Uganda 2024, 4. deo (NP Merčison fols, Merčisonovi vodopadi, Kampala, Entebe)
Posle kraćeg boravka u blizini Albertovog Nila, vratili smo se u kopneni deo i tu su se manje-više ponavljali slični prizori kao i pre odlaska do reke. Bile su tu žirafe, ali i brojne antilope.
A onda sam uočila jednu istinski veliku pticu. Bila je to Denhamova droplja (Neotis denhami) koja je klasifikovana kao „skoro u opasnosti“. Mužjaci ove vrste mogu da narastu do visine od preko 1 m i da budu teški do 10 kg.
Zatim smo naišli na jednu ozbiljnu borbu. U pitanju su bile dve bradavičaste svinje. Bilo mi je posebno zanimljivo da vidim na drugoj fotografiji kako je jedna od njih kleknula na prednje noge, kao kada pase, ali to ni najmanje nije uticalo na borbu. Ne znam šta su na kraju uradile i ko je pobedio.
A onda smo došli do jednog mesta gde je „borba“ već uveliko bila gotova, a jasan znak je bio prisustvo lešinara. Ja sam sa svoje strane vozila uočila par komada samo 20-ak metara udaljene od puta i bila sam oduševljena. Bili su to pegavi sup (Gyps rueppelli), jedan levo, i beloleđi sup (Gyps africanus), dva desno.
Međutim, kako su moje kolege i naši domaćini znali da sam ja posebno zainteresovana za ptice, svi su mi skrenuli pažnju na situaciju koja se odvijala da suprotnoj strani puta. Tu je bilo sve što je potrebno za dramu: jedna lešina i dva lešinara. Ovde su u pitanju bili lešinar visećeg lica (Torgos tracheliotos), levo, i beloleđi sup, desno.
Inače, da pomenem da su sve ove vrste lešinara, a ovde ih je bilo čak tri (!), ugrožene. Beloleđi sup i pegavi sup su kritično ugroženi, dok je lešinar visećeg lica „samo“ ugrožen. Bilo je lepo videti ih da dele obrok i da ih ipak i dalje ima. Doduše, glavnu reč je vodio lešinar visećeg lica, ali verujem da je i ovaj drugi uspeo na kraju da nešto pojede.
Pošto sam smatrala da sam dovoljno slikala ove dve ptice, vratila sam se na one koje su bile na „mojoj“ strani puta. One nisu imali nikakvu hranu, ali su, verovatno u iščekivanju nekih ostataka od one antilope, sasvim strpljivo pozirale. Bile su veličanstvene.
Nastavili smo dalje sa vožnjom po nacionalnom parku, a u nekim delovima je trava bila prilično visoka.
Bila je toliko visoka da su na više mesta mogli da se vide samo vrhovi rogova Lelvel hartbista ili Džeksonovog hartbista (Alcelaphus buselaphus lelwel). Doduše, bilo je sasvim jasno da su ove antilope na ovim mestima ležale, a ne stajale. Hoću da kažem da trava ipak nije bila visoka 2 metra.
Neke od životinja, poput oribija (Ourebia ourebi), vrste male antilope, svakako se ne bi ni videle u travi čak i da stoje.
A onda je naš izvanredni vodič rekla vozaču da stane i svojim dvogledom proverila da li je u pravu i da li se prilično daleko u krošnji jednog drveta vidi nešto značajno. Upravo je ona prilikom mog prethodnog boravka u NP Merčison fols, takođe sa velike udaljenosti, uočila leoparda u krošnji jednog drveta (videti: https://www.svudapodji.com/uganda-2/).
Sada je ponovo u krošnji drveta videla jednu veliku mačku, ali je ovo bila – lavica (Panthera leo)!!!
