u Rezervat nosoroga Ziva

Ovo je prilično značajno mesto za zaštitu životinja, pre svega nosoroga, i zato ovde i dolazi srazmerno puno turista. U svakom slučaju, ko god da dođe, mora da se pridržava nekih pravila, a za početak i propisane brzine vožnje, jer treba se čuvati nosoroga na putu.

Rezervat nosoroga Ziva, detalj

Dok su se ovde kupovale ulaznice, ja sam iskoristila priliku pa sam snimila i jedno simpatično drvo iz roda mlečika (Euphorbia ingens). Zanimljivo je da je mlečnjikavi lateks koji proizvodi ova biljka izuzetno otrovan i, između ostalog, može da dovede do slepila. Istovremeno, biljka se u medicini koristi za lečenje nekih problema. Tako je to u životu – uvek su nekako prisutne obe strane. Uzgred, govorim o drvetu u prvom planu čija je krošnja poput balona.

Euphorbia ingens

Mi smo se prvo odvezli do središta ovog rezervata gde smo zapravo dobili vodiča, mada tu postoje i objekti za smeštaj, pošto se nudi i to, kao i razne verzije obilaska rezervata i posmatranja divljih životinja koje tu žive.

Rezervat nosoroga Ziva, detalj

Krenuli smo sa ciljem da pronađemo i vidimo nosoroge, a usput smo videli i par drugih lepih životinja, obe antilope. Jedna je bila ugandska kob antilopa (Kobus kob thomasi), a druga bušbak antilopa (Tragelaphus sylvaticus).

Ugandska kob antilopa

Bušbak antilopa

Onda smo parkirali kola, pa smo izašli i krenuli da pratimo vodiča peške. Pošto je vreme bilo suvo, nije bilo potrebe da uzimamo gumene čizme, ali je vodič svakako bio u njima, jer smo ovde hodali kroz delove potencijalnog rečnog korita.

U potrazi za nosorozima

Moram da priznam da sam bila prilično zadivljena iskustvom i osećajem da peške idem po savani i „tražim“ nosoroge. Naravno, jasno je meni da su oni biljojedi i da nemaju nikakvog interesa u vezi sa predstavnicima ljudskog roda, ali nisam očekivala da ćemo ovde hodati, pa me je ovo prijatno iznenadilo. S druge strane, vodič nam je već rekao da treba da budemo tihi i da ne uznemiravamo nosoroge jer oni mogu da budu agresivni, ali doduše samo u pokušaju da se odbrane od nasrtljivih pojedinaca.

Ubrzo je vodič usporio i pokazao nam jednu grupu nosoroga koja se odmarala u hladu. Bila sam oduševljena!

Nosorozi u Rezervatu nosoroga Ziva

Nosorog u Rezervatu nosoroga Ziva

Da sad malo pojasnim o čemu se sve ovde radi. Naime, tokom osme i devete decenije XX veka svi nosorozi u Ugandi, koji su pre toga bili sasvim pristojno brojni i koji su prirodno nastanjivali Ugandu, bili su istrebljeni ili prokrijumčareni iz zemlje. To se odnosi i na crne nosogore, konkretno na vrstu Diceros bicornis michaeli, i na bele nosogore, konkretno na vrstu Ceratotherium simum cottoni.

Onda je 2005. godine osnovan Rezervat nosoroga Ziva koji pokriva područje od oko 70 kv. km sa idejom da se obnove brojevi južnog belog nosoroga (Ceratotherium simum simum). Prvo su uvezli četiri bela nosoroga iz Kenije, a zatim i dva iz SAD-a. Sa prinovama su brojevi počeli lagano da se penju i, kako nam je rekao vodič, danas ih ima oko 40, pa se ovaj projekat smatra veoma uspešnim. Ideja je da se vremenom nosorozi vrate u totalnu divljinu, tj, nacionalne parkove.

Nosorozi u Rezervatu nosoroga Ziva

Inače, kada se govori o belim i crnim nosorozima, to nema nikakve veze sa njihovom bojom – svi su sivi. Glavna razlika među njima, a koja se najlakše uoči, jeste oblik njihove gubice.

Prateći vodiča, mi smo se malo pomerili i došli do drugog mesta odakle smo mogli da posmatramo i snimamo istu grupu ovih divnih životinja.

Pošto je bilo skoro podne, sunce je bilo prilično jako i bilo je toplo. Nosorozi, kako nam je rekao vodič, nemaju znojne žlezde, te tako ne mogu da se hlade lučenjem znoja. Zato se oni, u najtoplijem delu dana, povuku u hladovinu i tu odmaraju. Međutim, kako su veoma teški, kada im i tu postane vruće, ne mogu baš da se „okrenu na drugu stranu“ da bi se bolje ohladili, već moraju prvo da ustanu, pa tek onda da zauzmu neku drugu pozu na nekom drugom mestu.

Tako smo imali sreću da su nosorozi baš u vreme kada smo mi bili blizu njih rešili da se prebace na drugo mesto u okviru hlada. To mi je omogućilo da ih bolje snimim.

Nosorozi u Rezervatu nosoroga Ziva

Nosorog u Rezervatu nosoroga Ziva

Nosorozi u Rezervatu nosoroga Ziva

Nosorog u Rezervatu nosoroga Ziva

Nedaleko odavde videli smo još jednu manju grupu nosoroga koja se takođe izležavala u hladu.

Nosorozi u Rezervatu nosoroga Ziva

Jedan mi je bio posebno dobro namešten, a ja samo desetak metara udaljena, tako da sam lepo mogla da ga snimim foto-aparatom, a na kraju i video-kamerom.

