Uneskova Lista svetske baštine
U martu 2004. godine, Albanci sa Kosova su zapalili, oštetili i/ili uništili nekoliko desetina crkava i manastira Srpske pravoslavne crkve. Tim povodom, UNESKO je pripremio izveštaj o stanju tih hramova. Nekako sam naišla na delove tog izveštaja i bila iznenađena kada sam čitala kako visoko mišljenje o kulturnom nasleđu koje pripada mom narodu imaju „tamo neki“ strani stručnjaci. Doduše, sećam se da je još ranije jedan moj kolega, Belgijanac koji je završio arheologiju, pričao sa divljenjem o srpskim srednjevekovnim manastirima i prebacivao nam da mi ni nemamo pojma šta imamo i da je u svakoj iole pristojnoj knjizi o vizantijskoj umetnosti posebno poglavlje posvećeno upravo našim manastirima.
Onda sam vremenom saznala i kako u stvari neki lokalitet kulturne, ali i prirodne baštine dospe na tu Uneskovu Listu. Naime, ljudi koji su najstručniji za kulturno nasleđe u datoj zemlji izaberu od onoga što imaju na listi te zemlje i što se smatra najboljim od najboljeg, pa onda o tome pripreme dokumenta, da bi to zatim podneli Unesku. Onda to ide na neke komisije, odbore ili šta već, pa kada se i međunarodni stručnjaci slože sa onim što je u dokumentaciji, to se onda unese u Listu.
Inače 2004. godine je sa Kosova i Metohije samo Manastir Dečani bio na Uneskovoj Listi svetske baštine, ali su od 2006. godine njemu pripojeni i Pećka patrijaršija, manastir Gračanica i crkva Bogorodice Ljeviške (koja je ozbiljno stradala 2004.), tako da su ti lokaliteti sada objedinjeni pod nazivom „Srednjevekovni spomenici na Kosovu“. Oni su svi takođe 2006. godine uneseni i na Uneskovu Listu ugrožene svetske baštine gde su i dan-danas.
E sad, kakve veze sve ovo ima sa mojim putovanjima? Pa, čitajući te izveštaje, ja sam odjednom počela da stičem utisak da sam čitavog svog života putovala potpuno pogrešno. Jesam ja obilazila i razne arheološke lokalitete i muzeje, ali kao da ja to nisam dobro videla ili nisam bila dovoljno svesna šta vidim. I od tog trenutka, struktura mojih putovanja se promenila.
Dakle, kada se odlučim koju bih zemlju želela da posetim, ja prvo nabavim knjigu-vodič. Zatim, odem na Uneskovu Listu svetske baštine, pa sve što je iz te zemlje na listi, ja pronađem na mapi. Pošto uglavnom već znam aerodrom na koji ću sleteti, ja se onda potrudim da osmislim putanju koja bi bila najoptimalnija da bih posetila što je moguće više tih mesta. Naravno, uz put gledam i levo i desno. Nije sve što je lepo u nekoj zemlji na toj listi. Ali, što se tiče kulturnog i prirodnog nasleđa, lista uglavnom obuhvata sve što je najbitnije. Ipak, lista nije konačna i treba konsultovati i druge izvore prilikom izbora šta čovek hoće da vidi i poseti. S druge strane, da nisam koristila ovu listu, mislim da bih jako puno stvari propustila.
Osim toga, treba imati u vidu da lista nije nikakva rang-lista i pogrešno je porediti različite lokalitete u različitim zemljama. Nešto što ne bi bilo posebno zanimljivo u jednoj zemlji, može biti vrh kulturne baštine u drugoj. I sve treba gledati u tom svetlu. Da parafraziram šta jedna moja drugarica kaže za manastire – to nisu samo crkve i objekti, to nisu samo monasi ili monahinje koji tu žive, to je i priroda oko tih manastira, ali i ljudska zajednica koja dolazi u te crkve da se moli i kojoj ta crkva služi. Sve to zajedno čini jedan lokalitet kulturnog nasleđa. I tako treba gledati svaki od njih – i kao objekat, i kao deo prirodnog područja u kojem se nalazi, ali i kao deo naroda i kulture tog naroda kojem pripada.