Neke od mojih kolega su prilikom jednog boravka u NP Merčison fols naišli na lavicu koja je čak prošla samo par metara dalje od njih, ali osim tog susreta i onog udaljenog leoparda iz 2023. godine, velike mačke su nas u potpunosti mimoilazile. Sada smo, doduše sa velike udaljenosti, mogli da vidimo jednu lavicu koja se, prilično neobično, odmarala u krošnji drveta.
Naime, za razliku od leoparda, lavovi se obično ne penju na drveće. Razlog je uglavnom taj da su suviše teški, a kandže nedovoljno jake da bi tu težinu popele na veću visinu. Međutim, kako nam je vodič rekla, pre par godina je u parku upravo primećena jedna lavica koja se penje na drvo, a izgleda da sada to ovde rade i još neki lavovi.
Lavovi koji se penju na drveće nisu potpuna nepoznanica u Ugandi. Koliko sam čitala ima ih u Nacionalnom parku Kvin Elizabet na zapadu zemlje. Pretpostavlja se da su lavovi ovo počeli da rade da bi izbegli nasrtljive insekte koji im prave probleme kada su na zemlji, da bi imali bolji pogled na potencijalni plen pogotovo u vreme kada je trava jako visoka, ili da bi se odmorili i malo rashladili pošto je u krošnji niža temperatura nego na zemlji.
Bilo kako bilo, mi smo ovde stajali izvesno vreme, a ja sam zumom na foto-aparatu približila lavicu koliko sam mogla.
Takođe sam je snimila i u video-formatu, ali mi je u tome osim udaljenosti veliki problem pravila i činjenica da je u vozilu radio motor i to je dodatno treslo i mene i aparat. Ipak, zadovoljna sam – ovo je ipak veoma specifična uspomena.
Nešto kasnije smo prošli i pored jednog usamljenog Lelvel hartbista (Alcelaphus buselaphus lelwel), pa smo na kratko i stali. On je prvo gledao svoju senku, a onda se pokrenuo i gledao nas.
Bile su tu, naravno, i brojne ugandske kob antilope (Kobus kob thomasi), a posle izvesnog vremena smo se vratili i do glavnog, asfaltnog puta odakle je u daljini mogao da se vidi Viktorijin Nil.
Ali, našim susretima sa životinjama nije bio kraj. Ponovo u blizini glavnog puta, ali na drugom mestu u odnosu na početak, videli smo krdo slonova. U pitanju je bila vrsta afrički savanski slon (Loxodonta africana). Njima su društvo pravile ptice koje se zovu pjapjak (Ptilostomus afer), a bilo je i dosta antilopa koje su mogle da se vide relativno blizu slonova.
Osim fotografija, ovde sam snimila i kratki video.
Mada izlet svakako još nije bio gotov, sada smo već definitivno krenuli nazad u pravcu Masindija, a za to je prvo trebalo da se mostom pređe preko Viktorijinog Nila. Evo kako je to izgledalo:
Gotovo odmah po prelasku reke, otišli smo do onog restorana u okviru turističkog kampa gde smo naručili ručak. Svi smo već bili gladni, tako da je jako prijalo da malo i jedemo. Ja sam pauze iskoristila da bih snimila još nekoliko životinja koje žive u ovom kraju. Ponovo su to uglavnom bile ptice – par crnoglavih tkalja (Ploceus melanocephalus), crnoglavi gonolek (Laniarius erythrogaster) i senegalska grlica (Spilopelia senegalensis).
Bio je tu i jedan prelepi gušter agama duginih boja (Agama agama), dok se par bradavičastih svinja, koje su ovde očigledno na nivou domaćih životinja, lepo odmarao u okviru dvorišta turističkog kampa.
Nastavljajući posle ručka dalje u pravcu Masindija, skrenuli smo u jednom trenutku da bismo otišli do Merčisonovih vodopada na reci Viktorinin Nil koja je deo Belog Nila. Tamo sam već bila nekoliko meseci ranije, ali ništa manje nisam bila impresionirana ni ovaj put.