Nosorog u Rezervatu nosoroga Ziva

Kada sam došla kući, spojila sam par video-snimaka u kraći klip o nosorozima na Ranču za nosoroge i divlje životinje Ziva.

Ovde smo praktično završili sa obilaskom rezervata nosoroga, tako da smo se prvo vratili do vozila, a zatim smo odvezli vodiča do centra rezervata i zahvalili mu se na pomoći i informacijama koje je podelio sa nama.

U međuvremenu mi je, međutim, jedan od naših domaćina skrenuo pažnju na par biljaka. Nažalost, nisam uspela da dođem do njihovog naziva ni tokom boravka u Ugandi, ni kada sam se vratila kući, ali ih to u mom sećanju ne čini manje zanimljivim.

Prva je biljka koja raste u vidu većeg žbuna ili manjeg drveta i ima sitne plodove koji se mogu jesti. Mogu da prijavim da su bili ukusni i sočni, pomalo slatkasti, pomalo kiselkasti. Koliko sam čitala, postoje trendovi u nekim afričkim zemljama da se autohtone vrste voća malo više gaje i komercijalizuju. Ne znam da li bi ovo bila takva biljka, ali je meni svakako bilo zanimljivo da pojedem plod biljke koja raste u divljini.

Meni nepoznata biljka čiji su plodovi jestivi

Druga biljka se nije jela, ali se takođe „stavljala u usta“. Naime, ponovo je u pitanju manje drvo ili veći žbun, ali se tu beru tanke grane, a onda se odlomi štapić. Jedan kraj se malo oguli, a unutrašnje jezgro se koristi kao četkica za čišćenje zuba – to je prirodni komplet za održavanje higijene zuba kada se čovek nađe u savani, a nije poneo četkicu i pastu za zube.

„Četkica za zube“ iz savane

Navodno, trljanje zuba ovim krajem odlomljene grančice čak i izbeljuje zube. Gledajući savršene i savršeno bele zube mojih domaćina svakako sam bila inspirisana, ali ja, naravno, nisam dovoljno dugo boravila u Ugandi i nisam dovoljno često čistila zube ovakvim grančicama da bi se eventualno videla neka promena u boji mojih zuba. S druge strane, dok smo se vraćali ka Masindiju ja sam trljala svoje zube ovom grančicom i mogu da prijavim da mislim da mi zubi nisu skoro bili bolje očišćeni. Ovde je bitno da naglasim da sam ja osoba koja redovno svoje zube pere duže od dva minuta i to specijalnom četkicom za koju sam ustanovila da mi najbolje odgovara.

Povratak u Masindi je prošao bez bilo kakvih bitnijih doživljaja, a ostatak dana smo proveli odmarajući se i pripremajući za novu radnu sedmicu.

Return to Masindi

Sledeći put kada smo imali slobodan dan, naši divni domaćini su nam organizovali posetu NP Merčison fols. Ja sam tamo, kao i još par kolega, već bila ranije, ali meni apsolutno nikada previše prirode i životinja. Dakle, bila sam oduševljena i izuzetno srećna.

Ponovo smo se, kao i u oktobru 2023. godine (videti: https://www.svudapodji.com/uganda-2/), prvo prevezli do ulaza u ovaj veliki park.

Ulaz u NP Merčison fols

Ja ne planiram da sada ponavljam iste podatke o ovom parku koje sam navela u već pomenutoj priči o poseti iz 2023. godine, već ću se više pozabaviti utiscima i susretima koji se tiču posete iz 2024. godine.

Dok sam čekala da se kupe ulaznice, prvo sam snimila neke zanimljive znakove pored puta – posebno mi je bio simpatičan znak koji pokazuje da vozila mogu da naiđi na majmune.

Znakovi pored puta

Znala sam da su u pitanju pavijani, jer smo ih videli i prethodne godine, ali ih je ovom prilikom bilo i u blizini ulaza u nacionalni park.

Mladi pavijani u krošnji drveća

Pavijan u blizini ulaza u nacionalni park

Pavijani u blizini ulaza u nacionalni park

Takođe sam uočila i snimila par ljupkih malih prugastih lasti (Cecropis abyssinica).

Male prugaste laste

Posle kraćeg zadržavanja na ulazu u Nacionalni park Merčison fols, nastavili smo dalje putem, a on prvo vodi kroz šumu Budongo koja je deo nacionalnog parka, ali i važan rezervat sa šimpanzama.

NP Merčison fols: šuma Budongo

Mi šimpanze nismo videli, oni su dublje u šumi, ali zato pored puta, a i na njemu, često mogu da se vide pavijani.

Pavijani na putu u okviru NP Merčison fols

Oni ovde ne samo da uživaju sedeći na toplom asfaltu, već su navikli i da ih turisti koji tu prolaze i hrane.

Pavijani na putu u okviru NP Merčison fols

Pavijan na putu u okviru NP Merčison fols

Kada naiđe neko vozilo pavijani se obično malo pomere sa puta, ali neki ostanu na mestu, pogotovo ako su zauzeti oko nečega kao što je, na primer, bištenje svojih potomaka.

Pavijani na putu u okviru NP Merčison fols

Ipak, veći deo puta je čist i tu može da se vozi bez brige oko prepreka na putu.

NP Merčison fols, detalj

Put u jednom delu počinje dosta da se spušta i odatle mogu da se vide ravni delovi nacionalnog parka.

NP Merčison fols, detalj

Menu