Za početak evo mape koja prikazuje gde sam sve bila tokom ovog boravka u Ugandi, u leto 2024. godine:
Što se tiče samih vodopada, već sam detaljno o njima pisala u prethodnim pričama iz Ugande, pa ne bih da sve to ponavljam. Koga zanima, može da pogleda https://www.svudapodji.com/uganda-3/.
Ono što bih ipak ponovila jeste šta je to što u najvećoj meri karakteriše ove vodopade. Nije to ni njihova visina, niti širina ili veličina. Upravo uzan prolaz za veliku količinu vode koja ovde protiče stvara specifičnu lepotu ovih vodopada. Naime, Beli Nil koji je u prilazu ovom mestu širok nepunih 50 m dolazi do prolaza između velikih stena koji je širok (ili uzak) samo 7 metara, a voda zatim pada nepunih 45 m i teče dalje malom klisurom koja je široka oko 10 m. Zbog ovako velike količine vode koja je primorana da tu teče kroz uzan prolaz, Merčisonovi vodopadi se smatraju vodopadima sa najvećom snagom na svetu.
Moja druga poseta Ugandi je bila u vreme nakon kišnog perioda, a i dalje su povremeno padale jake kiše. To je sve značilo da je reka nabujala i bilo je čak i više vode nego prethodne jeseni. Mislim da se to najbolje vidi iz videa koji se sastoji iz nekoliko segmenata koji će zatim biti objašnjeni kroz fotografije koje slede.
Staza za posetioce se sa parkinga spušta prema reci i onda kreće paralelno sa njom.
A reka... Pa, ona dolazi do potkovičastog ždrela gde se ogromna količina vode naglo obrušava.
Posmatrajući reku uzvodno, primetila sam zgodno mesto gde sam poželela da se slikam, ali sam to fotografisanje ostavila za malo kasnije.
Za sada sam se divila sili vodene mase.
Pošto je bilo puno prskanja vode, obukla sam tanku jaknu da bih se zaštitila, a onda sam stala pored ograde i napravila selfi.
Zatim sam sa mesta par metara dalje slikala i vidikovac koji se nalazi na levoj strani vodopada. Tamo sam bila prethodnog puta i tom prilikom sam skoro skroz bila mokra. Naime, kako velika količina vode pada sa visine, od siline tog pada, ona se raspršuje u sitne kapi koje onda lete u suprotnu stranu od toka i pada reke, a to je upravo prema tom vidikovcu.
Pošto sam već imala to iskustvo, ovom prilikom sam samo slikala vidikovac, klisuru i sitne kapljice, a par kolega koji ranije nisu bili ovde su otišli na vidikovac i tamo bukvalno postali mokri do gole kože, ali su bili oduševljeni iskustvom. Morali su zato da se posle presvuku u suvu odeću pre nego što uđu u vozilo. Na svu sreću, bilo je kolega sa iskustvom u tom pogledu pa su im dali lep savet da ponesu rezervne majice i pantalone.
Ja sam se zatim vratila do onog mesta za koje sam zaključila da će biti dobro za slikanje, ali sam prvo napravila par fotografija reke i vodopada.
A zatim sam sela i zauzela pozu. Čak se ispostavilo i da je sunce bilo iza mene, ali pošto je od vlažnosti i kapljica reke bilo dosta izmaglice, ono mi nije pokvarilo fotografiju stvarajući jak kontrast, već je čak i ulepšalo.
Bila sam jako zadovoljna čitavim danom, pa sam u dobrom raspoloženju napravila još jedan selfi.
Ovde sam videla i dosta nekakvih manjih „visećih šatora“, pa sam pitala jednog čuvara o čemu se tu radi. Objasnio mi je da je to bila nekakva vrsta „naprave“ koja na prevaru lovi komarce tako što oni tu uđu, a onda se i zaglave. Uganda je, nažalost, poznata po velikom broju slučajeva malarije, tako da komarci ovde predstavljaju veliki problem. Zemlja očigledno posebno pokušava da obuzda najezde komaraca u delovima gde dolazi više turista.
Posle ovoga smo se svi ponovo okupili na parkingu, ušli u vozilo i krenuli nazad. Ponovo smo nailazili na pavijane duž puta, ali smo se nešto kasnije, već po mraku, vratili u Masindi i ja sam vrlo brzo otišla na spavanje. Ovako uzbudljiv dan me je u izvesnoj meri i umorio tako da mi je rani odmor prijao.
Narednih dana sam radila, ali sam takođe u jednoj pauzi konačno uspela da snimim i jednog leptira. Ovaj je bio prvi koji je sleteo u mojoj blizini i ostao dovoljno dugo da sam moga da ga slikam. U pitanju je leptir čiji je latinski naziv Hypolimnas misippus.
Par dana kasnije smo krenuli i za Kampalu, odnosno Entebe gde se nalazi međunarodni aerodrom. Ja sam u kolima sedela napred tako da mi je bilo posebno zanimljivo da posmatram prizore pored puta.
Međutim, i pored zanimljivih stacionarnih prizora pored puta, veoma su mi bili zanimljivi i prizori na samom putu. Između ostalog i kamioni koji su prevozili šećernu trsku i koji su delovali kao da su pretrpani.
Ali, možda mi je najzanimljivije bilo da vidim šta su ljudi sve, veoma vešto, prevozili na svojim motorima – ananas, kanistere, džekfrut, drveni ugalj i raznu drugu robu.
A onda smo u jednom trenutku krenuli da ulazimo u Kampalu. Već sam ranije pomenula da je Kampala veliki grad, a to, pogotovo u centru, znači i veliku saobraćajnu gužvu.
Pošto se jedan deo moje grupe već to isto veče vraćao za Beograd, otišli smo prvo svi zajedno do pijace sa suvenirima, da bi kasnije nastavili ka Entebeu i međunarodnom aerodromu.
Ja sam u tom periodu uspela čak i da snimim neke ptice. Jedna je bila marabu roda u letu (Leptoptilos crumenifer), a takođe sam uočila i gotovo čitavo jato hadada ibisa (Bostrychia hagedash).
U međuvremenu se vreme promenilo i oblaci su se uglavnom razišli, tako da su boje dok nas je put vodio pored Viktorijinog jezera bile divne.
Nakon što smo ispratile kolege na aerodromu, Duda i ja smo se zajedno sa Suzan, našom ugandskom prijateljicom, vratile do hotela u kojem smo prenoćile.
Za rastanak smo sve tri u hotelu zajedno otišle na kasni ručak, a tom prilikom smo po preporuci naručile ribu tilapiju što je zajednički naziv za skoro stotinu vrsta slatkovodne ribe koja potiče upravo iz Afrike. Recimo, nilska tilapija (Oreochromis niloticus) je vrsta koja se konzumirala još u starom Egiptu gde je bila simbol ponovnog rođenja, a bila je vezana i za boginju Hator. Imajući u vidu da Nil ovde i puni vode Viktorijinog jezera i ističe dalje iz njega, bilo je krajnje prikladno da jedemo upravo ovu vrstu ribe.
Kasnije smo se Duda i ja pozdravile sa Suzan, a nas dve otišle u baštu hotela da još malo čavrljamo i osvežimo se. Nekoliko sati kasnije smo morale već da napustimo hotel i prebacimo se na aerodrom. A za rastanak, šta bi bolje bilo od jednog hladnog ugandskog piva, sa slikom ugandskog koba na nalepnici?
Nadam se samo da u Ugandi uvek postoji makar jedna flaša piva „sa mojim imenom“ koja čeka da se ponovo vratim u ovu divnu zemlju i da se ponovo zagrlim sa svojim dragim prijateljima.